Слободан Антонић: Империја против писца

Милорад Павић је на врхунцу светске славе (1992) одбацио пропагандне лажи о Србима. Зато је проглашен „српским националистом”, а његов Хазарски речник „отровном књигом”. На крају га је „друга Србија” развлачила по прашини и изругивала му се. То је била показна вежба колонијалне културне политике: „Србин никад не може да буде Писац”

Слободан Антонић

Милорад Павић је 1988. године постао светски књижевник. Тада су, наиме, објављени преводи његовог Хазарског речника (срп. изд. 1984) на француски (два издања), немачки, енглески, пољски, италијански и шведски језик. Следеће, 1989. године, штампани су преводи ХР и на португалски, дански, холандски, шпански и каталонски (овде, стр. 175−176; овде).

До 1992. године Хазарски речник имао је још пет издања на енглеском (код различитих издавача), још два на италијанском, још једно на немачком и португласком, а преведен је и на руски, фински, чешки, бугарски, грчки и хебрејски језик (исто).

Хазарски речник постигао је толики успех у свету из чисто књижевних разлога. То је био роман написан у виду речника, у три различите верзије истог догађаја: хришћанском, исламском и јеврејском. Таква форма романа била је сасвим нова (овде, стр. 18). Изгледало је да књига почива на историјској грађи, али је њена поетика била слична поетици Борхеса и Маркеса, тада веома популарних писаца, садржећи много фантастике и маште.

Павић је пре Хазарског речника и у Србији био непознат књижевник. „Ређао сам неуспех за неуспехом, био сам најнечитанији писац”, говорио је и сам (овде, стр. 120−121). Али, Хазарски речник не само да је добио НИН-ову награду (1984), већ се изузетно допао нашој публици. Имао је два издања 1984. године, три издања 1985, једно 1986, два издања 1988, три 1989. итд.

За тај необичан роман чуо је и угледни француски издавач Пјер Белфон (Pierre Belfond). Он се срео с Павићем, и „на невиђено” купио од њега ауторска права за преводе свих шест Павићевих (до тада написаних) књига (овде, стр. 151). Обећао му је и превод Хазарског речника на 24 језика (исто, 171). Тако је све почело.

Mилорад Павић (Извор: Новости)

Хазарски речник имао је огроман успех у свету, како код публике, тако и код критике. Био је први на листи бестселера у Француској, трећи у Британији, а критичар „Њујорк тајмса” сврстао га је у седам најбољих књига објављених у САД 1988. године (исто; овде).

Кога занимају похвале које је Павић тих година побирао по свету, може их прочитати овде, овде или овде.

Павић је тада поверовао да је његова светска слава трајна и неупитна. „Мој успех се заснива на успеху код читалачке публике, у земљи и у свету, и онда то не зависи ни од кога”, говорио је самоуверено, 1990. године (овде, стр. 142).

Ипак, преварио се. Неће проћи много, а Павић ће бити проглашен „српским националистом”, док ће његов Хазарски речник бити назван „отровном књигом”. О томе опширно пише Борис Булатовић у књизи Оклеветана књижевност (2017).

Павић ће, наиме, постати „српски националиста” само зато што није пристајао на пропагандну слику која је од 1992. године стварана о Србима и Србији. Он је страним новинарима и публици објашњавао да Срби нису дошли у Хрватску или БиХ на тенковима ЈНА, већ да ту живе вековима. Говорио је и да цивилизација западног хришћанства као да хоће да уништи цивилизацију источног хришћанства, не презајући да у том циљу склопи савез и са исламском цивилизацијом (видети, Булатовић, стр. 343).

У својим наступима у Србији Павић је говорио: „Не смемо да хранимо оне који раде против нас и не смемо да их плаћамо. Србија не сме више ни динара да даје својим непријатељима”. Реч је „о људима који су под Брозом, научили да се све у животу постиже једноставно – пљувањем по Србији, издајући српске интересе. То многи раде и даље. Многи се надају: потопиће се Србија, поново ћемо доћи на старо, опет ћемо за сваку ружну реч о Србији добити повишицу” (НИН, 28. фебруар 1992; овде).

Говорећи то, Павић није слутио да ће и сам, после неког времена, постати жртва баш те политичко-интелектуалне опције (аутоколонијалне „елите”), која се брзо регенерисала и, почетком 21. века, завладала српском културом.

Издања „Хазарског речника“

Павић је, ако ћемо право, био много више византијски националиста, него српски. Он је, као професор, изузетно познавао и волео византијску културу, сматрајући да је данас баштине не само Грци, већ и Срби, Руси и други православни народи. Када му је један француски новинар рекао да не личи на источноевропске писце, Павић му је одговорио: „То је зато што сам Византинац” (овде, стр. 155). А када га је други француски новинар, негде 1988. године, упитао да ли је марксиста, узвратио је: − Не, ја сам Византинац. „Тај одговор овај новинар није објавио”, причао је са смешком Павић. „Мислио је да је бити Византинац још горе него бити марксиста” (овде).

И заиста, Павић је иритирао Запад не само одбијањем да прихвати његов наратив о Србима-агресорима, већ и зато што је погодио шта је стварни контекст атлантистичке нетрпељивости према Србима – дубока нетрпељивост према источнохришћанској цивлизацији, нетрпељивост која се данас именује и као русофобија (о томе сам писао овде).

Али, ако је Павић због својих ставова дисквалификован, како је могуће да је исто урађено и са Хазарским речником? Фасцинантно је што су готово исти критичари, који су својевремено ХР дизали у небеса, када су „схватили” да је Павић националиста, почели да га читају у другом кључу. Они су, наиме, тада ретроактивно открили да је та књига заправо „отровна” и „опасна”, те да им је Павић на неки начин подвалио.

Светлана Слапшак је у Њујорк тајмсу, у чланку „Чудовишне речи, чудовишни рат” („Bestial Words, Bestial War“, The New York Times, 25 May 1993), окривила ХР да садржи „високо стилизовану представу српског страдања”, на основу успостављања паралеле нестанак Хазара − нестанак Срба (в. Булатовић, 333−334). Корнелија Штаудахер (Cornelia Staudacher), која је 1988. године написала врло афирмативан приказ немачког превода ХР, седам година доцније пише како су „полуистине одувек биле ствар у коју се Павић разуме”, да су код њега „политичке и идеолошке поруке скривене између редова” и да он „вара свог читаоца” (наведено у Булатовић, 346).

Светлана Слапшак (Фото: Luka Stanzl/PIXSELL)

Рајнхард Лауер (Reinhard Lauer), слависта из Гетингена, који је раније Павића и његов ХР ковао у звезде, 1995. године пише да је „Павић у последње време познат првенствено по својим срамним интервјуима”, да у његовим романима обитавају „језиви атавизми и великосрпске аспирације, вешто уметнички упаковане”, те да у том светлу и ХР изискује преиспитивање због „скривених политичких порука” (нав. у Булатовић, 351).

И Немица Алида Бремер (Alida Bremer) упитала се како је писац са „израженом националистичком идеологијом”, какав је Павић, уопште могао да „доживи изванредан успех у Западној Европи”, упозоравајући да се, приликом читања ХР, „често пренебрегава његова политичка тенденција, тачније алегоријске алузије о патњама српског народа и директне увреде упућене западним демократијама” (нав. у Булатовић, 351−352).

У Француској, Жакоб Рогозински (Jacob Rogozinski), са Универзитета у Стразбуру, тврдио је да „многи ликови у Хазарском речнику показују одбојност према демократији и мањинама”, те да је и сам Павић „реинтерпретирао своју књигу кроз накнадно поистовећивање Хазарског краљевства и Велике Србије” (нав. у Булатовић, 356−357).

Амерички слависта Ендру Барух Вахтел (Andrew Baruch Vachtel) написао је текст својственог назива: „Постмодернизам као ноћна мора: књижевно рушење Југославије Милорада Павића”. У овом раду, као и другде, Вахтел тврди да се у ХР „проблематизује основ постојања Југославије”, будући да у ХР постоје три различите верзије истине – хришћанска, исламска и јеврејска, да се покушај окупљања тројице представника тих религија завршава њиховом смрћу, те да је тако „жеља за синтезом (различитих религија – С. А.) приказана као утопијска и авантуристичка тежња, јер када се достигне, синтеза не доноси савршено знање, већ тренутну смрт” (нав. у Булатовић, 373).

Вахтел даље тврди да је ХР био заправо „алегоријски напад на основе југословенског друштва”, да „постоје докази да је он изазвао важне последице, нарочито у начину размишљања српских елита”, те да је тако тај роман допринео „да се људи охрабре да пуцају на своје суседе” (нав. у Булатовић, 374).

Издања „Хазарског речника“ (Извор: khazars.com)

Познати амерички компаратиста Дејвид Дамрош (David Damrosch) у књизи Шта је светска књижевност (2003) поглавље посвећено Хазарском речнику насловљава: „Отровна књига”. Он тврди да ХР незаслужено ужива светску славу будући да та слава „укључује и занемаривање и потпуно погрешно читање политичког садржаја те књиге”. Дамрош оптужује Павића да у ХР „националистичку пропаганду лажно пласира као интернационални постмодернизам”. Овај Американац, даље, у опису уређења Хазарског краљевства препознаје отровне алузије на СФРЈ, оптужујући Павића да „тему Јевреја узима као архетип угрожене мањине, како би описао Хазаре као угрожену већину у сопственој земљи”. Стога, тврди Дамрош, ХР садржи „српски националистички подтекст који је неизмерно непријатељски уперен против Титових покушаја да Југославију учврсти као јединствену државу”. Тако је ХР, подучава Дамрош, као роман о љубави и смрти, заправо „потпомогао у вођењу ка смрти за којом је највише жудео – уништавању мултикултурне Југославије”. Зато Дамрош цинично предлаже да би поднаслов ХР заправо требало да буде: „Игрива апологија етничког чишћења” (нав. у Булатовић, стр. 402−406).

Кога занимају слична лудовања о Павићу и Хазарском речнику по ЕУ и у САД, нека прочита Булатовићеву књигу. Рећи ћу само још да су другосрбијански културтрегери дисциплиновано следили ову матрицу рушења Павића као писца.

Теофил Панчић, тако, Павићева дела назива „књиголиким продуктима” (овде). Саша Илић (Пешчаник; Бетон) – за кога је већ (злобно) примећено да се „лажно представља као књижевни критичар”, будући да кроз „транзициону хајдучију у књижевној критици” износи само „идеолошко тумачење књижевности” (овде, стр. 171) – тврди да је Павић своју „књижевну био(библио)графију уградио у националистичке пројекте који су током осамдесетих година били у пуном јеку у Србији” (овде), да је „византијском чипком” само „украсио националистичку литературу” (овде), и да је „отворено дао подршку новом српском руководству”, због чега ће тај „поетички и политички колапс Милорада Павића трајно утицати на даљи ток развоја српске књижевности, а нарочито прозе” (овде).

Бетон: културно пропагандни комплет тврди да је „Павић зачетник, идеолог, и најистакнутији представник кича високе културе”, који доминира „зонама повећане бесвести, од Милошевићеве Србије до Путинове Русије” (овде), да је Павић „много више гадости остварио у својим књигама него у свом животу” (овде), те да је један од оних писаца који су „у политичком и у приватном смислу били права чудовишта” (овде).

Посебно отрован према Павићу био је Мирко Ковач. Он је најпрљавије могуће клеветао овог српског књижевника, измишљајући да је Павић био „први писац који је упутио брзојав подршке Осмој седници”, да је аутор ХР назвао Слободана Милошевића „Светим Савом нашег времена”, те да је Павић својевремено јавно саветовао да „срушени Вуковар треба обновити у стилу српског барока” (овде).

Карактеристична изјава Мирка Ковача (Изјаве.срб, 2004)

Све се завршило тако што је, када је Павић преминуо (2009), о његовој смрти јављено је у 34. минуту ТВ Дневника, у прилогу који није трајао дуже од пола минута (о томе је Слободан Рељић написао текст за сајт Фонд Слободан Јовановић, али цео садржај тог портала у међувремену је нестао са интернета). За РТС важније од смрти Павића, пише Рељић, било је „милионито помињање ССП-а”, још једна изјава Сержа Брамерца, Млађан Динкић који је отворио нови погон, болест Ники Лауде и суђење И. Џ. Демјануку.

Наравно, то не значи да се пад популарности Милорада Павића у Србији може објаснити искључиво политичким и идеолошким разлозима. Јасмина Ахметагић, књижевна критичарка позната по одлучном одбацивању другосрбијанских идеолошких критеријума приликом вредновања уметничких дела (овде или овде), сматра да су Павићеве књиге, после Хазарског речника, све више одликовали маниризам и комерцијализација („подилажење просечном укусу, погађање жеља чиалачке публике”; овде, стр. 45).

Међутим, и Ахметагићева високо оцењује уметничку вредност Хазарског речника, придружујући му и Мали ноћни роман (1985) и Гвоздену завесу (1973), као значајна књижевна дела Милорада Павића (исто).

Павић је, ипак, као писац, првенствено убијан политички и идеолошки. „Мене су убили”, говорио је Павић, „много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету – српског народа”; овде).

То убиство, међутим, подразумевало је и превредновање Хазарског речника и његово накнадно читање, првенствено у идеолошко-политичком кључу. Њиме је, како каже Булатовић (408), „значењски мултидимензионалан и структурно комплексан фикционални текст преобраћен у пропагандистички политички памфлет са националистичком садржином”.

Тако је случај Павић постао показна вежба колонијалне културне политике и њених девиза: „Србин никад не може да буде Писац” и „Можемо и најславнијег уметника, само ако није полит-коректан, да бацимо у блато”.

Илустровано издање „Хазарског речника“ на енглеском језику. Илустратор је познати бугарски уметник Јасен Панов, издавач Дерета

Утешно је, међутим, што Исток и даље поштује Павића и Хазарски речник. Док се на Западу последње штампано издање тог романа на енглеском појавило 1990. године, а на немачком 1991, на руском је ХР после 1991. године доживео 31 издање, на бугарском и кинеском по 5 издања, на турском 4, на украјинском 3, по два издања имао је на грузијском, јапанском, азерском, македонском, румунском и грчком, а преведен је и на јерменски, корејски, вијетнамски и индонежански језик (овде).

Књижевност је, како је лепо примећено, „вероватно последњи простор слободе да се једна ствар погледа из више углова” (овде, стр. 12). Политичким убијањем Павића и Хазарског речника, данашња Thought Police желела је да покаже да може контролисати и тај простор слободе.

Нисам уверен да је у томе успела.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , ,

8 replies

  1. Чуо сам скоро од некога мисао:
    „Кад год помислите да нешто знате да радите добро – појаве се неки мали Кинези који то боље раде од вас“.
    Једном приликом са покушао нешто слично да кажем господину Антонићу, али је било још присутних људи који су хтели да говоре паметно, па не знам да ли ме је тада чуо:
    Кад год покушаш да напишеш нешто добро – увек се појави господин Антонић који то уради боље од тебе.
    Пошто се у овом тексту помиње и Мирко Ковач, прилажем неке моје мисли о њему, тема је слична (ризикујући да је то господин Антонић већ урадио).
    МИРКО КОВАЧ – О лику, делу Мирка Ковача и књизи “Вријеме које се удаљава“, Лагуна, 2015
    https://srbij-a.blogspot.rs/2016/01/2015.html

    Свиђа ми се

  2. Поштовани Слободан Антонић кроз још један сликовит пример показао и указао је, посведочио и разлучио сву наказност, баналност, таштину, осујећеност, јаловост, завист и увређеност малобуржујског нитковлука, неумења и без образности другосрбијанских фићфирића и лакеја, башибозука кусог и репатог, пузајућих ушкопљеника духом и чашћу, бесмислених пањева, изваљених и трулих, без корена, који се вазда представљају као бонсаи дубови лишени узрастања, те као такви узимају себе, патуљасте и бесплодне, као меру величине… Од њих таквих, ма цела шума да их јесте, ни ваљана пожара, ни два литра кисеоника, ни по киле ‘ артије, ни нарамак огрева, све то, јадно и бедно, какав Гуливер ( у овом случају Милорад Павић ) запиша и потопи, загаси и раскаља, умочвари и опустопољи, како јуче, тако сада и вавек… Кад би они могли што да науде истини и слободи, не би се истина и слобода тако звале и не би у Богу суштовале…

    Свиђа ми се

  3. Текст вредан читања, хвала г. Антонићу и „Стању ствари“!

    Свиђа ми се

  4. Игор М. Ђурић: МИРКО КОВАЧ – О лику, делу Мирка Ковача и књизи “Вријеме које се удаљава“, Лагуна, 2015 https://srbij-a.blogspot.rs/2016/01/2015.html

    Препоручујем Ваш чланак, са задовољством сам га прочитао!

    Свиђа ми се

  5. Мислим да се „Предео сликан чајем“ неправедно баца у запећак. Иначе, Басарина „Фама о бициклистима“ (изашкла у години „Осме седнице“) је била далеко отвореније и мање „софистицирано“ националистичко парче пост-модерног писанија, од „ХР“-а, у њему су се Срби (именом и шајкачом) представљали носиоцима идеје балканизације Европе, рушења овешталих царстава и барбарогенијског „бича“ за обезбожено човечанство… Али, ето – Басара, мангуп какав јесте, већ је у том роману отворио себи путеве за врлудаве поетичке стратегије, које су довеле до тога да се он (што својом, што кривицом „друге стране“) сврста у другосрбијаснки табор и тако се измигољи одијуму, палом на господствена плећа проф. Павића (једног од, иначе, најобразованијих људи које смо имали с краја прошлог века, експерта за српску књижевност барока и рококоа…) Тужно, али шта мари, сви ти „критичарчићи“ ће утихнути, „Речник“ ће се сигурно читати као цивилизацијско наслеђе и кроз петсто година.

    Liked by 1 person

  6. Са социологом Слободаном Антонићем и позоришним редитељем Љубишом Ристићем разговарамо o томе шта данас, два века од рођења, представља наслеђе Карла Маркса, и да ли је у савременом друштву које представља „царство отуђености“ могућа нова идеја о стварању бољег и хуманијег света.

    https://rs.sputniknews.com/radio_orbita_kulture/201804141115256378-orbita-kulture/

    Свиђа ми се

  7. Текст Слободана Рељића о смрти Милорада Павића доступан је на светској интернет архиви: https://web.archive.org/web/20130619090455/http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/02/slobodan-reljic-%E2%80%9Esmrt-milorada-pavica%E2%80%9C-nije-odabrala-dobar-dan/

    Делује да је цео сајт готово у целини архивиран и сачуван, могуће је приступити већини ауторских текстова са овог списка: https://web.archive.org/web/20130518184320/http://www.slobodanjovanovic.org:80/autori/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s