Колико људи, свих узраста и нивоа образовања, зна да су после зверског мучења, на данашњи дан, Хрвати убили једног од највећих српских сликара XX века, Саву Шумановића
Сава Шумановић (Фото: CC0/Спутњику уступио Будислав Булатовић)
Последице вишедеценијског, намерно лошег и у основи наглашено антисрпског система историјског образовања, поред осталог су и овакве.
Колико људи, свих узраста и нивоа образовања, зна да су после зверског мучења, на данашњи дан, Хрвати убили једног од највећих српских сликара XX века, Саву Шумановића?
Нељудски је мрцварен и уморен искључиво зато што је Србин и зато што је велики уметник. Због овог другог су му, према изјавама сведока, чак и шаке одсекли пре убиства.
Да је та чињеница на такав начин предавана ђацима у школама током деценија и да је помињана у ударном ТВ дневнику РТС сваког 30. августа, можда би свест неколико нараштаја људи била за нијансу правилније сазнајно обликована.
Да су Немци тако убили Пикаса, то би учио и знао читав свет, био би то глобални симбол злочина над једним народом и његовом културом.
Оваквих случајева има много, негира се и умањује чак и читав геноцид над Србима у тзв. НДХ током кога су Хрвати и босански муслимани масакрирали стотине хиљада људи, од деце у колевкама до жена и немоћних стараца.
Убијали су свештенике, интелектуалце, солунце, учитеље, лекаре, сељаке, силовали безброј жена и девојака.
Био је то геноцид незабележен у писаној историји Балкана.
Ових дана поново гледамо и слушамо рефлексе тог неумрлог лудила и зла.
Титоизам и југословенство, крунили су и уништавали, колико год и како год су могли, српско историјско образовање и свест која је алат за разумевање света око себе и преживљавање и напредак у њему.
А то уништавање ђубрило је тло из кога су ницале фаланге аутошовиниста којима смо данас окружени у медијима, култури, образовању и другде.
Продрли су чак и у цркву и установе које се, бар формално, баве геноцидом.
Они врше идеолошку припрему за наставак злочина, када и ако се опет стекну услови. Анестезирани народ их ћутке посматра. Неко разуме шта раде, већина чак ни то.
Ово је, наравно, само кратко размишљање о страдању Срба, прилагођено овом медију и формату, подстакнуто живим и тужним сећањем на неиспричану трагедију нашег народа и страшно мучеништво великог српског сликара и уметника Саве Шумановића.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Владана Вукосављевића)
Categories: Преносимо
Блиставо штиво! Нарочито је важно да аутор говори да су “Хрвати убили” Саву Шумановића, а не “усташе”. Ова подвала Србима и фалсификовања историје, – а коју су ширили од Броза и Бакарића, па до наших дана, до срспкго владике Јована Ћулибрка и патријарха српског Порфирија, – имала је за циљ да умањи хрватске злочине и ослободи Хрвате од процеса денацификације и заслужене казне. Јер, наводно, “усташе су се исписале из хрватског народа” и чинили су незнатни број, свега “два камиона усташа”, како једном цинично рече Владимир Бакарић. Не, у у убијању и клању Срба учестовао је целокупан државни апарат Независне Државе Хрватске и знатан део Хрвата: од правних институција, полиције, војске, римокаточичке цркве, па до, наравно и усташа. Превео сам са немачког неколико историјских књига, где сами Немци говоре о “хрватским злочинима”.
Успут да споменем, да Јован Ћулибрк нема иза себе некакво значајно историјско дело и пројекат је антисрпског “невладиног сектора”, кога подржава Ватикан, Енглеска, САД, Немачка, Хрватска и Израел. Он је просто срамота за СПЦ, једна битанга и хохштаплер. Ово треба да се једном каже и то јасно и гласно! Његов пример јасно показује какво је јадно и бедно стање у врху Српске православне цркве. На срећу, СПЦ не чини ни патријарх, а ни владике, већ верни светосавски народ, његови свештеници и монаси. А они ипак чине већину и представљају главну духовну снагу нашег народа. Тако је било у прошлости, а тако је и данас.
Нису сви Хрвати усташе, али све усташе јесу Хрвати. Муслиманске усташе су били хрватско цвијеће, према томе – исто. Значи то је хрватско зло, које се шири. Њима не треба денационализација, већ дератизација. Морамо се бавити тиме, ако мислимо да опстанемо, али никако себи не смемо дозволити да нам бављење тим злом постане суштина бића. Све што радимо, радимо с мишљу о својој деци. То што ће снаћи Хрвате, је само начин заштите и опстанка Срба. Хрвати су поставили ствари тако и ми то не можемо изменити. Први корак је елиминација хрватске државе. Хрвати могу и треба да живе мирно, уколико никога не дирају, али то је могуће само уколико немају своју државу. Други кораци, после елиминације државе вероватно неће бити потребни, јер под туђом влашћу могу бити достојни људи.
Рећи “Саву Шумановића су убили Хрвати а не усташе” је гнусно и подло.
Не постоји “колективна кривица народа”.
Нема “геноцидних народа”.
Није цео немачки народ учествовао у убијању Јевреја.
Нити турски у убијању Јермена.
Нити српски у злочину у Сребреници.
Што то В. Вукосављевић не зна, то је наша некултура и наша срамота
Кад такву подлост извали министар културе, није чудо да је усвоји и Н. Жумберчанин.
Кад неко намерно заборави да владика Ћулибрк живи и носи српску цркву у непријатељском окружењу и да мора да мери сваку изговорену реч, то је наша некултура и наша срамота.
У праву је деда Џоле — Саву мора да су убили Ескими или Банту црнци. Можда Чуваши или Чукче.
Хрвати никако.
Они су цео Други Рат провели мирно. Нарочито ЗагрепЋани, напуштајући своје домове само да скокну у загребаЋку оперу, да се намилосладе гласа (мада другоразредног) Беле Крлеже и иних. Или да машу заставицама и поздрављају уздигнутом десном руком (као што раде Ескиме) оне чије су дивизије пролазиле кроз Загреб. И све то невољно. Само док не промукну запевајући “данке Дојчланд” или им отежа десница…
Али, даиџа Џоле је поприлично у праву — јер многи међу усташама нису били Хрвати. Били су то Срби чији су очеви или дједови примили “царску вјеру”, па је потомцима остало у аманет да доказују тврдоћу чувања исте — масакром Православног народа србског.
И још је у праву (о парадокса!) даиџа Џоле јер уобичајава да каже да је верска мржња узрок многог зла и погибије.
Ово се нарочито види на примеру усташа, Хрвата рођених римокатолика и бивших Срба (да стида и срамоте) — фришких РКЦ конвертита — већу мржњу, бестијалност и суровост, патолошки садизам при убијању недужног голоруког народа историја није забележила.
Могуће да јесте било примера сличних ексцеса припадника и “свећеника сестринске цркве” — на пример у Француској 1572, када су римокатолици (Французи, не Хрвати) за 24 часа масакрирали неких 30 хиљада Хугенота (протестаната).
Да поновим само за даиџу Џола — значајна веза између овог и NDH масакра, то јест заједнички састојак — је крвава верска мржња римокатолика.
И још мало за крај, даиџа каже “… владика Ћулибрк живи и носи српску цркву у непријатељском окружењу…”.
Какво је то непријатељско окружење Вл. Јована? Ко су ти људи? Који је то народ?
Биће да су …. — ајде ђеде доврши ове тачкице.
Докле год неоендехазијски политички систем буде подржавао ултрашовинистичку неоусташку политику која је наставак идеолошког и историјског подухвата вођеног А.Старчевћем и А.Павелићем, добра бити неће.
Највише за млађе нараштаје хрватске које неоендехазија трује антисрпском мржњом од малена. Они наравно нису учесници злочина и за њих би као људе било наде кад би одрастали у нормалном окружењу.
Где омане политичка пропаганда дочекује Ватикан и непријатељство диже на виши степен дајући му лажну духовну димензију — мржње према “шизматицима”.
Пандан двојству усташтва и ватикански инсталиране мржње према Православљу имамо у Украјини где је завладала најцрња наци-фашистичка клика у спрези са римокатоличким подривањем Православне Цркве. Плодови су видљиви у разореним градовима, стотинама хиљада изгинулих са једне стране и највећм расколу у Православној Цркви са друге.
Нека нам је Господ на помоћи.
Бољи кометар нисам прочитао!
Неки од геронтолошких типова и проусташких апологета (препознаће се сами) да прескоче читање следећег коментара.
Тема овде је негативан допринос једног апстрактног народа уметности, историји или уопште ономе што се спомиње (дакле споменик) и чини цивилизацију.
Аутор горњег текста нас је подсетио на страшну судбину србског сликара Саве Шумановића кога су заклале усташе претходно га мучећи.
Али, нажалост, то није једини “допринос” усташа (да не улазимо за тренутак у то којих, (дал’ хрваЦких или ескимских) промовисању србског сликарства.
Свештеномученик Рафаило Бољевић је још један сличан пример. С тим што су усташе овде једним ударом каме истовремено унапредили и србско сликарство и србско духовенство — јер Св.Рафаило је био игуман Манастира Шишатовац а такође даровити сликар и иконописац.
Једно од понижења коме је био изложен Св.Рафаило је да су га усташе натерали да сам себи служи опело. Опело је извршио па је потом био мучен док свој дух није Господу предао.
Толико (и више) знамо, али гробно место где су завршили његови земни остаци није познато.
Сава је био Србин, али из ког народа су дошли његови егзекутори је за неке још увек под знаком питања.
Неки тврде да је то питање ирелевантно јер су се клањем Срба ови исписали из сваког народа, а нарочито хрваЦког.
Овај феномен историја још није упознала ни проучила — да припадници једног народа изврше масовни геноцид (над Србима), а онда један од највиђенијих (Срба) из редова покланих устврди да су се убице исписале из народа — и прича готова.
То јест, име хрватског народа не сме ни да се спомиње нити да буде повезано са масовним злочином геноцида почињеног над Србима.
Шема једноставна — нема имена, нема спомињања народа починилаца, да ли нема и злочина?
Каква монструозна замисао. Али историја има нешто боље — у причи из давнине помиње се један по имену Херострат који је спалио Артемидин храм да би његово име постало славно.
Градски оци (Ефеса) су целог Херострата промптно избрисали из књиге живих, и још покушали и његово само име да избришу и предају проклетству заборава, забранивши да се ово спомиње!
Јасно је да нису успели, али прича би требала да остане поучна — за неке модерне господаре идеја који би да избришу име једног народа из сведочанства о срамном мегазлочину.
Хрвати као колективни Херострат (мада су жртве и мотивација биле сасвим различите) починили су јединствене и застрашујуће злочине.
Никаква уредба, посланица, или прокламација неће их сакрити испод камуфлажног покривача ревизионистичких напора.
Покушаји неких (наших?) да прикрију како припадници “сестринске цркве” болују од канцера сотонске и каиновске мржње не може им бити од помоћи да се од болести исцеле.
Са легионом који је изнедрио Анту Старчевића и Анту Павелића, потпаљивао циглану у Јасеновцу и пунио јаме попут Голубњаче, мораће да се суоче сами Хрвати. Сами са собом. Зарад будућности своје и својих потомака.
Свештеномучениче Рафаило моли Господа за нас. Молимо ти се, помоли се и за њих.
Извињавам се, али омашком наведох презиме (живог и здравог) игумана манастира Подмаине Рафаила Бољевића.
Презиме свештеномученика Рафаила је Момчиловић.