Наук који нам нуди књижевност: оно што се пише за заборав збиља ће се заборавити, а оно писано гвозденом оловком на камену можда ће сваки преживети сваки потоп, па макар било написано и на папиру или екрану
Књижара на Сицилији (Извор: Сајт Слободана Владушића)
Киш је својевремено говорио да је Гутенбергова галаксија, односно књижевност, на заласку. Није био једини. Књижевност су сахрањивали и радио и телевизија и интернет, а сада је појавила Вештачка интелигенција, која, додуше, неће да је ликвидира, већ само да је одузме од човека. Будућност је за књижевност увек била претећа, а да би била мање страшна, нудили су јој да се сама промени: текст са страница књиге, предао би се чување електронским читачима у које бисмо могли да похранимо хиљаде књиге и тако уштедимо квадратне метре простора (уштедимо, за шта?) а затим би стара добра књига/књижевност какву смо до сада познавали, мирно могла отићи у пензију/гроб. Па ипак, књига и књижевност и даље живи у корицама књига и троши квадратне метре простора у становима својих поклоника, а ми се питамо како јој полази за руком да преживи сваки атентат који је до сада на њу извршен?
Можда је то зато што је судбина књижевности управо то – да настаје пред лицем смрти. Први пут јој се то догодило још онда, када је несретни Јов завапио „О кад би се написале ријечи моје! кад би се ставиле у књигу! Писаљком гвозденом и оловом на камену за вјечни спомен кад би се урезале!” Потом је одустао од ове жеље, јер је поново почео да верује да постоји неко вечнији од гвожђа и камена, ко ће памтити његове муке. Ипак, прича о њему, остала је записана и гвозденом писаљком на каменој плочи.
Библиотека у Саламанци (Фото: Богдан Гајић)
Књижевност је дуго себе видела тако: као урезивање слова гвозденом писаљком по каменој плочи. Она се помоћу гвожђа и камена заправо кладила против свог времена, а у корист будућности. И тако је то трајало до деведесетих година прошлог века, када је Умберто Еко у свом тексту о ур-фашизму, „елитизам” повезао са фашизмом. Томас Ман је волео да велике писце посматра као племство духа. Еко их међутим, прогласио (прикривеним) фашистима.
Да би се ослободила те оптужбе, књижевност је морала да се ослободи и било каквог сна о величини и трајању, јер је проф. др Еко, у истом тексту поистоветио и традицију (односно трајање у времену) са фашизмом. За сваки случај. Тако је једина дозвољена величина постала величина профита, а једина дозвољена елита она финансијска. С тим у вези, и сам Еко је поједноставио свој бестселер Име руже, ваљда зато да би се боље продавао и да га нико не би могао оптужити за „елитизам” (=фашизам). Тиме је симболички послао поруку свим осталим писцима да не треба више да се надају никаквој вечности и будућности, већ треба да пишу само за своје време и своје савременике. Тако смо добили књижевност која се не експонира и не хвалише својом оригиналношћу, амбициозношћу или отежалом формом, нити има џојсовске снове о идеалном читаоцу са идеалном несаницом; добили смо књижевност која је послушна и скромна и која зна који је њен кавез у људском врту који је пре неколико деценија антиципирао Слотердајк на таласу постхуманистичког третирања човека као животиње; добили смо књижевност која непогрешиво осећа о чему, и како, и на који начин, треба да пише, да би је савременост волела или јој макар дала да живи (како–тако) а добили смо, такође, исто такве читаоце, који немају проблем да у делу са три главна јунака, цензуришу два, а баве само једним, као да ови други не постоје. И да све то чине у име тзв. људских права.
Слободан Владушић: Вештачка интелигенција не пише врхунску књижевност
Ипак, негде на рубовима ове садашњице, која се чини свемоћном и свевременом, остали су разбацани неки писци и читаоци, различитих полова и језика, који и даље седе у својим собама или кафанама, некада сами са собом, а некада у друштву себи сличних, и пишу, читају или разговарају о књижевности која настаје пред лицем смрти и пролазности. Постоји једна анегдота коју препричавају сваком ко им се придружи за њиховим столом. Она говори о два романа која су објављена исте, 1857. године. Први је Фејдоов Фани, који је те године доживео 13 издања. Други је Флоберова Мадам Бовари, роман сличне теме, који је успех Фани те године био потопио. Данас, 2023. године, Фани труне на дну мора заборава, а Мадам Бовари се још увек чита. Све тајније, додуше, али се чита и даље.
Ови људи знају да је свака књига коју читамо и пишемо порука у боци која ће пловити морима и онда нас више не буде било. Таласи ће је потапати, али ће се она отимати мраку и сваки пут ће испливати на површину. А када море буде мирно и непокретно, као да је залеђено у времену, плутаће та боца усамљено бескрајном пучином, без наде да ће се икада докопати неког копна.
Тренутни опус С. Владушића (Извор: Лична архива)
Међутим, свака боца на крају нађе пешчану плажу на коју ће се насукати и свог читаоца који ће је приметити, отворити, узети поруку из ње и ту поруку прочитати. А онда ће поруку или пажљиво пресавити и ставити у џеп (или недра) или ће је згужвати и бацити у море и заборав, који ће овога пута бити коначан, јер више неће бити боце да сачува папир од влаге.
Наук који нам нуди књижевност једноставан је: оно што се пише за заборав, збиља ће се заборавити, а оно што је писано гвозденом оловком на камену, можда ће сваки преживети сваки потоп, па макар било написано и на папиру или екрану.
Есеј објављен у Културном додатку Вечерњих новости, 17. октобра 2023. године
Опрема: Стање ствари
(Сајт Слободана Владушића, 19. 10. 2023)
Categories: Преносимо
Драган Лакићевић: АРХИТЕКТА ПОЕЗИЈЕ
Сећање на Весну Томић
Кад су се у мировину повукли и Југославија и сами „Јеж“, а стварност постала сатиричнија од сатиричне књижевности и новинарства, Весна Томић, доктор архитектуре, сатиричар и писац, повукла се у своју струку, а потом се и разболела. Своје књижевне радове штампала је, касније, у две књиге, да не остану само расути у ретким комплетима „Јежа“ и у њеној заоставштини. Овај некролог управо жели да забележи те две необичне и ретке књиге
Благих фебруарских дана, ове године, на Топчидерском гробљу, сахрањена је Весна Томић, доктор архитектуре, урбаниста, писац и сатиричар. Имала је 60 година.
По речима свештеника у Топчидерској цркви, надомак крста Исидоре Секулић, Весна Томић је задужила и цркву и архитектуру толико да ју је управо црква испратила на вечни одмор. Ова књижевна успомена тиче се Весниног књижевног дара и рада, необичног у нашој савременој књижевности и сатири.
Веома млада, појавила се осамдесетих година прошлог века у редакцији листа „Јеж“. Стари сатирични лист још је излазио редовно и личио на оно што је замишљено кад су новине „Ошишани јеж“ основане 1935. године.
Одмах је прихваћена. Њена сатира – поезија и афоризми, кратки и проширени, били су необични, друкчији од уједначених облика хумористичког израза у последњим деценијама 20. века.
У то време, основали смо награду „Млади јеж“ за младе сатиричаре. Весна Томић била је један од првих добитника овог признања које се додељивало на Југословенским сусретима сатиричара „Вуко Безаревић“ у Пљевљима, где се чувала успомена на једног професора пљеваљске гимназије, добитника „Јежеве“ награде „Радоје Домановић“. (На идеју највећег „Јежевца“ Радивоја Бојичића, основан је и први Музеј сатире и хумора на свету – град Пљевља дао је посебну кућу за тај Музеј.)
Весна Томић је зрачила посебним миром и отменошћу – све о њој говориле су њени текстови – парадокси и аутентична иронија.
Кад су се у мировину повукли и Југославија и сами „Јеж“, а стварност постала сатиричија од сатиричне књижевности и новинарства, Весна Томић се повукла у своју струку, а потом се и разболела. Своје књижевне радове штампала је, касније, у две књиге, да не остану само расути у ретким комплетима „Јежа“ и у њеној заоставштини.
Овај некролог управо жели да забележи те две необичне и ретке књиге.
Обе су изашле 2021. године, у ауторском дигиталном издању. Прва у 5 (и словима: пет) примерака, друга у 3 (и словима: три) примерка!
Прва књига Весне Томић има наслов Песме и приче – Ошишани јеж и друго… Уредник: Аутор лично. Насловна страна, такође, ауторова – цртеж „јога-позе, оловком“.
Песме модерне, скептичне, интониране „шалозбиљом“. У њима су моралне и емоционалне дилеме и ситуације нашег доба. Овако почиње песма „Наши смо“:
У даљем току песме појављују се појмови историје и књига.
У песмама има и личног и свакодневног живота, односа субјекта и околине. „Љубавна песма“ остварена је у оквирима градског превоза, као да је нађена у некој антологији савремене пољске поезије.
Песма „Анамнеза“ сасвим је сатирична:
Песма „Стара прича – у новом оделу“ сасвим аутопоетичка. Рима је у функцији игре и ироније.
Песама има 18. Боље су и занимљивије од толиких сувремених, хваљених и награђених.
Још занимљивије су приче – различите и разуђене, друкчије од других, друкчије међусобно. Прва почиње кафкијанском ужурбаношћу: „Побегох у болницу, измислих дијагнозу, само што даље од политике…“
Приче су кратке, параболичне, мајсторске. Пуне афоризама: „Читам љубавну поезију. Тако лакше навучем тесне ципеле.“ Једна је писана са андроид-телефона, аутоматски, без интерпункције…
На крају књиге ауторска белешка:
Књига Кратке приче има 60 страна и готово толико прича које су понекад мини-есеји, понекад песме у прози. Посебна филозофија веже их у низ о данима, пријатељима, погледима, појавама – све необично, све аутентично. У причи „Почетак романа“ прозном синтаксом говори се о оцу, па сестри, па мајци. „Мајка је била сама себи довољна, а ми некако без ње нисмо могли. Својом вољом и енергијом покушавала је од наших живота да створи роман, али ми смо били сасвим, сасвим обични.“
Две књиге Весне Томић нису ушле у каталогизацију Народне библиотеке Србије.
Ко је сада на потезу?
https://www.pecat.co.rs/2024/03/arhitekta-poezije/