Вештачка интелигенција располаже енциклопедијским знањем и у стању је да знање увећава, али (врхунска) књижевност не ствара се од чињеница већ од искуства
Фото: Getty/Lintao Zhang/Getty Images
Присуствујемо великој офанзиви вештачке интелигенције. Не мислим, при том, само на њен технолошки успон, колико на спиновање које треба да јавност убеди да више не постоји суштинска разлика између вештачке интелигенције и човека. У том контексту, важну улогу имају текстови који “доказују” да је вештачка интелигенција у стању да парира људима и у оним сферама где се врхуни хуманистичка свест о човеку несводивом на машину, а то је сфера уметности, посебно књижевности.
Недавно је у Вашингтон посту изашао текст Сета Парлоа под насловом: “Вештачка интелигенција је боља у писању поезије него што очекујете. И то је добро”. Кључна реченица у тексту гласи овако: “Ако алгоритми (на основу којих функционише вештачка интелигенција) постају све бољи у писању поезије, то је делимично и зато што је поезија одувек била повезана са алгоритмом.”
Другим речима, аутор жели да каже да се писање (најбоље) поезије може научити, јер се поезија, и књижевност у целини, могу свести на чињенице и (математичка) правила њиховог комбиновања, која се онда или примењују или свесно и организовано крше, да би се тако створила уређена језичка структура под називом “књижевни текст”.
Извор: Вашингтон пост
Овако мишљење представља, међутим, врло банално разумевање књижевности. Верујем да вештачка интелигенција располаже енциклопедијским знањем и да је у стању да знање увећава, али је проблем у томе што се (врхунска) књижевност не ствара од чињеница и њиховог правилног или неправилног комбиновања, већ од искуства.
Моћ да створимо нешто ново
Притом, искуство није пука способност да запамтимо неку чињеницу или успомену, већ моћ да створимо нешто ново од онога што знамо или осећамо, односно од онога што смо видели или доживели. То ново, то је искуство.
Књижевни дар је, између осталог, способност стварања и изражавања искуства путем речи. Поједностављено речено: неко ко не располаже књижевним даром, неће моћи да створи неко искуство, зато што нема потребан степен осетљивости да у неком наоко обичном, неприметном феномену или чињеници виде нешто више од онога што је очигледно или рационално појмљиво. А то више, то је оно што оставља емоционални отисак у нашој свести, помоћу којег стварамо искуство.
Искуство је дакле, интелектуална, али још више емоционална реакција на неку чињеницу, појаву или неки доживљај. Зато чињенице за писца нису неко неутрално, “енциклопедијско” знање, које се гомила меморисањем, већ постају део његовог искуства, уколико производе неку емоционалну реакцију: нешто нам се допада, нешто нам постаје важно, нешто нас наведе да се замислимо, а пред нечим смо равнодушни. Пошто различите ствари могу да на различите људе оставе различите емоционалне утиске, то се онда и наше личне збирке тих искустава – то јест, наше личне животне приче – међусобно разликују. Зато се и сваки човек разликује од оног другог.
Слободан Владушић (Фото: Глас Српске)
Укратко, за писање је потребно да квантитет чињеница буде замењен њиховим квалитетом, односно емоционалним отиском који остављају у нама, као и да човек буде способан да тај емоционални отисак путем речи пренесе другом човеку, да би и овај могао да га осети, и тако обогати своју животну причу новим искуствима.
Кад Ману пије воду
Ево једног упечатљивог примера из Андрићевог живота који помиње Жанета Ђукић Перишић у својој изванредној књизи “Писац и прича”.
Андрић се налази на Скупу мира у Загребу 1951. и гледа како млада индијска преводитељка Ману Банерђи пије воду. Он свакако није једини који то види, али једино на њега та сцена оставља емоционални утисак, па је описује у једној од својих бележница. Помоћу тог описа речима, он крхки доживљај девојке која пије воду, претвара у трајно, лично искуство: “Гледам како пије воду. Сркуће само, држећи увек чашу са обе руке. Затим одложи чашу и оба кажипрста притисне на влажне усне. Тим овлаженим прстима прелази преко склопљених очију, преко чела и слепоочница. И све то покретима лаким и нежним, који подсећају на неке фине мале животиње као што је бела ласица жарких очију, са мало тела и много крзна, чистог и драгоценог”.
Извор: Купиндо
Око деценију касније, Андрић овај запис укључује у визију младе Луције која се појављује дијаку Дражеславу у причи “Сусрет”. Искуство је, дакле, грађа за књижевност. Оно књижевности дарује нешто што јој обична машта или знање не би могли понудити, а то је лични, емоционални отисак. Писац је тако онај који својим читаоцима поклања властита искуства, у облику у коме она могу постати искуства оних који га читају.
Верујем да је немогуће свести на неки општи математички алгоритам начин на који је Андрић створио искуство младе Индијке која пије воду, зато што је искуство повезано са личном осетљивошћу, а не са правилима која се могу научити. Андрић није био једини који је видео како Ману Банерђи пије воду. Међутим он је био једини човек на кога је та сцена емоционално деловала. Управо зато је могао да је прво претвори у (своје) искуство, а потом и у књижевност.
Мислим да ће овакве ствари још дуго остати изван домашаја вештачке интелигенције, пре свега зато што она није замишљена да осећа свет, већ да га прорачунава. Она зна обиље чињеница, она је у стању да их брзо комбинује, али не може да их осећа, нити да их види, у физичком смислу речи, па тако не може ни да из њих ствара искуства.
То је последица идеологије која стоји иза креирања вештачке интелигенције. Ултимативни циљ те идеологије јесте да целокупну стварност људи сведе на математичке алгоритме, односно на бројеве, и да тако потпуно обезличи и дехуманизује наш свет: човек може да пије воду на безброј начина, али 2+2 је 4 увек на исти начин.
Шта је аутор?
Будући да врхунска књижевност настаје захваљујући моћи човека да створи искустава, она се не може свести на алгоритам и бројке. Међутим, да би људи поверовали да је вештачка интелигенција заиста толико моћна да јој човек не може парирати ни у књижевности, неће бити потребно да она почне да пише “бољу” књижевност од човека. Уместо тога, смисао књижевности ће се банализовати толико да такву, плитку књижевност уистину може да пише и машина. Да би се то учинило она ће се одвојити од аутора и његових личних искустава, и постаће машински програм написан речима.
И заиста, тај процес траје већ више од пола века: у врло утицајном тексту Књижевност исцрпљивања (1967) Џон Барт (иначе добитник Рокфелерове стипендије за прозу 1965-1966) узгредно додаје да је на Западу појам уметника обдареног необичајеним талентом, “осуђен као политички реакционаран, чак фашистички” Такво политичко отписивање фигуре великог писца, пакује се потом у “теоријску” амбалажу: француски теоретичар Ролан Барт пише текст под називом Смрт аутора (1968), док Мишел Фуко проблематизује фигуру аутора у тексту Шта је аутор? (1969).
Фото: Jeff Spicer/Getty Images for Westfield/Getty
После тога, наступају британске студије културе, које хуманистички књижевни канон оптужују да одржава класну поделу у друштву, па заговарају окретање масовној култури, односно производима мултинационалне, углавном америчке културне индустрије, отписујући истовремено питање вредности тих производа.
Храбрији теоретичари књижевности попут Џонатана Калера, слутили су да су студије културе замишљене као јасна опозиција студијама књижевности (процесу хуманизације човека) али њихов утицај је био врло мали, у поређењу са једним Еком који 1995. године, у свом тексту о надвременом фашизму, “елитизам” своди на фашизам.
То је увод у терминалну фазу којој присуствујемо данас: свако ко чита Шекспира, или безмало било ког великог светског класика, сматрајући да су њихова дела вреднија од епизода ситкома “Два и по мушкарца”, на пример, може бити оптужен за елитизам (фашизам), што потврђују и процуреле вести о британском антитерористичком програму “prevent” који сумњичи као потенцијалног десног терористу свакога ко чита Шекспира, Хакслија, Орвела, Толкина итд…. Разуме се, цурење ове вести је истовремено и упозорење шта човек не треба да чита, ако жели да живи “мирно” и “нормално”, а не као Винстон Смит, јунак 1984.
Ослонац хуманитета
Укратко, врхунска књижевност која јесте ослонац хуманитета и доказ човекове несводивости на машину, сада постаје de facto забрањена. Самим тим, забрањују се и библиотеке књига у којима се та књижевност тумачила, као и концепт књижевности који је почивао на крхком осећању да су студије књижевности битне за хуманизацију човека, да треба да буду доступне свима и да јесу један од циљева образовања, јер смо сви ми, на крају крајева, ипак људи, а лична искуства другог човека важна су зато што припадају човеку попут нас.
Док је око тог концепта књижевности постојао консензус, било је могуће и да се током Хладног рата, на ондашњем Западу, читају руски писци, а да се у СССР-у екранизују романи Артура Конана Дојла.
Сада то више није могуће, бар не на “Западу”, који је у међувремену постао антихуманистички Мегалополис.
Слободан Владушић: Нобелова награда за књижевност Мегалополиса
Ово ликвидирање хуманистичког концепта књижевности утиче и на образовне програме: циљ није више у томе да се свакоме пружи могућност да ужива у врхунској књижевности или уметности – што је била основа хуманистичког образовања у свим источноевропским, некада социјалистичким земљама – већ, сасвим супротно, да се свако индоктринира антихуманистичкoм догмом које ће га одвојити од хуманистичког наслеђа и која ће необразованост човека представити као његов идеал. Таквом човеку неће бити велики проблем наметнути један плитак, баналан концепт књижевности. Лишен личних искустава аутора, он ће бити сведен на стереотипе, у коме ће се политичка хиперкоректност наравно подразумевати.
Лично, немам ништа против да постоји и таква књижевност, али када се она постави као једина дозвољена, онда то више није књижевност, већ политички диктат, односно одраз политичке диктатуре.
Судбина врхунске књижевности
И тако се враћамо до вештачке интелигенције: када се хуманистичка књижевност неформално забрани и одстрани из образовних програма, онда ће њу заменити, као једина дозвољена, она плитка књижевност која се заиста и може свести на алгоритме. А такву ће књижевност онда бити у стању да ствара и вештачка интелигенција.
Ова чињеница не би требало да нас претерано радује: када је књижевност писао човек, он се обраћао другом човеку. Када књижевност почне да пише машина, она ће се, по природи ствари, обраћати човеку, који ће бити третиран као машина.
То значи да ће концепт права човека и неповредивости људског живота – што је карактеристика хуманизма – заменити хладна рационална рачуница корисног рада машине у коме output треба да буде већи од inputa. Када то више не буде случај, онда ће се таква машина расходовати, и у том смислу треба разумети и факт да се данас до еутаназије све лакше стиже, а да вакцине не изазивају страх само у сувереним државама, у којима нико нема намеру да забрањује дела националних књижевних класика.
Присетимо се зато, на крају овог текста, дивног епитафа с почетка “Хазарског речника”, још једне од проказаних књига у Мегалополису (који је био Запад, док се тамо без страха, могао читати “Хамлет”): “На овом месту лежи онај читалац који никада неће отворити ову књигу. Он је овде заувек мртав.”
Да, заиста, наша судбина је повезана са судбином врхунске књижевности. И зато не треба заборавити да је погром Јевреја, комуниста и свих непријатеља нациста, почео у нацистичкој Немачкој спаљивањем врхунских књига.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Радује ме што у Србији постоје људи попут аутора овог текста. Они који још увек нису постали робови повампиреног и у злу огрезлог Мегалополиса.
Veštačka inteligencija je dosadna. Čitajte autore koji o tome direktno ili indirektno kritički pišu: Slobodana Vladušića, Divnu Vuksanović, Viktora Raduna…Imamo mi pametne ljude.
Sjajna kontekstualizacija fenomena u zavrsnici teksta: posto se proces satiranja knjige (forme) zahuktao sad ce vestacka inteligencija dovesti u pitanje i samu knjizevnost (sadrzaj). A sta je sa onim suptilnim procesima recepcije dela u smislu dopunjavanja do krajnjeg smisla? Ne moze se sifrovati odredjenje knjizevnosti. Npr. za mene je ovaj tekst – takodje knjizevnost ali ne mogu da objasnim zasto (?). Osecam tako. Nekada je kolektivno osecanje bilo znak da je odredjena pojava smislena i predstavlja domet ljudskog duha. Poremecaj u smislu „nepodnosljive lakoce beslovesnog postojanja i konzumiranja zivots“ stariji je od vestacke inteligencije ali i njen „alibi“. Tako je „predvidivost“ kod ljudi dovela do ideje da se sve pa i sam zivot moze svesti na veliki broj mogucih kombinacija. Ljudski duh, sa druge strane, upravo tezi nemogucem.
Језички модели који се погрешно али намерно називају интелигенцијама иако представљају тек нешто више од стохастичких папагаја у најбољем случају могу бити само плагијатори, а не и аутори. Но од важног шрафа глобалистичке машинерије лажи као што је Вашингтон пост и њихових (одабраних) новинара истина се не може ни очекивати нити је икада била на дневном реду.
Елон Муск је недавно рекао да „они уче AI да лаже“, а ако AI данас већ „може“ да пише књиге, ето машала, сутра ће моћи и да одлучује о грађанским правима и слободама. Па ако се неки јеретици томе случајно успротиве биће утихнути од полиције мисли слоганом да не могу бити стручнији од тако супериорне интелигенције и да не верују довољно у Науку.
Нити су, истине ради, у нацистичкој Немачкој спаљиване „врхунске књиге“ већ про-комунистичка и ЛГБТ литература, јер ЛГБТ покрет је настао у Вајмарској Немачкој под диригентском палицом Магнуса Хиршфилда и његовог „института за сексуална истраживања“ (Institut für Sexualwissenschaft), само што то нећете прочитати у Вашингтон посту и сличним глобалистичким аутлетима и медијима.
Ријеч
Ријеч
Зборим
Живот
Творим
неРијечи
Творе
Пијеска
Море
Ледене
Зоре
Буде
Разговоре
А свраке
Зграбиле
Штаке
Подједнаке
Момчило
AI,moćno sredstvo propagande. Mask je upozorio, pokušao da stopira.
Digitalizacija, pa veštačka inteligencija, kraj slobode i čovečanstva.
Ко је икад нешто створио, добро зна да искуство није есенција. Без додира Створитеља, нема стварања.
“Савршено тачно је казао угледни представник кибернетике, академик А. Н. Колмогоров: „Аутомат, способан да пише стихове на разини великих песника, не може се направити једноставније него што би било моделирати сав развој културног живота оног друштва у којем се песници реално развијају“.
Чудновато је и тужно чути како, и после тог отрежњујућег суда истакнутог научника, разни осредњи стручњаци, популаризатори и навијачи кибернетике настављају усмено и штампано натракивати о „машинским поетама“, сматрајући, очевидно, А. Н. Колмогорова безнадежним конзервативцем.
Налазе се чак и такви дрекавци који се не устежу да изјаве како су машине које пишу стихове већ направљене. Шта се притом има у виду? Све у свему, безазлени „кибернетички трик“: у рачунар се уноси унапред одређена количина речи (међу њима и раније припремљене риме), граматичких облика и ритмичких схема. Испретуравши тај материјал, рачунар „издаје“ неколико римованих реченица. Понекад те реченице испадају више или мање смислене. И ту се разлеже усклик: машина написала стихове!
Међутим, с техничке тачке гледишта, то је најелементарнија аутоматска радња, не много сложенија од рада аутомата који размењује кованице у метроу. Што се тиче извесне „смислености“ створених „стихова“ – она се никако не објашњава „мудрошћу“ рачунара, него мудрошћу нашега језика, који је сав прожет смислом. На крају крајева, теже је чак, можда, саставити бесмислену реченицу неголи смислену. Позната је школска игра „чепухе“: један пише реч и савија папирић, склапајући написано; други додаје следећу реч итд. На крају се увек добија неки смисао, а каткад чак нешто ванредно осмишљено и одговарајуће датој ситуацији. И у томе је цела тајна тог рачунарског „састављања стихова“, којим се занимају данас људи лакоми на сензације.
Али, то чак није ни важно. Може се и сад рећи без икаквих ограда: најсавршенија машина, у најизузетнијој будућности, никада неће моћи „саставити“ стихове у правом значењу те речи. У најбољем случају она може створити неко подобије, копију поезије. Јер, машинска репродукција ствари или појаве, ствараних непосредно људским напорима – то је неизбежно само копија, која нема ни трунке праве вредности изворника.
Сасвим је могуће машинским путем направити копију било каквог предмета, сазданог непосредно рукама и разумом човека. Ну, рецимо, античке кованице или староруске књиге. Али, оригинална кованица и књига – то су најскупоценије појаве културе, које ми брижљиво чувамо у музејима, које у нама изазивају дивљење и усхићење, а копије тих ствари (макар најверније, које само искусни стручњак може разликовати од оригинала) – то је само очигледно средство, бледа сенка оригинала, и тек што сазнамо да је пред нама копија, ми ка њој губимо живи интерес, за нас чаролија нестаје.
А то се још више односи на „рачунарске стихове“, који ће бити само копија – макар и врло верна – правих стихова. Јер, цела суштина поезије јесте у људској чари, у томе што је у песничкој речи садржана и куца жива човечија душа и стварна људска судбина.
Искуство показује да нема такве кривотворине уметничког дела или скупоценог предмета, коју не би разобличио прави стручњак у датој области. И наравно, никада неће бити направљена таква машинска кривотворина песме, коју не би могао разобличити човек који заиста познаје и воли поезију.
Строго узевши, „рачунарска поезија“ је непотребна и никада неће бити потребна – осим ради тога да би се очигледно показало какви стихови не треба да буду. Но, и за то ћемо, по свему судећи, увек имати довољно лоших људских сочињенија…”
Руски књигослов и историчар Вадим Кожинов, у својој књизи о поезији, писаној давне 1968. године…
Ја ћу да се убацим у игру са ове позиције: ВИ не постоји – постоји само наратив о ВИ…
Како вам се то чини?
Притом, ВИ можемо да узмемо и као прва два слова од популарне петословне именице, која је већ четири године на врху топ-листе, или као скраћеницу од „вештачка инетлигенција“…
„Истина пише на зиду…“ (Штулић) – све нам је већ речено, а ми опет у канал.
Зар „Твитер фајлс“ није поручио, црно на бело, како нас на Твитеру није цензурисао никакав алгоритам, него неких стотинак агената извесне агенције од три слова?
Или Маск лаже? А ако лаже, што бисмо му било шта веровали? Па и када говори о ВИ.
Пре четири године нико није помињао ВИ. Одједном, кад је нестао један ВИ, појавио се нови ВИ. Све ИТ фирме које држе до себе изненада имају своју верзију. Разговарају, пишу програме, поезију… Све бољи од бољега.
Додуше, Маск нема. За сада. Њему су дали да ради са сателитима.
А ми се убисмо од дискусије…
Дакле, само наратив.
Али и такав какав је, требало би да нам буде подстицајан. Размислимо поштено. Пошто, ето, већ знамо да ВИ никад неће моћи да пише праву књижевност, запитајмо се следеће:
— искрено – да ли смо у стању да прочитамо неки текст и да сасвим поуздано утврдимо је ли га написао човек или машина? Чули сте сви за Тјурингов тест?
Или још боље – да ли смо у стању да разлучимо шта је „права“ а шта „лажна“ уметност? Права је написана из искуства? За мене је битно искуство које ја стичем читањем. А о искуству писца није ми дато да знам. Што се мене тиче, писац не мора ни да постоји. Мало ли је књижевности написано иза псеудонима? Шта је написао Песоа, а шта неки од његових онолико аватара? Ко пише ово што сад читате? Нека ВИ? „Домаћа памет“?
А истина пише на зиду – главна (једина?) имлементација Тјуринговог текста је инвертована – машине увелико траже од нас да доказујемо да нисмо машине (Captcha, anybody?). Иронично, зар не?
А опет – негде (у Индији?) постоје читави погони са стотинама оператера који решавају Captcha задатке за провајдере ботова.
Тако нам и треба. „Улоге су давно подијељене и свак иде својим путем…“ (опет Штулић).
Волим и ја вас.
@Бркоња Мргуд
“ВИ не постоји – постоји само наратив о ВИ…”
Зависи од дефиниције. Да ли тврдите да:
а) Постоје програми који пишу и сликају на основу неког кратког задатог описа, али то не може да се сматра правом вештачком интелигенцијом, те стога не постоји ВИ (слажем се), или
б) Не постоје програми који пишу и сликају на основу неког кратког задатог описа, све је то некако исфолирано (не слажем се).
Да ли постоји директна веза између незапамћеног глобалног раслојавања (пропадања средњег слоја) и убрзане експанзије ВИ? Итекако. Мас медијији нас у хору затрпавају чланцима о подвизима ВИ на многим пољима (технике, медицине, технологије, саобраћаја, едукације, новинарства, а ево и књижевности) и супериорности у односу на просечног “хакованог сапијенса”. Предикција је још злосутнија, говори се о спајању два ентитета и чак замени.
Паралелно са овим наративом, слушамо сталну и дежурну људску кривицу. Сада је актуелна везана за загађење и климатске промене.
Све наведено има за циљ стварање тампона између две раслојене структуре, где ће ВИ бити у функцији контроле, надгледања, суђења и кажњавања ( у почетку на утакмици, па у саобраћају, а онда код закључавања …).
@природно телигентан
“Да ли постоји директна веза између незапамћеног глобалног раслојавања (пропадања средњег слоја) и убрзане експанзије ВИ? Итекако.”
Масовно глобално пропадање средњег слоја је почело са распадом Источног блока и Совјетског Савеза, када је нестала глобална конкуренција либералном капитализму, значи пре више од 30 година. Феномен који би чак и натегнуто могао да се зове ВИ тек у последњих неколико година има нешто налик на почетке практичне примене.
Ако тражите везе тамо где их нема, тим ћете их лакше пропустити тамо где их има.
@Марк Еугеникос
Ви сте потпуно у праву, да је пропадање средњег слоја почело одавно, али се то радило и сада ради смишљено и са сврхом. Чланак говори о ВИ и књижевности и ја нисам желео да будем много ван теме, па сам неке подтеме наговестио између редова из поштовања према аутору.
Поменуо сам климатске промене. Ако се, као пример, у Холандији фармерима смањују стада говеда, а земљорадницима забрањује употреба вештачког ђубрива због ове појаве, онда то итекако има везе са намерним пропадањем средњег слоја. Овде побуну гуши полиција, али и ВИ и нова технологија (камере, препознавање лица, контрола и забрана приступа, брза обрада података, 5Г …).
Дакле ВИ је са једне стране алат, а са друге стране изговор и тампон између два слоја, јер се ВИ намерно и неоправдано дају људске особине (књижевност) и права.
У западним парламентима тражи се равноправност за ВИ и она посећује британски парламент, папа моли за ВИ, румунски председник има ВИ за саветника.
Дакле ВИ живи са нама и ми ћемо кроз трансхуманизам попримити порцију ВИ.
На моју жалост овде сам морао бити “јаснији” и протумачити оно што је било у тексту скривено. Дакле, не ради ВИ против средњег слоја, већ ће “они” да је, заједно са осталим средствима користе у ту сврху, а “ми” ћемо за то време бити омађијани “њеним” књижевним умећем.