Сигнал који се шаље јесте да се преовлађујућа жеља за студирањем у иностранству полако мења: она постаје индикатор конформизма и каријеризма као доминантне мотивације, а мање способности и жеље за знањем
Жељка Бутуровић
Пре сада већ доста година сам се у више наврата осврнула на придавање претераног значаја такмичарским успесима младих људи. Често су то били ђаци Математичке гимназије, у коју сам и сама ишла, а који су освајали награде на међународним такмичењима из школских предмета, нарочито математике.
Неколико ствари ми је ту сметало. Контрапродуктивно преувеличавање успеха (ђаке су на аеродрому сачекивали министри, били су вест дана у многим медијима), свођење математике на такмичења из математике („наш најбољи математичар”, „најбољи математичар на свету” и, зашто да не, „најбољи математичар свих времена”), и можда највише, ароганција и богомданост која се појавила код саме деце – константно гунђање о недовољном улагању и пажњи, па и нека врста претњи и уцена да ће свој живот и школовање да наставе у иностранству.
Ту се нешто мења. Недавно сам налетела на интервју са још једним врло успешним (две златне и једна сребрна медаља на олимпијади из математике) такмичарем из Математичке гимназије. Пита новинар Павла Мартиновића „како се постаје врхунски математичар”. И по први пут видим да неко овако одговара:
Мени се не свиђа да себе сматрам врхунским математичарем пошто нисам врхунски математичар. Добар сам у тој такмичарској математици, али ипак је велики корак одатле прећи у научну математику.
Ређају се питања о српском образовању, настави математике, Математичкој гимназији, и сва су праћена занимљивим и зрелим одговорима. На чуђење новинара, Павле намерава да студира у Србији. Како каже, „запитао сам се да ли заправо желим да одем у иностранство и схватио сам да је једини разлог зашто ја мислим да бих желео да одем у иностранство то што сви око мене сматрају да треба да одем у иностранство”. И онда:
Мислиш да наши факултети имају довољно могућности да ти пруже оно што си замислио, да ти дају потребно знање?
– Баш то сматрам. Не постоји ништа што ја тренутно желим да научим што мислим да не могу да ме науче овде.
А шта би било са Теслом да није отишао?
Не знам. Тада није имао прилике да овде више научи, али сада је већина ствари које желиш да научиш доступна на интернету. Ако хоћеш да ступиш у контакт с неким, и то можеш преко интернета… На неколико дана можеш да отпутујеш у Њујорк, одеш на неку конференцију, упознаш многе људе и вратиш се. Сада је све далеко лакше.
Извор: trougao.net
Наравно, ово је само један такав, врло специфичан млади човек. Као што и он сам каже, већина других из његовог окружења планира студирање у иностранству. Ипак, оно што се овде види је једна занимљива појава.
Раније је жеља за школовањем у иностранству (и пре свега, на Западу) била комбинација жеље за знањем и амбиције. Студирање на Харварду, Стенфорду, Оксфорду је било (и остало) ствар престижа, валидација изузетности. Можда сад и више него пре, јер је цео свет нагрнуо тамо.
Али школовање на тим истим универзитетима је све мање битно за само стицање знања. Нико више не путује у Америку да би фотокопирао књиге. Нису више потребне посебне привилегије да би приступили једином примерку научног часописа закључаном у витрини. Као што Павле примећује, сада је све много лакше и доступније. Уџбеници, часописи, предавања, силабуси. Такође: путовања, конференције, летње школе и праксе. Све то уз опште место о електронској доступности свих могућих стручњака и колега.
Наслов интервјуа с Павлом Мартиновићем из 2019. године (Извор: Експрес.нет)
Због тога се и сигнал који шаље преовлађујућа жеља за студирањем у иностранству полако мења: она постаје индикатор конформизма и каријеризма као доминантне мотивације, а релативно мање способности и жеље за знањем.
Сличан процес се дешава и у САД, у игри између најпознатијих и јако добрих (често државних) универзитета са мало слабијим брендовима. А ако се постојећи трендови (огромне школарине, расне уписне квоте, идеологизација програма) наставе, неки амерички best and brightest ће полако долазити и код нас.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Блог Жељке Бутуровић, 13. 11. 2022)
Categories: Преносимо
Код нас сигурно неће долазити, а текст је у суштини похвала глобализацији и интернету.
@морава Текст те похвала овом младом генију који је одлучио да остане у својој земљи а не да оде у иностранство у складу са глобалистичким плановима о одливу наше памети.
Јован Т. Остане, али усавршавање настави преузимањем садржаја с нета, посетама стручним симпосионима по свету и он лајн комуникацијом са колегама. Искрено, у одлуци овог младог човека видим само кретање линијом мањег отпора и страх од застрашујуће конкуренције која хрли ка Западу. А пре свега не бих искључио опцију да дечко има неког добро позиционираног у актуелном систему овде ко му спрема квалитетно ухлебљење. Макар био и геније, отићи на Запад и улетети у тржишну “утакмицу” умова је озбиљан изазов и захтева велику храброст. Само ретки пролазе, а још ређи успевају. Некада је Запад имао скауте по свету који су врбовали најбоље на универзитетима пре свега природних наука, данас нема потребе за скаутима, најбољи одлазе сами. Изузетак су само неке дубоко комерцијализоване професије попут фармације или медецине. Фармацеутске куће квалитетним апсолвентима плаћају ол инклузив посете семинарима по егзотичним дестинацијама, али заузврат од њих очекују “сарадњу” када ови почну да се баве праксом, наравно на штету пацијената. У односу на те из фармако сектора, наш председник му дође као “мајка Тереза”.
Па ништа, онда да буду забрањени интернет и онлајн комуникација? И портали ће нестати при том, али кога брига…
@морава
„…у одлуци овог младог човека видим само кретање линијом мањег отпора и страх од застрашујуће конкуренције која хрли ка Западу.“
А шта је онда кретање линијом већег отпора? И какве би се то застрашујуће конкурениције плашио неко ко је већ добио златну медаљу на Математичкој олимпијади? Чини ми се да је страх најпре у Вашем уму.
„Макар био и геније, отићи на Запад и улетети у тржишну „утакмицу“ умова је озбиљан изазов и захтева велику храброст. Само ретки пролазе, а још ређи успевају.“
Није ни близу тако страшно као што Ви тврдите. Неко ко је у Србији завршио солидан факултет, технички или природни, па чак и друштвени (нпр. лингвистика), и ко зна солидно језик земље у коју хоће да оде (лично искуство: енглески, САД), и ко је нормално упоран, вредан и разборит, неће имати великих проблема да се снађе нити има чега да се плаши. Неће наравно сви такви постати мултимилионери, али доћи до неке више средње класе са солидним образовањем у траженој струци (и мало среће) је релативно једноставно.
Е сад, да ли је отићи на запад смислена опција сада у односу на ситуацију пре 20 или више година, то је сасвим посебно питање.
zatvorio sajt sa kojeg sam skinuo na hiljade knjiga, samo cekam da cujem helikoptere:“ FBI! Stay where you are and don’t move!“. Sajt je bio arapski, ali knjige iz celog sveta. Neke sam skinuo samo zato sto nisam mogao kao mlad da ih kupim iako sam ih procitao ili ne doprinose mom znanju, o oruzju npr., ali su ostale kao klinacke zelje. Skinuo sam dosta ruskih knjiga (npr. sovjetske prirucnike o nosenju uniformi iako se mogu naci na guglu kao sajtovi: форма 1969 (1973, 1988)). Elem, ne znam nikog da je otisao na Zapad, a da nije napravio nadprosecnu karijeru,svi su osvojili i neke nagrade u svojim profesijama…Poznajem coveka koji predaje filosofiju u SAD. Kaze da dolaze sve losije generacije, da je primoran da predaje na srednjoskolskom nivou, da im je i to tesko, da se univerziteti zatvaraju, jer im je osnovni posao da prikupljaju novcana sredstva, a to ih moze sve manje. I kod nas je kvalitet studija opadao jos odavno, pre ozloglasenih privatnih univerziteta. Ako procitate Koplstonovu istoriju filozofije u par tomova, znacete vise od 90% diplomiranih filozofa!
Tekst je odlican. Kod nas je profesura na fakultetu postala sama po sebi cilj (jedino dostignuce Pokreta za odbranu KiM je odbrana jedne profesure. Sa sinom jednog od „branitelja“ sam studirao – profesor izasao da on moze, pred svima, da ustane i zameni pitanje, drugi pita kako tata, kako mama – evo desetka : (((((((((). Kreativnosti je i u „ozbiljnijim“ vremenima bilo minimalno, danas ako napisu udzbenik – puna kapa, ali je ogromnoj vecini visok prosek sa studija najvece naucno dostignuce (uz „ljudski kapital“ – poznanstva). Studiranje filosofije i drustvenih nauka postaju i na Zapadu privilegija bogatih i dokonih, tako da ni nema velikih filosofa iako je vreme bremenito filosofskim pitanjima. Ostali samo „surovi“ profesionalci!
@Јован Т.
У чијој земљи и чијој држави је решио да остане? Србија није колонија, није по науму глобалиста? Дечко треба да се труди да себе обезбеди, „држави“ Србији не може да помогне. Она је већ у рукама глобалиста. Развој науке у колонији није тема за њих.
@револуционар
Поштовани, Србија је држава, без знака навода. Она може бити у проблему, окупирана, подјармљена, слаба, али је држава чија је државност скупо плаћена крвљу наших предака. Она је и држава и земља овог момка из текста који се надам да сте прочитали (а текст је одличан) и ауторке и моја а и Ваша, под условом да је тако доживљавате.
Ваше је право да буде негативан, дефетиста, некритичан, да имате фиксацију на Путина, неког руског генерала или тсл, да верујете да се неки наш човек на западу ето тако магично ,,обезбеди”, да се држави Србији не може помоћи јер је држава неки тамо, али ваљало би да у томе имате меру.
@ морава
Бaш сте свашта написали! Ако Ви мислите да ће неко као овај изванредни младић, са таквим успехом – три медаље на математичким олимпијадама морати преко везе да тражи „ухљебије“, онда сте заиста толико затровани неким врло негативним осећањима (нећемо набрајати којим, јасно је), изгледа не само према власти и држави, него ево и према оваквим младим људима на које можемо бити поносни! За вас је очигледно само онај други свет, којем се дивите, меродаван да одређује критеријуме и утврђује квалитет! Боље се запитајте је ли уопште квалификован да даје оцене о било чему што се тиче науке и образовања неко ко мисли да се каже „медецина“?