Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи, пита ава Јустин Поповић у писму СА Синоду на Светог Саву 1971. године 

Свети ава Јустин Поповић

Прилог је настао на основу рада Владимира Цветковића „Четири писма Светог Јустина Новог Ћелијског о екуменизму“. Рад В. Цветковића садржи контекст али не и сама писма св. Аве Јустина, па овде доносимо сва четири писма (иако су нека већ објављена и на „Стању ствари“, овде и овде), хронолошки и уз кратка уводна објашњења из поменутог дела.

Писмо Ристу Радовићу о омолитвљењу ума и о свеправославном сабору од 25. децембра 1964. године

Први документ је писмо o. Јустина Поповића свом духовном чеду Ристу Радовићу, сад Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Писмо, написано на Божић, 25. децембра 1964. године, представља одговор на претходно писмо Риста Радовића, тада студента на последипломским студијама теологије у Риму. Радовић у свом писму обавештава о. Јустина о својој одлуци да прими монашки чин (зато је верзија писма објављена на српском у Сабраним делима преподобног оца Јустина насловљена „Писмо будућем монаху о омолитвљењу ума и о свеправославном сабору“). У другом делу свог писма, после упознавања о. Јустина са својом одлуком да се замонаши, Радовић поставља два питања, једно о ставу који би православни хришћани требало да имају према неправославном свету, и друго, о питању сазивања свеправославног или васељенског сабора Православне цркве, односно мишљења српских богослова о истом.

Click to access 721-Article-Text-1263-1-10-20191111-5.pdf

Будућем монаху о омолитвљењу умa и о свеправославном caбopу

Драго чедо[1],

Ваше писмо – ваистину благовест за мене! Најглавнији проблем свога бића решили сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га, Ви сте гледали себе с неба, и угледали себе – небеског, себе – вечног, себе – бесмртног. И у себи – боголико и богочежњиво језгро свога небоземног бића. И тиме обрадовали сав небески свет, који с неба љубављу бди над сваким људским бићем у нашем земаљском свету. По моме осећању, и – свеосећању, за Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум. Тако, да се касније свака мисао сама собом извије у молитву, заврши молитвом. Из омолитвљеног ума, као из чистог и бистрог извора, увек ће извирати и лити се чисте и свете мисли: богомисли, христомисли. За христочежњивог трудбеника достижан је још на земљи идеал: сваку мисао завршити и савршити Богом, Христом Богом – Богочовеком. Са тим циљем треба се у почетку молити на бројанице кратким молитвама, као: 1) Господе свеблаги, омолитви ме грешнога; 2) Господе свемилостиви, научи ме молити се; 3) Господе, дај ми молитвени однос к свету. Овакве, и сличне, молитве упућивати к Пресветој Богородици, омиљеним светитељима, нарочито Св. Златоусту. Задржавати се нарочито на молитви која прионе срцу, или загреје срце. – Толико за сада.

Ставили сте ме пред многе проблеме; о њима се могу написати читаве књиге; стога морам бити кратак, и најкраћи.

1) Став према ванправославном хришћанском свету. Најпре: утврдити себе умом и срцем и животом у Православљу: у његовим светим тајнама и светим врлинама; на тај начин осаборити себе, свој yћи, своје срце, свој живот; живети стално ,,са свима светима“, јер се само тако могу познати богочовечанске дубине и висине и ширине свега Христовога: живети ,,са свима светима“ = мислити „са свима светима“ = осећати „са свима светима“ = молити се „са свима светима“ = љубити „са свима светима“. Једино се на тај начин осигурава свето и Непогрешиво мерило Истине = Цркве Христове, која је увек Ипостасна Истина Богочовека Христа, не икога другога или ичега другога: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“.

2) Шта српски теолози мисле с свеправославном Сабору? Знали бисмо када би они објавили шта мисле. Ви с правом помињете Гранића. У историјској перспективи, од Карађорђа до данас, мало се о томе рекло, или нимало. У ствари: за „Свеправославни сабор“ су потребне дуге и дуге припреме. Такав Сабор би морао истицати, органски и предањски, из Свеправославног предања Светих Апостола и Светих Отаца: као Богочовечански поток Богочовечанске Свеистине, која почиње са Господом Христом, па Духом Светим кроз Свете Апостоле и Свете Оце живи Црквом и путује Њоме кроз векове и нараштаје, све тако до данас, и од данас до Страшнога Суда. Конкретно: у данашњем анархичном историјском раздобљу онтолошки, и историософски, и географски је немогуће одржати Свеправославни сабор. За наше поколење то може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља.[2])

„Екуменизми“ су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целостности, и у земаљској историјској конкретности. Никада човек, нити ишта човечије, не може бити ни мерило, ни символ, ни конкретум екуменизма. Никада човек, ма који човек, већ увек и само Богочовек. Сва је трагедија Запада што je кроз cвoje сваковрсне хоминизме и хуманизме одбацио Христово Богочовештво…

Амфилохије Радовић и ава Јустин Поповић

А дотле: Христос се роди! на земљи као Богочовек роди, да нас Својим Светим Еванђељем уведе На небо, и научи нас људе на земљи живети небом и Богом, небеском Истином и Правдом, оличеном занавек у чудесној незаменљивој Личности Богочовека Христа, ваистину Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човека у свима световима, видљивим и невидљивим, у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање и стражи људска савест.

То Вам као Божићни поклон од
Свемилостивог Богомладенца
свим срцем молитвено жели
и радосне божићне поздраве шаље
Ваш о. Јустин.

Опрема: Стање ствари

(Светосавље)

[1] Писмо будућем монаху (пред Божић, 25. 12. 1964).

[2] И касније, године 1971. и 1977. отац Јустин писао је о неблаговременосги сазивања и одржавања у садашњим условима Свеправославног Васељенског Сабора. (Ти текстови су објављени на скоро свим већим европским језицима, само не на српском) Негативан став о. Јустина према сазивању и одржавању у оваквим приликама Васељенског Сабора више је критика метода садашњег рада и понашања оних који тај „Сабор“ припремају, неголи порицање могућности и уопште потребе одржавања Сабора у Православној Цркви. – Прим. редактора сајта „Светосавље“.

Писмо СА Синоду од 27. јануара 1971. као одговор на анонимну дописницу

Други важан документ за реконструкцију Авиног става о екуменизму је његово писмо упућено СА Синоду СПЦ преко епархијског Епископа шабачковаљевског Јована Велимировића одаслато на Светог Саву (27. јануара) 1971. године.

Писмо је до сада необјављивано, а недавно је постало доступно јавности на интернету. Писмо представља одговор Аве Јустина на аномну дописницу упућену СА Синоду СПЦ, у којој се тврди да је Архимандрит Јустин због противљења избору Германа Ђорића за Патријарха српског изолован у манастиру Ћелије и предлаже да се он из Ћелија доведе у Београд и постави на неку дужност. Анонимна дописница адресирана на Патријарха Германа била је предмет разматрања СА Синода. Синод, у свом акту од 16. октобра 1970. године, изражавајући своје уверење да о. Јустин нема никакве везе са овом анонимном дописницом, доставља архимандриту о. Јустину преко Епископа шабачко-ваљевског Јована препис дописнице и моли га да се изјасни да ли би прихватио неку службу у Београду и коју. Уместо Патријарха Германа, председника СА Синода СПЦ, акт потписује члан Синода Епископ браничевски Хризостом Војиновић. Епископ шабачко-ваљевски Јован 28. октобра 1970. године доставља акт СА Синода о. Јустину.

Повод:

Његовом Преосвештенству Господину Јовану
Епископу Шабачко-ваљевском – Шабац

Ваше Преосвештенство,

Вашим актом Ебр.681, од 28. октобра 1970, Ви ми достављате необичан, и у основи апокалиптички, акт Светог Архијерејског Синода Бр. 3485/зап. 663, од 16. октобра 1970, који гласи:

Свети Архијерејски Синод
Српске Православне Цркве
бp. 3485/зап.663
16. oктoбpa 1970. године
Београд

Ваше Преосвештенство,

Његова Светост Патријарх Српски Г. Герман у седници Светог Архијерејског Синода одржаној 16. октобра ове (1970) године приказао је отворену дописницу коју је примио на своје лично име, која гласи:

„Ваша Светости,

Сматрам за потребно да Вас обавестим да се у народу у последње време много говори о др Јустину и да он дуго чами у Ћелијама само зато што Ви то желите, јер је био противу Вашега избора за патријарха.

Др Јустин се сматра за најученијег човека у Православљу код нас и неки га називају и мучеником црвеног патријарха.

Ако Вам се нешто замерио требало би му опростити и довести га у Београд на какву било дужност и на тај би се начин пресекле разне приче.

С поштовањем
Један православац

* * *

Приказујући предње, Његова Светост изјављује да је он лично дубоко уверен да високопреподобни архимандрит о. Јустин нема никакве везе са садржином ове дописнице, али сматра за потребно да упозна Свети архијерејски синод, какве све уличне верзије о овоме колају.

По саслушању Свети архијерејски синод одлучује:

„Преко Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Г. Јована, надлежног епархијског архијереја, доставити високопреподобном архимандриту о. Јустину, духовнику манастира Ћелије код Ваљева, препис поменуте дописнице, која је упућена Његовој Светости Патријарху српском Г. Герману, и умолити га да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и кojy?“

О предњем нам је част известити Вас, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Вашег Преосвештенства у Христу брат
За Председника
Светог архијерејског синода члан,(М.П.)
Епископ браничевски Хризостом

Одговор на анонимну дописницу (О чланству у Екуменском савету цркава) 

Разбудивши све очи своје савести, и проверивши светим апостолско-светоотачким Предањем сву своју православну савест од врха до дна у свима њеним боголиким бескрајностима, реших се да одговорим на горе наведени акт. Но самом неумитном и језивом стварношћу нашом принуђен сам да у одговору свом изнесем оно што је данас у нашој Православној Српској Цркви „једино потребно“ (Лк. 10, 42) и важније од најважнијег. Притом, зауставићу се само на најнеопходнијим објашњењима по питању мог досадашњег положаја и „статуса“. Јер данас, када на Свету Православну Цркву Христову са свих страна ударају апокалиптичке страхоте, и када православна срца и савести јеремијски тугују и мукују због тога, пошто је у питању спасење свакога православног хришћанина, и свакога од нас, и свих нас скупа, – и још више од тога: у питању су највеће вредности и свевредности земље и неба: чудесни Богочовек Господ Исус Христос и Његово Богочовечанско Тело: Света Православна Црква, зар се онда може ћутати и сме ћутати? И за најелементарније православно сазнање и иоле охристовљено осећање, очигледна је истина ово: акт Преосвећених Епископа, чланова Св. Арх. Синода Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом Германом, сав одише апокалиптиком наших дана. И то ми даје непосредан повод да еванђелски истинољубиво одговорим по својој православној савести пред Богом и Божјом Црквом и изнесем те главне проблеме наше данас. – Претходно, ево најнужнијег објашњења на напред наведени акт.

Св. Јустин Нови (Ћелијски)

Узнемирена савест анонимног писца дописнице, упућене Његовој Светости Патријарху, моли да ми се „опрости“ ако сам се „нешто и замерио“ Његовој Светости, те да тако проштен будем доведен „на какву било дужност“ у Београду, еда би се „на тај начин пресекле разне приче“. Његова Светост Патријарх, очигледно у жељи да престану такве „уличне верзије“ које о томе “ колају“, износи ту анонимну дописницу пред Свети Архијерејски Синод, а Свети Синод доноси одлуку: да се преко Вас умоли архимандрит Јустин „да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и коју“.

Ваше Преосвештенство, анонимне дописнице као ова, или слична њој писма, и разне инсинуације у њима, и сви методи такве врсте, све то спада у нашу савремену апокалиптику. Такво анонимно писање је непоштена работа, и њоме и по њој се не решава ништа. Међутим, независно од анонимног писања, једно питање се данас неодољиво намеће сваком будном православном човеку код нас. Питање: зар ми збиља још нисмо у стању да и без тога видимо шта се у ствари збива с нама, какви земљотресни проблеми тутње под нама и око нас: шта радимо, куда идемо, и у какве смо душегубне безизлазе запали? Свесудбоносни проблеми бити ил’ не бити муче данас и море све савести и умове и срца свих будних православних људи широм света. А Свети Синод Српске Православне Цркве, и то поводом једне анонимне дописнице, бави се ништавнијим од ништа конзисторијским „службеним положајем“ мојим и „статусом“. Међутим, проблем наше Цркве данас најмање је проблем једног старог архимандрита, коме се ближи време одласка Богу на истину. У ствари, овде су по среди далеко већи и судбоноснији проблеми за све нас.

Уосталом, Преосвећени Владико, прелазећи преко свих тих „уличних верзија“ о мени и мом „статусу“, а којих сигурно има и друкчијих, на узнемирење нечијих савести, желим само да подсетим Његову Светост Патријарха и Свети Синод на следећу двадесетдвогодишњу стварност: моја убогост, по благослову Његовог Преосвештенства блаженопочившег др Симеона Станковића, Епископа ове епархије, – а после њега по Вашем благослову (тј. Еп. Јована) , налази се на црквеној служби као духовник манастира Ћелије још од маја месеца 1948. године. То значи далеко пре и самог постављања проблема избора за Патријарха, и догматско-канонске важности тог избора, Епископа Германа Ђорића. Од успостављања послератне власти у Југославији мој статус је био посебан. Несуђен и неосуђен јер невин, био сам лишен положаја и права професора Универзитета у Београду. Но, познато је, и Вашем Преосвештенству и другима, да, по благодати Божјој која нас спасава, ја у мом досадашњем животу и раду нисам никада користио повољне конјунктуре у личне сврхе. С тога ни сада не желим да се бавим ситницама око мог „статуса“ и других личних проблема. Поготову данас када нас све сажижу страшни огњени проблеми нашег заиста апокалиптичког доба, пред којима и о којима, – Бога ради и Цркве ради -, не можемо и не смемо ћутати. Са тог разлога и прелазим на оно главно. Дозволите ми с тога, Ваше Преосвештенство, да са своје стране изнесем Светом Архијерејском Синоду главне проблеме наше Цркве данас, и поводом њих поставим горућа питања, на која сав православни народ Божји већ дуго времена очекује у агонији одговор.

* * *

Преосвећени Оци Епископи, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом Германом.

Еванђелска одговорност лежи данас на свима синовима Православне Цркве Христове, тог небоземног Дома Бога Живога (1 Тим. 3, 15), па и на нама синовима те исте Цркве Православне у земљи и народу Светога Саве. Зато ми савест моја, жеравично мучена том еванђелском одговорношћу, налаже пред живим Богом свеправедним да сваки лични проблем свој одбацим као „трице“, као ништавну ситницу, и да еванђелски храбро сагледам стравичне проблеме што пламте око нас. Догматски, канонски, еванђелски, та еванђелска, та света одговорност, и решење свих стравичних проблема леже, у крајњој линији, на свештеној Јерархији. Тако у нас, то првенствено лежи на Патријарсима и Епископима Цркве. Зато, дозволите ми, трогубо (=троструко) благодатни свети Оци, да Вас смирено, но са смелошћу својственом Православнима, запитам у име неизмењивог Светог Предања Православне Цркве, њених Апостола, Отаца, Мученика, Новомученика, Исповедника: куда идемо, и где ће нам бити крај ако овако наставимо? Говорећи из срца чињеница и стварности, ја ћу навести само неке од проблема пред којима свака православна, поготову српска светосавска савест стоји и са запрепашћењем гледа на велику одговорност наше црквене Јерархије, и на њен садањи став према нашим црквеним проблемима.

* * *

1. Једна и Једина Света Васељенска (καθολική = саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици, и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ у васељени. Тако је веровао и тако нам предао Свети Сава Српски, равноапостолни Отац и бесмртни Патријарх Цркве наше. Подсећам само на његов светоотачки говор на Сабору у Жичи, када је Епископима, својим наследницима изложио и предао православну веру, Православну Цркву, њено Свето Предање, њене Саборе, њене Догмате, њене Каноне, сав њен Богочовечански Домострој, овим речима:

„Примамо све Свете Саборе по Божјој благодати, који су се сабирали у свако време и место ради објављивања Благочешћа (=Православља, праве вере, побожности) И еванђелског живота, које прима Васељенска – Православна – Црква. Којих се пак одрекоше они Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше, анатемисаше они, анатемишемо и ми. Јер многе јереси у разна времена и лета измисли ђаво и посеја у васељени многи кукољ зловерја кроз безаконе началнике јереси, који ђаволу служе, с циљем разорења и смућења праве вере, – које ми проклињемо и са њима оне који су измислили зле заповести, и гнушамо се сваке нечастиве јереси, а стремимо ка сваком Благочешћу (=правој вери, побожности) којему нас уче благословене слуге Божје: Пророци, Апостоли и Свети Оци, као што и сам Господ наш Исус Христос Син Божји рече“. – То „духовно учење“, то јест: вера Православна, продужује Свети Сава, „није игра нити безумље мисли човечијих, него света вера проповедана, на којој бише основане све свете истине о Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, Апостоли научише, Мученици исповедише, и сви Свети очуваше, и преподобни Оци беспрекорно сачуваше, као на несецивом крајеугаоном Камену Цркве – Христу основану“ (Живот Св. Саве од Доментијана).
Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1 Тим. 3, 15). Те једине Свевредности рода човечјег у свима световима. Због тога узбуђене православне савести, обраћене Светим Оцима, и Светоме Сави, жеравично питају из савремене ужарене вавилонске пећи, и чекају ваш одговор о томе на делу.

Пре свега неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано „Екуменски савет цркава“, које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? – Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светога Саве – председник саборишта, у коме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, па догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат о Богочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој Пресветој Богомајци, о Св(етој) Евхаристији, о Светим Иконама, о Јерархији, итд. итд. итд.
Ево и другог питања из савремене ужарене вавилонске пећи: Шта сте учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, за заштиту Светог Православља од самоубилачке површности и издајнички неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Атинагоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије саблажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифекса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу, вратоломно ужурбано и површно припрема, по угледу на Ватикан, некакав свој такозвани „Велики Свеправославни Сабор“, не са основном еванђелском и свето-предањском темом спасења човека и света, него са чисто схоластичко-протестантском тематиком; и то припрема га у вавилонској кули савременог анархистичког и нихилистичког света, а без учешћа стварних православних исповедника, носиоца Православне вере, теологије, предања, црквености? И још многе друге безумне ствари папистички осионо ради у име Васељенског Православља, које данас не може слободно да заузме свој правилан став.

А наши најодговорнији црквени фактори, светосавски стражари Православља, да ли су се обазрели, и ослушнули, и видели какве реакције на све те његове душегубне игре са вером и Црквом бивају од стране православних широм света: Епископа, правих православних теолога, монаха, народа православног, а особито Светогорских самопрегорних подвижника? – Али, ни то још није све. Равнодушност наше светосавске Јерархије иде још даље, иако апокалиптичка неман и с друге стране удара на свету веру Православну. Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16/29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова – Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: „Ћутањем се издаје Бог“ и Црква Божја (Migne patrologia graeca t. 35, соl. 1112).
Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване “ љубави“ – јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и „лажно названи гносис“ – знање, разум: 1 Тим. 6, 20. Нажалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца – Апост(олски) 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32, 33, 34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове „благослове“ примили по храмовима београдским кад су им они долазили у „братске посете“, или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него „екуменизам“ протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?

Ово кратко навођење само неких од суштинских проблема Цркве Христове, могло би бити далеко опширније благодарећи одговорности, или, боље рећи неодговорности неких наших најодговорнијих црквених људи. Но и ово до сад речено, довољно показује да они нису на путу Светих Отаца, не поштују Свете Саборе, него газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божјем, Духу Христовом, Који Цркву Православну руководи и упућује на сваку истину (Јн. 16, 13). „О! како ме жалости, – да речем и ја са Светим Василијем Великим, – то што се напуштају Канони Светих Отаца и руши се тачност (ακρίβεια) црквена; и бојим се да ће таква равнодушност постепено довести до потпуног хаоса у стварима Цркве“ (Канон 89. св. Василија). При овоме сетимо се страшних речи Пророка Божјег: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јерем. 48, 10). А ми то чинимо, и горе од тога. Зато је неопходније и од најнеопходнијег: да сви навијемо срца своја непрекидном молитвом и покајањем ка Господу, да по великој свемилости Својој не сручи на нас проклетства с неба са њиховим страхотама.

Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о „времену“, о „духу времена“, или о „духу екуменизма“ који влада у свету, или о “ дијалогу љубави“ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим „вековима мржње“, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо „љубави Истине“ (2 Сол. 2, 10), уместо „истиновања у љубави“ (Еф. 4, 15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза „ходе као незнабошци у празности ума свога“ (Еф. 4, 17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка „вери Истине“ (2 Сол. 2, 13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце – Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: “ Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн. 11, 52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (PG t. 91, 465).

Старац Клеопа (Илије) и Преподобни Јустин Ћелијски

Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем других равнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе – Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања“ (Посланица 1848. год., пар. 17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама „екуменизма“, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља. Сетимо се еванђелског правила Светог Григорија Паламе, изреченог у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: „Они који су од Цркве Христове, они су и од Истине; а они који нису од Истине, не припадају ни Цркви Христовој… Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима, већ по истини и по тачности вере, (Συγγράμματα т. II, Солун 1966, стр. 627). Ово, вековима испробано и свестрано потврђено православно правило Св. Григорија Паламе, јесте свагдашње правило Цркве Православне и Исповедника православних и народа Божјег православног од Светих Апостола до данас, па ће благодаћу Божјом и силом Божјом бити и од данас до века.

2. Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.

Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако“, вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљаује Бога као цепање Цркве… Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех“ (РG t. 62, 85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.

3. „Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп. 5, 29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.

„Покоравати се Богу већма него људима“, – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп. 5, 17-42); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.

Власт је у начелу од Бога (Рм 13, 1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал. 5, 1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици и Новомученици. Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег. Заклањамо ли се за другу заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу“ (Мт. 22, 21), да би оправдали своје пагубно човекоугодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.

„Цару царево – Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт. 22, 19-21). А Богу? – и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1 Кор. 6, 19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: – вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.
У Богочовеку и Његовом делу и телу – Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она – тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру – „у очи противстаје“ (Гал. 2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (ДАп. 15, 28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.

„Богу Божје – цару царево“: – то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi (=начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево“. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима“. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога“ (ДАп. 4, 19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела – Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.

Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал. 5, 1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла – ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! „Вера је наша победа која победи свет“ (1 Јн. 5, 3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он – Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм. 8, 31-39).

Сведоци су тога сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Да споменемо само неколико њих. Ево као првог Светог Василија Великог, Епископа, Учитеља васељене, неустрашивог Исповедника.
На претње одузимањем имовине, прогонством и смрћу од стране царског намесника Модеста, Св. Василије Велики одговара: „Не можеш одузети имање од онога који ништа нема, осим ако су ти потребне моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. А прогонства се не плашим, … јер је сва земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим…, јер смрт ће ме само брже приближити Богу, за Којег живим и Којему служим“. На чуђење царског намесника да му “ нико до сад није са таквом смелошћу одговарао“, Св. Василије додаје: „Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са Епископом. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“. Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење“. – Свети Василије одговори: “ Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи“ (код Св. Григорија Богослова, РG t. 36, соl. 5601).

Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10).

Многострадални Исповедник Православља, Свети Максим благовести: “ Ја не могу жалостити Бога ћутањем о ономе што је Бог заповедио да говорим и исповедам… Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу, и не шкоди вечном спасењу душе“ (PG t. 90, соl. 124 и 161).

Сунчани светилник Православља, Свети Јован Дамаскин громогласи: „Не припада царевима да постављају законе Цркви. Јер шта вели Божански Апостол: „Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, треће Пастире и Учитеље на усавршавање Цркве“ (1 Кор. 12, 28), а није рекао и цареве… Нама нису реч Божју проповедали цареви, него Апостоли и Пророци, Пастири и Учитељи… Царевима припада старање о цивилним стварима, а црквене ствари и поредак припадају Пастирима и Учитељима. Иначе ће, браћо, бити по среди разбојничка узурпација… Ми те, царе, слушамо у житејским стварима, у порезама и дажбинама и трговини, у ономе над чим ти имаш власт, а у стварима црквеног поретка ми имамо Пастире, који су нам говорили реч Божју и који су донели црквене законе и поредак. Нећемо да померамо вечне границе које су поставили Оци наши, него ћемо се држати Предања као што смо примили. Јер ако здање Цркве почнемо и у нечем малом рушити, онда ћемо постепено и све срушити“ (РG t. 94, соl. 1297).

Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне Вере, пресвето око Цркве, Свети Симеон Нови Богослов, игуман, у присуству многих великаша говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је невина послао у прогонство и гони га подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светом Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо земља и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, … у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу него људима (ДАп. 5, 29)“ (Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου од Никите Ститата, изд. Roma 1928).

Такав је став, такав пут, таква Истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те Истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.

4. Горећи и сагоревајући у пожару споменутих проблема, ми у ствари горимо у пожару богоодступништва. На свима странама народ Божји Светосавски, сагорева до пепела у пожару нашег богоодступништва. О, колико је данас стотина хиљада у светосавском роду Српском некрштених, невенчаних, неопојаних! А ми? Шта ми чинимо да тај и такав невиђени помор Српских душа зауставимо? Погребни лелек пролама наше савести, и ми из срца светосавског свебола питамо: откуда све то у нас? Отуда што смо напустили апостолски пут Светих Отаца. И наша је дужност, наша православна сведужност, да себе исповедимо кроз света уста Светог Максима Исповедника: „Тешко нама несрећницима, јер напустисмо пут Светих Отаца и зато смо пусти од сваког дела духовног“ (PG t. 90, соl. 932). Ову свету исповест изрекао је Свети Исповедник у седмом веку, у време прогона Православне вере и Цркве од стране јеретика и ћесара, премда је сам Свети Максим најверније следио пут Светих Отаца. А ми? Будимо искрени и до краја доследни апостолско-светоотачкој логици и савести и мисли, и еванђелски верно поставимо дијагнозу наших многобројних болести:

У својој хиљадугодишњој историји Српска Православна Црква није никада била тежи болесник него што је данас; болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу. Треба га одмах најхитније лечити. А лекар – свелекар постоји; лек – свелек постоји. То је Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; а за њима и са њима Светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека – свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери.

Св. Нектарије и св. Јустин

Какав помор коси душе наше дечице, и наше омладине без православне наставе. Какве духовне смрти пустоше наш православни народ који није просвећен православно и светоотачки. О својој вери Православној и животу и путу светоотачком он скоро ништа не зна, те стога тако лако и постаје плен разноврсних сектаната, који се све више и несметано шире по земљи Светога Саве. Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије. А како би та јадна деца и могла знати тај православни, апостолско-светоотачки пут, када га се ми пастири црквени не држимо, то се од нас не могу њему ни научити, нити се на нас угледати? Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живота и рада. Јер једино свецели повратак на Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца, и са њима и Светих Српских Богоугодника, то јест повратак на њихову беспрекорну Православну веру у Богочовека Христа, на њихов благодатни живот у Цркви Духом Светим, на њихову слободу у Христу којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1), на њихово благодатно искуство у Духу Светом, на њихове Богочовечанске свете врлине. Само то, и само то може нас кукавне и јадне спасти и ослободити робовања разним човекоугодништвима и човекослужењима, и спрати мноштво досадашњих грехова наших. Јер то робовање је равно идолопоклонству, равно служењу лажним идолима нашег анархистичко-нихилистичког века. Иначе, без апостолско-светоотачког пута, без апостолско-светоотачког одлучног идења за Јединим Истинитим Богом у свима световима, и служења Једином Истинитом и Живом Богу – Богочовеку и Спаситељу Христу, Глави Цркве Православне, сигурно ћемо потонути у мртвом мору европског културног идолопоклонства, и уместо Живом и Истинитом Богу служићемо лажним идолима овога света, у којима нема спасења, нема васкрсења, нема обожења за тужно биће што се човек зове.

Избављени Богочовеком Господом Христом од идолопоклонства у свима његовим издањима, ево шта нам поручују и у аманет остављају Свети Оци Светих Седам Васељенских Сабора као једини Православни пут, пут Богочовечански, којим треба неустрашиво ићи кроз све историјске тмине и помрчине овога века и света:
„Свети Оци наши, испуњујући божанску заповест Бога и Спаса нашега Исуса Христа, нису светиљку божанског знања коју им је Он дао сакрили под поклопац, него су је поставили на светњак најкориснијег учења, да би светлела свима у кући, то јест свима који славе Бога у Православној Васељенској Цркви, како се не би нико од оних који православно (εΰσεβώς) исповедају Господа спотaкао ногом о камен јеретичког зловерја. Јер Свети Оци изгоне напоље сваку јеретичку заблуду и одсецају труле удове, ако су ови неизлечиво болесни; и, имајући лопату у својим рукама, они очишћују гумно, и пшеницу, то јест хранљиву реч, која поткрепљује срце човека, сабирају у житницу Православне Васељенске Цркве, а плеву јеретичког злог учења избацују напоље и сажижу огњем неугасивим… И ми, држећи се на сваки начин догмата и дела тих истих Богоносних Отаца наших, проповедамо једним устима и једним срцем, нити шта додајући, нити шта одузимајући од онога што су нам они предали, него се у томе утврђујемо и укрепљујемо, и тако исповедамо, тако учимо, као што су Шест Светих Васељенских Сабора одредили и потврдили. И ми верујемо… да „нас је спасао не посредник, нити анђео, већ сам Господ“ (Ис. 63, 9), и Њему следујући и Његов глас усвајајући, ми велегласно кличемо: ни сабор, нити царска власт, нити завера богопроклетих, нису спасли Цркву од идола, као што је такве глупости измислио јеврејски Синедрион, него је само Господ славе – Оваплоћени Бог спасао и ослободио Цркву од идолопоклоничке заблуде. Стога: Њему слава, Њему благодат, Њему благодарност, Њему хвала, Њему величанство, јер је искупљење – Његово, спасење Његово, пошто једини Он има моћ да потпуно спасе, а не нико други од бедних земаљских људи… Тако дакле: као што су Пророци видели, као што су Апостоли научили, као што је Црква примила, као што су Учитељи одогматили, као што се васељена сагласила, како је Благодат заблистала, како се Истина доказала, како је лаж прогнана, како се Премудрост смело јавила, како је Христос потврдио, – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо Христа Истинитог Бога нашег… То је вера Апостолска, то је вера Отачка, то је вера Православна! та вера утврди васељену“ (Акта Св. Седмог Васељенског Сабора, седница 4, и Синодикон Православља).

Недостојни архимандрит
Др Јустин Поповић
Духовник Манастира Ћелије

О Светом Сави, 1971.
Манастир Ћелије
Ваљево

(Светосавље)

1. Рукопис, писан најпре својеручно, а затим прекуцан (на 17 страна), са својеручним потписом и датумом: „О Св. Сави 1971, у ман. Ћелије“. – У Авиној архиви – неиздавано. Ради јасноће, дајемо и све уводне текстове (анонимна дописница, и акт Св. Синода). – Прим. прир. са сајта Светосавље.

Писмо СА Синоду о „заједничкој молитви за јединство“ од 26. новембра 1974. године

Писмо о. Јустина Епископу Јовану шабачковаљевском од 13/26. новембра за СА Синод СПЦ представља одговор на молбу Синода да о. Јустин проучи три документа које је СА Синод СПЦ добио од Бискупске конференције Југославије и то:

Пропратно писмо римокатоличког Бискупа мариборског др Максимилијана Држечника, председника Екуменске комисије Бискупске конференције Југославије свим члановима римокатоличке Бискупске конференције Југославије (прилог 1), и „Програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975“ (прилог 2) и пропратно писмо римикатоличког Надбискупа загребачког др Фрање Кухарића, председника Бискупске конференције Југославије СА Синоду (прилог 3). На почетку о. Јустин покушава да одгонетне зашто је „Програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975“ састављен од Секретаријата за јединство хришћана у Риму и послат Бискупу Држечнику да достави даље свим члановима Бискупске конферененције Југославије у пропратном писму Надбискупа Кухарића СА Синоду СПЦ представљен као „програм заједничких молитава“ припремљен од Екуменског савета цркава из Женеве и Секретаријата за јединство хришћана из Рима. О. Јустин даље сматра да је крајње неумесно проследити ова документа и то у виду израђеног програма (а не чак ни у форми предлога) састављеног у Женеви и Риму на употребу Српској православној цркви. Тим програмом о „јединству Цркве“, по оцу Јустину, је на основу узајамних уступака и неискрeних компромиса, постигнут минимум за екуменску делатност и „заједничку молитву“. После уводника у тачки 1, програм нуди: 2) библијска читања у пероду 18–25. новембар 1975. године, 3) програм богослужења, који укључује заједничко „поклоњење“ (адорацију) Бога, заједничко покајање, јединство у речи, односно проповеди, и јединство у молитви.

„О заједничкој молитви за јединство“

Његовом Преосвештенству Господину Јовану
Епископу Шабачковаљевском, Шабац
за Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве

Ваше Преосвештенство, Свети Владико,

У предмету који ми преко Вас упућује Св. Архијерејски Синод СПЦркве „на проучење и мишљење“ налазе се три папира које је Свети Синод добио од „Бискупске конференције Југославије“ из Загреба. Наиме: два пропратна писма (прилози 1 и 3) и „програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975“ (према пропратном писму загребачког надбискупа Кухарића), или „грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975“ (према пропратном писму мариборског бискупа Држечника). Мене пре свега запањују и сама ова пропратна писма и изазивају питања: ко их шаље? коме их шаље? и шта она захтевају?

Писмо бискупа Држечника (прилог 1), очигледно у својству председника Екуменске комисије Бискупске конференције Југославије (БКЈ), коме је упућено? Из његовог текста се види да је Држечник као председник Екуменске комисије БКЈ добио ову „грађу“ (прилог 1) из свог центра у Риму (тј. папског „Тајништва за јединство кршћана“, и Држечник ништа не говори о учешћу Екуменског Савета Цркава из Женеве, које Кухарић у свом писму спомиње). Међутим, из подскриптума се види да је Држечниково писмо упућено „свим члановима БКЈ“, – дакле римокатоличким бискупима Југославије. Ако је тако, онда су једино тако разумљиви захтеви Држечникови: да треба „користити то градиво“ у својим бискупијама и да, после одржавања седмице молитве, треба „послати кратак извештај“ (да би тај извештај, очигледно, био достављен центрима у Рим). Иначе, ако би то писмо г. Држечника било упућено свој „браћи у бискупском реду“ (које он поздравља „екуменским поздравом у Христу“!), онда би то било не што друго него већ позната у историји дрскост претенциозних и безочно наметљивих римокатолика, који сво време у име и по диктату Рима самозвано патронирају над „одјељеном браћом“. Но ми ипак хоћемо да верујемо да се то Држечниково писмо односи само на римокатоличке бискупе у Југославији. Али, то нас потстиче на питање: зашто је загребачки надбискуп Кухарић и то писмо послао у прилогу Св. Синоду СПЦркве (мада у његовом писму стоји да је прилог само један, тј. ова „грађа“ или „програм“ о молитви)? Чињеница је: Кухарић пише своје сасвим посебно, самостално пропратно писмо, и то у својству председника БКЈ, и без икаквог спомињања Екуменске комисије БКЈ и њеног председника Држечника. За разлику од Држечника, Кухарић вели да је тај „програм заједничких молитава“ припремљен од Екуменског Савета Цркава из Женеве и Секретаријата за јединство хришћана из Рима, и додаје да су сада тај програм „послали свим католичким бискупима у Југославији“. Ваљда он то чини као председник, или цела БКЈ, у име које он поздравља Св. Синод СПЦркве и очекује „предлог или савет“ у вези споменутих молитава.

Св. владика Николај и св. ава Јустин (Извор: ФБ страница Жарко Видовић)

Владико Свети, није нам овде циљ да изналазимо противречности и двосмислености у ова два пропратна писма двојице римокатоличких бискупа у Југославији, него се питамо о умесности уопште оваквог писања, и посебно скрећемо пажњу Св. Синоду на неумесност и неприхватљивост упућивања истовремено обадва ова и оваква писма Синоду Православне Цркве Српске. Али да пређемо на главну ствар читавог предмета.

Господа римокатолици из Загреба и Марибора шаљу Светом Синоду самосталне Православне Цркве Српске образац „молитве за јединство кршћана 1975“ како су га саставила господа из Рима и Женеве. Тај образац садржи:

1) уводни мото из Посланице Ефесцима, гл. 1, 3-10 (а зашто само од 3-10, када је недељива целина све до 14 стиха?), са образложењем због чега је овај мото изабран, и са кратком поуком директивом која говори, мада укратко, о томе шта је и у чему

је „јединство Цркве“, како да радимо на њему, и како да га остваримо. Међутим, нема сумње, да и овај кратак уводник претставља не просто „предлог“ него управо „програм“ (како се вели у заглављу), тј. став о „јединству Цркве“, онај став који представља, узајамним уступцима и неискреним компромисима између Рима и Женеве, постигнути минимум за екуменску делатност и „заједничку молитву“. Но ту се сваком православном хришћанину намеће питање: није ли овај „програм“ или став (са својом теоријом о „подели Цркве“, о многим „удовима Цркве“, при чему се очигледно мисли на римокатолике, протестанте и православне; о Божјем „плану сједињења цијелог човечанства“, који по овом тексту изгледа да је нешто друго, изнад и изван Цркве Божје, која стога треба да се „прилагођује“ том Божјем „плану“ и „краљевству“, како то замишљају Рим и Женева); није ли дакле тај „програм“ већ својеврстан оквир који се својим менталитетом намеће и унапред детерминише услове учешћа у екуменској „сурадњи“ и екуменској „заједничкој молитви“?

2) У другом делу овога програма наводе се „библијска питања“ која се имају читати „кроз дане молитвене осмине“ (18-25, сјечањ-новембар 1975).

Наравно, у нашој Православној Цркви се тих дана читају сасвим друга Библијска чтенија и славе спасоносни Богочовечански догађаји, Пророци и Светитељи, на којима учествују у заједничким молитвама и богослужењима само правоверни чланови Цркве Христове.

3) Трећи део поменутог текста претставља „програм богослужења“, тј. четири богослужбена елемента који улазе у поредак и састав тих заједничких „екуменских богослужења“. То су, ни више ни мање:

а) заједничка адорација (=поклоњење Богу, – да ли „у Духу и Истини“ (Јн.4,24) не каже се);

б) заједничка покора (=покајање; ко и зашто не каже се; да ли само због заблуде или и

због Истине, такође се не каже);

в) јединство у речи (тј. у проповеди, – али чега? Речи Божје онако како је папа тумачи? или Лутер? Или Свети Оци и Свети Сабори?);

г) јединство у молитви (тј. једно и једнодушно мољење Богу, о Коме различито мислимо и верујемо; о Богородици и Светима о којима такође различито верујемо или их

уопште не признајемо?)

Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената – „шутња“, „дијалог“, „исповијест вјере“ (које?), „екуменске прошње“, „благослов“ (чији?), итд. Зато прелазим на начелна питања која у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест.

I

Преосвећени Оци,

Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.[2]

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: „не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов“. А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам „ латинска јерес“. А колико је од тада нових догамата папа измислио и „непогрешиво“ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио.[3] Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.[4]

II

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду „Светског савета цркава“ донели одлуку: „да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава“ (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, – то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже „органско“ учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени „организам“, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само „делови“ („органски“ међусобно везани!?). – Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом – Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо „органски део“ јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по – духовна смрт. Као православни – ми смо „уди Христови“. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз „органско“ сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.

Св. Јустин Поповић

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима – која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.

III

Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова – на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина – Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на „екуменске заједничке молитве“, него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера – „ вера Истине“; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав – „љубав Истине“ (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.

На Св. Јована Златоуста
13/26 новембар 1974.
Ман. Св. Ћелије

Препоручује се светим апостолским молитвама
Вашег Преосвештенства и светих Отаца
Светог Архијерејског Синода
недостојни Архимандрит Јустин

Опрема: Стање ствари

(Светосавље)

1. ---

   Рукопис писан руком, са потписом и датумом: 13/26. новембра 1974, достављен преко Управе ман. Ћелија Епископу Шабачко-ваљевском Јовану. – Објављујемо текст са правописом, заградама, и др. – Прим. прир. са сајта Светосавље

2. Слично говоре и Апостолски 46. и 66. Канони, као и Лаодикијског Сабора Канон 33.
3. Види његову Конституцију о Цркви.
4. Опширније о свему овоме видети у мојој студији „ Православна Црква и Екуменизам“, Солун 1974; издање манастира Хиландара.

Молбена представка СА Синоду за СА Сабор СПЦ поводом сазива Великог Сабора Православне Цркве од 7. маја 1977. године

Последње писмо у низу писама која се баве екуменизмом је писмо СА Синоду СПЦ од 7. маја 1977. године, чији је повод сазивање Великог сабора Православне цркве инициран од Цариградске патријаршије. Само писмо се састоји из седам делова или тачака. Прве четири тачке дају историјски преглед покушаја да се сазове Велики или Васељенски сабор Православе цркве од његовог првог сазива 1925. године у Нишу (Југославија) па све до одржавања „Прве предсаборске конференције“ новембра 1976. у Шамбезију, покрај Женеве (Швајцарска). Овај преглед истовремено представља и критику Васељенске патријаршије да процесом сазивања сабора манипулише, било држећи монопол на његово одржавање, било предлажући каталог тема који према о. Јустину „никакве суштинске везе немају са духовним искуством и духовним животом апостолског Православља кроз векове, него су само анемичне хуманистичке теореме“. У четвртој тачки о. Јустин доводи у питање легитимитет и Цариградске и Московске „црквене делегације“ изражавајући сумњу да оне заступају интересе православних хришћана. Тако наводи да су представници Цариграда по правилу титуларни митрополити без пастве, док представници Москве не заступају „свету и мученичку Руску цркву“, јер се прибојавају да отворено говоре о условима у којима живи Православље у Совјетском Савезу. О. Јустин такође доводи у питање репрезентативност помесних цркава, јер се помесним црквама без пастве попут Цариградске патријаршије омогућава исти број представника као Руској цркви са стотинама милиона хришћана. Тиме се по о. Јустину потхрањују „неопапистичке амбиције Цариградске Патријаршије“.

Поводом сазива „Великог Сабора Православне Цркве“

Кад год је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван
да одстрадава њену Истину, а не да дискутује о измишљеним проблемима
или да на лажан начин решава стварне проблеме – „ловећи у мутном“
с циљем остварења својих амбиција.

Недавно је одржана у Шамбезију крај Женеве „Прва Предсаборска конференција“ (21-28 новембра 1976. године). Прочитавши и проучивши акта и одлуке ове Конференције, објављене у издању „Секретеријата за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве“ у Женеви, осећам насушну еванђелску потребу да се по савести својој, као члан Свете и Саборне Цркве Православне, иако најмањи између њених служитеља, обратим овом молбеном претставком Вашем Преосвештенству и преко Вас Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, износећи своја тужна запажања, болна сазнања и вапајна осећања поводом припремања тог будућег Сабора.

Молим ваше Преосвештенство и Преосвећене Архијереје да са еванђелском ревношћу саслушају и размотре овај вапај једне православне савести, која, Богу хвала, никако није ни једна ни усамљена данас у православном свету када је реч о овом Сабору .

1. Из аката и одлука ове сада тако назване „Прве Предсаборске православне конференције“, одржане, не знам зашто, у Женеви, где једва да има пар стотина православних верника, види се да је она спремила и одредила један, сада нови, каталог тема за будући „Велики Сабор“ Православне Цркве.

То више није била једна од такозваних „Свеправославних конференција“, какве су биле родоске и оне после њих; нити је то био такозвани „Просинод“, на коме се досада радило, него је то била „Прва предсаборска конференција“ , која ступа у стадиј непосредне припреме за одржавање Васељенског Сабора.

Исто тако, ова Конференција није више радила на основу „Каталога тема“ одређеног на Првој свеправославној конференцији 1961. године на Родосу и разрађиваног све до 1971. године, него је извршила „ревизију“ тог каталога и донела свој нови „Каталог тема“ за Сабор. Али, изгледа, ни овај каталог није коначан, него ће и он, вероватно бити мењан и употпуњаван.

Конференција је, даље, ревидирала и доскорашњу „методологију“ обраде и коначног спремања тема за Сабор; скратила је цео процес, због нечије очигледне журбе и хитања да се Сабор одржи што пре. Јер, према изричитој изјави председавајућег на овој Конференцији митрополита Мелитона, цариградској патријаршији и још некима се жури да се „што пре сазове“ и одржи тај будући Сабор: Сабор треба да буде „краткотрајан“, да се позабави само „ограниченим бројем тема“, и још, по речима Мелитоновим: „Сабор треба да се удуби у горуће проблеме који сметају правилно функционисање сплета система помесних Цркава као једне јединствене Православне Цркве…“ – Све ово намеће нам питање: Шта све ово треба да значи; и чему ово ужурбано рађење; и куда оно води?

2. Питање припремања и одржавања новог „Васељенског Сабора“ Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте и реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном „Свеправославном конгресу“ у Цариграду 1923. године. Тада је пао предлог да се Сабор одржи у Нишу 1925 г.; али како Ниш није „на територији Васељенске патријаршије“ Сабор, ваљда зато није ни одржан. Уопште, изгледа, Цариград је присвојио себи монопол на све – „свеправославне“: „конгресе“, „конференције“, „просиноде“ и „саборе“ – После тога је 1930. године одржана у манaстиру Ватопеду такозвана „Припремна комисија Православних Цркава“. Она је одредила „каталог тема будућег православног Просинода“, који би даље довео до одржавања Васељенског Сабора.

После II Светског рата дошао је цариградски патријарх Атинагора са његовим родоским „Свеправославним конференцијама“ (опет искључиво на територији Цариградске патријаршије). Прва од њих 1961. године покренула је припрему „Свеправославног Сабора“, с тим да се најпре одржи један „Просинод“, и потврдила унапред припремљени и од Цариграђана познати „каталог тема“ за Просинод: осам великих поглавља, са око четрдесет главних тема и двaпут више параграфа и подпараграфа.

После 2. и 3. Родоске (1963 и 1964 г.) дошла је „Београдска конференција“ 1966. године. Она је најпре названа „Четврта Свеправославна конференција“ („Гласник“ Српске Православне Цркве бр.10, 1966. г., и документа на грчком објављена под тим именом), али је затим деградирана од стране Цариградске патријаршије на степен „Међуправославне комисије“, да би уместо ње, следећа конференција, одржана на цариградској „територији“ (у „Православном центру Васељенске патријаршије“ у Шамбезију – Женева) године 1968. била проглашена за „Четврту Свеправославну Конференцију“. На овој IV Конференцији њени организатори, очигледно нестрпљиви, пожурили су да скрате пут до Сабора, па су из гломазног Родоског каталога (који је био њихова творевина, не туђа) издвојили „првих шест тема“ за обраду и одредили нову „процедуру“ рада. Том приликом је образовано и једно ново тело: „Међуправославна припремна комисија“. Она треба да „координира“ рад на темама. Тада је отворен и „Секретаријат за припрему Сабора“, тојест, у ствари, назначен за то један цариградски епископ са седиштем у споменутом центру у Женеви, док су предлози о укључењу и других православних чланова у овај „Секретаријат“ одбијени.

Свети ава Јустин Поповић

Ова „Припремна комисија“ и „Секретеријат“ одржавали су, по жељи Цариграда, своје заседање у истом центру у Женеви, јуна 1971 године. На њему су прегледани и „усаглашени“ изражени реферати на споменутих шест тема, који су затим и штампани на више језика, али су доживели, као и сав ранији рад на припремању Сабора, непоштедну критику православних богослова. Ове критике православних богослова (међу које спада и моја Претставка, упућена својевремено преко Вашег Преосвештенства, и подржана с Ваше стране, Светом Архијерејском Сабору, а затим подржана и од многих православних богослова, и зато објављивана на више мјеста и више језика широм православног света) вероватно су утицале да се одлука поменуте „Припремне комисије“ у Женеви, о одржању „Прве Предсаборске Конференције у 1972. години“ ради извршења ревизије Родоског каталога, не оствари у одређеном року, већ с добрим закашњењем. И ето, та „Прва Предсаборска конференција“ је и одржана ево тек новембра 1976, наравно, опет на Цариградском „терену“, у споменутом центру Шамбези у Женеви.

Као што се види из тек објављених аката и одлука њених, које сам, као што рекох, проучио, ова Конференција је „ревидирала“ Родоски каталог на тај начин што су делегације – учеснице преко својих комисија заједно изгласале само 10 тема за Сабор (у које су од оних 6 ушле само три!), док су још око 30 тема, разногласно изгласаних, упућене „на посебно проучавање појединим Црквама“, као „проблематика Православне Цркве“ (а у суштини сасвим туђе Православљу), које би теме убудуће могле постати предмет „православног испитивања“, и можда унете у каталог. Ова Конференција је, као што рекосмо, изменила и „процес“, и „методологију“ обраде тема и припреме за Сабор, за који је, понављам, цариградском и осталим организаторима стало да се „што пре“ одржи и „што пре“ заврши.

Из свега овога очигледно је за сваког православног да ова „Прва Предсаборска конференција“ ништа суштински ново и стварно није урадила, него и даље заводи православне душе и савести многих у нове и нове лавиринте нечијих амбиција, због којих се, изгледа и припрема Васељенски Сабор још од 1923. године, а и сада се на њему ужурбано ради.

3. Сва ова досадашња „проблематика“ око тема за будући Сабор, несигурност и променљивост око њиховог изналажења, фиксирања, вештачког „каталогизирања“, па онда опет по неколико пута мењања и „редиговања“, показује за сваку истинску православну савест само једно: да стварна и неодложна тема за сазивање и одржавање једног новог Васељенског Сабора Православне Цркве, не постоји у садашњем моменту.

Ако пак и постоји тема која би заслуживала да буде предмет сазива и одржавања једног Васељенског Сабора, онда ње нису довољно свесни досадашњи иницијатори, организатори и редактори свих споменутих „Конференција“ и њихових ранијих и најновијих „каталога“. Јер ако није тако, како онда објаснити да се од Цариградског скупа 1923, преко Родоског 1961, до овог Женевског 1976 г. стално мења „тематика“ и „проблематика“ тог будућег Сабора; мења се број, распоред, садржај и сам критериј „каталога тема“ које треба да буду предмет рада тако великог и тако јединственог црквеног тела какав је био и какав треба да буде сваки Свети Васељенски Сабор Православне Цркве?

У ствари, у свему овоме открива се и пројављује не само обична недоследност, него и очита неспособност и непознавање Православља од оних који сада и у оваквој ситуацији, и на овакав начин, намећу Православним Црквама тај свој „Сабор“, незнање и неспособност да осете и схвате шта је значио и шта значи један истински Васељенски Сабор за Православну Цркву и њену христоимену пуноћу верних. Јер кад би то осећали и схватали, онда би знали пре свега да у историји и животу Православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедсетнички догађај какав је Васељенски Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао „конференције“, „конгресе“, „просиноде“ и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој.

Очигледна је историјска стварност: свети и богосазивани Сабори светих отаца увек су имали пред собом конкретно један, или највише два до три проблема, жеравично постављених пред њих од стране великих јереси и раскола, који су извртали праву веру, цепали Цркву и озбиљно доводили у питање спасење душа људских, спасење православног народа Божијег и васцеле ствари Божје. зато су Васељенски Сабори увек имали христолошки, сотиролошки, еклисиолошки карактер, а то значи да им је централна тема – светема и главна благовест – свеблаговест увек била: Богочовек Исус Христос и наше спасење у Њему, наше обожење у Њему. Да, да, да: Он – Јединородни и Једносуштни Син Божји оваплоћени, Он – сав у телу Цркве, Он – Вечна Глава Телу Цркве, ради спасења и обожења човека, Он – сав у Цркви благодаћу Светога Духа и вером правом у Њега, вером православном. То је истински православна, апостолско-светоотачка тематика, бесмртна тематика Цркве Богочовекове за сва времена, прошла, садашња и будућа. Она, једино она може бити предмет и евентуалног будућег Васељенског Сабора Православне Цркве, а не схоластичко – протестански „каталози тема“, који никакве суштинске везе немају са духовним искуством и духовним животом апостолског Православља кроз векове, него су само анемичне хуманистичке теореме.

Вечна саборност Православне Цркве и свих њених Васељенских Сабора састоји се у свеобухватној Личности Богочовека Господа Христа. Из те централне, свеобухватне, православносаборне теме и стварности, из те јединствене Богочовечанске тајне и стварности, на којима стоји и постоји Православна Црква Христова, и сви њени Васељенски Сабори, и све њене историјске стварности треба и данас иступати пред земљом и небом, а не са схоластичко-протестантских хуманистичких, са којих иступају Цариградски или Московски црквени „делегати“ и „делегације“, који се у овом горком и критичном историјском моменту појављују као „вођи и представници“ Православне Цркве у свету.

4. У актима последње Женевске „Предсаборске конференције“, а и у ранијим сличним случајевима, јасно се види да се ни Цариградска ни Московска „црквена делегација“ битно не разликују у проблематици и темама које представљају као предмет рада будућег Сабора. За њих су исте теме, скоро исти језик, исти менталитет, сличне амбиције. Али то није ни чудо. Јер кога управо „репрезентују“ и коју Цркву и народ Божји у овом моменту представљају и једни и други? Цариградска јерархија, скоро на свим свеправославним скуповима, састављена је углавном од титуларних митрополита и епископа, дакле од пастира без пастве и конкретне пастирске одговорности пред Богом и својом живом паством, – кога претставља, и кога ће претстављати на будућем Сабору? Међу званичним претставницима Цариградске васељенске патријаршије нема чак ни оних јерараха са грчких острва где постоји жива православна паства, нити грчких епархијских јерарха из Европе и Америке, а и да не говорим о осталим православним епископима: Русима, Американцима, Јапанцима, Црнцима, који иза себе имају бројну православну паству и опробане православне богослове.

С друге стране, садашње делегације Московске патријаршије да ли заиста представљају свету и мученичку велику Руску Цркву и њене, само Богу познате милионе мученика и исповедника? Према ономе што те „делегације“ изјављују и заступају кад год изађу из Совјетског Савеза пред свет, оне нису носиоци и изражаваоци истинског духа и става Руске Православне Цркве и њене верне православне пастве, јер најчешће те „делегације“ претпостављају ћесарево Божјем. А благовест је и заповест је: Већма се покоравати Богу него ли људима (Д.А. 5,29).

Уосталом да ли је уопште правилно и православно ово и овакво „представништво“ и „репрезентовање“ Православних Цркава на досадашњим Свеправославним скуповима Родоским и Женевским? Цариградски иницијатори таквог принципа „репрезентовања“ Православне Цркве на Саборима, а и они који такав принцип „репрезентовања“ прихватају, принципа по њиховој теорији сагласног „систему Аутокефалних и Аутономних“ Помесних Цркава, заборавили су да је такав принцип у ствари супротан саборном предању Православља. Овај и овакав принцип „репрезентовања“, нажалост, прихватили су и скоро сви остали православни представници, јер су ћутке или уз голоречиве протесте прихватали такво „репрезентовање“, заборављајући притом да је Православна Црква по својој природи и догматски непроменљивом ставу епископална и епископоцентрична. Јер: епископ са мноштвом верних око себе јесте израз и манифестација Цркве као Тела Христовог, особито на светој Литургији; Црква је Апостолска и Саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остале, историјски настале, и зато променљиве, форме црквене организације Православне Цркве: митрополитска, архиепископска, патријаршка, пентархиска, аутокефална, аутономна и друге, ако их је било или их буде, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, оне могу бити и сметња правилном функционисању саборности, ако собом заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава.

Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије. Пошто је тако, како онда може бити „репрезентована“ по „делегатском“ принципу, то јест истог броја „делегата“, на пример Чешка и Румунска Црква? Или још више: Руска и Цариградска Црква? Или коју паству представљају једни епископи а коју други?

У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем „Васељенском Сабору“ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије. А с друге стране, апостолски ревносне у мисионарењу Цркве, као што су: Америчка Митрополија, Руска Загранична Црква, Јапанска и друге, не могу имати ни једног јединог представника! Где је ту онда саборност Православља; и какав ће то бити Васељенски Сабор Православне Цркве Христове?

Већ и на својој Женевској конференцији митрополит Лаодикијски Игњатије, представник Антиохијске патријаршије, са болом констатује: „Осећам неки немир, јер се повређује саборно искуство које представља основу Православне Цркве“.

5. Али, Цариграду и још некима се жури ка једном таквом Сабору, па зато, углавном по њиховој жељи и настојању ова Женевска „Прва Предсаборска конференција“ одлучује: да се „што је могуће брже сазове Сабор“, да тај Сабор „буде краткотрајан“, и да „узме у разматрање ограничен број тема“. И, наводе се десет изгласаних тема, прве четири од њих су:

• Диаспора,
• питање црквене Аутокефалије и начин њеног проглашења,
• Аутономија и њено проглашење, и
• диптиси, то јест поредак у Православним Црквама.

Еванђелске целисходности ради мора се приметити да је понашање председавајућег на овој „Предсаборској конференцији“ митрополита Мелитона било деспотско и несаборско. То избија са сваке странице објављених Аката ове конференције. Тамо се још изричито и осионо вели: „Овај припремани Свети и Велики Сабор Православне Цркве не треба сматрати као једини, и који би искључивао и даље сазивање и других Светих и Великих Сабора“ (Акта, стр. 18,20,50,55,60).

Из свега овога, и због свега овога, еванђелски будној савести намеће се жеравично питање: шта се у ствари хоће једним тако брзоплето одржаним и тако „режираним“ Сабором?

Преосвећени Оци Архијереји, не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске патријаршије: да се ова прва по части Патријаршија у Православљу данас једном оваквом концепцијом и оваквим понашањем дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој Православној Диаспори, и да то своје неопапистичко наметање санкционише једним „Васељенским Сабором“. Зато су од 10 изабраних тачака за Сабор ушле, и то као прве четири, управо оне које говоре о томе да Цариград жели подчинити себи сву Православну Диаспору, – а то значи читав свет! – и да обезбеди искључиво за себе давање аутокефалије и аутономије свима уопште Православним Црквама у свету, садашњим и будућим, дајући им притом и онакав поредак и ранг какав он одреди (јер то и јесте питање Диптиха који не значи само „поредак спомињања на литургијама“, него и поредак Цркава на Саборима и др.).

Ја се приклањам пред вековним заслугама ове Патријаршије, тј. Велике Христове Цариградске Цркве и пред данашњим њеним крстом који није мали и једноставан, који је по природи ствари крст целе Цркве, по оном Апостолском: „кад један уд страда – цело тело страда“. Ја исто тако знам и признајем канонски поредак и прво место на части Цариграда међу равночастним и равноправним помесним Православним Црквама. Али нееванђелски би било дозволити да Цариград, због тешкоћа у којима се данас налази, доведе читаво Православље на руб пропасти, као што се то већ једном десило на Флорентијском псевдосабору, или да овековечи канонски и догматски извесне историјске форме које у одређеном моменту, уместо да буду крила, могу постати окови за Цркву и њено преображајно присуство у свету.

Треба бити искрен: у понашању представника Цариградске патријаршије последњих деценија осећа се исти онај нездрави немир и болесно духовно настројење које је Цркву у 15. веку довело до Флорентијског издајства и срама. (Или, исто тако, зар ће понашање из доба Турског ропства бити модел за сва времена? Доба Флорентиско и доба Турског ропства било је опасно за Православље).

Свети авва Јустин Поповић

Данас је стање још опасније: онда је Цариград био живи организам са милионима верника, који је брзо пребродио споља наметнуту кризу и искушење да се жртвује вера и Царство Божје за земаљско царство. Данас, међутим, он има митрополите без народа, епископе који немају кога да надгледају (тј. епископују) и који, као такви, хтели би још да држе у својим рукама судбину целе Цркве! Но данас до Флорентије било какве врсте не може и не сме доћи. Нити понашање слично оном из доба многих тешкоћа турског ропства.

Слично је и са Московском патријаршијом. Зар да се дозволи да њене тешкоће, као и тешкоће других Помесних Цркава које се налазе под безбожним комунизмом, детерминишу будућност Православља? Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих. Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара или патријарха, или било ког моћника овога света, чак ни у рукама „Пентархије“ или уско схваћених „Аутокефалија“. Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством, од којих су многе у наше дане и крвљу запечатиле своје апостолско прејемство и своју верност Јагњету.

На хоризонту се већ појавило и рађање нових живих „Помесних Цркава“, као на пример: Јапанске, Афричке, Американске, које никаква „суперцрква“ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (ср.8 канон Св. III Васељенског Сабора), јер би то био атак на саму суштину Цркве. Без свих њих је незамисливо решавање било ког озбиљног и од васељенског значаја црквеног проблема, а поготово питања која се тичу њих самих, тј. питања Диаспоре.

Вековна борба Православља против римског апсолутизма, била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве као католичанско-саборне, пуне, свецелосне. Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког „другог“ или „трећег“ њему сличног? Зар Цариград, који се у лицу својих светих и великих Јерарха, клира и народа кроз раније славне векове тако православно супростављао Римском Папском туторству и апсолутизму, жели сада да игнорише саборске традиције Православља, и да их замени неопапистичким сурогатима „другог“ или „трећег“ или било ког Рима?

6. Преосвећени Оци, сви ми православни осећамо и видимо колико је данас, за Православну Цркву уопште и све Православне Цркве посебно, важно и значајно питање Православне Диаспоре. Па зар оно може бити решавано на овакав начин како то хоће Цариград или Москва, без припита и учешћа православног верујућег народа, јерархије, пастира и богослова те исте Диаспоре, која сваки дан постаје све бројнија и бројнија?

Нема сумње, питање Православне Диаспоре је изузетно важно црквено питање, питање које по први пут у историји Цркве избија на површину са таквом силином и значајем, да би за њега заиста био потребан сазив једног истински Васељенског Сабора свих, али ваистину свих православних епископа из свих Православних Цркава.

Друго питање које би, по нашем осећању и сазнању, могао и требао да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање „екуменизма“. То би у ствари био еклисиолошки проблем тј. проблем Цркве као Богочовечанског организма једног и јединственог који је савременим екуменским синкретизмом доведен под сумњу.

Са овим у вези је и проблем човека, јер нихилизам савремених идеологија, а особито безбожничких, копа човеку гроб без васкрса. Оба ова проблема могу бити правилно и православно решена само из богочовечанске тематике древних истинских Васељенских Сабора.

Но ипак, та питања остављам сада по страни, да не бих сву моју молбену представку оптеретио новим проблемом и тако је учинио преопширном.

Међутим, иако је питање Диаспоре веома важно и болно за православну данашњицу, да ли постоје услови који обезбеђују његово правилно, православно, светоотачко решење на Сабору? Да ли су све Православне Цркве у могућности да буду слободно и ни од кога неометано заступљене и стварно присутне на Васељенском Сабору? И да ли су представници многих од њих, а поготово оних Цркава под богоборним режимима, стварно слободни да изложе и бране православне ставове? Да ли је у стању Црква која се одриче својих мученика да буде веран сведок Голготског крста и носилац духа и саборног сазнања Цркве Христове?

Пре него што дође до Сабора треба се упитати: да ли ће на њему моћи да проговори савест милиона новомученика убељених крвљу Јагњетовом? Историјска пракса сведочи: кад год је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван да одстрадава њену Истину, а не да дискутује о измишљеним проблемима или да на лажан начин решава стварне проблеме, „ловећи у мутном“ с циљем остварења својих амбиција.

Не треба ли се уз то замислити и над чињеницом: док је било гоњења Цркве није било Васељенских Сабора, што не значи да Црква Божја није тада саборно делала и дисала. Чак је то био и њен најплоднији и најплодотворнији период. А када је затим дошао Први Васељенски Сабор, на њега су могли да дођу и мученици епископи, са ранама и ожиљцима, испробани у огњу страдања, и да слободно посведоче Христа као Бога и Господа свог.

Да ли ће и сада бити пројављен њихов дух, то јест да ли ће и њима слични епископи нашег времена моћи да дођу до речи на припреманом Сабору, те да Сабор заиста по Духу Светом мисли и по Богу збори и одлучује, а не да главну реч на њему имају они који нису слободни од утицаја сила овога света и века?

Узмимо, на пример, групу Руских заграничних епископа који, и поред свих својих људских слабости, носе на себи ране Господа свог и ране Руске Цркве побегле „у пустињу“ од гоњења ништа мањег од Диоклецијановог, који су већ унапред искључени од стране Москве и Цариграда од учествовања на Сабору, и тиме осуђени на ћутање.

Или оних епископа из Русије и других званично атеистичких земаља, који такође неће моћи не само да слободно учествују на Сабору и слободно говоре и одлучују, него неки од њих ни да дођу на Сабор. А да не говоримо о могућности да се они и њихове Цркве припреме како треба за један тако велики и важан догађај.

Није ли то, дакле, већ довољан знак да на том Сабору неће моћи да проговори мученичка савест Цркве, и савест црквене пуноће, него да ће јој бити онемогућен приступ на њему, као што је био забрањен једноме од њених изузетних носилаца и сведока приликом Асамблеје у Најробију (мислим на Солжењицина).

Остављамо овде по страни питање колико је уопште нормално и морално, у тренутку када се Господ Христос и вера у Њега ставља на распеће страшније од свих прошлих, да Његови следбеници решавају проблем ко ће бити међу њима први; у тренутку кад сатана тражи не само тело већ и душу човека и света, и човеку прети самоуништење, да се ученици Христови брину о оним истим проблемима, и на исти начин, о којима се брину савремене антихришћанске идеологије: идеологије које продају Хлеб Живота за чинију сочива!

7. Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови „Васељенски“ Сабор, и поготову од учешћа на њему.

Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.

Пред Ђурђевдан 1977. г.
Манастир Ћелије
Ваљево, Југославија

Препоручује се светим апостолским молитвама Отаца Св. Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве,
недостојни Архимандрит Јустин
духовник манастира Ћелије

Опрема: Стање ствари

(Светосавље)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Васкрс-2021, Свети Јустин Нови (Ћелијски), православље, свејерес екуменизма