Првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац је забранио ћирилицу у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима
Извор: Политика
На вест о смрти Драгољуба Петровића
Проф. др Драгољуб Петровић (Косор код Подгорице, 20. 6. 1935 ‒ Леушићи, 16. 11. 2024), српски лингвиста, србиста, дијалектолог, фонолог, универзитетски професор.
Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где је провео свој радни век предајући Дијалектологију и Фонологију српскохрватског, односно српског језика. У више наврата био је директор или помоћник директора Института за јужнословенске језике, односно шеф Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду.
Проф. др Драгољуб Петровић (Извор: Матица српска)
Из богате научне продукције издвајамо следеће публикације: О говору Змијања (1973), Говор Баније и Кордуна (1978), Ономастика Куча (1988), Школа немуштог језика (1996), Сумрак српске ћирилице: Записи о сатирању српских националних симбола (2005), Зловременик (2011). Коаутор је бројних других наслова: Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (Сарајево, 1981); Ономастика Качера (Београд, 2003); Фонологија српскога језика (Београд‒Нови Сад, 2010) и др. Приредио је више дела Јована Кашића, Павла Ивића и Александра Белића, а био је редактор Речника бачких Буњеваца, Именослова бачких Буњеваца и Речника српских говора Војводине, једног од капиталних пројеката Одељења за књижевност и језик Матице српске. Добитник је награде Павле Ивић за 2003. и 2010. годину. Активно је учествовао у раду Међународног комитета слависта, где је био члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа. Био је члан уредништва Српског дијалектолошког зборника (Београд), Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Прилога проучавању језика (Нови Сад). Био је стални члан-сарадник Матице српске, члан њеног Одељења за књижевност и језик и, у више мандата, члан Управног одбора.
Вечна му слава!
(Фејсбук страница Матице српске)
Драгољуб Петровић: „Службена” и „јавна” употреба језика (2019)
„Политика” је опет задужила српски језик, овога пута тиме што је прекинула тринаестогодишњи мук о уставној одредби, и закону којим се уређује да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”. Показује се, наиме, да ту одредбу у Србији нико не поштује, па ни Скупштина која је тај Устав донела. Кад тако говорим, имам на уму баналну чињеницу да су некад правници знали рећи да је Устав „највиши закон” и док се нешто не пропише „другим законом”, мора се поштовати онај „највиши”, али то, изгледа, не важи кад је реч о српском језику, па се свако у земљи према њему може понашати по мери сопствене памети, па ће неки министарски чиновник „пресудити”, рецимо, „да је црногорски језик службени језик у Црној Гори, коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу” и при томе ће глатко превидети чињеницу да се законском регулативом о којој говоримо не „уређује” језик у Црној Гори него у Србији.
За разговор о тој теми „Политика” је (13. октобра) окупила компетентне саговорнике и за њихове ставове штедро отворила своје странице, а ја ћу се овде осврнути само на један аспекат тих разговора и на крају додати и једну недоумицу.
Доношење закона о језику, према неким интерпретацијама, „запело је” око тумачења појмова „службена” и „јавна употреба језика”. Та је бесмислица лансирана да би се могло чинити управо оно што се са српским језиком чини током много последњих деценија: неко је српски језик прогласио српскохрватским, а кад су се Хрвати тога термина брзо одрекли (и вратили се „хрватском”), Срби су наставили да га „експлоатишу” (да сународницима у Хрватској не би „отежавали живот”) и после се показало да су они заборавили и свој језик и своје писмо и дозволили онима који су их дотле терорисали да то и даље чине као да се ништа у међувремену није догодило.
А основни је проблем у томе што су службена и јавна употреба бесмислени синоними: језиком се нешто објављује, обзнањује, саопштава, чини се јавним оно што јавност треба да зна и то се увек чини у облику који је примерен знању, писмености и свим другим особеностима личности која информацију формулише. И та је информација адресована на сваког појединца до кога допре и реакција ће на њу бити различита: онај на кога се она односи реаговаће на одређени начин, а онај други проћи ће поред ње као и поред свега што га се не тиче, при чему информација може бити објављена на осмој страници новина или у 13. минуту ТВ Дневника, а може и на раскрсници код Мијине кафане.
И све би то била јавна употреба језика, а поред ње може да постоји још једино приватна употреба језика и за њу се не могу успостављати правила јер нико не може учити бабу како ће тепати унучету или ружити деду због тога што је у кућу ушао у прљавим чизмама. Биће да у свему томе ипак нема неке посебне мудрости и то у неким демократијама није требало посебно разјашњавати: првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац је забранио ћирилицу у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима или у Кечиној јами на Радовчу (и/ли Мачковој јами на Штитову). Или: кад је у Арбанији дошао на власт Ахмет Зогу, тамо су Србима били забрањени и језик, и писмо, и имена, и презимена, и вера и слава, и све оно што их је карактерисало као народ. И све то и јавно и приватно. И тиме се разјашњава све оно што нашим „тумачима закона” није јасно и на чему истрајавају у настојању да над српским језиком задрже туторску позицију и да му одређују и мере и обележја.
Аутор је професор (у пензији)
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
2 априла 2018, у Београду је представљена књига лингвисте Ранка Бугарског под насловом „Говорите ли заједнички ?” објављена код издавача ХХ век (208 стр. 600 дин)
Овим догађајем обележена је прва годишњица “Декларације о заједничком језику” донете после сусрета лингвиста у Подгорици, Сплиту, Београду и Сарајеву под под насловом „Језици и национализми”.
Годишњицу “Декларације” обележило је и њено потписивање од стране Ноама Чомског, америчког лингвисте и филозофа који спада међу најистакнутије друштвено ангажоване ауторе данашњице. Декларацију о заједничком језику до сада је потписало више од 10 000 људи из читавог региона.
Често путујем кроз земље бивше Југославије и где год осванем, од Зајечара до Пуле, од Подгорице до Суботице, свуда исти језик. Наш заједнички језик – који засада има четири имена. Све што је у Југославији било заједничко – институције, култура, природна богатства, војска, привреда, море, реке и планине, није више заједничко. Осим Неба и Сунца, заједнички нам је још само језик.
НАШ ЈЕЗИК.
@Deda Đole – Nemojte se stideti, ima taj jezik ime…
@Деда Ђоле: `….Осим Неба и Сунца, заједнички нам је још само језик`. Како поетично, скоро да се расплачем… Што се језика тиче, морам да признам да највише волим телећи језик у сосу од рена! А – овај текст се у ствари не тиче језика него ПИСМА! И, ту наилазимо на тешко оболелог од смртоносне хроничне nostalgiae iugoslavicae…. Деда Ђолета, који hini (да, и то је један од израза тог “заједничког југојезика“ – а Деда ће га разумети) да не схвата о чему се ради, а ради се о српској ћирилици која је на ивици опстанка у јавној комуникацији; њој лека нема без државне интервенције која би је морала законски наметнути. То је у овом режиму незамисливо. Према томе, прогноза је јасна: без законске интервенције, све ово је обично замлаћивање времена.
Редовно контактирам институције које се оглашавају о Устав и Закон о службеној употреби језика и писма. По правилу, не добијам никакав одговор, јер у Србији закон не значи ништа, а од испраних назови-Срба, прежваканих у чељустима титоистизма, тешко је очекивати да осећају било какву моралну одговорност кад је реч о неговању традиције народа коме формално припадају.
@Деда Ђоле
Британци, Американци, Канађани и Аустралци имају заједнички језик. Том језику је име – енглески.
И Срби, Хрвати (прави и кроатизовани), муслимани српског порекла и други имају заједнички језик. Проблем је у томе што би неки да га зову другачије, иако су га, ра разлику од многих Американаца, који су га наследили од својих предака, дословно преузели од Срба. Људевит Гај и други то нису крили. Знали су да до 19. века није било ни реда штокавице исписаног руком некога ко се декларисао као Хрват, осим нешто мало онога намењено за потребе ширења папизма – па и то је махом писано руком Далматинаца словенског порекла, који се нису декларисали као Хрвати.
Сад би опет Бугарски и његова титоистичка дружина да граде неко заједништво тамо где га нема – заједништво за које знају да не може имати одјека нигде ван Србије. Дакле, сврха те декларације је једна: да уништи српски национални идентитет, претварањем једног од темеља српског идентитета – нашег српског језика – у “зајендичку” својину Срба, Хрвата и других. Е, неће моћи. Нисмо ни ми тако глупи, Ђоле-титоисто.
Декларација о заједничком језику, коју гдин Деда Ђоле, нема довољно познатих му јаких речи да је нахвали, није ништ друго до покушај да се варијанте српскога језика којима су дати политички, а не научно, лингвистички, имала је и има циљ да се изједначе статуси преименованог српског језика са српским језиком чије су само посебно нормиранее у неким ситницама варијанте језиак Срба. А то лингвистички није могуће. То би било исто као када би, на пример, Аустријанци преименовали немачки језик у „аустријски језик“ и када би га друкчије звали „заједнички језик“. Или, као када би Американци преименовали енгелски језик у „амерички језик“ и описали гфа као „заједнички језик“. Они јесте да га „заједно користе, али му не могу мењати име. Једино се то допушта на Балкану и једино се српски језик може звати како ко жели. Тога нигде више нема у Европи ни у свету. Дакле, та Декларација о заједничком језику није ништа друго него комунистичко настављање преименовања и отуђивања језика Срба.
Na današnji dan 18.11.1990 godine u tada još zvanoj SR BiH održani su PRVI takozvani DEMOKRATSKI izbori.
Tri stranke su odnele APSOLUTNU pobedu.
Pojedinačno.
Ukupno.
Procentualno.
SDA.
SDS.
HDZ.
Plakat za izbore je imao TRI zastave.
Jednu do druge.
Tri skraćenice.
Jednu do druge.
I tekst:
ZAJEDNO u BiH.
ZAJEDNO u Jugoslaviji.
ZAJEDNO smo BILI.
ZAJEDNO ostajemo.
Za Predsednika Predsedništva BiH izabran je
Fikret Abdić Babo.
Drugoplasirani je bio Alija Izetbegović Balija.
Sa DUPLO manje glasova od Fikreta Abdića
popularno zvanog BABO.
Alija Izetbegović Balija NEKIM DEMOKRATSKIM ČUDOM posta PRVI takozvani DEMOKRATSKI Predsednik takozvane DEMOKRATSKE BiH.
Alija Izetbegović Balija reče rečenicu za
VEČNO PAMĆENJE Srbima i Srbkinjama:
Žrtvovaću mir za ZAVISNO-OVISNU BiH.
Ubrzo posle toga ZAJEDNIČKI krenuli
INSANI i PUČANSTVO protiv GRAĐANA.
Danas 18.11.2024 godine u takozvanoj
FEDERIRAJUĆOJ FEDERACIJI INSANA I PUČANSTVA gotovo da GRAĐANA ima SAMO U TRAGOVIMA.
Naravoučenije.
ZAJEDNO su SKUPA.
SAMO.
INSANI I PUČANSTVO.
Da NEMA GRAĐANA.
NAŠIH.
ZAJEDNIČKIH.
Sa TISUĆLJEĆNOM parolom od 1054 godine:
SVI NA JEDNOGA.
NAŠEG.
ZAJEDNIČKOG.
NEPRIJATELJA.
GRAĐANINA.
BEZ.
IDENTITETA.
Баш је прави Србин био и србски живио.
Вечна му слава!
Поводом у(с)покојења великог Човека, Родољуба, лингвисте и историчара проф. др Драгољуба Петровића*
НЕ СМЕЈУ СЕ ОПРОСТИТИ КАЗНЕ (НИ) ЗА УБИЈАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ
Пуне 23 године првоосновано у народу Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (Нови Сад, 2001) непрекидно се борило за спас српског националног писма и објавило је више од 20 обимних књига с доказима о прогону ћирилице у трајању од хиљаду година, с посебним резултатима у затирању српског националног писма у 20. и 21. веку. И готово у свакој књизи смо мериторно објашњавали како се једино може (са)чувати (и) српско писмо, као и зашто еје то немогуће (у)чинити с данашњим решењем питања писма у српском правопису и у постојећим (неуставним) законима. У готово свим тим књигама главни је мото је да се објасни српским лингвистима, пре свега, али и другим стручњацима и националним радницима да се српско славно и хваљено као савршено ћириличко писмо може вратити у живот и сачувати за будућност само на тај начин што ће српска лингвистика нормирати српски језик у ћириличком једноазбучју уз објашњење у српском правопису оваквом или сличном реченицом: „Српски језик се данас пише српским ћириличким писмом у коначном важећем (актуелном) Вуковом саставу из његове реформе српског језика и ћирилице“ из 19. века – у складу с важећим Уставом (2006) и општом праксом свуда изван Србије.
Уз све предочаване вредности Вуковог дела у реформи српског језика и писма на основи народних говора Срба, Вукове и Даничићеве брљотине с Бечом у њиховом приватном Књижевном договору с Хрватима у вези с тада новим хрватским писмом нису наша тема овога тренутка и не би морале данас бити кључне за коначну, планирану дуго од непријатеља Срба, пропаст српске азбуке, чему се данас још не опиремо, као лингвистика и држава, на прави, успешан начин.
ВИШЕВЕКОВНИ СУРОВИ ПРОГОНИ ЋОРИЛИЦЕ, ПОСЕБНО СРПСКЕ
Српско (ћириличко) писмо, које је и од страних истраживача оцењено као најлепше, најпрактичније, најједноставније и најлековитије, историјски је потврђено, записано и доказано, прогоњено готово од свог настанка и у више векова је забрањивано у окупацијама Срба и Србије посебно. Нарочито у време комуниста српска ћирилица је била, тобоже, проглашена по Новосадском договору (1954) званично „равноправном“ с латиницом (Гајевим, хрватским саставом латинице), али је од власти и политике деценијама чињена планска фаворизација те латинице, што је неминовно довело до сталне све веће превласти хрватске гајице, која се данас у Србији (махинално, сада и по навици и нашој општој нехајности, уз неодговарајући – лош правопис и законе, противуставне у односу на став први Члана 10. Устава Србије, заступљеност српске ћирилице у односу на хрватску латиницу у језику Срба – уз сву истиниту прилично силну борбу за ћирилицу у народним удружењима, посебно у првоснованој „Ћирилици“ (2001) и, потом, Српској азбуци“ (2010) и другим млађим удружењима, па и уз лингвистичку вербалну борбу у институцијама за српски језик и у Вучићевој власти, најзад, постотак српске азбуке просечно живи једва десетак одсто у јавности. Све друго, у неким областима посебно, прекрила је хрватска абецеда у Србији – чак 90 одсто простора.
Наставак таквог стања српске славне и савршене азбуке и даље практично омогућују, још важећи, Правопис српскога језика Матице српске (1993-2010. и данас иновиран и мењан последњи пут 2010. године у организацији Одбора за стандардизацију српског језика) и оба закона државе Србије (један из 1991. а други из 2021) који се тичу обавезивања и омогућавања писања српскога језика на два писма, свеједно што то Устав Србије не дозвољава, али два закона су оба несагласна с Уставом у ставу првом Члана 10. Устава Србије који се односи директно и експлицитно на српски језик и његово писмо, а који гласи:
“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”, што је стални шаблон решења питања писма свакога језика у Европи и престижном свету. Том практичном шаблону у коме сваки језик има своје писмо у стопостотној суверености, супротставили су се у језичким институцијама само српски лингвисти који су једини – како видесмо и противуставно – у српски правопис увели, уз српско национално писмо у трајању дужем од хиљаду година, и хрватско национално латиничко писмо гајицу или гајевицу у статусу параписма, које је још у комунистичкој Југославији плански било доведено до већинског писма, што је недопустиво и изузетно штетно по српску културу, нацију и српски општи идентитет.
Стога би ваљало свима да је јасно да су сви они који данас вербално, а поготово стручно у српском правопису и у неуставним законима омогућују да се и даље спроводи у пракси и после разбијања српскохрватског језика и Југославије спроводи у јавности многодеценијска политика и идеологија која је смишљено прогонила српску ћирилицу ради олакшане асимилације и(ли) деобе Срба – морали би бити кажњени – ме зато да би се неко тек тако прогонио – него зато да би се зауставио наставак прогона српског писма увођењем и задржавањем само у њему туђег писма – параписма (исто као што се на Косову и Метохији држи и развија паравојска од које многи људи страдавају већ дуго) како би се, најзад, остварио план и поступак аустроугарског окупатора Срба и Србије и власти у НДХ-у (1941-1945) који су донели строгу Законску одредбу о забрани ћирилице (1941) коју су, како је то објаснио недавно чувени професор српског језика, недавно преминули, Драгољуб Петровић, најпрактичније – убијањем људи највише у Јасеновцу којима је, пре свега, ћирилица била национално писмо све до смрти, тј. до успостављања те милионски геноцидне државе за Србе (НДХ). Ту геноцидну власт сменила је комунистичка владавина Јосипа Броза који је био доживотни владар и настављач политике затирања ћирилице, само на “демократски начин”, тако што није било званичног закона о забрани ћирилице, него је проглашена “равноправност латинице и ћирилице” тако што је свим средствима ћирилица замењивана латиницом, најпре укидањем производње машина за куцање с ћириличким тастатурама, а онда би се политичким притисцима наметала само хрватска латиница и у језику Срба. Сваки покушај Срба тада да приговарају и да се супротстављају замењивању српске азбуке, одмах би били проглашавани “српским националистима”, а то је обавезно значило – српским шовинистима којима се није дозвољавало да постоје и, тако, кваре “братство-јединство” с Хрватима. Онда када је Србија, без своје воље, постала поново посебна држава, без своје воље са српским уместо српскохрваатским језиком, српски лингвисти су предводили у доношењу таквих решења питања писма српског језика у коме се није ништа мењало у вези с писмом ни у српској струци (лингвистици) ни у власти у продужавању практичног настављања већ успостављене владавине туђег (хрватског) писма у Србији и кад формално више није могло бити српскохрватског језика.
Дакле, сада живимо у данима када се нисмо још излечили, ако је икада и могуће да се сасвим излечимо од страшне трагедије у којој је пала једна надстрешница зато што о њој, као архитектонској противтежној егзибицији ради нечијег истицања жеље за нечијим дивљењем, ,још од њеног првог пројекта — скаламерија која је, без прописног одржавања, контролисања и одговарајуће реконструкције, морала пасти кад-тад. И пала је и убила одмах на лицу места 14-оро људи, 15. жртва је преминула у току кратког лечења јер је била смртно рањена, а две особе су и даље у великој животној неизвесности. Да погине макар и једно људско лице само зато што је неко урадио превише ризичан пројекат, а неко тај пројекат одобрио, извео га и није га одржавао по прописима – премного је. То није само 15 жртава јавашлука код нас него је и толико болом уништених њихових породица и свих нас у Србији који имамо осећај нормалне људске емпатије према недужним убијеним.
Ако смо нормални људи и држава Србија, то не би никако могло да прође с налажењем и кажњавањем само једног “жртвеног јагњета” оставком на своју функцију иако није директни кривац, а да се сви прави кривци извуку – било би превише неправендо и опасно највише због тога што би се јавашлук и неодговорност наставили и било би нових убијања недужних људи и њихових породица вечним непроболом.
ПРЕДАЈОМ СВОЈИХ (СРПСКИХ) КЊИГА НА ТУЂЕМ ХРВАТСКОМ ПИСМУ ХРВАТСКОЈ КУЛТУРНОЈ БАШТИНИ ЈЕ НАЦИОНАЛНИ ЗЛОЧИН
Исто тако, убити 90 одсто српске националне ћирилице у језику Срба до данас и тако предавати своја књижевна и научна дела на туђем, хрватском писму хрватској националној баштини до данас само зато што српска лингвистика прави своје “стручне егзибиције” у двоазбучју само у српском језику и правити тобожњи “закон за спасавање ћирилице”, као што је актуелни Закон о заштити, очувању и употреби српског језика и ћириличког писма у коме противуставно немају сви грађани иста права и исте обавезе у вези са српским ћириличким писмом – злочин је против српског писма, против Срба и српског народа, против опште праксе у решењу питања писма у целој Европи и престижном свету – превише је велики злочин учињен зато што су српски лингвисти и српски законописци и законодавци сачинили „егзибиоциони“ српски правопис и егзибициони српски закон.
То не сме да прође без казне не зато што је неко љубитељ казни и кажњавања, него зато што ће се наставити на тај начин убијање и овог бедног остатка десетопроцентног српског националног писма у Србији. А то се из мноштва разлога не сме дозволити, па ни због тога што Срби не смеју у писму, својим неуставним решењима, утицати да се мирно настави оно што су желели српски окупатори и мучитељи.
ПОРАЗАН РЕЗУЛТАТ ЗА ЋИРИЛИЦУ СЕ МОГАО ОЧЕКИВАТИ И ЛАКО ПРЕДВИДЕТИ
С обзиром на стварно стање с ћирилицом у српском језику данас, људи који стварно трезвено о ћирилици и стручно размишљају знају да друкчији резултат у односу хрватске латинице и српске ћирилице (90 одсто хрватског латиничког писма у српском језику, а 10 одсто српског ћириличког писма у Србији) није се могао очекивати и он се не може поправити све док постоје актуелно правописно решење питања писма, овакав актуелни нормативни (учевни, књижевни) српски језик и док су само српски закони о употреби језика и писма подведени под зависност од тога, на пример, да обавезност коришћење ћирилице није иста обавеза свих грађана, него та обавеза зависи (и) од тога какво је власништво форме (да ли је државна, јавна, приватна и сл. као да није један устав за све њих (и) у вези с језиком и писмом). Невероватно и немогуће за цео остатак света изван Србије!
Дакле, све док је Србија једина држава с матичним (српским) језиком и лингвистиком у којој једино матични језик постоји нормиран у школи и изван школе у шизофренији (двоазбучје: матично, национално српско писмо и алтернативно туђе писмо), а то противуставно државни закони дозвољавају и регулишу параграфима за „нормално“, и док се обавеза писања српског језика ћирилицом не односи на све грађане, него само матично (српско) писмо у Србији зависи од власништва фирме – што је светски преседан (изузетак) у односу на све друге државе и општу светску праксу у свему, па и у лингвистици – српска ћирилица неће моћи у јавности да се празним молбама и лажним националним подстицањем и лажним моралисањем и лажним родољубљем само на речима врати у живот и (са)чува него ни да је подигне на који виши проценат од десетак посто, колико је сада има по свим постојећим мериторни истраживањима и проценама на основу истраживања. А у Уставу јасно пише да је она неодвојива, тј. саставни је део српског језика, баш као што је и свако друго писмо саставни део сваког другог језика, што значи да је код свих других своје писмо стопостотно у писању свог језика, а само код Срба у Србији она живи данас у свега десетак процената. И све је више области употребе српског језика у коме нема ни један једини проценат ћирилице, јер је плански све преплавило туђе национално писмо.
Својеврсна шизофренија од два писма (по проф. В. Ђорђевићу, али и многима другима) у језику само Срба, што је гајено од власти у пракси све време трајања Југославије, није могло да донесе промену на боље ни у вези с језиком српским, а посебно не у вези са српским писмом, јер се нормативни и језички и законски статус ћирилице, без обзира на исправну уставну одредбу из 2006. године, ни у чему није мењао, осим у неким празним државним и лингвистичким вербалним залагањем за њу и код лингвиста и код политичара на власти.
НАРОДУ СЕ ПРЕПУШТА ДА СЕ У ПРОТИВУСТАВНОЈ АНАРХИЈИ СПАСАВА АЗБУЧКЕ НЕОДРЖИВЕ ШИЗОФРЕНИЈЕ
Било је српских лингвиста који се се недавно (пре неколико година), на неки начин, помало ишчуђавали зашто српски народ у већем броју сâм не схвата лингвисте који лепим речима и стилским лепотама објашњавају зашто је важно да српски народ чува своје писмо и зашто је важно да то све више чине. Српски лингвисти као да нису данас довољно схватили зашто је српски народ напуштао своје писмо и све чешће прелазио у личној употреби и уопште на тзв. алтернативно, „наше друго писмо“ које је дуго у Југославији буквално плански форсирано, али се то понекад чинило и на „фине“ начине – како смо „ми привилеговани“ у свету, јер једини можемо свој језик да пишемо и једним и другим писмом, док су они заинтересованији за напуштање ћирилице међу Србима подстицали то и тиме што су објашњавали да је „латиница интернационално“ и „светско писмо“, а ћирилица, ето, може да буде, али је оно „српско локално писмо“, „ужег значаја од латинице“. И пошто је смишљено и плански ћирилица напуштана у ширим областима употребе „српскохрватског језика“, сматрало се нормалним да преовлађује хрватско латиничко писмо јер оно припада том „роду међународног писма“ и да је то хрватско писмо „богомдано Србима да и они буду с Хрватима преко њиховог писма“ – „међународна абецедна сила“.
И шта је онда друго могао сироти и успешно обмањивани смишљено српски (на)мучен на свакојаке начине народ у вези са својим писмом кад су га “школовани” тако учили? Своју немогућност да стално, свакодневно живи с азбучком шизофренијом у двојству и сукобу са собом, све већи број Срба прихватао је и у личној употреби то хрватско писмо кад су га већ, ето, на дар, без приговора, добијали од „братског хрватског народа“ у оквиру „јединственог српскохрватског језика“. Природно је својом неукошћу наседао на објашњења у школству да је „свеједно којим писмом пишемо свој језик“, а ако је већ „свеједно“ пређимо на ово које више држе и воле „браћа Хрвати“ с којима већ “имамо исти језик“.
И СРПСКО ШКОЛСТВО ЈЕ ШИРИЛО СРБИМА (И) У СРБИЈИ ТУЂЕ ПИСМО
Тако су Срби у свом школству обмањивани да су два писма „српска привилегија и вредност у свету“, а с „Хрватима и с њиховим писмом као нашим“ ми смо сви у Југославији „срећни и задовољни посебно због два писма“ били. Тако је фаворизација хрватске латинице Србима тумачена као срећна посебност и да „нема везе што је све више латинице, а мање ћирилице“ јер је то све „наше“.
То се, у пракси, углавном наставило и у „независној Србији“, нарочито деловањем „Југословена“ и „другосрбијанаца“ после разбијања Југославије, па су и српски правопис, уместо ранијег српскохрватског, и српски закони задржали нашу посебност у два писма.
Томе није успела да се супротстави нормална српскост иако је срећна околност била што смо имали у време оснивања и првих пет година рада “Ћирилице” , Коштуничину Владу, лингвисту Б. Брборића и министра културе Д. Којадиновића — који су се, у тешко време ДОС-а, одлично снашли и успели да у новом Уставу 2006. буде добра цементирана нераздвојивост српског језика и ћириличког писма у Одредби става првог Члана 10. Устава Србије: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Дакле, један језик – једно писмо као у издвојеном „хрватском језику“ и у свим другим језицима у Европи и престижном свету. Многи су тада мислили да је стигло отрежњење и коначан нестанак заблуде о ћирилици јер је српски језик у везаности за једно писмо, као и у свим другим језицима у свету, нестала српска обмањивачка двоазбучка шизофренија.
АЛИ, АЛИ, ПО СТО ПУТА АЛИ…
Али, Срби и њихова сирота стално угрожавана држава нису били довољно раскрстили с комунизмом у коме устав значи оно што политичари хоће и одлуче да значи, тј. да оно што пише у Уставу – не мора да буде у пракси. У спровођењу тог новог Устава, сва српска интелигенција и већина српских лингвиста и властодржаца Устав Србије је, па и одредбу о српском језику и писму, изричито, схватила да тај став први о природној нераздвојивости српског језика и писма ћирилице – може да буде, али не мора обавезно да у пракси значи. (Ко је шишао Устав у Југославији, а, богами, и после Југославије!?)
Прво је власт у Србији задржала стари, непотпуно усаглашен с реченом уставном обавезом Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма из 1991. године, и то неусаглашен само у вези с писмом српског језика, а онда су лингвисти, по угледу на власт, иновирали 2010. стари Матичин Правопис српскога језика из 1993. године организовано преко Одбора за стандардизацију српског језика, чак су цитирали Члан 10. Устава Србије у фусноти на 15. страни, али су на 17. страни оставили 2010. године двоазбучје као да је Устав записао да су од српског језика нераздвојни и српски и хрватски алфабет којим је већ била масовно преплављена ћирилица у Србији.
Изабрани правописци су још били записали (и сада то још пише у важећем Правопису на 15. страни) да је „ћирилица била дуго запостављана, маргинализована и чак забрањивана“, али да она „још није егзистенцијално угрожена”, па није штетно за српску културу ако се и даље задрже оба писма“ (што значи, наравно, и даље свакодневна само српска азбучна шизофренија, по споменутом В. Ђорђевићу) једино с пледирањем у Правопису да иде редослед: „ћирилица па латиница“.
Дакле, лингвисти и правописци су формално чак цитирали Устав у вези с ћирилицом, али их није занимало ни да помисле да би Устав требало да важи за све, па и за посебно писмене лингвисте. Они су се осећали привилеговано и урадили су делимично у небитним стварима измењени Правопис, а у суштини потпуно супротно ономе шта се Уставом одређује у вези с ћирилицом.
ЛИНГВИСТИ СУ ДАНАС УГЛАВНОМ ПРЕСТАЛИ ДА СЕ И МАКАР ВЕРБАЛНО „БОРЕ ЗА ЋИРИЛИЦУ“
Донедавно су се лингвисти, тобож, макар вербално „борили за ћирилицу и њено (о)чување“, само лепом речју, а нису спомињали да решење питања писма у најављеном новом српском правопису треба да ускладе с уставном обавезом, с општом праксом у свету и да тако својим не само вербалним ставом и високим моралисањем, него и практично, као што то раде сви други лингвисти у својим језицима, стварно спасу српски језик и његову нераздвојивост од ћириличког писма, како им је њихов дугогодишњи секретар у Одбору за стандардизацију српског језика Б. Брборић (у сарадњи с “Ћирилицом”), пред свој поштен судњи час, отворио пут у највишем правном и цивилизацијском документу – Уставу Србије.
Однедавно се (још незванично из језичких институција, него од појединаца лингвиста, пре свега М. Ковачевића) најављује повремено израда новог српског правописа. Али се још не говори о томе хоће ли остати противуставно и шизофрено двоазбучко решење питања писма (своје писмо и туђе параписмо у алтернативној употреби, што је и довело до сада до убијања – замењивања 90 одсто ћирилице у језику Срба.
Међутим, одскора су српски лингвисти углавном престали да се, као раније макар и лажно (вербалистички) “боре за ћирилицу”. Зашто и даље о угроженој ћирилици у Србији не говоре српски лингвисти ни у Одбору за стандардизацију српског језика, нико не може знати, па ни њихов члан Д. Петровић (који је, нажалост, 16. новембра 2024. напустио овај свет и отишао, надамо се, у неки много бољи и, лепши и праведнији) све док они то одбијају да кажу сами. Могуће је да су они закључили да је питање српског писма решено овим законом од 15. септембра 2021. године у коме је неколико неуставних одредница на штету ћирилице. Неки од лингвиста (нпр., споменути М. Ковачевић), као и ми у “Ћирилици” и “Српској азбуци” говоримо и пишемо да такав закон није ништа учинио корисно за понижено и убијено (замењено) 90 одсто српско писмо. Истина, тек преминули велики Човек, Родољуб, нормалан Србин и велики научник Драгољуб Петровић, као и споменута удружења објективно су истакли да у том закону нема ничег корисног за будућност српске ћирилице, док Ковачевић мисли да му је потребна само дорада.
ЗАКЉУЧАК:
У СРПСКОЈ ПРАВОПИСНОЈ И ЗАКОНСКОЈ СТВАРНОСТИ У ВЕЗИ С ПИСМОМ НЕШТО ЈЕ ЈОШ МНОГО БОЛЕСНО
Осим нас у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ који из народних удружења на то подсећамо већ дуже од 23 године, једино се познати лингвиста, од пре три дана почвши, проф. др Драгољуб Петровић – који је свом снагом све до 16. новембра 2024. објављивао мериторне врхунске лингвистичке налазе о затирању српскога језика и писма у много векова уназад и данас и мериторно је сведочио о старини и вредности српског језика и писма и једини се од познатих лингвиста усудио да Одбору за стандардизацију српског језика, чији је био члан, као и ми с предлозима из удружења “Ћирилица” (од 2001) и “Српска азбука” (од 2010), пре годину-две, предложио да се коначно у најављеном новом српском правопису запише да се српски језик пише српским писмом, дакле, без настављања азбучке шизофреније која је поделила плански и готово сасвим убила српску ћирилицу.
Слепило у још важећем српском Правопису још се може прочитати у запису на 15. страни: „Српска ћирилица још није егзистенцијално угрожена“ и додаје се још болесније да „нема штете по српску културу“ ако се и даље не уважава став први Члана 10. Устава Србије и ако се у Правопису само задржи редослед: „ћирилица па латиница“, што је у пракси донело окупацију српског језика хрватском латиницом у 90 одсто данашњег коришћења српског језика.
Здравомислећи човек мора да закључи да у српској правописној и законској стварности у вези са српским језиком и писмом нешто је много – болесно.
Узрок болести су довољно и најбоље открила удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“, а недавно је потпис на тај налаз ставио и чувени, сада нажалост, преминули, лингвиста проф. др Драгољуб Петровић својим сличним предлогом. Српска дуга епидемија планског полатиничавања Срба је до краја сагледана у више од 20 објављених књига, али као да ни лингвисти ни државници те књиге нису хтели ни у руке да узму. Зато имамо и даље исправно само уставно решење питања српског писма у српском језику, а све друго (правопис, закони, решења у пракси – све је криво, штетно и наопако само у Србији постављено и у лингвистичком и државном непрактичном и наопаком решењу питања писма, и то само српског писма, и само у српском језику и само у Србији.
То ничим није заслужио српски народ и због тога неко би морао да буде кажњен да би се српско писмо поново вратило у српски језик и да би било (са)чувано на једини исправан начин – у српском јендоазбучју (и) српског језика.
(Актуелизовано 19. новембра 2024)
*Прву књигу проф. др Драгољуба Петровића коју је он посветио целу српском пониженом писму (како је он говорио и писао) објавила је „Ћирилица“ 2005. године с његовим насловом „Сумрак српске ћирилице: Записи о затирању (не „сатирању“, како се понегде наводи, мада је то суштински готово исто — Д. З.) српских националних симбола“ , и то је била трећа по реду књига од објављених више од 20 књига до данас у оквиру рада „Ћирилице“, чији је Петровић био члан и председник Стручне групе.
Вјечнаја памјат.
Нека би му васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос подарио Царство своје небеско. ☦️💟
Породици саучешће са молитвом да им Господ пода утеху и укрепљење. 💟
Данашње пеглање усташтва и релативизатори геноцида (деда ђоле, она ****** дража петровић, кесић итд) највише воле да пецају на патетику. Ало, матори, већина људи на овом сајту, али најбитније ван сајта, нису твоје југобабе којима можеш да продајеш ове ********.
Евс, прими моје саучешће.
Помало бринемо за брата Евсевија. Неоправдано сигурно. Не треба да га узнемиравамо у молитви. У мислима/молитвама нам је сваки дан. 💟☦️