Наравно да јерархију треба поштовати, али не и идолисати и обожавати до самопотирања. Слобода личности је ипак највећи дар који је Бог дао човеку
Светислав Пушоњић
Многи верујући Срби, заправо већина њих, веру су поистоветили са слепом оданошћу јерархији. Вера једнако послушност јерархији – то чини основу њиховог „Вјерују” – односно шта год да чини јерархија, мирјани ту немају шта да се питају и приговарају, чак ни да имају у срцу, а камоли јавно изнесу било какве недоумице. Ако јерархија греши, чак и ако очигледно заводи народ на странпутицу, ти ту нема шта да се двоумиш и бољоглавиш, Бог ће због тога судити њој, а не теби. Твоје је, према томе, да ћутиш и смерно идеш куда те јерарси воде, па чак и ако те преведу у католике и протестанте, то не треба да те брине јер се није догодило твојом вољом и за то нећеш сносити одговорност пред Богом.
Такав однос према вери мене јако подсећа на оно што ми је причао пријатељ електроинжењер, који годинама живи и ради у Немачкој. Сваки Немац, каже он, беспоговорно испуњава све што му шефови и надређени ставе у задатак, чак и ако се голим оком види да је то нешто јако лоше, неморално или по саму фирму, запослене или клијенте штетно. Шта год се од тога спровело преко њега, Немац се због тога ни најмање не осећа кривим, нити га муче било какве моралне дилеме и недоумице, зато што сву одговорност пребацује на оне који су му то наредили. То објашњава стрељање сто за једног током Другог светског рата и другу феноменологију немачког духа. Драган Крстић у „Психолошким белешкама” помиње дневник једног немачког официра, у коме овај, описујући своја искуства из Аушвица, наводи како се током терања групе Јевреја у гасну комору једно дете у наручју мајке расплакало. Њега је то дирнуло, па је пришао и забавио дете, након чега се оно утишало, а онда је и њега и мајку са осталим Јеврејима испратио у смрт. Крстић је остао зачуђен и запитан над психологијом која је то сматрала за свој „хуман” гест, оставши сасвим недирнуте савести због сопственог учешћа у монструозном чину. Пола Немаца су католици, пола протестанти, па су се таквом поимању света око себе и свог места у том свету вековима учили од својих фратара и пастора.
Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV
По свему судећи, том католичко-протестантском етиком се не одушевљава само Вучић, него и водећа српска јерархија, која би себе да установи као „непогрешиву” кад говори ex catedra (а и мимо тога). А том духу се радо саображава и већина модерних верујућих, којима је терет личне слободе постао исувише тежак, па би попут Немаца и других Западњака радије да га пребаце на “чинове”. Наравно да јерархију треба поштовати, али не и идолисати и обожавати до самопотирања. Слобода личности је ипак највећи дар који је Бог дао човеку, а ко га се тек тако одрекне чини увреду самом Дародавцу.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)
Categories: Преносимо
Слобода личности (једина) је у избору ко ће да је води. Ако смирено у себи осећа Светог духа, неће имати дилему где је обмана, странпутица и празноверје, а где пут развоја личности, а то је смисао постојања.