Шта нам је чинити указује нам се из Мокрањчеве и Хајдук Вељкове Крајине: Богу се молити до издиханија попут великог композитора – а Вељкову решеност „Главу дајем Крајину не дајем“ прихватити као извеснију могућност
Центар Неготина (Фото: Борске народне новине)
Септембра месеца сваке од 1966. године у оквиру манифестације „Мокрањчеви дани“, која се традиционално одржава у Неготину, негује се сећање на великог српског композитора, чијим је музичким тековинама обухваћено бесцен благо народног стваралаштва.
Сећање је у његовом граду такође оживело и кроз монодраму „Ја ћу теби љуба бити“ ауторке Сање Радосављевић, кустоса-педагога Музеја Крајине, чије се премијерно извођење одиграло септембра прошле године. Наслов монодраме реферише на једну од песама, уткану у Мокрањчеву „Пету руковет – из моје домовине“ (подручје уже Србије) а окосницу садржаја чини љубав између композитора и његове жене Марије – Мице Предић Мокрањац, која се у исповедном тону открива на основу Стеванових писама и њеног дневника, који је, благодарећи труду музиколога Стане Ђурић Клајн, данас доступан публици тј. посетиоцима Музеја града Београда. Синовица, такође великог, сликара Уроша Предића и сопран Београдског певачког друштва сећа се у свом дневнику да је, певајући наведени текст руковети, заљубљено посматрала диригента и свог будућег мужа.
Из монодраме „Ја ћу теби љуба бити“ (Извор: Музеј Крајине)
Текст народне песме „Ој за гором за зеленом…“ (оригинални наслов – „Љуба је преча него сестра и снаха“) припада једној од бројних љубавних пасторала, које је Мокрањац уткао у своје руковети и бајковито осликава рађање љубави између младића и девојке:
Ој, за гором за зеленом,
Нешто јасно подврискује,
Баш кʼо грло девојачко,
Оде момче да обиђе,
ʼАл девојче савезано,
Танком жицом ибришима,
Пак се моли младу момку:
„Одреши ме, млад јуначе,
Ја ћу теби сеја бити!“
„Имам сеју и код куће!“
„Одреши ме, млад јуначе,
Ја ћу теби љуба бити!“
Одреши је младо момче,
Одведе је белу двору.
Ова песма са нотним записом налази се и у антологији „Južno-slovjenske Narodne popievke (Chansons Nationales des Slaves su Sud)“ аутора Фр. Ш. Кухача, издате у Загребу још 1878. Уз оригинални наслов додат је податак да је реч о песми из Србије. Дијалошка форма народне песме са Мокрањчевом музиком уздигнута је на пиједестал идиличних слика чедне љубави, стварајући нове сетне слике у души слушалаца. Према записаним сећањима, Марија Мокрањац од вољеног Стеве опростила се такође песмом. Композитор је у самртном часу умолио да у два гласа певају припев „Радуј се Невјесто Неневеснаја…“ из његовог „Акатиста“. Када је у етру остао само један, Маријин глас, то је био знак да је завршена једна велика љубав као и земни живот великог композитора.
Представа је изведена у више градова источне Србије и почетком јесени ове године и таман кад смо помислили да је то заправо једно од лепших лица нашег етоса, историје и културе, у истом месецу и на истом месту срели смо се и са њиховим наличјем: наиме, шира јавност је на основу снимка наставника Дарка Адамова из Неготина сазнала да се у уџбенику Историје за 8. разред налази лекција о друштвеним покретима, међу којима се спомиње и LGBT друштвени покрет. Не обазирући се на реакције НВО на садржај снимка поводом расуђивања Адамова на поменуту тему, питање свих питања јесте: како је то, одједном, постало историја и чија? Јасно је, са једне стране, да друштвени односи представљају предмет историјских истраживања као и то да LGBT тематика ипак представља реалност нашег раздобља, али је проблематично то што се као школско градиво презентује као извесни историјски фактум. Осим тога, зар је у четворогодишњем програму за предмет Историје, који свакако обухвата укупност историјских збивања од праисторије до данашњих дана, ова лекција тако значајна да њена партикуларност представља неизбежно заокруживање историјских процеса (?), једнако важна као ратови и револуције, настајања и смењивања великих царстава и култура. Очигледно нас је неспремне затекла и стигла ова (К)клет те нас један одважан и мислећи историчар и педагог, својим непосредним обраћањем путем друштвених мрежа, посредно подсећа на колективну и индивидуалну одговорност по овом питању. Оно што смо видели у Неготину у малом, глобалних је размера.
На то шта нам ваља чинити у односу на невеселу стварност наше просвете и науке, историје и културе, повесно нам се указује из Мокрањчеве и Хајдук Вељкове Крајине: са једне стране Богу се молити до сопственог издиханија попут великог композитора а са друге – Вељкову решеност кроз максиму „Главу дајем Крајину не дајем“ прихватити као извеснију могућност. Измирење нашег via contemplativa и via activa неопходно је да би часно одужили дуг и честито служили Богу и роду а на ползу покољењима. Док се „танка жица ибришима“ не претвори у ланце.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар