Епископи би морали бити свесни да су они наследници Светих апостола и морали би знати да не могу имати толерантан став према некоме ко се понаша као Јуда. А Александар Вучић је заиста српски синоним за Јуду

Патријарх Порфирије и Александар Вучић на Сабору СПЦ 2024. (Извор: Инстаграм)

Ко је мој ближњи?

У нека давна времена људи су као ближње доживљавали само своје сроднике, односно само чланове свог племена. Постепено се појам ближњег проширио, обухвативши све припаднике властитог народа. Иако ће становиште космополитизма у античко доба постепено почети да се уобличава, и даље је међу старим Грцима било доминантно уверење да се они суштински разликују од варвара. Преовлађујуће уверење, које је и данас и те како заступљено, управо је оно да су моји ближњи припадници мог народа, односно они који припадају истој конфесији као и ја. Они који читају Стари завет лако ће наћи бројне потврде о томе. Из Талмуда се може закључити да je за Јевреје припадник неког другог народа гој, те се самим тим однос према њему битно разликује од односа према припаднику јеврејског народа.

Као што је познато, револуционарна новина коју доноси Исус Христос је Његова порука да су нам заправо сви људи ближњи. Бог жели да се сви људи спасу, не само припадници изабраног народа. У параболи о добром Самарићанину показано је да нам је припадник другог народа, чак и ако се не волимо, понекад ближи од сународника, да ће нам он каткад пре притећи у помоћ. Свети оци су, захваљујући преиспуњености свог бића Духом Светим, искусили универзалну љубав према сваком човеку, па чак и према највећем непријатељу. Штавише, осетили су да воле све што постоји, не само нежне биљке него и дивље звери. И заиста, када се Христос усели у човека, у његовом срцу више нема места за било шта осим љубави према свеколикој творевини.

Нажалост, ретки су људи који су макар на трен искусили такво мистичко стање, а поготово они који у себи постојано чувају пуноћу благодати Светог Духа. Пошто смо из књига читали о таквим духовним стањима, читали и маштали, понеки од нас покушавају да глуме универзалну љубав према свему што јесте. Можда су и себе убедили да је поседују, упркос упозорењу Светих отаца да се не сме бркати сентиментална, душевна љубав и она духовна. Одавно је већ речено да је много лакше волети апстракцију човека од конкретног човека, чијих смо мана и недостатака и те како свесни, који нам често досађује, који нас повремено иритира својим недоличним понашањем. Сетимо се да је још Достојевски изложио оштрој критици оне који гаје апстрактну љубав према човечанству, а равнодушни су према патњама конкретног човека, оног из непосредног окружења.

Будући да сврха читања Светог писма и светоотачке литературе није да стекнемо пуко интелектуално знање, да будемо теолошки књишки мољци, него да усвојимо и применимо у конкретним животним ситуацијама оно што тамо пише, покушајмо да се у разумевању данашње ситуације оријентишемо сходно светлости која зрачи из светих списа. Да је од пуког књишког знања неупоредиви важнији дар расуђивања, схватићемо и ако се присетимо увида древних отаца Цркве да Нечастиви зна напамет читаво Свето писмо, али да нам речи из њега увек нашаптава у погрешном контексту.

Ако смо се сложили да је речено предуслов било каквог смисленијег говора о различитим појавама овог нашег времена духовне отпадије, запитајмо се зашто је врх СПЦ глув на позиве, па и вапаје за помоћ не само Срба са Косова и Метохије него и житеља Јадра, над којим се наднела опасност да постану плен бездушне, озлоглашене транснационалне компаније. О бројним непочинствима, учињеним широм света, ове по злу познате транснационалне компаније толико је већ речено да није неопходно на њих подсећати. Иза ње свуда остаје еколошка пустош, затрована земља, унесрећени људи. Из дана у дан чујемо неког од житеља Јадра како преклиње, моли, чујемо и бројне грађане Србије који их подржавају,  не само из солидарности са њима него и зато што виде шта нам се свима ускоро спрема, али чини се да су наши епископи и свештеници утонули у слатки зимски сан, иако је напољу четрдесет степени. Не вапе само људи, већ и земља, птице, биљке, потоци, реке. Сваколика природа вапи и моли. Природа која ионако миленијумима уздише у нади да се јаве „синови светлости“, сада готово запомаже, Бога моли да пробуди уснуле духовне пастире, да буде спасена од надилазећег зла.

Некада су не само српски теолози него и угледни епископи учено и темељно разматрали различите еколошке теме. Будући да је екологија својевремено била права теолошка мода, те се чак цариградски патријарх поносио ласкавом титулом еколошког патријарха, о заштити животне средине расправљали су поједини наши епископи на бројним конференцијама, писали чланке, књиге. А сад је од свега тога остало само мртво слово на папиру. Ћуте, о како речито ћуте, да од њихове ћутње природа, прожета стрепњом, напросто подрхтава. Да ли их опомиње властита савест, да ли их из стања духовне уснулости буди анђео чувар? Ко би то знао? Видимо да ефекта, бар за сада, нема. Можда се уљуљкују у комотном конформизму библијским цитатом да је свака власт од Бога те закључују да јој се стога не смемо противити. Али, требало би да знају да је, додуше, свака власт од Бога, али нека по Његовом благовољењу, а нека само по допуштењу. Није тешко закључити да богоборну и криминалну власт не треба поштовати, а поготово не подржавати, давати јој благослов уочи избора, сликати се насмејан са слугама Антихриста. Поготово што световни господар Србије и те како добро уме да чак и обично испољавање учтивости медијски злоупотреби, да представи да за сваки свој потез има подршку СПЦ. Уосталом, зар он није носилац највећег црквеног одликовања? Па он се хвали да је захваљујући њему изграђен храм Светог Саве, да је подигао више цркава од Св. краља Милутина. Сходно томе, његови медијима омађијани симпатизери закључују да и за ископавање литијума има благослов Цркве. Иначе, да то није добро за Србију, па они би ваљда већ дигли свој глас, организовали литије против експлоатације литијума, јер они су наши духовни пастири, подражаваоци самог Господа Христа, који су се света одрекли, који су спремни да страдају зарад истине и правде.

Зоран Кинђић: Видовдан у Горњим Недељицама

Да би им помогли да умире своју нечисту савест ту су и Вучићеви добро плаћени политички аналитичари. Они им шапућу како је лепа симфонија световне и црквене власти, подсећају их на новац издвојен за храмове, да свега тога не би било да нема тобожњег економског просперитета Србије, да нема вође. Самог Патријарха један Вучићев добро плаћени бот повремено саветује, а онима који би се усудили да, уз дужно поштовање устројства СПЦ, изнесу било какву, чак и најдобронамернију примедбу, он изобличеног лица од беса час прети, час их омаловажава. Па ко су они да се обраћају српском патријарху? Антицрквени олош! Умишљена багра! За комуникацију са Патријархом достојан сам само ја и, наравно, мој шеф. Јер, ми смо прави, доказани Срби. Ми волимо Русе, ми волимо паре, ах опростите, лапсус, Србију. А ти што би да уче Патријарха, што би да се срећу с њим, као да он нема паметнија посла – па управо треба да се сретне са естрадном елитом, ти бедници и издајници, то ти је шеста колона, опаснија од страних плаћеника.

Можда нашим епископима баш прија кад им Нечастиви нашаптава да је Црква одвојена од државе, да не треба да се уплићу у дневну политику, да она мора да буде изнад политички сукобљених странака. Уосталом, зар их и бројне (прозападне) невладине организације увек изнова не саветују да није посао Цркве да се меша у световне ствари. Нека се свештеници ограниче на унутрашњост црквеног здања, евентуално на црквену порту, али никако не смеју да излазе из ње. Па ово је световна држава а не православна џамахирија! Ма шта ће нам и те непотребне, смешне литије? Каква лупетања да њима освећују природу, да одгоне нечисте силе. Непросвећени олош. Ем ометају саобраћај, ем изгледају некако застарело, средњовековно, ни налик на дивне слетове, на дочекивања штафете, олимпијске бакље, поготово не на величанствене геј параде које око себе свуда шире само љубав и толеранцију. Оставите се ви попови политике. Нека то политичке странке саме реше.

Зоран Кинђић: Вучићев пољубац

Евентуално подсећање да ће народ вероватно изаћи на улице да протестује, да чак може доћи, не дај Боже, и до физичког сукоба са полицијом, ојачаном Вучићевим мафијашима, намах загушује сугестија Нечастивог: „Па зашто, ако су евентуално нечим незадовољни, не делују преко својих заступника, посредством институција, као сав нормалан свет?“ И наш поспани епископ, задовољан одговором, само слегне раменима па самом себи у браду каже: „Да, Црква не треба да се меша. Па у Светом писму лепо пише да не смемо да осуђујемо. А неће нас ни нападати тај досадни невладин сектор. Па како су само малтретирали оне који су се усудили да нешто зуцну против геј парада. Зашто бих непотребно кварио свој душевни мир, а то је, што кажу Свети оци, најважније, кад ионако не може ништа да се промени?“

Ко зна, можда неко и из тајних служби ћутке покаже понеком епископу компромитујућу фасциклу, тек онако, за сваки случај. Ма не треба ништа да чините часни оче, не треба да га проглашавате највећим добротвором, као владика Сергије, ни највећим Србином, нити да му додељујете ново ордење. Довољно је да ћутите. И шта ће они, зарад мира у кући и властите удобности, ћуте. Они ћуте, а Ћута галами. Вучићеви аналитичари с презиром кажу: упразно. Дозвољено ти је Ћуто да са својим зеленимa и осталом плаћеничком багром галамиш све док не блокираш путеве, мостове, све док нам галама не засмета, нама и страном фактору. А интервентне јединице су већ спремне да делују. Ако њихове припаднике неко касније попреко погледа због тога, они ће без гриже савести рећи: „Па ми смо само радили посао за који смо плаћени. Зашто нас духовна власт није упозорила да то не чинимо. Ко смо ми да одлучујемо на своју руку. Послушност, бре.“

НП Отаџбина: Да се име њему блиског човека не би нашло на америчкој црној листи Вучић лобирао код СПЦ да се издејствује аутокефалност тзв. МПЦ

Наше велико духовно светило, Св. Николај Српски, истакао је својевремено да је Свети Сава истовремено имао четири бриге – за властито спасење, за спасење својих сродника, српског народа и целог човечанства. Будући да је имао Христа у срцу, из тог центра горуће љубави његова брига се, природним и логичним редом, распростирала у концентричним круговима. Распростире ли се она и из срца наших епископа? Поготово, распростире ли се тим природним и логичним редом?

Пођимо од самог врха, од српског патријарха, ма колико то можда било дрско са наше стране. Некада нам се, док је био чест гост емисије Агапе, чинило да заиста зрачи љубављу. Многи од нас су напросто гутали његове поуке о љубави, с радошћу одлазили у манастир Ковиљ. Ко зна, можда је и био сасуд Духа Светог, ма колико нам се данас нажалост чинило да више није, јер благодатно стање није нешто што се лако одржава. Свети оци нас уче да је лакше удостојити се благодати него је сачувати. А она се лагано и неприметно губи кад неко пречесто напушта своју келију, поготово кад се из безбедности манастира отисне у свет. Искушења у свету су бројна, није их лако издржати. Поготово није лако издржати духовну ветрометину којој је неизбежно изложен онај ко је високорангиран у оквиру црквене јерархије. За разлику од нашег оскудног времена, времена духовне раслабљености, када готово сваки монах сања о епископском чину, некада су чак и у подвижништву прекаљени монаси одбијали да се прихвате тако тешке обавезе, изговарајући се својом недостојношћу. Као што би требало да буде познато онима који имају теолошко образовање, Св. Симеон Нови Богослов својевремено је опомињао монахе да се нико не прихвата игуманске, а камоли епископске функције ако није у стању да види нетварну светлост. Но, друга су то била времена. Када би се то данас захтевало од монаха, мало ко би задовољио тако строг критеријум. Имајући у виду услове нашег духовно раслабљеног времена, нема сумње да је потребно да се неко, иако није сасвим спреман, жртвује зарад Цркве и ближњих те послушно прихвати понуђени црквени чин. Али, неопходна је опрезност, јер као што показује пример нашег садашњег патријарха није паметно прихватати се световних функција, као што је нпр. место председника РЕМ-а. Јер разноразна световна искушења лако обнове наизглед сасушене и искорењене страсти.

Ма колико благонаклони били према српском патријарху, тешко је не констатовати да се, нажалост, не сналази баш најбоље у тој улози. Чак и крајње благонаклони верник понекад има утисак да су неке од његових изјава напросто непримерене, баш као што и неки од његових поступака не приличе српском патријарху. Као Митрополит загребачко-љубљански сасвим непотребно је целивао руку папи Фрањи, иако то овај од њега није очекивао. Не може он да се правда како је то био његов лични чин, јер носио је тада одежду православног митрополита. Ако можда можемо бити равнодушни према његовој изјави како се он и Загреб воле, јер коме још може да смета љубав, па чак и према непријатељу, теже је ипак наћи оправдање за његову изјаву да усташки злочинци из Јасеноваца заправо и нису Хрвати, јер су се они из свог народа наводно исписали. Ах, како то прија хрватским ушима. Каква дивна политички коректна изјава. За српски народ, познат по својој спремности да прашта, ипак је таква изјава крајње непримерена, јер свима нам је добро познато да се Хрвати нису одрекли усташа, да их они нису исписали из својих редова. Таква Патријархова крајње помирљива изјава била би примерена да су се они заиста покајали, да се стиде својих злочиначких сународника, али ми видимо да их напротив славе. А да се тако нешто уочи свакако није потребан духовни вид.

Патријарх Порфирије: Имао сам лични разлог да папи пољубим руку

Патријарх Порфирије је о папи Фрањи преко сваке мере позитивно говорио, истичући како му се диви, упркос томе што овај својим крајње либералним изјавама, нпр. о геј популацији, и упражњавањем зашећерене, политички коректне верзије хришћанства, као наводно непогрешив у теолошким питањима, угрожава и оно мало духовног темеља на коме се још увек како-тако ослања Римокатоличка црква. Штавише, у црквеним круговима се шушка како Патријарх припрема долазак папе у Србију. Ваљало би га подсетити да би пре евентуалне посете Београду морао да захтева да папа Фрања претходно посети Јасеновац, где би се у име целокупне Римокатоличке цркве јавно покајао за злочине НДХ, почињене у њено име, и замолио за опроштај. Као знак добре воље и искреног покајања морао би претходно ставити на располагање сву, баш сву грађу о Алојзију Степинцу српским историчарима и дефинитивно одбацити сваку помисао да овај икада буде проглашен за свеца. Управо је место на коме је великомученички страдао Св. Вукашин из Клепаца идеално за такву изјаву.

Ако бисмо добро осмотрили кога све воли наш патријарх, лако бисмо закључили да воли читав свет апстрактном хуманистичком љубављу. Воли и друге народе, поготово Хрвате. Али, да ли воли Србе, и то не неке апстрактне Србе, не некаквом сладуњавом, необавезујућом љубављу, него да ли воли конкретне, живе, паћеничке Србе са Косова и Метохије и оне из Јадра, оне који му се узалуд за помоћ обраћају? Није лако поуздано закључити шта он осећа, али на основу спољашњих манифестација његовог бића тешко би се могло рећи да га нарочито узбуђују њихови вапаји. Уместо да их прими и саслуша, лакше му је да ћути, прави се да не чује, јер када би их чуо морао би не само нешто да им каже него и да нешто предузме. Али, како, када би то значило сукобити се са Вучићем? А он то не жели. Зашто би реметио свој мир, евентуално се излагао организованој медијској хајци, блаћењу таблоида, најразличитијим клеветама?

Три покрета Срба са КиМ: Патријарх и Сабор СПЦ нас не примају јер се не слажемо са Вучићевом издајничком политиком

Али, зар не би могао, ако већ не жели да се фронтално супротстави злу, да као духовни поглавар СПЦ позове на стишавање узаврелих страсти, на мир, толеранцију, дијалог, на то да се у миру, на телевизијама са националним фреквенцијама чују аргументи обе стране, па онда нeка народ сам закључи ко је у праву? Па ако не може сам одважно да стане на страну истине и правде, није му ваљда тешко да, како би се избегли улични сукоби, упути апстрактан позив, како он то већ зна и уме, да се обе стране уздрже од радикалних потеза, у име братске љубави. Али он ћути, а „Аца Србин“ повлачи све радикалније потезе, све нас више гура у пропаст, да би се додворио моћницима са Запада и сачувао власт. Чудо једно како су изостале Патријархове апстрактне поруке љубави. А нико ни од епископа да се осмели и загрми, као што су некада чинили Св. владика Николај и Св. ава Јустин.

Да изостаје љубав српског патријарха не само према Србима него, још уже, и према некадашњој монашкој сабраћи, показује пример његовог односа према артемијевцима. За разлику од расплинуте екуменистичке љубави према јеретицима свих боја, према „расколницима“ он не показује никакве знаке љубави. Па зар се у име толико извикане толеранције не би требало заложити за помирење са онима које познајеш, са којима си се некада заједно причешћивао, чак и ако су погрешили? Лако прећи преко њихових евентуалних грешака, великодушно, као што се обраћа Хрватима, рећи да ето сви греше, али наше је да праштамо, чак и када се ви не кајете, или, као кад разговара са Македонцима, занемарити све сукобе из прошлости, њихово безакоње, те рећи да је најважније да се волимо, упркос свим разликама. Што је било, било је. Морамо гледати у будућност. Дакле, на братски начин могао би се обратити и артемијевци, те им пун љубави и снисхођења рећи: „Ето, грешака је било на обе стране. Није важно чијих више. Покајмо се за своје, опростимо туђе. Помиримо се у име Христа.“

Јавна молба Патријарху г. Кирилу да помогне превазилажењу тзв. Артемијевског раскола у СПЦ

Али зашто Патријарх нема такав однос према артемијевцима? Зар љубав што се више приближавамо са периферије ка центру не би требало да је све интензивнија? Требало би, ако би она заиста извирала из духовног центра, а не би била тек пука апстрактна љубав, која нас не обавезује на саможртвени однос према ближњем. Иако понеког сладуњава апстрактна љубав према периферији може да завара, спремност на жртву ради ближњег, истине и правде оно је што духовну љубав суштински разликује од необавезујуће апстрактне љубави, која извире из ега а не из срца испуњеног благодаћу. Уосталом, од апстрактне љубави нема никаквих проблема, а артемијевци би само правили проблеме – те против екуменизма су, те им смета ово, те оно. Уопште нису у складу са савремeним трендовима. Шта ће ми такви ближњи? Дражи су ми они даљни ближњи.

Свети оци су говорили да није случајно где се ко рађа, да је свако од нас, поготово онај у духовном чину, обавезан да служи својој отаџбини. Познато је да су се велики савремени светитељи, као што су Св. Пајсије Светогорац и Св. Гаврило Грузијски, чија су срца пламтела љубављу за цео свет, и те како молили за свој народ. Дакле, ако је неко патријарх српски, одредница српски га обавезује не само да се жртвује, ако треба, за српство, него и на то да пази шта говори и чини. Наиме, његове речи и дела нису нешто искључиво лично, већ би требало да су израз духовног становишта српског народа, а самим тим да буду у сазвучју са Небеском Србијом. Да ли он говори и чини оно што су говорили и чинили Св. Сава, Св. Николај, блаженопочивши патријарх Павле? Да ли је његова екуменистичка настројеност мила Св. Јустину, који је екуменизам жигосао као свејерес?

Наши епископи би морали бити свесни да су управо они наследници Светих апостола. Самим тим, морали би знати да не могу имати толерантан став према некоме ко се понаша као Јуда. А Александар Вучић је заиста српски синоним за Јуду. Иако су апостоли били надахнути универзалном Христовом љубављу, тешко бисмо могли замислити да би били спремни да се друже са непокајаним Јудом, да га загрле и братски му кажу: „Ма није то ништа. Ситница. Само си издао Христа. А Он је ионако васкрсао, па нема последице твоје издаје. Настави по старом.“ Па и према обичним верницима првих хришћанских заједница који би много згрешили апостоли нису показивали никакву апстрактно-хуманистичку љубав, већ су осталима заповедали да их не примају у заједницу све док се не покају и исправе.

Александар Лазић: Јуди Искариотском, отпоздрав на васкршњу честитку (2020)

Познато је да Августину, све док је раскалашно живео и кокетирао са манихејцима, мајка Моника, која је иначе била искрена хришћанка, није дозвољавала да уђе у родитељску кућу, јер то не заслужује. Наравно, као свака мајка, горела је љубављу према сину, те се десет година интензивно молила Богу да га изведе на прави пут. И мајчине усрдне молитве уродиле су плодом. Не само што се покајао него је постао и светитељ. Да је њена љубав била сентиментална, он свакако не би постао светитељ. Питање је да ли би икада доспео на прави пут. Можда би и пропао. Овако и он постаде светитељ, и она се посвети. Дакле, духовна љубав се разликује од сентименталне и апстрактне љубави. Она у себи укључује и моменат истине, баш као и залагање за правду.

Шта бисмо из овог могли закључити? Па да је неопходно да се наши епископи пробуде из дремежа, да ослушну глас рањеног народа, да се осмеле на саможртвену љубав према ближњима. Нека се моле за Вучића, за његово покајање, што више то боље, баш као што се молио Св. Пајсије за патријарха Атинагору, ма колико га иначе више пута јавно разобличио. Сам чин их обавезује да буду спремни да сведоче истину, па и крст да понесу ако треба. Пут хришћана на овој земљи није посут ружама, него трњем. Сви смо ми овде да бисмо служили, али наравно не Антихристу него Христу.

Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!

† † †

Праштајте, али свако мора да оправда свој позив, да од њега начини службу Божију. Мој позив је професорски, а он неизбежно укључује и критику. Онај ко се уздржава од јавне употребе ума, ко свој конформизам оправдава осудом осуђивања, заправо издаје свој позив. Ћутање, избегавање критике, па и осуде негативних друштвених појава, уколико је оно у функцији интереса властитог ега, свакако  никоме није на част. Сократ је тврдио да бављење философијом подразумeва бригу за душу и заједницу. Његове мудре речи није наодмет допунити указивањем да бригу за душу и заједницу, за стадо своје, поготово подразумева епископски чин!

Рецимо на крају да критика, ма колико била насушна потреба једног друштва, јер без ње би оно било у опасности да се дегенерише и окамени, ипак није нешто лако и лагодно, те стога и не чуди што многи избегавају да јој приступе. Наиме, за критичара је много већа опасност што она лако може да застрани у пуку осуду од тога што ће због ње евентуално имати проблема. Отуда онај ко се усуди да нешто, а поготово неког критикује, мора претходно самокритички освестити своје мотиве. Пре свега, мора преиспитати да ли је заиста покренут на њу заинтересованошћу за опште добро, љубављу не само према заједници него и ономе ко је предмет његове критике, или је, пак, макар несвесно, подстакнут пуком сујетном жељом да се покаже паметнијим, бољим и храбријим од осталих, оних који се нису одважили на критику. Чак и ако је неко у поседу истине и има исправан увид у проблем, он мора бити свестан да је истина попут оштрице скалпела који неизбежно наноси бол критикованом. Само уколико је учињени рез у функцији оздрављења, он је оправдан. Самим тим што човек не може никада бити апсолутно свестан својих мотива, јер могуће је да га покрећу и неки неосвешћени, не би смео да уображава да је његова позиција у интелектуалном и етичком погледу неприкосновена, да је он сигурно у праву. Макар зрнце скепсе у односу на самог себе увек мора да сачува. Будући да је свестан чињенице да је, чак и када је подстакнут најплеменитијим мотивима, неизбежно нанео патњу критикованом, он усрдном молитвом за добробит критикованог, пре свега за здравље његове душе, мора покушати да својом љубављу зацели његову рану. Ако то пропусти да учини, онда је чак и најдобронамернија критика заиста у опасности да се изроди у пуко осуђивање других, а оно је, као што је познато, манифестација ега који ужива у својој тобожњој супериорности у односу на ближње.

Наш вољени патријарх Павле, чије срце је било препуно љубави према свима, опомињао нас је да је тешко разумети другог уколико нисмо били у његовим ципелама. Али ко је од нас обуо такве ципеле, ко је до краја сагледао нечију ситуацију?

Патријарх Павле (Фото: Profimedia)

Будући да долазе тешка времена, много тежа од оног у коме се сада налазимо, она у којима ће љубав према ближњима готово сасвим охладнети, покушајмо да је разгоримо и усмеримо према ближњима, док је још увек колико-толико има у нама.

Критиковати народне, а поготово црквене старешине свакако није баш паметно, а поготово није богоугодно, осим ако извире из љубави према заједници, из заинтересованости за њен опстанак, за опште добро, а оно укључује и оног ко је предмет добронамерне критике. Ако ће критика одиста користити заједници, она може бити посматрана и као нечији саможртвени чин.

Да не би у свима нама остала горчина критике, подсетимо да смо сви ми у хришћанској заједници одговорни једни за друге. Као што је у духовном смислу сваки свештеник одговоран за своје парохијане, тако су и они дужни да му својим молитвама помогну да остварује своју духовну мисију. Исто то, наравно, важи и када су у питању епископи. На сваком од нас је да се искрено моли за свог епископа, чак и ако му овај није баш по вољи. Можда би, тим пре, тада молитва морала бити интензивнија. Поготово је потребна усрдна молитва за оног ко је несумњиво изложен највећој духовној ветрометини, на чијим плећима је најтежи терет – за Патријарха. Не заборављајмо да се молимо за њега!

Зоран Кинђић (Фото: Тв Храм/Видео принт)

Сви се ми налазимо на истој лађи која плови по узбурканом мору. Да би лађа безбедно стигла на своје одредиште, не бисмо смели да се изолујемо, да будемо равнодушни једни према другима. Много је, наиме, оних који би да потопе нашу крхку лађу. Као што капетан не може без морнара, тако ни морнари не могу без капетана, а ни морнари једни без других. У свачијем духовном животу има успона и падова. На свакоме од нас је да помогне ближњем када посрне под теретом.

Без обзира на све разлике и несугласице, будимо сви исте мисли када је у питању оно најважније – спас Србије, па и шире – спас човечанства.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јадар, Зоран Кинђић, СПЦ, патријарх Порфирије