Решење је једноставно: укидање партија, укидање финансирања из буџета, лустрација свих који су били на политичким функцијама, укидање Управних одбора у јавним предузећима и доношење Закона о пореклу имовине
Фото: vamedia.info
Сведоци смо актуелне политичке ситуације у којој странке делују као организоване криминалне групе, заступајући само личне интересе чланова партије, обезвређујући идеју „Народних посланика”. По социолошкој дефиницији, странке су удружења грађана у политичкој делатности која настају са циљем освајања власти. Самим тим, идеја да посланици заступају интерес народа који их бира, постаје бесмислена. Партијски систем нам долази са Запада, где одавно више не постоји ни привид заступања народних интереса, већ партије искључиво заступају интересе капитала који их финансира. Прихватањем таквог система, постајемо робови интереса крупног капитала, који чак нема ни своје центре у Србији. Тако добијамо ситуацију у којој народна власт у Србији мора да пристане да се „игра пандемије”, да малтретира своје грађане полицијским часовима или да их приморава на вакцинацију од непостојећег вируса. При томе, читав наратив око пандемије не иде на руку ни, ионако нестабилној, привреди, ни финансијски изнуреном становништву, чак ни принудним управницима окупиране Србије.
Јован Антовић: Ковид-19 или Три године „непажње према чињеницама“
Како пронаћи излаз из ситуације где народ постаје талац политичара, где се у врх гурају необразовани, бахати, примитивни људи, који ни једним својим квалитетом немају шансе да буду успешни у друштву у коме је вредност мерило успеха, већ једино кроз удруживање са себи сличнима могу да надвладају способније од себе? Јер се не каже узалуд „Два лоша, убише Милоша”.
Решење је врло једноставно:
- Укидање политичких партија;
- Укидање финансирања учесника у политичким дешавањима из буџета;
- Тотална лустрација свих који су били на политичким функцијама од увођења партијског система;
- Укидање Управних одбора у јавним предузећима, као и било какав други вид финансирања учесника у политичком животу;
- Доношење Закона о пореклу имовине, који би се ретроактивно спровео на све који су обављали јавну функцију протеклих година.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Укратко о свакој тачки појединачно:
Многи ме питају, на моју идеју о укидању странака, а за кога ћеш да гласаш?
Одговор је једноставан: Па за људе. Именом и презименом, личношћу, интегритетом. За човека кога знам, коме верујем. Србију поделити на регионе са приближно једнаким бројем становника. Ако би нпр. један Народни посланик представљао око 50 хиљада људи, Парламент би нам се састојао од приближно 130 посланика. Тиме бисмо озбиљно смањили трошкове а повећали ефикасност рада. Свака изборна јединица би бирала свог народног представника, а сваки грађанин би могао да се кандидује уколико прикупи одређени број потписа (предлажем 100 потписа, али сам отворен за сугестије). На локалним телевизијама или новинама кандидати би се представили, поделили своје идеје како да унапреде живот у крају који представљају. Такав начин избора би већ аутоматски избацио најгоре из политике, јер можете ли да замислите било кога ко тренутно седи у Скупштини да буде изабран од стране својих комшија и познаника? На пример, Чедомир Јовановић је на изборима за градоначелника Београда на свом изборном месту добио свега два гласа?! Свој и женин. Ниједан комшија из зграде, ниједан пријатељ из краја, чак ниједан активиста странке коју води није му поклонио поверење и гласао за њега. Уместо новца за кампању политичких партија, уместо скупих билборда, уместо реклама на телевизији, једно скромно представљање на локалним медијима, бесплатно и краткотрајно. Кампања за изборе не треба да траје више од петнаестак дана, нема никаквог разлога да се народ оптерећује испразним изборним слоганима, нити обећањима типа: ништа није тешко, кад се лаже!
Посланици би у Народној Скупштини бирали ресорне министре и Председника Владе. Министре би бирали на конкурсу, као за пријем на радно место у предузећу. Сваки од кандидата би изнео своје виђење како би водио одређени ресор, посланицима се доставља на увид раније, да имају прилику да се упознају са предлогом (понудом). За битније ресоре, типа Министарства економије, водила би се јавна расправа међу стручњацима.
Посланици затим гласају коме се даје поверење да води то министарство.
Онај ко добије поверење Скупштине даље бира своје сараднике са којима мисли да ће најлакше остварити свој план. Сваких Х месеци подноси извештај Скупштини, шта је урађено, а шта није од обећаног и Скупштина тада поново гласа о поверењу министру. Уколико је радио добро свој посао – наставља да га обавља, уколико није – тражи се неко бољи. Тако нећемо доћи у ситуацију да министарства воде људи са купљеним дипломама или људи који немају никакво знање из области којима управљају. Тако ће економију водити школовани економиста, Министарство одбране неки генерал, Министарство правде неки професор Правног факултета и слично. Ето начина да имамо опет неког Стевана Синђелића на челу војске, неког Владу Илића да нам води економију и да се поново поносимо својом земљом.
Огњен Калинић
О кључним тачкама које се тичу правца у коме Србија иде одлучивао би народ, директно – референдумом. На пример, да ли смо за улазак у ЕУ, НАТО или било коју међународну организацију, одлучио би сам народ, а не неколицина људи који представљају само своје, или интересе своје партије. О увођењу хомосексуалне пропаганде у школе деци, одлучивао би сам народ, не одређени лобији. Сваки представник земље у међународним институцијама, морао би да поштује вољу народа исказану на референдуму. О потписивању споразума и уговора на међународном плану, као што су Бриселски споразум и слично, такође би се изјашњавао народ. О приватизацији друштвених, државних или јавних предузећа, такође би се народ изјашњавао референдумом. Сви међународни уговори, тј њихови предлози, морали би бити доступни сваком грађанину, што кроз сајт Владе, што кроз дневну штампу и медије. О сваком битном кораку, повела би се јавна расправа где би учествовали експерти из поља које се тичу конкретног случаја. Примера ради, Швајцарци о готово сваком битном питању се изјашњавају референдумом.
Сваки народни посланик би током свог мандата био дужан да један или два дана у недељи прима грађане из своје изборне јединице, саслушава конкретне проблеме и ради на њиховом решавању.
Управни одбори у којима седе политичари, где јавна предузећа деле као ратни плен, били би тотално укинути. Јавна предузећа на нивоу државе контролисао би један Надзорни одбор, који би бирао директоре по принципу којим се бирају министри. Резултати би били лако мерљиви и били би пресуђујући да ли директор и његови сарадници остају на тим позицијама. Евентуалне злоупотребе Надзорни одбор би директно слао у Тужилаштво, које би даље радило на кажњавању одговорних.
Надзорни одбор би свој рад представљао Скупштини, као и сваки ресорни министар, и Скупштина би одлучивала о даљој судбини чланова Одбора.
О Јавним предузећима на нивоу градова и општина водио би рачуна неки локални Надзорни одбор, по истом принципу као и Републички. Чланова одбора би било максимално 5, а контролисали би рад двадесетак јавних предузећа. То подразумева да би ти људи били плаћени за то, и то би им био примарни посао и за њега би подносили извештај локалном Парламенту.
Такође предлажем укидање АП Војводине, јер нам није потребна двострука администрација, а свакако не аутономија Срба унутар Србије.
Што се представљања земље у иностранству тиче, то може да чини изабрани Председник, или Краљ (исто да се одлучи на референдуму). И једно и друго има својих предности и мана, а свакако, њихова једина улога би била да престављају земљу на начин на који је то сам народ одредио, што кроз референдум, што кроз своје изабране представнике (посланике).
Уколико би се одлучили за Председника, мој предлог је да се на листу кандидата поставе истакнуте јавне личности, доказано успешне у својим областима и да народ гласа на изборима за неког од њих. Они не би такође били чланови партија, те не би имали полуге којима могу да изврше утицај на било коју сферу живота у Србији. Председник би заправо радио оно што је предвиђено садашњим Уставом.
Склањањем свих људи из политичког живота који су до сада обављали политичку функцију, тј. тоталном лустрацијом, спречили бисмо њихов утицај на истрагу о пореклу њихове имовине, истраге о њиховом политичком деловању, као и о евентуалним криминалним радњама, којих смо сведоци.
Скупштина Србије, 4. март 2025. (Фото: РТС/Снимак екрана)
Нелегално стечена имовина би се затим продавала на јавним аукцијама, чиме би се у буџет слио новац неопходан за привредне и социјалне реформе. Спречавањем да политичари имају икакав додир са новцем који улази у буџет онемогућило би се пљачкање, те би се смањила зависност од страног новца и страног утицаја.
То би свакако довело до побољшања стандарда грађана, до тога да држава служи народу, а не да се народ налази у страху од сопствене државе. То би неумитно довело до смањивања стопе криминала, што је наравно интерес свих.
Дакле, решење је једноставно, само наилази на препреку у томе да политичка „елита” не жели да се одрекне својих повластица.
Завршићу са оним старим вицом:
Зашто се не доноси закон о пореклу имовине?
– Па због порекла имовине!
Categories: Гостинска соба
Опа, повратак у тоталитарни систем. У Њемачку 1930их, једна земља, једна нација, кад нема потреба за партијама, онда постоји само једна партија, један вођа. Свакојаких идеја под овим небесвик сводом.
Дакле, довољно богат и утицајан интересент би могао да издвоји одређени новац да финансира и на друге начине погура свог кандидата (а што да не и два или три) у свим изборним јединицама и на тај начин за мале паре приватизује државу. Пошто нема буџетског финансирања, а нема ни странака, једина опозиција би био онај ко би нашао још богатијег и предузимљивијег спонзора. Баш дивно.
Мало ме подсећа на оно што је предлагао др Арчибалд Рајс.
Наравно, све звучи лепо у теорији али у пракси људи нађу начина све да извитопере. Било би лепо да се нпр. уведе гласање за личност као што постоји у неким државама. То је ткз. већински систем.
Али опет је Србија млада демократија и на незгодном месту геополитички. Само да нас Бог погледа.
Историски гледано велике промене и развој углавном су износиле личности као нпр. у Сингапуру или Ј. Кореји.
Свакако би требало овакав партијски парламентаризам демократизовати парцијалним , па и већинским уделом непартијске (директне , референдумске , делегатске и сл. ) демократије . Евентуални револуционарни парламент би могао добити задатак израде устава са новим политичким системом , али како спречити да учествују они који заслужују лустрацију ?
Молим да ми неко преведе реч лустрација на српски језик. Хвала унапред.
Овакав предлог избора нико никад нигде неће прихватити, али под притиском којем смо сведоци нешто ће се променити. А да нас, као и увек, не превеслају представници позиције и опозиције уз помоћ стручњака, интелектуалаца и сличних, ваљало би се припремити, макар успостављањем критеријума оцењивања изборног система и то не само из угла политичких организација, већ и гласача без којих нема избора, те државе на коју се избори односе. Па и ако нас нико не пита, чини ми се да је лакше ако знамо на чему смо.
Не заборавимо, садашњи изборни систем није успоставила садашња власт,а овакав какав је, за странке је скоро па идеалан: политичарима дозвољава да лажу, краду, а овима на власти и да убијају. Једина мана је што глодарима из другог реда не дозвољава да пређу у први.
И за почетак осврт на само један елемент из ауторових предлога:
Делити Србију на изборне јединице приближно исте бројности је почетак манипулације. У Америци чак и имају назив за такав тип законитих превара дат у „част“ неког њиховог политичара. Мој предлог би био да недељиви градивни елемент изборне јединице буде општина, односно град. А о репрезентативности изборних јединица, неком другом приликом.
Уосталом, на Генералној Скупштини УН један глас има и Индија и Црна Гора.
Каже аутор: „решење је једноставно“, а онда таксативно…све фантазам до фантазма. Врло једноставно, нема шта.
Најбољи систем је монархија. То је систем природан за сваку хришћанску а посебно србску душу.
Ствар је врло проста. Како изабрати монарха? Па при првој кризи, рату. Они који се одваже да поведу народ и први ставе своју главу у торбу за отечество. Који се покажу храбри, одважни и поуздани кад је најтеже.
Зар нисмо тако релативно скоро добили Карађорђевиће и Обреновиће?
Шта је било са политичарима у претходним ратовима па и са генералима? Први су се разбежали кад је густо исто као и салонски генерали. Показало се да постоје негде неки потпуковник Младић или исто тако неки Божа Делић који се прихватио позива у Призрену који је годинама био упражњен, где су се неки паразити са еполетама чак самоповређивали да неби били прекомандовани тамо где је тешко. Рат као и олуја све томисчисти и постави на своје. Да су они тражени изборима по почњтку рата, све никад неби дошли на командујућа места него би нас водили Кукањци или ликови попут оног несрећника којинје предао цео Вараждински корпус.
Поред монарха мора да постоји и Сабор, представничко тело састављено од бираних људи(мимо партија) , свако у свом крају. И да се тежи да се одлуке доносе саборно. Да влада истина а не већина. Да се не троши енергија у међусобним препуцавањима као у парламентарној демократији. Код паметних и продуховљених људи то је могуће. Код политичара који су по природи ствари протуве и олош то није могуће.
У демократији највоше гласова осваја онај ко најбоље лаже и обмањује а када се то укрсти са капитализмом где крупни капитал са лакоћом купује политичаре и остварује своје – а ингересе народа/појединаца гази, добијамо овај пандемонијум у ком живимо.
Решење одлично, само чиста утопија. А шта кажу Далматинци за покојног Стипу? Кажу да се јадан – утопија!
Свако измишљање топле воде увек на крају разбије главу о реални живот, реалне односе, реалне потребе, реалне интересе. Одатле се мора почети, па мало помало.
Тешко да у Србији, хаотичној каква јесте, може бити боље без чврсте руке. Чврсте, али поштене! Е, у том грму лежи зец. У чврстим а непоштеним, меким а непоштеним, меким а као поштеним (јер поштење брзо спласне без чврстине).
Кад се Русија ослободи духовно, од својих грехова, а онда и физички, Бог ће им дати Цара, а онда ће и нама сванути. Цар ће да крунише нашег нашег Владара, вероватно Краља, и онда нема партијашења. Али треба да се сви покајемо. Овај пост сад је добра прилика да Богу и ближњем кажемо „ОПРОСТИ“ !
Да узмемо за тренутак озбиљно ова фантазирања, овим се потпуно укида могућност да се група људи која дели исту идеју или исти интерес окупи и заједно политички наступи. По овоме посланици би представљали само одређен број грађана детерминисан местом у ком живе а никаквим идејним програмом.
Аха. Врло је паметно нипошто не дозволити народу непосредност у доношењу икаквих одлука које га се тичу. У осталом, видели смо и да непосредност попут „референдума“, тј. непосредног гласања за неку ствар нема сврхе јер смо ми људи по природи много глупи и наивни (уколико сам правилно схватио изјаву Светозара Радишића), те нас је лако преварити и претплатити нас на кршење сопствене воље. Ово се односи на „независно судство“.
Монарха, сама реч каже, мора да обуче монаси и да га одобре. Дакле, избор насумичне барабе која није проверена да ли има душу, покорност људским и божијим законима и нема ни државничке ни војничке вештине за „монарха“ би била смејурија од државничке и народне СЛУЖБЕ у односу на ово што сада имамо. Или немамо. Како год се схвати, исто је. Док владају они што су се набили у Београд ради себе, иметка и власти, моја улица сваких пар година постаје богатија за пар имања са празним кућама.
@ A head full od dreams
„Најбољи систем је монархија. … Како изабрати монарха? Па при првој кризи, рату. …
Зар нисмо тако релативно скоро добили Карађорђевиће и Обреновиће?
Шта је било са политичарима у претходним ратовима па и са генералима? Први су се разбежали кад је густо… “
Монархија је, по правилу, наследна. Неретко се дешава да просечан или исподпросечан син наследи оца који је био надпросечан ратник и државник. Важи и за његове даље потомке. Тако смо „релативно скоро“ добили и Карађорђевиће, па Карађорђев чукун-унук клисну из земље кад је било „густо“. Разбежали се и он и његови политичари. У исто време норвешки краљ Хакон борио се барабар са својим народом и војском два месеца, па тек када су га Немци бацили у море подморницом је пребачен у Енглеску.
Po recima apostola Pavla, svaka vlast je od Boga. Ako se narod udaljio od Boga, bice losa vlast; ako se priblizio Bogu bice bolja vlast. Demokratija je sistem dobar za male zajednice; za stabilne drzave vlast je uvek centralizovana u jednom coveku ili maloj grupi ljudi, i najvaznije pitanje je kom se bogu ta vlast moli. Zato je bilo bitno da vladar bude miropomazan, a u danasnje vreme da vlast ima blagoslov od crkve.
Одг Зека
Добро дрво обично добар плод(семе) даје. Али ако и није такав случај емпирија нам и на то даје одговор. После Немањића добили смо цара Лазара, иза њега Бранковиће који су као светородна лоза одмах иза Немањића.
Карађорђевић је побегао из земље али опет смо истом формулом добили потенцијалног наследника у виду горског генерала Драже.
Нажалост други су бирали за нас па смо добили аустријског каплара који се понашао, ништа мање него као да је цар. На жалост други и данс бирају за нас… чак и много ниже службенике. У овој надри демократији то је најлакше
@ МБ
Латински [lvstratio] је србски чишћење или руски чистка.
„Партије су организације јавно и званично конституисане на тај начин да у душама убијају смисао истине и правде.“
Када филозофски, мистички и акскетски дух, какав је била Симон Вејл, промишља јавни и политички живот свога доба, а то је било тешко време Другог светског рата, закључци су далекосежни и бескомпромисни.
Нема лакшег пута у њеним текстовима „Личност и свето”, „Боримо ли се за правду” и „О укидању политичких партија”, у књизи названој управо по овом последњем есеју (у издању „Службеног гласника”), а постоје само разлози истине и гласови чистоте у сваком човеку: „Зашто ми се наноси зло?”. Ове текстове, из последње фазе ауторкиног живота, читамо у преводу Небојше Здравковића, уз уредничку пажњу Јовице Аћина.
Чланови одбора ФЕСТ-а: Одлагање ФЕСТ-а је најбоље за фестивал
Симон Вејл (1909–1943) била је једна од првих жена која је завршила најугледнију школу за филозофију у Француској – Екол нормал суперијер, заједно са Симон де Бовоар. Била је учесница Шпанског грађанског рата, припадница француског Покрета отпорa. Солидарисала се са обесправљеним радницима, са рањеницима у рату. Мало је јела, осећајући патњу оних који гладују, избегавала је сваку удобност. Била је Јеврејка, али је после једног мистичког искуства прешла у католицизам. После уласка Немаца у Париз, са породицом је избегла у Марсеј, а затим у САД, да би од туберкулозе преминула у Лондону 1943. године. Њен кратки живот био је оличен у емпатији и непрестаном раду. Читала је и преводила Хомера, Хераклита, Есхила, Софокла, дивила се Платону, учила је санскрит, писала је о религији, о проблемима друштва у рату и миру.
За Симон Вејл партије су механизам због којих ниједан дух не посвећује пажњу добру, правди и истини.
Поставља питања о томе зашто постојање политичких партија сматрамо неопходним, који су њихови разлози, да ли су добро средство у постизању демократије.
„Више од игре“ у пробној сали БДП-а
Будући да је циљ неке политичке партије нејасан, а њена егзистенција јесте опипљива, Симон Вејл закључује да је неизбежно да партија сама себи постане тај циљ. Вејл развија ову тезу тврдњом да се једна политичка партија, одсуством мисли, налази у „непрестаном стању немоћи, која увек доприноси недовољности власти којом располаже”. Она истиче да је суштинска тенденција партија тоталитарна, не само у оквиру једне државе или нације, већ у односу на читаво човечанство. Пример је имала пред очима – националсоцијалисте.
„Партије су организације јавно и званично конституисане на такав начин да у душама убијају смисао истине и правде. Колективни притисак се на ширу публику врши пропагандом. Признати циљ пропаганде јесте да убеди, а не да комуницира под светлошћу. Хитлер је веома добро увидео да је пропаганда увек покушај потчињавања духова. Све партије врше пропаганду. Она која то не би радила, нестала би зато што би друге партије наставиле тиме да се баве. Све партије признају да врше пропаганду. Колико год да су лажљиве, међутим, ниједна неће тврдити да ради на образовању јавности и формирању суда васколиког народа”, писала је Симон Вејл. По њеном мишљењу, постоји само једна истина, и њу ћемо промишљати „не зато што смо Французи, католици или социјалисти, већ зато што нас неодољива светлост присиљава да мислимо тако, а не другачије”. Следствено томе, човек који је припадник неке политичке партије, и који прихвата ту нужност да би учествовао у јавним пословима, налази себе у лажи, јер није изабрао верност сопственој унутрашњој светлости и бива кажњен унутрашњом тамом. Оваква врста нужности по мишљењу Симон Вејл представља по себи зло, због чега треба укинути политичке партије.
Симон Вејл је у своје време уочила једну за нас актуелну околност, а то је да установе које регулишу јавни живот у некој земљи увек утичу на свеукупност мишљења „јер је такав престиж моћи”. Затим се у било којем подручју заузима став „за” или „против” неког мњења, што је „тачна транспозиција партијског духа”, да би људи који демократски признају најразличитија мњења сасвим изгубили смисао за истинито и лажно.
Марина Вулићевић
(Политика, 12.06.2019. https://www.politika.rs/scc/clanak/431668/simon-vejl-o-ukidanju-politickih-partija )
A head full od dreams
Када је у питању државништво, није баш тако чест случај да „добро дрво обично добар плод(семе) даје“. Штавише, обично је супротно, те потомци неретко уруше, па и сруше државно дело својих очева. Фигуративно, то се може рећи и за наш народ. После славних битака, славне историје и стварања великих државних пројеката наших дедова дошло је до урушавања државотворности која за последицу има да се данас боримо не само за државност, него и за сам опстанак народа.
Нешто слично било је и са Немањићима. После великог Душана, дошао је нејаки Урош. Зато се и царство расточило. Раскомадала га је похлепна властела, међу њима и Лазар Хребељановић. Никада се није називао царем, задржао је скромну титулу кнеза, тако се и потписивао. Али је приграбио себи приличан простор некадашњег царства проглашавајући себе новим српским господаром. Ипак, оставио нам је у аманет своју храброст и славну погибију.
И Немању и Лазара канонизовали су њихови рођени синови. То је и разумљиво, јер је владарска идеологија средњег века то подразумевала.
После пропасти пројекта званог Југославија, на злу гласу су и њени владари. Како краљ Александар Први, кнез Павле и краљ Петар Други, тако и Јосип Броз звани Тито. А то да су их „други бирали“, то ћете да извинете, бојим се да се тако само тешимо за сопствену националну одговорност или неодговорност. Погледајте бројна историјска документа, фотографије и сведочанства, па ћете видети колику су сви они масовну подршку, па и обожавање у народу имали. Поготово тај којег називате „аустријски каплар“.
Што се фамозног „генерала Драже“ тиче, све указује да је прецењен. У сваком случају та висока оцена његове личности стигла је више као израз разочарања у односу на комунисте, него као искрено поштовање Дражиног дела које је у само 4 године дошло до потпуног и војног и политичког пораза. У наше време је један генерал показао у Хагу како се држи прави војник пред својим душманима. А генерал Дража? Он је својом руком написао и потписао молбу за помиловање упућену Президијуму Народне скупштине ФНР Југославије, а чију је аутентичност потврдио др Драгић Јоксимовић, један од његових адвоката. У том Дражином мољењу, дословно стоји и ово:
„… молим Президијум Народне скупштине Републике Југославије да ми казну смрти стрељањем замени, путем своје милости, казном лишења слободе. Молим да се ова моја молба узме као моје искрено покајање … Уверавам Президијум да ћу за време издржавања казне лишења слободе, својим преданим и пожртвованим радом уложити све да допринесем користи нашој новој држави…
Учтив
Драгољуб-Дража М. Михаиловић“
Ако је то модел првог герилца Европе и националног хероја, онда смо спали на ниске гране, јер су нам узори (и даље) погрешни.
Свим овим се не одређујем вредносно, него искључиво чињенично. Јер, историја је прошлост која се заиста догодила, а не прошлост коју све чешће сањамо и идеализујемо тешећи се да нисмо криви за наше промашаје.
Последице су очигледне. Некада нас је красило слободарство по коме смо се разликовали од свих околних народа. Данас својевољно пристајемо да будемо (опет) окупирани и да постанемо колонија што никад нисмо били.
Немањићи су дали добру лозу која се протегла у 200 година а демократија ни за 200 година неће дати једног Немањића. Цар Урош, ако се сагледа његово житије уопште није био тако нејак, на крају и Лазаревићи су потомци Немањића на неки начин. Представа о цару Лазару ти је брате банализована.
Што се Драже тиче, за ту молбу нисам чуо али готово сам уверен да је фалсификована, црвени демони су велемајстори лажи и фалсификата а коме ће ако не Дражи? Али све и да је истина, уз сву ону силну биографију чича свакако остаје витез, достојан славних предака.
Што се Броза тиче, да сигурно да би му многи дали подршку, јер и Мурату су ђмногиСрби (плахи и лакоми) дали подршку посебно они којима је дао и обећао привилегије – аи нам такви нису мера надам се?
Друго, Броз је побио 200 000 Срба који га сигурно неби обожавали, а после је са петом и шестом класом квалитета лако манипулисао. Посебно што су се карте сложиле да Југославију пумпа запад да буде тројански коњ и излог према истоку. Хипнотисани, тада већ бивши Срби су клицали док је швапски каплар кројио границе авнојевске на којима ће узалуд гинути њихова деца. Признаћеш да нам ни они нису мера.
Pola komentatora nije procitala tekst, a pola od druge polovine ga nije razumela. Ali polintelektualci se prepoznaju po svojoj nadobudnosti, jer svako razmisljanje izvan kutije (citaj naucenog jer poluintelektualac nema originalnu misao) je za njih bukvalno bogohuljenje. Nista od napisanog nije ni fantazija ni teško za sprovesti, niti se kupovinom poslanika kupuje bilo kakav uticaj. Postaviti sistem koji je samodrživ je zaista na korist svih, osim onih koji o politici razmišljaju kroz licnu korist.
Super ideja, ovo sve od reči do reči predlaže pokret Moba već godinama. Niko opet nema pravo da se čuje na televiziji, što govori da udba nema rešenje za ovakav način života. Oni bi verovatno otišli u istoriju te im ne odgovara ovako nešto, stoga ovakve ideje nemaju pravo da se čuju u medijima. Ovakav sistem se neće izborima instalirati, već šakama poštenih ljudi.