Свети Јустин Нови (Ћелијски): Писмо будућем монаху Ристу Радовићу (1964)

За Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум, пише ава Јустин свом духовном чаду Ристу Радовићу пред Божић 1964. године

Амфилохије Радовић и ава Јустин Поповић

Писмо, написано на Божић, 25. децембра 1964. године, представља одговор на претходно писмо Риста Радовића, тада студента на последипломским студијама теологије у Риму. Радовић у свом писму обавештава о. Јустина о својој одлуци да прими монашки чин (зато је верзија писма објављена на српском у Сабраним делима преподобног оца Јустина насловљена „Писмо будућем монаху о омолитвљењу ума и о свеправославном сабору“). У другом делу свог писма, после упознавања о. Јустина са својом одлуком да се замонаши, Радовић поставља два питања, једно о ставу који би православни хришћани требало да имају према неправославном свету, и друго, о питању сазивања свеправославног или васељенског сабора Православне цркве, односно мишљења српских богослова о истом.
Извор: В. Цветковић, Четири писма светог Јустина Новог Ћелијског о екуменизму

Будућем монаху о омолитвљењу умa и о свеправославном caбopу

Драго чедо[1],

Ваше писмо – ваистину благовест за мене! Најглавнији проблем свога бића решили сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га, Ви сте гледали себе с неба, и угледали себе – небеског, себе – вечног, себе – бесмртног. И у себи – боголико и богочежњиво језгро свога небоземног бића. И тиме обрадовали сав небески свет, који с неба љубављу бди над сваким људским бићем у нашем земаљском свету. По моме осећању, и – свеосећању, за Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум. Тако, да се касније свака мисао сама собом извије у молитву, заврши молитвом. Из омолитвљеног ума, као из чистог и бистрог извора, увек ће извирати и лити се чисте и свете мисли: богомисли, христомисли. За христочежњивог трудбеника достижан је још на земљи идеал: сваку мисао завршити и савршити Богом, Христом Богом – Богочовеком. Са тим циљем треба се у почетку молити на бројанице кратким молитвама, као: 1) Господе свеблаги, омолитви ме грешнога; 2) Господе свемилостиви, научи ме молити се; 3) Господе, дај ми молитвени однос к свету. Овакве, и сличне, молитве упућивати к Пресветој Богородици, омиљеним светитељима, нарочито Св. Златоусту. Задржавати се нарочито на молитви која прионе срцу, или загреје срце. – Толико за сада.

Ставили сте ме пред многе проблеме; о њима се могу написати читаве књиге; стога морам бити кратак, и најкраћи.

1) Став према ванправославном хришћанском свету. Најпре: утврдити себе умом и срцем и животом у Православљу: у његовим светим тајнама и светим врлинама; на тај начин осаборити себе, свој yћи, своје срце, свој живот; живети стално ,,са свима светима“, јер се само тако могу познати богочовечанске дубине и висине и ширине свега Христовога: живети ,,са свима светима“ = мислити „са свима светима“ = осећати „са свима светима“ = молити се „са свима светима“ = љубити „са свима светима“. Једино се на тај начин осигурава свето и Непогрешиво мерило Истине = Цркве Христове, која је увек Ипостасна Истина Богочовека Христа, не икога другога или ичега другога: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“.

2) Шта српски теолози мисле с свеправославном Сабору? Знали бисмо када би они објавили шта мисле. Ви с правом помињете Гранића. У историјској перспективи, од Карађорђа до данас, мало се о томе рекло, или нимало. У ствари: за „Свеправославни сабор“ су потребне дуге и дуге припреме. Такав Сабор би морао истицати, органски и предањски, из Свеправославног предања Светих Апостола и Светих Отаца: као Богочовечански поток Богочовечанске Свеистине, која почиње са Господом Христом, па Духом Светим кроз Свете Апостоле и Свете Оце живи Црквом и путује Њоме кроз векове и нараштаје, све тако до данас, и од данас до Страшнога Суда. Конкретно: у данашњем анархичном историјском раздобљу онтолошки, и историософски, и географски је немогуће одржати Свеправославни сабор. За наше поколење то може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља.[2])

„Екуменизми“ су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целостности, и у земаљској историјској конкретности. Никада човек, нити ишта човечије, не може бити ни мерило, ни символ, ни конкретум екуменизма. Никада човек, ма који човек, већ увек и само Богочовек. Сва је трагедија Запада што je кроз cвoje сваковрсне хоминизме и хуманизме одбацио Христово Богочовештво…

А дотле: Христос се роди! на земљи као Богочовек роди, да нас Својим Светим Еванђељем уведе На небо, и научи нас људе на земљи живети небом и Богом, небеском Истином и Правдом, оличеном занавек у чудесној незаменљивој Личности Богочовека Христа, ваистину Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човека у свима световима, видљивим и невидљивим, у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање и стражи људска савест.

То Вам као Божићни поклон од
Свемилостивог Богомладенца
свим срцем молитвено жели
и радосне божићне поздраве шаље
Ваш о. Јустин.

Наслов и идеја: Александар Мирковић

Опрема: Стање ствари

(Светосавље)


[1] Писмо будућем монаху (пред Божић, 25. 12. 1964).

[2] И касније, године 1971. и 1977. отац Јустин писао је о неблаговременосги сазивања и одржавања у садашњим условима Свеправославног Васељенског Сабора. (Ти текстови су објављени на скоро свим већим европским језицима, само не на српском) Негативан став о. Јустина према сазивању и одржавању у оваквим приликама Васељенског Сабора више је критика метода садашњег рада и понашања оних који тај „Сабор“ припремају, неголи порицање могућности и уопште потребе одржавања Сабора у Православној Цркви. – Прим. редактора сајта „Светосавље“.



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

8 replies

  1. „Pismo, napisano na Bozic 25 Decembra 1964 godine“ ???? Greska ili nije, pitanje je sad?.

    10
  2. @E.Lirsch Zasto greska? Tad je Bozic po starom kalendaru. Dodaj 13 dana i dobijes po novom.

    14
    1
  3. „Хришћанство је производ религијског живота позног јудаизма“. Некако, увек се пренебрегава та, првобитна, чињеница: јудаизам. Даље, хришћански Запад је, одувек, био клерикалан – до мере инквизиционо-санкционишуће: обесно одузимања живота – док је Исток, ортодоксија, био секуларан. Ваља поменути и старогрчки утицај, језик, образце понашања, категорије мишљења, грчку философију и њене облике дијалактике, којим се почетно хришћанство обилато служи, као изгледним начином експанзије. Излазећи изван оквира Палестине управо је свет хеленски – његови остаци након Александра – махом изузетно образован, са још свежом свешћу о идејама античких философа, био на удару као циљ хришћанства.

    Начин на који се Исус обраћа народу јесте рабински образац понашања: проповедима! Узгред, јудаизам једино може исповедеати онај коме је мајка чистокрвна Јеврејка, што значи да нема прозелитизма, већ религијског елитизма и по томе је јединствен у свету.

    У римски Пантеон, за време политеизма, могао је ући свако и (по)молити се свом богу. Дакле, није се доводило у питање ком богу се неко моли. Хришћанство, након Константина и едикта, Миланског, постаје нетолерантно спрам сваког другачијег начина схватања света ствари и појава, потенцирајући религијско једноумље уз сву строгоћу силе. Да се не заборави и гностицизам, који је одбачен јер је истицао разум, уз знање, испред слепог покоравања религијској догми. Али и иконокласти који су били против субјективне имагинације уметника или (фреско)сликара у осликавању светаца. Читав средњи век, 1000 година, оста пуста схоластика.

    Основно питање јесте: какве су тачно везе између Срба, у ужем смислу, и Словена, у ширем, са Палестином и Јеврејима! Посреди је потпуно различито осећање света, разлике у раси, култури, филологији, итд. Посебно имајући у виду период од скоро 1000 година у коме су били пагани, политеисти, пре преласка на нову религију. Стара словенска митологија, на челу са Перуном, Сварогом, Световидом, никад, до дана данашњег, није искорењена, па тако хришћанство преузима знатан број обичаја из словенског политеизма. Св. Илија, рецимо, је громовник, али је громовник био, претходно, бог Перун. Значење бадњака, Божића, итд., имају своје корелате у претходном времену паганства.

    В. Чајкановић, бавећи се подробно овом материјом, установио је да је крсна слава ванредан израз политеизма (паганства): жртва у храни и пићу старим боговима. Највећим празницима су додате неколике хишћанске црте јер су биле неискорениве у народу.

    Ствар постаје утолико сложенија када се исти образац примени на античке народе: Грке и Римљане. Само изванредна регресија духа, уз кризу слободне мисли и опсервативног разума, могу бити, донекле, јасни индикатори оваквог заокрета. Дакле, данас, романски народи, па затим германски, уз акценат на скандинавске где је прозелитизам био суров и крвав, затим галски… у каквој су тачно вези са Палестином и Јеврејима! Хришћанство је све, остале,“туђе“, богове – Один, Тор, Зевс, Јупитер, Аполон… – сахранило. Људи су насилно превођени у нову веру.

    И Јустин и Амфилохије поседовали су и профано образовање, и то на високом нивоу. Из овог писма провејава искључиво једно идолатријско слепило за живот као такав. Чак је Доситеј давао право разуму да критички сагледава све, па и оне ауторитете који долазе од стране цркве: „…човек има у своме разуму непогрешнога путовођу…“.

    Зашто Словени, Срби, да се моле палестинском Богу, његовом изасланику на Замљи, сину Божијем, како год: испоставља се да то нису никад ни чинили. У првим деценијама нове ере постојале су две фракције, супростављене, од којих је једна тврдила да је Исус рођен са божанским, док је друга заговарала тезу да је у току свог људског живота примио божанско. Победила је прва фракција на начин утицаја пропаганде и анимирања већег броја верујућих присталица: као што то данас чине модерне политичке странке. Разум је морао бити потиснут, замрзнут, одбачен.

    Зар је било неопходно да неко са стране, Немац, каже највећу истину да су Срби религију претворили у народну цркву, у традицију и да нису религиозни, библијски религиозни! Бог у Срба симболизује правду и правичност. Све то је толико далеко од хришћанске доктрине, понарођено, да је утолико више оправданије питање откуд толика „уроњеност“ у Христа, односно не Бога као неког над-принципа, или Бога као врховни разум у весиони, већ конкретну палестинску (религијску) догму.

    Неспорно да једина институција у Срба, која има континуитет од средњовековља (већ 800 година), јесте црква и да је најзаслужнија што се један народ уопште одржао, баштинећи културу, језик, обичаје, односно представљајући вид стожера српске духовне и физичке егзистенције. Исто тако, изрекла је нонсенс највишега реда да нико не може бити Србин ко није православац, чије последице су и данас репрезентативно видљиве и комшијски злоупотребљене да великане мисли извуче из српског духовног бића. Данас, хумано верујућа, остала је без, како је речено, свог правог, народног, патријарха: Амфилохија, великог до највећег; док актуелни патријарх, путем поменутим неправославац-несрбин наставивши, дели најзначајније ордење онима који би да се разграниче са Пећком патријаршијом, односно Светим Савом, односно са собом самима.

    У доба високе доступности просвећености остаје упитно зашто разум имало суспендовати, ко што је неупитно да црву треба поштовати, народску, занавек, и људе који су се дали њој, поставши свеци још за живота, чија смиреност плени сократовским идеалом. Заправо, самозапитаност би била следећа: колико би становника Р. Србије било религиозно, или припадало цркви, да није у питању СРПСКА Православна Црква. Мало или нимало. Дакле, највећа идентификација је са овим српска, а што значи „наша“ црква!

    „Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа“, чему је највећи пример – Амфилохије!

    7
    3
  4. Да ли сте ви разумели текст који сте читали и да ли ви разумете то што пишете?

    7
    2
  5. Тотална конфузија . Мени овде ништа није јасно. Пар пута сам прочитао али треба ми превод.

    5
    1
  6. Извињавам се, мислим на Катарину.

    4
    1
  7. Gospodjice Katarina, svaka vam cast na tesktu, doduse ovo ni Pitagora ne bi mogao da desifruje sto ste napisali, ali ja sam siguran da ste nam poslali vrloooooooo vaznu poruku.
    Molim vas, radi ovija dusmana, mozete li nam prevesti vas tekst i malo pojednostaviti, odnosno napisati to u kratkim crtama. Ako mozete, mogli biste i dvije tri slike nacrtati, radi boljeg razmijevanja.

    4
    1
  8. „Конкретно: у данашњем анархичном историјском раздобљу онтолошки, и
    историософски, и географски је немогуће одржати Свеправославни сабор. За
    наше поколење то може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена
    жеља.[2])“;

    Да ли се може рећи за “Критски Сабор“ да је Свеправославни, у смислу горе
    цитираног?
    Свакако – не!
    На том Сабору нису били преставници Руске, Бугарске и Грујзијске Цркве!
    Да ли се ишта одлучује у “крњем саставу“?
    Из рада АС СПЦ – мени није познато, што не значи да нема изузетака.
    На жалосну рАДост, СПЦ је имала предтсавнике, а ту је био поч. Митрополит
    Амфилохије.
    Из горе цитираног, очигледно, није схватио и послушао савет свог духовног
    оца – Аве Јустина.

    “ ‘Екуменизми’ су у моди.
    ….
    Никада човек, нити ишта човечије, не може бити ни мерило, ни символ,
    ни конкретум екуменизма.
    Никада човек, ма који човек, већ увек и само Богочовек.“

    Колико је било Богочовека на Критском сабору?
    То је врло упитно, али ЧОВЕКА/ЧОВЕЧИЈЕГ је било НАПРЕТЕК, у смислу
    горе цитираног писма Аве Јустина будућем монаху, а потоњем поч.
    Митрополиту Амфилохију.

    5
    1

Оставите коментар