Не можеш да се сјетиш како си ти то другог повриједио? Тражи дубље. Јер јеси, рођени, јер јесмо, a данашње je вријеме натопљено тим осјећањем свеопште безгрешности
Извор: Православни живот
Црквени устав или Типик од нас не тражи перформанс. Не тражи параду манира, унапријед задатих поступака, не управља нашим покретима. Црква тражи да у своме срцу, негдје у дубини душе, у неком ћошку мога бића, свако од нас пронађе оно мјесто које боли, мјесто које нам говори: “Повриједио си друге и други су тебе повриједили, али и они и ти јесте дјеца Очева и сатјелесници Христови – праштај, онако како би желио теби да се опрости.”
Не можеш да се сјетиш како си ти то другог повриједио? Тражи дубље. Јер јеси, рођени, јер јесмо. Тражи и затражи опроштај. Јесте, данашње вријеме је ужасно натопљеном тим осјећањем свеопште безгрешности – чак и код нас самих хришћана. “Мене су повриједили а ја сам само враћао”, “ја сам добар и милостив, само сам много повријеђен”, “немам ја нешто посебно што сам учинио другим људима” – све су то наше, хришћанске илузије, облици онога што људи изван Цркве говоре поричући само постојање гријеха.
Па опет: неће бити тако. Свако од нас у души, испод тог оклопа скореног ега, зна или слути да смо некога повриједили а још чешће и више – заборављамо да за све добро што нисмо учинили, а могли смо, такође треба да тражимо опроштај. За сваку жртву, малу и велику, коју смо могли да учинимо, а избјегли смо је – ваља се вратити, попут Петра, и опет узети свој Крст. Од данас, до Пасхе, тражимо то срце дјечака које заборавља да једе и одбија да гријеши јер стоји у присуству Богочовјека. Праштајте и праштајмо – да бисмо бољи дочекали Васкрсење Христово али и како би наша свеколика Отаџбина нашим праштањем заличила на небеску Србију…
Categories: Гостинска соба
К НАЈОЗБИЉНИЈЕМ
У озбиљности бескрај затонух, Спасе,
откад те смотрих право сред трена,
не бих ли негде срео
Тебе, жива.
И обеспочећен, занемели сведок затечен,
изгубих се у дубинама,
безнадеждан да ћу икада проходити
Царство, у коме Ти,
свакој вољи и решености ишчезнувши,
обитаваш.
Гле, само дно озбиљности
стан је твој.
Ах, ко је моћан да ту оловност разгрне,
тежином смисла да проговори ?
Ах, ко ме неодазовним учини, Зове,
да и најодмеренији ми корак
немоћју звони?
И тек је стрепња,
страх,
бездах,
и детињи плач у мени,
путоказ прави.
Драган М.