Слободан Владушић: Ликвидирати човека књижевности

Циљ је одвојити будуће робове од високе књижевности, а самим тим и од вештине тумачења (света и књижевности). Како то учинити? Најпре, смањивањем броја часова из српске књижевности

Едиција ‘Десет векова српске књижевности’ (Фото: Политика)

Постоје вести које у тренутку када се појаве изазову извесну пажњу јавности, али убрзо та пажња спласне и оне ишчиле. За већину њих, заборав и јесте права мера њиховог значаја. Међутим, у том отпаду потрошених вести, могу се пронаћи и оне тихе, готово нечујне, које о времену о коме живимо говоре више него спиноване афере и скандали који грме са насловних страница новина или сајтова. Једна од таквих вести била је и она од пре неколико месеци, када се сазнало да је број средњошколаца који је уписао студије српске књижевности пао испод психолошког минимума. То значи да су неке катедре српске књижевности имале већи број запослених професора и асистената него бруцоша. Могуће је, дакле, замислити тренутак у ближој будућности када више нико не буде желео да студира српску књижевност. Зашто би то била катастрофа за све нас?

Филолошки факултет (Фото: Милош Мишков/Бета)

Најпре, због смисла саме књижевности. Насупрот увреженом мишљењу, Србија није земља у којој се књиге мало читају, али је сасвим извесно да у буци која се ствара око појединих књига и аутора, полако нестаје разумевање смисла саме књижевности. Књижевност, наиме, није само забава, како се обично мисли, јер да јесте, било би потпуно свеједно да ли се забављамо читајући књиге или гледајући филмове и серије. Поред забаве, књижевност је и нешто много више. Сваки средњошколац би требало да зна – а ако не зна, то иде на душу нама, који смо образовали њихове професоре – да је књижевност јединствена по томе што у њој реч нема само своје основно, денотативно значење, већ и оно друго: симболичко или конотативно. То значи да у књижевном тексту оно што је видљиво или очигледно, често представља само мањи део оног што је изречено или присутно у самом тексту. Књижевни текст више зрачи, него што значи, а да би се то зрачење осетило, прикупило и разумело, читалац мора да располаже вештином тумачења. Тумачити књижевни текст не значи само уочити невидљиве везе које повезују различита, наоко неповезана места у тексту, већ исто тако уочити и везе између књижевног текста и нашег света или света који тек настаје.

Ево како то изгледа на примеру Андрићеве Госпођице. Један од јунака овог романа је и Рафо Конфорти, власник компаније ТКАНИНА А.Д. који током Првог светског рата згрће милионе. Међутим, под утиском страшне глади Сарајлија, пред крај рата, Конфорти почиње да луди и да прво будзашто продаје, а затим и дели храну, како људи не би гладовали.

‘Госпођица’ (Фото: Барац&Перван)

Ако Конфортија посматра само као епизодног јунака, сва је прилика да ће читалац ускоро заборавити на његово постојање. Међутим, ако располаже вештином тумачења, читалац ће у лику и судбини Конфортија видети Андрићеву полемику са либералним економистима који тврде отприлике ово: држава треба да потпомогне богаћење најбогатијих, јер ће нешто од њиховог богатства да се прелије и на оне мање богате. Андрићев роман симболички, преко Конфортија, показује да то није тачно: група људи у једној земљи може да се богати, а да њено становништво сиромаши и гладује. Другим речима, Андрић овим романом антиципира онај тренутак у коме економија више не служи човеку, као што ни компанија више не служи држави у којој се налази. У том тренутку долази до преокрета: људи почињу да служе економији, а ако више нису у стању да то чине (рецимо, зато што нема новца) онда из угла економије ти људи треба да нестану. Ако пак, неко покуша да их одржи у животу, онда је тај неко са економске тачке гледишта луд – и зато је Рафо Конфорти луд.

Андрић је Госпођицу написао током Другог светског рата у окупираном Београду, а нама сада изгледа као да је у том роману описивао свет данашњих сурових мултинационалних компанија и њиховог менаџмента који, за разлику од Рафе Конфортија, неће полудети зато што људи око њих гладују. Андрићев роман, као и остала врхунска књижевност, зато и јесте нека врста тајног знања, које зна нешто о свету што медији и универзитети не знају, или се праве да не знају. Међутим, књижевност може да буде такво тајно знање само за човека књижевности, односно за оног ко је овладао вештином тумачења.

Иво Андрић на тераси стана у Призренској улици, 20. 10. 1944. (Фото: Време)

Човек књижевности није неко ко живи у свету књижевности, уместо у стварном свету. Напротив. Човек књижевности је присутнији у реалном свету од тзв. „обичног“ човека управо зато што вештину тумачења примењује и на сам свет: зато човек књижевности у свету не види само оно што је очигледно, већ има ту моћ да види и разуме и оно невидљиво или једва видљиво. Свет тако за њега постаје шума знакова који се тумаче и који га воде до многих тајни. Оне често нису лепе, али их је лепо откривати. Тако живот постаје лепши, садржајнији, интензивнији а све то нимало не зависи од новца који се има на рачуну, већ од вештине тумачења којом је човек овладао уз помоћ књижевности.

Сем моћи тумачења, национална књижевност човеку дарује и осећање националног поноса. О томе могу да посведочим из личног примера. Када сам почетком деведесетих година почео да студирам, Србија је била сатанизована земља под санкцијама у којој је владала хиперинфлација. Дакле, то нису били баш идеални услови за студирање. Али временом, током студирања, са мном је почело нешто да се дешава. Наиме, канон српске књижевности који сам тада усвајао заједно са вештином тумачења књижевности (и света), почео је у мени да ствара осећање поноса. Схватио сам да свет не почиње са мном и да се неће завршити са мном. У додиру са величанственошћу српске књижевности све оптужбе о нашем тзв. урођеном дивљаштву, о нашој инфериорности, нецивилизованости, постајале су ми смешне. Постао сам свестан да је српска књижевност једна вредност која не може да се изрази новцем и да ја овакав какав сам, могу да се наставим у њој и да се борим за њу. Тако је, одједном, живот добио један дубљи смисао. После тога, нисам могао да постанем ни аутошовиниста, нити сам се осећао инфериорним у односу на тзв. свет, нити сам размишљао о томе како да се продам за шаку валуте. И то осећање поноса и вештина тумачења коју сам стекао захваљујући својим професорима, прожели су ме неком тихом срећом, која траје и даље: то је срећа што постоји нешто као српска књижевност, срећа што могу да је читам без превода, срећа што могу да учествујем у њој, и да преко ње будем део једног бољег, истинитијег и вреднијег света.

Јасно је да Мегалополис, односно транснационална олигархија у националној књижевности и њеном проучавању види непријатеља. За разлику од демократије у којој изабрани представници владају за и у име народа који их је изабрао, па у принципу желе да тај народ буде што бољи, олигархија жели да народ претвори у масу робова, како би се њима лакше владало. Зато је човек књижевности непријатељ. Вештина тумачења тог човека чини отпорним на технике манипулације свести и пропаганде, будући да је он у стању да их разоткрије, док га осећање поноса, које настаје независно од новца, чини отпорним на могућност поткупљивања и очаравања светлостима потрошачког друштва. Човека књижевности зато треба ликвидирати.

Најпре, будућег роба треба одвојити од књижевности. У једној занимљивој књизи наишао сам на реченицу приписану Адолфу Хитлеру: ,,Робови Рајха морају да буду лишени сваког образовања и високе уметности. За њих је довољно да знају абецеду, да би читали наше указе, довољна је једноставна мелодија и задовољавање физиолошких потреба.” Данас, наравно, нико неће ово рећи овако гласно и јасно као Хитлер, али ће се исти план изводити другим средствима. Задржаћемо се на примерима из Србије.

Лебова библиотека античке књижевности (Фото: Твитер налог Харвард јуниверсити преса)

Дакле, циљ је одвојити будуће робове од високе књижевности, а самим тим и од вештине тумачења (света и књижевности). Како то учинити? Најпре, смањивањем броја часова из српске књижевности. И заиста број часова националне књижевности у Србији је много мањи од европског просека; око тог смањивања броја часова очигледно постоји страначки консензус, јер без обзира на смене власти или министара број часова српске књижевности остаје минималан. Тако се деца одвајају од књижевности и могућег овладавања вештином тумачења, док се истовремено смањује могућност запошљавања свршених студената књижевности.

Физички одвојен од књижевности смањеним бројем часова, ученика од знања и вештине тумачења, треба одвојити и психички. Ево како се то чини: ученицима се сугерише да смисао школе није у томе да у њој нешто науче или овладају неким вештинама, већ пре свега да изразе своје „мишљење“, „став“ или доживљај. Наравно, нико од тих душебрижника неће деци рећи да је мишљење заиста мишљење тек ако долази на крају: након истраживања и тумачења текста и света. Супротно томе, на почетку је „мишљење“ врло често понављање већ готових ставова који настају под утицајем медија или других извора утицаја. Пошто се деци у школи не сугерише разлика између мишљења које долази на крају и „мишљења“ које долази на почетку, преостаје ми само да закључим како је школска настава у Србији организована тако да не доводи у питање примат медија у образовању деце.

Дакле, када школа превасходно постане место изражавања мишљења, става или сирових доживљаја, онда испада да ученик нема ни шта да научи у школи, јер он већ нешто мисли, већ има неки „став“. Самим тим, настава књижевности није више место где наставник помаже ученику да овлада вештином тумачења, већ полигон необавезног ћаскања, односно „доживљавања“ и „мишљења“, на које наставник не може да утиче, јер би то довело у питање „слободу мишљења“. После тог неозбиљног ћаскања ученик зна исто оно што је знао и пре него што је ушао у учионицу, само што је сада уверен у то да већ зна све што треба да зна. То код ученика изазива осећање самозадовољства, али сада не више због онога што се научило, већ због тога што нема више шта да се научи.

Фото: Н1

Дакле, уместо да се у њему развија понос због лепоте националне књижевности коју открива овладавајући вештином тумачења, код ученика се развија нарцистичка свест која ствара осећање да на свету не постоји ништа друго и нико други осим њега самог и његовог „мишљења“, „става“ или „доживљаја“. Наравно, овај егоизам и нарцизам, као што видимо, није последица карактера деце, већ начина на који је настава у школама програмирана. Деца су, укратко речено, жртве наставног процеса, а не његови носиоци. Нарцизам који се уграђује у њих служи томе да се они одвоје од знања и вештине тумачења.

Ако се овоме придода и то да је професор књижевности оптерећен и обиљем бирократских обавеза, масом семинара – не увек смислених – те да му се ауторитет непрекидно смањује у односу на ученике и њихове родитеље, онда је јасно да се на тај начин професорима заправо сугерише да, просто речено, дигну руке од свега, и поделе високе оцене ученицима како не би неким „небитним“ предметом као што је српска књижевност угрожавали њихове будуће каријере.

Кад изађу из школе, на макро плану, те ученике осуђене на егоцентризам дочекује нека врста програмираног сиромаштва. То није сиромаштво у новцу, већ сиромаштво које настаје када се новац прогласи једином могућом вредношћу. Ево како се то ради: један од бивших председника Републике Србије изјавио је једном да Србија не може да задржи своје стручњаке, јер ће их напољу увек више платити. Та изјава је и последица и симптом промене свести који нам се намеће. Она сугерише да не постоји никаква друга вредност осим вредности новца, чиме се људи у Србији претварају у бесловесну радну снагу која ће да ради било шта, за онога ко је највише буде платио. А највише могу да је плате они који штампају највише новца.

То је исход процеса промене свести – постајемо маса јефтиних робова.

Навешћу само једну последицу овог програмираног сиромаштва у сфери спорта: много наше деце, релативно талентоване, одлази у иностранство са мање од двадесет година да прода тај спортски таленат. Новац који добију за то представља цркавицу за њихове послодавце, али за њих је тај новац цео свет. И тако, у годинама када треба да сањају како постају велики фудбалери, кошаркаши или ватерполисти, они се задовољавају том цркавицом, јер долазе из земље у којој су их научили да једино новац има вредност и да је новац све. Самим тим, они запуштају свој таленат. Неколико година касније, тако запуштене, послодавци их шутају назад у домовину, као полуфабрикате. Готово угаслог талента кога су запустили јурећи за оном цркавицом, ти наши људи сада покушавају да у домаћим клубовима некако „спасу“ каријере тј. да постану нешто што може поново да се прода напоље.

Програмирано сиромаштво, стварање нарциса загледаног у себе уместо човека књижевности који тумачи свет, укидање националног поноса и било каквог другог поноса који није у дослуху са транснационалном олигархијом, све то утиче на опадање интереса за студије српске књижевности. Тако постаје јасно да то опадање интереса није никакав „природни“ или „демографски“ феномен, већ програмирани процес који настаје као последица деловања унапред подешених параметара. Зато се групе за притисак јавно радују резултатима тог процеса, надајући се да ће у крајњем исходу овај процес довести до ликвидације човека књижевности (или личности како га зовем у својој књизи Књижевност и коментари). Не треба да буде ни професора који би ученике уводили у вештину тумачења света и књижевности, а ни студената који ће их сутра заменити; треба да буде једино бесловесних плаћеника којима ће управљати путем новца.

За крај, посветимо неколико речи и пасивним кривцима за одвијање овог процеса ликвидације националне књижевности и човека књижевности. Ти пасивни кривци су људи са катедри за српску књижевност, међу које спадам и ја сам. Ако смо заиста довољно квалификовани за проучавање и тумачење српске књижевности, онда је свакоме од нас ово што сам написао добро познато. Требало би да се запитамо: да ли смо учинили баш све да се изборимо и за ту децу и за спас српске књижевности? Ја мислим да нисмо. Нисмо, јер већини нас недостаје осећање да је српска књижевност мисија, а не посао или каријера; недостаје нам спремност за жртву сопственог времена и новца, и, наравно, недостаје нам личне иницијативе и предузимљивости. Све то што нам недостаје, говори да ми, на жалост, у овом тренутку нисмо на висини књижевности коју предајемо, нити писаца које изучавамо. И ако се то не промени, има неке правде у томе да нам се та књижевност и одузме.

Слободан Владушић (Извор: Печат)

И зато морамо да се прво променимо ми.

И променићемо се, бар неки од нас.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 27. 8. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

13 replies

  1. I, to je razlika izmedju knjizevnosti i filosofije! U knjizevnosti se tumaci sta je pisac rekao, u filosofiji, sta filosof nije rekao. Zato nije cudno da u raspravi izmedju Kanta i Fihtea, Seling i Hegel stanu na stranu Fihtea. Oni koji su optuzivani da su zloupotrebljavali istoriju filozofije, Hegel i Hajdeger, najvise su joj i doprineli, cesto ozivljavajuci zaboravljene filozofe. Postoje znalci, a postoje i geniji.

    Autor govori o „sumi znakova“. Suma ne znaci, ona simbolizuje.Sama grcka simbolon znaci srasti.Simbol ne simbolise nesto drugo od sebe, u njemu su drugo i drugo srasli, kao koren drveta i tlo, krosnja i nebo (mracne i prozracne sume).Znakovi oznacavaju nesto drugo od sebe. Oni postoje u gradovima, tamo gde postoji procep izmedju sebe i svoje drustvene uloge.

    Uzmimo Zagora, on ne nosi znak na majici, vec simbol Zagora, simbol koji ga objavljuje, a Zagor se krece po sumi (Darkwood). Sa druge strane, Supermen nosi znak, ali on ne objavljuje Supermena, vec ide zajedno sa skrivanjem Klarka Kenta.Svi americki superheroji nose maske i uz njihovu znakove ide i obavezna podeljenost licnosti koja mora da se krije.Svi americki superheroji imaju svoje gradove. Italijanski superheroji (Zagor, Kapetan Mark,Blek Stena, Teks Viler, Kit Tejler, Mister No…) operisu u prirodi-sumi. Ono za sta americkim superherojima treba supermoc, Zagor resava pesnicama, tomahavkom i pistoljem.Nijedan italijanski superheroj nema supermoc! Ova supermoc jeste nemoc integracije sebe i svoje uloge, zakona i pravde koja uvek zahteva nekoga ko je izvan zakona, nekoga koga maska krije ne samo od kriminalaca, vec i od zakona, jer zakon uvek zahteva nekog za koga ne zeli da zna!

    Suma je uvek simbol odsustva zakona. U njoj pravda i nepravda srastaju u jedno, u njoj se kriju i lopovi, i borci za sloboda.Ali, suma ne skriva, simboli ne skrivaju vec pokazuju.Kada ponestane pravde, suma ne skriva odmetnike, vec im se pokazuje samu pravdu koju covek mora da uzme u svoje ruke.

    8
    1
  2. Поштовани Чека,

    Маска о којој причате се у психологији назива прикривеним нарцизмом, а управо о нарцизму аутор и прича. Ради се о личној несигурности и нестабилности, уз егоманијачке моменте и сматрање себе супериорним у односу на све остале. У западној популарној култури сам још наишао и на термин „синдром цара у сенци“. Колективни идентитет, а нарочито национални, код таквих индивидуа је углавном слабо развијен, и колико год такви читали Хајдегера, неће им се од тога развити. Сасвим је друга прича код оних који су читали Андрића или, рецимо, Лубарду, који описују начин на који Турци, односно Хрвати, третирају Србе и њихову децу. Пластично и веродостојно, без икаквог филозофирања.

    А пошто је поменут Андрић, више пута, имам једну истиниту причу везану за њега.

    Крајем деведесетих, по налогу окупационих трупа у Босни, наставници српског, у свим основним школама у Републици Српској, прилазе својим ученицима – седмог или осмог разреда – дају им лепак и наређују им да сами залепе две странице у својим читанкама, једну за другу. Никада нисам чуо глас побуне против таквог понашања, ни од једног просветног радника.

    Цензурисане странице су садржале одломак романа На Дрини ћуприја.

    Да ли је ико икада покушао да на сличан начин цензурише Хајдегера – бившег члана нацистичке партије Немачке – није ми познато, а не верујем ни да ће ми бити познато.

    6
    1
  3. E, dobro da ste se javili, da pojasnim prvi pasus, Seling i Hegel su bili na strani Fihtea u raspravi sa Kantom, oko Kantove filozofije, dakle smatrali su da je Fihte razumeo Kanta bolje od Kanta (bese uvreda da je „trocetvrtinska glava“).

    Da pricam isto sto i autor, ne bih pricao.Maska o kojoj je ovde rec je uslovljena biti fenomena, njegovoj rascepljenosti.Jeste li ikada razmisljali zasto se pozornica i maska od antike koriste ka metafore sveta ili njegove laznosti, sta je iza „zavese“, zasto se krug gledalista u grckom teatru prekuda scenom, a hor-narod, ostaje u krugu oko oltara.Maska o kojoj govorim na lice stize posle vekova i milenijuma i raspad je fenomena u sebi koji masku na lice donosi na kraju, prvo mac i vaga, a onda povez, ne oko usta, vec ociju. Raspad fenomena je raspad veze pravde i zakona.Zakon ne moze da dosegne pravdu, moze da meri i sece, ali mu ponekad treba i povez (maska) na ocima da ne vidi sta nije zakonito, a jeste pravedno.Americki superheroji se ne bore za pravdu, vec sa rascepom zakona i pravde, rascepo sebe i svoje maskirane pojave zato nose maske, da se zakriju i od bezakonja i zakona.Ovaj rascep je i rascep znaka i oznacenog, izmedju kojih struji volja u kojoj svako sam pliva. Simbol je srastanje jednog u drugo, u njemu nema onog iza, on pokazuje sebe.

    Jadni moj Hajdeger! Toliko toga je dao, a toliko malo je uzeto.Ja nisam ocaran uhapsenicima u politici (Hitler, Staljin, Tito, Seselj…) niti zrtvama cenzure.Ne cenim autora po otcepljenim, vec napisanim stranicama.Hajdeger je po legendi bacio drugi deo svog zivotnog dela u vatru, inace bese sklon Heraklitu 🙂

    3
    1
  4. Ah, da,

    gospodine UCEKA

    2
    2
  5. @Komentar ceka pregled
    Кад је коментар симбол, а није знак… Честитам, поштовани ! У то име, да се послуша “ Чудна шума “ од браће Јелић. У мојем чујењу, то је “ најрокерскија “ песма србске подкултуре, ритам и текст који су, за мене, симбол правде, никако блазираног хедонизма… Не умем рећи зашто, али тако је чујем и осећам… Дајте какву дидаскалију за слушање “ Чудне шуме „, само да није ношење маске🙂…

  6. @ Zoran Nikolic (Valjevo)

    Ah, Vi, sajtovski pozdravicaru i nazdravicaru, cije hvale traju do komentara nekog drugog, da se komentatori ne uobraze, borce za feudalizam !!! Kao sto prethodnik rece da autor i ja govorimo isto, neka isto progovorimo Vi i ja: „Cudna suma“ – Disciplina kicme“

  7. Не, поштовани Преглед – надам се да је ово ословљавање прихватљиво – уопште нисам контеплирао о разлогу „условљености феномена“ маски у антици. Шта да се ради, мораћу да се помирим са мањком властите префињености.

    Не цените аутора по цензурисаном, већ по написаном, кажете. На први поглед, то лепо звучи, сем што је у питању класична non sequitur. Омакне се и Хајдегеру да каже шта мисли о Словенима, није крај света што сте и ви употребили неконвенционалну технику да бисте Андрића спустили далеко испод њега.

  8. ili, opet isto

    „Cudna suma“ – Generacija bez buducnosti

  9. @Komentar ceka pregled
    Срастао сам, урастао како у овај дивни сајт, тако и са коментаторима некаквом феудалном, витешком племенитошћу и поштовањем, срастао са овом чудно топлом и умудреном шумом благородних текстова и коментара, те су сва моја наздравичарска словослагања – пој срца… Вас ћу замолити да у својем коментару који чека преглед напишете последњу Хајдегерову реченицу, а која неумољиво и неодољиво, симболски, открива оно што је Маркес оставио записано на табли у једном селу које од заборава разболело…

  10. @ Zoran Nikolic (Valjevo)

    „Uplatite clanarinu NSDAP-u za maj i jun“? Samo na prvi pogled ne zvuci kao nesto sto bi bilo napisano na nekoj tabli u Juznoj Americi :)))) Ne znam koje su mu poslednje reci!

  11. Пјесма

    Пјесма јесте зграда
    Сновиђењем сазиданa
    На камену тврдом
    Луча, тамом окована

    Кућа отворена
    Бескућнику и владару
    Књига сатворена
    Или свецу или опсјенару

    Пјесма није птица
    Али има крила
    Коријен дубок има
    А каква би без њег била

    ‌Момчило

  12. @Komentar ceka pregled

    У предсмртном интервјуу, септембар 1966.године, а објављеном post mortem, Хајдегер вели да философија и никаква људска мисао која је само људска, не може преобразити садашњи свет. “ Може нас спасити само Бог. А нама остаје само да се поетским мишљењем припремимо за појаву Бога. “
    “ Бог постоји.“ – пише у селу заборава…

  13. Eh, pa nisu mu to „poslednje reci“, osim ako nije umro za vreme intervjua, a nije, jer je ostavio poslednjih reci tonu.Elem, ne bi Vam se svideo njegov Bog, bio bio loptast, ne bi nista radio, a pravda bi vazila, koliko za ljude, toliko i za kamenje i drvece :))))

Оставите коментар