Слободан Владушић: Зашто баш Пекић?

Борислав Пекић се, и својим делом и својом личношћу, супротставља овом колонијалном обрасцу који нам се намеће годинама и споља и изнутра, а који нас притиска да се свега одрекнемо

Борислав Пекић (Фото: Приватна архива породице Пекић/Недељник)

Пекић је поново у моди. Разлог за то није само ковид-беснило, ни покушај апропријације овог писца од стране актуелног председника Србије, већ и недавна реклама једне амбасаде, коју су заиста сви приметили, али је нико није заволео, будући да је ниво скандалозности у њој ипак превазишао хоризонт очекивања. Мени је у том споту било жао једино оне несретне деце. Поред чињенице да је једном заиста постојао писац под именом Борислав Пекић, једино што је у том споту истинито јесте факт да се у Србији деца од најранијих дана индоктринирају, односно уче лажима, да би, када одрасту, били добри робови, а не личности. Једна од тих лажи јесте и та да се Пекићу припишу речи његовог јунака, Конрада Рутковског, поручника Гестапоа, кога писац сасвим сигурно није замислио као модел за опонашање, па се укидање прошлости рекламира као Пекићева (хуманистичка) идеја, а не као заповест нациста, односно антихуманиста.

Углавном, ова злоупотреба Пекића је позната, а једна његова читатељка, која је прва у свом посту на Facebook-у разјаснила овај фалсификат, постала је одмах вирална звезда. И то с пуним правом. Разлог за настанак овог текста дакле, није сам тај спот, јер је о томе најважније речено, већ једно друго питања: зашто јер баш Пекић постао сада толико популаран?

Једно је сигурно: да је сада жив и да сада пише и говори оно што је писао и говорио у своје време, Пекић сасвим сигурно не би могао да задовољи танане естетске критеријуме оног жирија који никада нема довољно пљувачке за српску, а суперлатива за хрватску књижевност. Већина медија би га држала на црној листи, а неки његови ондашњи пријатељи сада би га сасвим сигурно називали нацошем и фашистом. Другим речима, Пекић би био гурнут на периферију видног поља српска културе и јавности, а на његовом месту би се кочопериле максимално покорне креатуре са минималном количином талента и интелектуалног поштења.

Међутим, Пекић више није жив, па у 21. век улази као велики писац и велика личност српске књижевности, кога људи и читају и коме верују. Пекић је неко ко постоји, ко је ту, и ко још увек није приватизован, односно поклоњен инвеститорима из дозвољених страних земаља, са шаку долара

Иако мртав (или парадоксално, баш зато што је мртав) Пекић и даље  живи и није окупиран.

Борислав Пекић (Извор: Печат)

И није сам „жив”: његове књиге, есеји, интервјуи, његова личност, све то заједно, јесте једна храбра, интелектуално поштена и дубока критика овог времена и „света” из рекламе у коме живимо без своје воље. Истински Пекић доноси такође истину о Србији, овој Србији: својим животом и својим текстовима он разбија бројне стереотипе којима данас деца почињу да се уче у школама, док се то њиховим родитељима, бакама и декама усађује у главу путем медија.

Један од таквих стереотипа јесте онај о цивилизацијској инфериорности Балкана у односу на „Запад”. Разуме се, када људи усвоје тај стереотип, они ће сами  да своју децу шаљу у иностранство, и то не само са поруком да се никада не врате, већ и за наредбом да забораве где су се родили. Иако је један део свог живота становао и писао у Лондону, Пекић је живео овде, у Србији и Београду, управо зато што није имао никакав осећај инфериорности према „Западу”. За њега Балкан није некаква спољашност у односу на Европу и цивилизацију, већ једно значајно и вредно историјско подручје, на коме су ницале велике цивилизације. За Пекића то није била само нека неутрална, интелектуална опсервација, већ и политички циљ. Ево шта је казао на једном месту, почетком деведесетих: „Вратићемо рационалном спољном политиком, ову земљу, из њене афроазијске авантуре [покрет Несврстаних, прим С. В.] у њену природну постојбину, на европски Балкан који свету дао три велике цивилизације, хеленску, османску и византијску, да славенску и не помињемо. Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију, не друге да вређамо, него себи самопоштовање да вратимо.”

Са овим је у вези, наравно, и Пекићево интересовање за Византију, односно Источно римско царство: „То је нешто невероватно. Уопште, та Византија и тај VII век, то је невероватно. Мени је врло жао што сам писац. Све мислим да би било боље да сам историчар па да све то посматрам, да учим, да сазнајем. Знате, многе ствари су потпуно погрешно представљене. На Западу је, на пример, Византија, захваљујући Гибону, и хришћанству уопште, имала улогу уништивача Римске империје, а Византија је била једна величанствена земља у сваком погледу, достојан наследник, али на крајње вишем нивоу, Римске империје.”

Пекић је наравно, као и неки његови други вршњаци (Павић, Иван В. Лалић) без зазора прихватио чињеницу да је српска култура настала у додиру са византијским културним кругом што значи у кругу различитом од културе Запада која се наслонила на западно римско царство. Та разлика за Пекића, међутим, није била никакав терет или мука нити је у њему изазивала аутошовинистичке пориве као што се то дешава код слабића који је не могу да поднесу атмосферски притисак идентитета (или се дају купити за ситниш). Напротив. Пекић је изванредан пример просвећеног грађанског патриотизма у коме идентитет, културни и национални, представља осматрачницу са које се посматра и сазнаје свет. Грађански патриотизам у себи садржи напетост између модерности и конзервативизма, који се не одриче ни прошлости ни будућности, јер је довољно снажан да буде присутан и у једном и у другом времену. О томе сведочи и начин на који је Пекић разумео националну митологију: „Митологија је кодирана душа једног народа, и нема нације без своје митологије. Али живи се на њој, не од ње. Она је архетипска основа од које полазимо да би своје нове вредности, вредности примерене овом веку, овом дану, довели у везу са старим вредностима на које смо горди, али које су важиле за онај дан у једном од оних векова, те их учинили бољим, употребљивијим, савременијим.”

Митови су оно што масу претвара у народ, то је Пекић добро знао, али је исто тако знао да будућност тражи да се митови увек изнова тумаче и самеравају са временом у коме живимо. То је, међутим, далеко од било каквог одрицање од митологије. На крају крајева, Пекић то није ни чинио: у свом опусу он је објединио и античке митове и хришћанство и националну историју, али исто тако, односно баш зато, и генетски инжењеринг и његове андриодске консеквенце. Човек затворен у прошлости то не би могао да уради. Међутим, то не би могао да учини ни човек лишен осећања за историју.

Утемељеност у српском идентитету и културном наслеђу није за Пекића, дакле, значила никакву изолацију од западне цивилизације. Напротив: Пекић је био велики познавалац западне књижевности, филозофије, историје. Сусрет између Пекића и Запада био је плодотворан само зато што се Пекић са том цивилизацијом није упознао као гладан човек коме су стомак и глави празни, па једе све што се налази на столу, без обира да ли је јестиво или не.

То инфериорно, провинцијално преждеравање није било својствено Пекићу. Управо зато што се пред трпезом западне цивилизације није појавио гладног стомака и празне главе, Пекић је могао да ужива у оном што је било укусно и вредно, а да истовремено не ставља у уста оно што му није изгледало јестиво.

Тако смо, на крају крајева, добили и роман Беснило. Иако је написан давне 1983. године, тај роман је актуелан не само зато што врло занимљиво описује ширење вируса беснила на аеродрому Хитроу, у Лондону, већ и зато што је у њему Пекић наслутио ситуацију у којој се налазимо данас. То није само корона вирус. Оно што уистину карактерише наше данашње време јесте чињеница да је наука дошла до оног стадијума када може да размишља не само више о томе како да помогне човеку, овакав какав је сад, већ како да га промени у нешто друго: у надчовека или како би се данас казало – да би се сакриле везе за нацистичким фантазијама – у суперчовека. Пишући Беснило, Пекић је добро осетио кључни проблем: увек када се сањало о новом усавршеном човеку који неће имати више везе са обичним, постављало се и питање чишћења простора од тих обичних људи који би одмах били проглашени нижим бићима. Тако је било и у доба нациста, када је идеја о аријевцима и вишој раси одмах била повезана са чишћењем животног простора (Lebensraum) од Јевреја (о томе говоре концлогори) али и Словена (о чему говори злогласни Generalplan Ost). Стога, није случајно што је код Пекића, у Беснилу, врхунски стручњак за генетски инжењеринг своја истраживања започео у нацистичкој Немачкој.

Сада је јасан одговор на питање зашто Пекић.

Зато што нам Пекић показује да је могуће нешто, што нас све време уче да је немогуће: да будемо истовремено „модерни” и „конзервативни”, да не морамо ничега да се одрекнемо да бисмо нешто добили или стекли, да можемо да будемо поносни што живимо на Балкану и што пишемо и читамо на српској језику, и да тај понос не мора да буде нека гордост или охолост, која нам затвара врата других цивилизација, њихове културе и њихових знања. Пекић нам говори да можемо да будемо личности, и да не морамо да будемо робови, или слабићи, као његов јунак Конрад Рутковски.

Пекић се тако, и својим делом и својом личношћу, супротставља овом колонијалном обрасцу који нам се намеће годинама и споља и изнутра, а који нас притиска да се свега одрекнемо, да бисмо на крају постали ништа, затечено становништво, убеђено да је инфериорно и да нема ни један разлог да постоји, дакле, биолошка маса, која би временом требало да нестане, уз малу помоћ „пријатеља”.

Када је беба рођена, ваља је љуљати: то важи и за Пекића. Пошто је он незгодан сведок нашег доба, сведок који се не може ни поткупити, ни заплашити, ни оклеветати, ни ликвидирати, једино што остаје могуће, то је да се фалсификује.

Зато се један племенити човек, ерудитан, али и маштовит, отворен и утемељен у исто време, мора мртав прешминкати тако да личи на неког меког, плитког и необразованог аутошовинисту, каквих има неколико тона живе ваге у српском јавном простору, али се ни један не зове Борислав Пекић, и ни један не ужива такав углед и поштовање као Борислав Пекић. Духови се, наиме, приказују само духовима. А блато припада блату.

Зато деци оно мора да поручи Пекић. Фалсификовани Пекић, наравно.

А не, рецимо, добитник награде/стипендије, државни писац нашег доба, или неки други полтрон и слабић.

Колика је заправо Пекићева симболичка моћ сведочи ова хипотетичка анегдота. Недавно је један хрватски писац, ничим изазван, изјавио да Београд „једноставно није више град. То је тек мало већа касаба, Дубаи за сиромашне, или Јагодина за богате, блатњава, тужна селендра која изгледа као да ју је снимио Радош Бајић на метамфетаминима”. Замислимо сада хипотетички сусрет између Борислава Пекића и тог „регионалног” писца о коме локални аутошовинисти мисле да је бољи од сваког српског писца, не зато што су читали његове књиге, већ његов пасош. Замислимо да тај писац, који овде жицари неку јефтину медијску аферу како би се боље уновчио, исту такву оцену Београда понови и Бориславу Пекићу. Уверен сам да би му на то Пекић поклонио латинично издање Ходочашће Арсенија Његована, без посвете додуше, а онда би се окренуо и отишао.

То је разлика између српске и „регионалне” књижевности, између интелектуалног господства са једне стране и шибицарског башибозука са друге, ма које вере и нације тај башибозук био.

Остарели Црњански је у једном писму Десимиру Тошићу, поводом Ембехада, написао следеће: „Када дође до рата, драги господине Тошићу, има само два фронта. На једном су сви часни људи. А на другом, има свакојаких полтрона и слабића. Ја сам сигуран да сам био на фронту са оним првима.”

Слободан Владушић (Извор: Просефест)

Иако једини сусрет Црњанског и Пекића није трајао дуго, а није био ни леп, за Пекића се заиста може рећи исто: да је увек био са оним првима.

Те прве не би ваљало да заборавимо.

А ове друге, хајде да оставимо времену.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 18. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

18 replies

  1. Продукција реклама је одлична још кад би само нешто и лепо и смислено у њима рекли, било би још боље. Критика на месту.

  2. Hvala na ovom tekstu. Video sam spot ranije, ali nisam shvatao u čemu je kvačka. Pekić mi je, u kratkom periodu svog političkog delovanja, ličio na evropejca i mislio sam da bi njegovi pogledi bili bliski današnjim gradžanistima (mada ne i autošovinistima). A pomenuti spot me je samo učvrstio u tom uverenju, pri čemu je izazvao odbojnost, a naročito njegov providno lažan i obmanjivački slogan „vi ste svet“.
    Hvala još jednom g. Vladušiću što me je oslobodio zablude.

    21
    1
  3. Toplo preporucujem citanje Pekicevog „Besnila“, svi odgovori na: zasto sadasnja tzv. epidemija su tamo.

    11
  4. Из спота посвећеног Бориславу Пекићу (1930 – 1992) :

    “Иза себе је оставио неправду
    младост проведену у затвору
    само зато што је желео
    право да слободно мисли

    У земљу из које су га протерали, вратио се
    да би они који су остали освојили слободу

    Иза себе је оставио завештање :
    Треба гледати право јер да се хтело гледати иза себе добили бисмо очи на потиљку

    Част неће зависити од тога одакле долазимо
    Него куда идемо”

    Свака реч је права и истинита. И лековита !
    Неће се допасти владаоцима Србије. На изборима у Раковици 1991, Пекића је победио Шешељ. Шешељеви шегрти још увек владају, њих не интересује помирење са суседима и будућност
    Њих интересује власт !

    3
    24
  5. Нашем владаоцу одговара осиромашен и угрожен народ јер се њиме најлакше манипулише : прво се народу утера страх у кости, од могућности губитка посла, немогућности лечења, школовања, примања пензија . . . страх од околних суседа и светских моћника, страх од УГРОЖЕНОСТИ ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ . . .

    Онда се појави СПАСИЛАЦ.
    Који се манипулацијом, причом и телевизором бори против силе и неправде. Он се бори, а зли интелектуалци и слободни медији хоће да га спрече. Генијално !

    Спотови америчке амбасаде имају за циљ да осоколе и охрабре Србе ; да прикажу њихове успехе, њихове велике људе, да их подсете на светле моменте њихове историје.

    5
    26
  6. Честитам и писцу Владушићу и уреднику портала “Стање ствари”, такође писцу, Заблаћанском.
    Овај текст је образац како треба целовито и интелектуално поштено мислити и писати и до сада најбоље разобличење шибицарске злоупотребе Пекића од стране председника Србије и његовог саветника амбасадора САД у Београду.
    Радомир Батуран, Торонто

    18
  7. Изванредан текст.

    Вирус антисрпског беснила одавно хара (не тако) брдовитим Балканом кроз смрадна уста спољних пропагандиста и њихових домаћих лакеја.

    Речи Г. Владушића, пуни истините свежине падају као роса на покошену траву садашње српске неоколонијалне стварности.

    Мали цветни сувисли вербални врт усред отпада антинародне индоктринације којим смо затрпани.

    Хвала аутору на благом дашку смисла и самопоштовања.

    (Паде ми поглед и на оно што потписа @Деда Ђоле. Колико год да је читање текста асоцирало на пролазак кроз цветну оазу, овај не прође без ****** које по стази просу @Деда. Не знам да ли се тај човек икада упита где ће му душа?)

    13
    2
  8. Kao Арсеније*

    Као херој кварног времена
    Скраћеног имена
    Госпар из туђег племена
    Као Арсеније

    Предавах се невремену
    Курвах с моћнима
    Продавах себе
    Као Арсеније

    Крих се иза маске и сукње
    Душу у празно источих
    Живот још циједим
    К’о суву дреновину

    Сувим сузама
    Залијевам стихове
    Безгласно вриштећи
    Као Арсеније

    Момчило

    *У свима нама чучи мали Арсеније

    14
  9. Запретавање себе

    Запретимо своје ватре
    Запретимо своје снове
    Да нам наду зло не затре
    Запретимо и митове

    Запретимо своја врела
    Под пепео топли сиви
    Запретимо своја дјела
    Барем нешто нек преживи

    Запретимо своје вене
    Запретимо Светог Вида
    Сачувајмо своје гене
    Изрониће Атлантида

    Момчило

    11
  10. @Момчило
    Императив глагола „запретати“ гласи „запретајмо“, а не „запретимо“. Овако је цела стихотворина чиста бесмислица.

    2
    3
  11. @Гремлин
    Богоугодно је и запретајмо и запретимо, баш како и искам и иштем, благословно је, логобуквено јесте… Како год, и могу и можем да се поистоветим са Момчиловим стиховима. Песничи, Момчило, песничи и песничај…

    5
    2
  12. @Гремлин
    @Зоран Николић (Ваљево)
    Хвала вам обојици на интервенцијама. Свако има своје разлоге, зашто му се нешто свиђа или не свиђа. Неко ће се заљубити у најобичнију дјевојку и оженити је, а неко ће и љепотици наћи сто мана. Такав је живот. Само су у математици правила неприкосновена. Тачно или нетачно.

    Хтио сам сачувати ову ријеч, могло би се рећи архаизам, од заборава. Од покојне бабе сам чуо израз „запрети ватру“. Допуштам могућност да и није граматички исправан. Никад нисам чуо „запретај ватру“, али би ми било драго да неко употријеби тај израз, у својој пјесми или причи. Ипак, не сматрам да би нешто што је „чиста бесмислица“ добило смисао промјеном пар слова.

    Уосталом, написао сам и пјесму „Пред Цвијетну неђељу“ потпуни свјестан да је то граматички неисправно у србском књижевном језику.

  13. *потпуно свјестан

  14. @Зоран Николић
    Оно што написах нема везе са богоугодношћу него са граматиком. А нешто може да се „иска“ исто као што може да се „биска“, а не „биште“. Као што ни ваше „логобуквености“ не значе ама баш ништа више од голог и празнозвечећег словоблудија. Уосталом, на вољу вам: српски језик ионако силује свако коме се дигне, па зашто не би и они „благословноцеломудреноубогоугоднолажноупреподобљени“.

    @Момчило
    „Запретан“ није непозната реч никоме ко мало чита домаћу лепу књижевност, ту и тамо се чује и у обичном говору. „Неђеља“ није граматички неисправно, то је само покрајински облик. А „запрети ватру“ је искварен облик, што није исто. Да сте написали целу песму по говору своје бабе, то би имало смисла (ено вам „Петријиног венца“ Д. Михаиловића и „Аризана“ И. Ивановића, па видите како се то ради). Овако је бесмислено и звучи ружно: укратко, рекли сте све супротно од оног што сте хтели, па и то накарадно. Ако су вам речници скупи, сад имате на интернету: 6 Матичиних и 15 Академијиних речника у ПДФ-у, па их можете лако скинути и користити. Има тамо и књижевних и народских речи до миле воље. Чешћим завиривањем у њих ће вам и перо постати сигурније и мисли бистрије.

    2
    1
  15. @Зоран Николић (Ваљево)
    Иако покушавам да на исти начин прихватим и позитивне и (добронамјерне) негативне примједбе, признајем да су ми ове прве драже. Хвала Вам на подршци, Зоране.

  16. @Момчило
    Подршка и од мене. Угађајте себи и даље, имаћете одређену публику. А слични мени ће вас заобилазити, па мирна Бачка.

    1
    3
  17. @Гремлин
    Хвала Вам на добронамјерним савјетима. Иако ми не годе сујети, биће ми од користи. Пратим Ваше интервенције (нпр. у вези Платона и Аристотела) и сматрам да су не само основане већ и пријеко потребне.
    Ваш коментар упућен З. Николићу и мени (у дијелу који се односи на мене) сматрам посебно едукативним. Човјек сваки дан сазнаје нешто ново. Вјежбањем почињемо уочавати неке танане разлике. Оне и нису баш тако танане, али нам се таквим чине због нашег незнања или неизоштрености чула.
    Мислим да је одређену забуну изазвао и редосљед објаве коментара. Мој коментар упућен З. Николићу сам написао и послао прије него што је овјаваљен Ваш коментар.

    @Зоран Николић (Ваљево)
    @Гремлин
    У сваком случају и Зорану Николићу и Гремлину сам изузетно захвалан. Првом што ме охрабрује да наставим, без обзира на евентуалне грешке, а другом што ми указује на те грешке. Прихватањем оба мишљења могу само напредовати.

  18. Диван текст који тек сада видим.Са толико закашњења.У време када се у Београду лепио билборд америчке амбасаде са злоупотребом Пекићевих речи и када се нешто касније на грешном РТСу почео да приказује спот са дететом које грли и љуби бронзани споменик као да му је рођени деда , јер су мами и тати то добро платили, ја сам резигнирано писала да Срби Пекића не читају, јер сам проверила и утврдила да моје колеге из школе – професори српског језика са дипломама београдског, новосадског и крагујевачког филолошког факултета, ништа од Пекића нису прочитали и да Американци ладно могу да им продају рог за свећу.Изненађено сам питала да ли знају неког ко се толико и тако темељно освртао , као што је чинио Пекић.Али они о Пекићу баш ништа нису знали.Збуњено су слегали раменима. Дете је било баш лепо и они су поверовали у злонамерну рекламу. Написала сам тада само поруку српској деци да само право гледају коњи кад им се намакне оглав, а да они слободно могу да се осврну уназад, јер имају кога да виде .Отуда их помно посматра њихов Свети Сава и мери колико право ходају, а ето и тај несрећни Пекић кога ни професори српског језика не читају , корача за нама и чека да га Срби упознају.

Оставите коментар