Појавио се слој неке врсте академских супермена који заиста знају више него деца сличног талента у ранијим генерацијама. С друге стране, просечна деца често немају појма ни о основним стварима
Жељка Бутуровић (Фото: K1/Снимак екрана)
Када је реч о образовању, и уопште, младима, често се чују две опречне приче. Према једној причи, данашња деца уче мање него ми некад, наставни програми су разводњени, оцене им се масовно поклањају, не тако мали број се мучи са обичним читањем и после неколико година школовања. Наставници на факултетима се жале да бруцоши на факултете долазе мање спремни, појачава се потреба за допунском наставом. Све то илуструје овај популарни мим:
Важно је да приметимо да ово уопште није неки српски феномен. И у САД се чује иста прича – да су милиони студената недовољно спремни за факултетско градиво, да се оцене деле шаком и капом, да студенти немају капацитет да прочитају књигу до краја.
С друге стране чује се и нешто потпуно супротно. Да су данашња деца толико заузета својим школским и ваншколским обавезама да немају ни секунд слободног времена; новине пишу о средњошколцима који покрећу успешне бизнисе, освајају медаље на међународним олимпијадама из више предмета, објављују научне радове, региструју патенте… За упис на елитне факултете у САД се сад очекује да су ђаци савладали и мултуваријабилни калкулус и течно причају стране језике, и да су капитени спортских тимова, концертмајстори у својим оркестрима који и волонтирају неколико стотина сати сваке године… Родитељи чије су деде и прадеде дипломирале на Харварду се свакодневно упозоравају да је данас далеко теже уписати Харвард/Станфорд/МИТ него у њихово време.
Како је могуће да се професори универзитета жале да њихови студенти нису у стању да прочитају књигу до краја, а да истовремено коментаришу да данас обични кандидати за упис на докторске студије (дакле, дипломирани студенти) већ иза себе имају више истраживачког рада него што је некад било потребно за докторат, а, пре неколико деценија, и професуру? Како је могуће да се у средњим школама у САД учи градиво друге године електротехничког факултета, а опет, да се на факултетима уводи допунска настава због великог броја недовољно спремних студената? И, ако нико ништа не учи, зашто је толико тешко уписати МИТ?
Моје мишљење је да практично универзална доступност знања довела до огромног раслојавања међу децом које креће од најмлађих дана. Скоро су невероватне те разлике између деце истог узраста која номинално похађају исту образовну установу. Истовремено, ишчезавају разлике између деце у различитим државама и школским системима. Већа је, и то много, разлика у знању између неког супер-дупер такмичара из „златног одељења” и његовог друга из клупе, него између просечних ђака у разним државама и системима образовања.
Дакле, појавио се слој неке врсте академских супермена који заиста знају више него деца сличног талента у ранијим генерацијама. Они више не зависе толико од школе као извора знања, напротив школа се ту све чешће поставља као препрека и губљење времена. Они гравитирају специјализованим школама и максимално захтевним и убрзаним програмима и велики део свог знања стичу ван школе, док им је стандардно школско градиво најчешће досадно и лако.
С друге стране, просечна деца заиста често немају појма ни о основним стварима. Критеријуми јесу срозани, инфлација оцена је реална, дипломе више не гарантују бог зна какво знање. За разлику од оне прве групе, школа је и даље примарно место где се они сусрећу са академским садржајима док су њихова пажња и слободно време усмерени на нешто друго. И за њих сви ти силни, махом бесплатни и лако доступни ресурси за учење, у ствари ни не постоје.
Ово подсећа на оно што се дешава у спорту. Рекорди падају, најбољи трче и пливају брже него икада; и Ђоковић, и Надал и Федерер су освојили више грандслемова него што се пре 20 година сматрало могућим. Такође, много више људи трчи маратоне и редовно иде у теретану. Ко жели и може, данас има далеко бољи приступ опреми, салама и базенима, информацијама, тренерима у сваком, па и најопскурнијем, спорту. Један број људи то максимално користи; неки, вероватно, и претерују. С друге стране, све је више гојазних, и све мање деце која су у стању да направе колут унапред.
Ово раслојавање је глобално. Све је битније ко си, а све мање, где си. За очекивати је да ћемо имати све више изузетно успешних представника на глобалном плану, који ће све мање личити на остатак Србије.
Опрема: Стање ствари
(Специјално васпитање, 16. 1. 2025)
Categories: Гостинска соба
Љуштура
Савршенство
Распукло
Да испили
Живот
У свијету
Без огледала
Слобода
Клија
Гдје смо ту
Ти
И
Ја
Момчило
Интуиција
Кроз џунглу
Информација
Води ме
Интуиција
Момчило
„…док су њихова пажња и слободно време усмерени на нешто друго. И за њих сви ти силни, махом бесплатни и лако доступни ресурси за учење, у ствари ни не постоје.“
„За очекивати је да ћемо имати све више изузетно успешних представника на глобалном плану, који ће све мање личити на остатак Србије.“
Лепо сажето, лепо речено и верујем да ће се очекивање и остварити. Нисам паметан. Шта сад?
Шта је поента овог текста?
Чак и да јесте тако, то се пре опет намеће природни поредак али уз голему накнаду за покушај да се иде против њега. Огромна већина популације нема капацитета за вишу мисао. Болесно је и неприродно то да имамо толико диплома и „академских грађана“. Шта се ту стварно дешава јесте то да на факултетима имамо гомилу деце која у најбољем случају бубају од испита до испита, у међувремену раније научено забораве јер бубају без љубави и интересовања за градиво и без разумевања онога што читају. Наравно пажња им лута било где другде јер су потпуно отуђени од тог градива. На крају добијемо људе без разумевања онога што је номинално њихов позив, без корисних вештина, који не знају како да мисле, расејане, пуне ресентимана… Вишак сала на телу који се више не може искористити и који трује цео организам.
„За очекивати је да ћемо имати све више изузетно успешних представника на глобалном плану, који ће све мање личити на остатак Србије.“
И зато је онима који хоће и могу и који су способни потребно онемогућити, како се они који неће и не могу и нису способни не би увредили, и утопити прве у маси и гомили и изједначити их са другима како би сви били једнаки, и добили смо суштину полит-коректне WOKE equity идеологије.
Осим ако је у питању била проста констатација.
@плаћамо цену
И у овој другој реченици се крије сва трагедија српског пада и пропасти. А не би требало тако да буде, то није прирођено већ је изазвано. И тешко да је „огромна већина“, нису Срби баш толико глупи.
Инфлација покондирености је довела до тога да певаљке министрују. Но важно је показати златан зуб и гипсане лавове пред себи сличнима и окачити купљену диплому да виде сви из месног обора да смо успели у животу и да смо неки велики дрмр.
И још:
„Огромна већина популације нема капацитета за вишу мисао.“
Немогуће је тврдити тако нешто, осим ако не познајете ту огромну већину популације. Такве тврдње се углавном своде на пројекцију окружења, онога са чиме се има искуства. А то је ипак далеко од „огромне већине“. Нити након недавних дешавања има основа за такве тврдње, народ је од студената до грађана до сељака показао довољну дозу памети. Но сад, ако се ради о онима из вагона за Јагодину, то је друга ствар. Но такви (далеко било) не представљају пресек ни просек српског народа.
Ствар је у томе што, узевши у ком смеру се свет креће, већина нас није потребна. Са или без доктората. Пољопривреда у својој старијој форми нестаје, потреба за физичком радном снагом опада у свим пољима. Растућа аутоматизација и вештачка интелигенција. Значи већина нас остаје без икакве сврхе.
Та мала мањина супермена је оно што је потребно, за остале: генерација две у току које ће „useless eaters“ бити успавани занимацијама: нетфликс, видео игрице, психоактивне супстанце итд. Могу у међуврмену да прибаве и какве дипломе! Како видимо на западу такви нису склоне стварању породица и производњи потомства. Да не спомињемо све либералнију самовољну еутаназију где све већи спектар физичких и психичких стања даје некоме право на ту „услугу“. Значи генерација две већег трошка и све то би требало да се само поправи. Много елегантније и либерално „хуманије“ од онога што би они који су заговарали еугенику и депопулацију пре сто или двеста година могли замислити. Без рата, уништења, болести. Без присилних стерилизација и масовних ликвидација. И наравно не мора та мањина младих уберменча да се морално срозава учествујући у таквим прљавим работама, робови ће сами да се склоне са сцене.
„Пучина је стока једна грдна“ -П.П.Његош
„Свако дакле дрво које не рађа добар род, сече се и у огањ баца.“ -Матеј 3:10
Како је добро уочио још историчар Кито, „када би модерни људи били принуђени да изаберу између живота Спартанаца и живота њихових робова, званих Хелоти, без икаквих предомишљања би се одлучили за ропски живот.“ Свиња више воли блато од чисте воде а магарац сено од злата, и не треба их због тога жалити, то је у складу са њиховом природом.
Свима је понуђено спасење кроз христоуподобљење, кроз живот у вери и култивацију хришћанских вредности и духа, са једне стране, као и уздизање из блата кроз освешћивање и образовање које је данас свима доступно. Али масе то неће, јер то захтева жртву и ускраћивање, оне радије желе линију мањег отпора, ваљање у блату и сено уместо злата. Треба ли их због тога жалити?
То се свакако може жалити, и јесте за жаљење, али форсирати некакву једнакост је комунизам. Треба ли срозати све на ниво гомиле да се гомила не би осетила ускраћено? „Јер шта има правда с безакоњем? Или какву заједницу има видело с тамом“ (2 Коринћанима 6:14)? Закони природе и Божији закони су аристократски а не демократски. „Радије један што вреди него њих 1000 половичних“. Раслојавање је добра ствар, да се одвоји злато од блата и жито од кукоља.
Уколико се препознајете у већини то јест у гомили и не видите сврхе ван ње то је реално само ваш проблем. Тешко ономе ко не види сврху ван ограничених хоризоната друштва, гомиле и света. Конформизам је смрт духа.
Хришћанство је понудило најхуманије решење тог проблема али масе су се одрекле Христа јер не желе да носе крст. „Ја дођох у име Оца свог и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ (Јован 5:43). Ако је неко одбацио Христа зарад духа овог света и гомиле, а уздизање из блата – које захтева жртву и напор – зарад ваљања у истом које не захтева ништа, треба ли такве жалити? Такви су сами одабрали тај пут.
Управо је демократизација та која је довела до релативизације свих вредности, па и оних основних биолошких у име „духа“ једнакости, до намножења оземљених духом и гомиле, полусвесних зомбија навикнутих на своју испразну егзистенцију, који се сада жале јер увиђају да том неприродном стању долази крај. Решење за такве: уздизање из каљуге оземљене гомиле, напуштање вавилонског система и самодовољност. Или нестанак. Покајте се дакле, јер се приближи Царство Небеско.