Тог дана из гомиле извели су Душана Бркића / и тукли га кундацима пушака. Бранио се. / На леђа су му наскочили и ножем живот заклопили. / Извели су још једног, другог, трећег, редом, / па наздравили, ракијом и вином

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Овим пољем не тече река, траве више на њему нема,
остала је тврда земља крвљу расечена, ископана јауцима човека.
Закопана су у њој тела.

Расла је овде трава и на њој су седели људи.
Тог дана са обореног дрвета на пољу
спроводио је домобрански сатник своју вољу.
Око њих постављени су митраљези,
поред сваког домобран лежи.
Крв на униформама носили су уместо ордења,
српска их крв није надојила, жеђ им је дубље отворила.
Реч српска била им је клетва, да је не чују
размакли су човека од човека, на растојање од једног метра.
Тог дана Сунце је горело тешко,
а они су дуго седели на трави жедни, гладни, гледали
немоћ сестара, жена, мајки воду да им принесу.

Тог дана из гомиле извели су Душана Бркића
и тукли га кундацима пушака. Бранио се.
На леђа су му наскочили и ножем живот заклопили.
Извели су још једног, другог, трећег, редом,
па наздравили, ракијом и вином.
Преостали се дигоше. Жртва на злочинца устаде.
Ножеви у главу, груди, очи, лице, где стигоше ударише.
Голе су биле руке жртве.
Заморише се убице клањем али наставише да закољу недоклане.
Појурише на човека, вратна му жила пресечена.
Тог дана крст зарад крижа је везан да под њим човек убије Човека.

Овим пољем не тече река, траве више на њему нема,
остала је тврда земља крвљу расечена, ископана јауцима човека.
Закопана су у њој тела.

Из збирке „Страдање“

†††

Покољ на Грабовачкој пољани
Грабовац Бански (Петриња), 24. јул 1941. године

Србе из села Грабовац Бански усташке и домобранске јединице су 24. јула 1941. године  ,,отерале поврх села, на гувно Душана Милобратића. Ту је на обореном дрвету седео један сатник и пребацивао пиштољ из једне руке у другу.“ Након говора у коме је наглашена нелојалност ,,православних“ хрватској држави, жене и деца су пуштени да се врате кућама а мушкарци одведени на једну пољану изнад Грабовца ,,где су већ чекале групе из осталих села… Наређено је да се седне на траву. Наоколо су постављени митраљези, уперени према народу.“ Смештени на траву, са растојањем од једног метра заточеници се једни другима нису смели обраћати. ,,Сунце је пекло свим својим жаром, а  народ је био преплашен, жедан и гладан. Понека жена је доносила воде људима, али је стража забрањивала… Између разбацаних група, с ножевима на пушкама, засуканим рукавима и раскопчаним кошуљама, шетају усташке и домобранске патроле. На њиховим униформама виде се мрље крви. Са поносом говоре народу да је то српска крв… Из једне групе изведоше Душана Бркића… почеше да га бију кундацима пушака. Душан се бранио. Једног домобрана је бацио под ноге и почео га газити, док му други скочи на леђа и искасапи га ножем.“ Након убиства Душана Бркића почео је масовни покољ. ,,Пошто је завршена прва сесија клања, домобрани и усташе су се поткрепљивали ракијом и вином.“

Да би убрзали истребљење, усташе су позвале преостале да се пријаве за добровољни рад у Немачку, остављајући им тако, једину могућност, да сачувају животе. ,,Од пријављених формиране су групе које су одвођене убрзаним кораком. После краћег времена чули су се митраљески рафали. Сад се знало да је и та последња нада изгубљена. Људи знају да се умрети мора… Настало је рвање народа, везаних и беспомоћних људи, с гомилама наоружаних. Пошто су се убице већ замориле клањем, јер су се жртве браниле, посао је дошао у застој. Остатак од 64 њих постројили су и отерали на железничку станицу, да би упразнили место на пољани за нове групе народа, које су пристизале… Ножеви су севали кроз ваздух и заривали се у тела жртава… Остало је нешто недокланих. Један сељак из села Лушчана тетура се. Вратна жила му је пререзана и из ње шикља крв на све стране… потом се умири и живот му се угаси… У овом покољу нашло је смрт 800 душа, а можда и више, јер су вазда нове жртве пристизале.“

Кемал, Грабовац, 24. јули 1941, Српска слога – весник Српске православне црквено-школске општине, Јоханесбург, март 1971, бр.4, 24 -26.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јелена Ковачевић, геноцид над Србима у НДХ, страдање