Уместо да живим понашањем покажемо да је бити Србин честита улога коју нам је наменио Бог, ми ружимо све редом, доказујући како вредимо само због једног: нормом утврђеног неправилног облика присвојног придева „србски“
Биљана Ковачевић (Извор: Лична архива)
Ученици из моје претходне генерације купили су ми једне године за рођендан мајицу на којој је писало: Негуј мо србски језик. Смејали смо се кад сам отворила поклон, сигурна да мајицу никад нећу обући, али да ћу ‒ гледајући је ‒ знати чији је поклон и мислити на своје ђаке.
У последње време ‒ тако ми се чини ‒ у нестручној јавности инсистира се на облику србски, као и Србкиња, јер ‒ како зналци кажу ‒ на тај се начин чува веза са значењем, те је србски онај који је у вези са Србијом, а српски онај који нас повезује са српом. Немали број текстова написан је овим поводом, у одбрану изнете тезе, где се, између осталог, каже како је спорни придев био у употреби код Срба пре реформе језика Вука Караџића, чак и Вук понегде користи овај облик, да би га из употребе сасвим избацили југословенски мислиоци, с јасном намером: да угрозе идентитет српског народа и лише га ‒ симболички, а онда и стварно ‒ његовог постојања. Другим речима, онда кад будемо доследно писали српски уместо србски, Срба више неће бити, сем понегде на папиру, претвориће се у малене српове.
Како рече један мој саговорник недавно, језик је скуп правила која су утврђена договором и она се могу мењати, па тако инсистирање на једном место на другом придеву не може се ничим ваљаним оправдати, сем обешћу лигвистичке елите која говори како се иначе не говори, с намером ‒ каже он ‒ да и оно мало говорника српског језика понестане.
У данашње време свако ко је иоле писмен и у неколико написаних реченица не направи озбиљне правописне грешке ‒ може се сматрати делом елите, али то овде није тема, већ је нешто друго занимљиво. Нерепрезентативни узорак показује како су заговорници србског модела понајчешће људи који ће написати и: ми би смо, немогу данас доћи, доћићу сутра, итд. Како су потоњи примери са становишта правописне норме нетачни, на који начин онда разумети самовољу у погледу употребе поменутог присвојног придева?
Извор: srpskastvarnost.rs
У примеру србски ‒ данас, не у предвуковско време ‒ огледа се једна важна особина људи, а то је непристајање на оно што је конвенцијом утврђено. Конвенција је договор између људи, а како смо много пута видели да људи греше, и конвенција може бити погрешна, утврђена наопако, с намером да отежа живот, никако да га учини смисленијим. Правила се с разлогом крше, јер нас она ограничавају и не дозвољавају нам да испољимо урођену нам слободу.
Ако бисмо писали и говорили србски, ми бисмо показали инат према свему оном што српство себи подређује, утврдили бисмо како се од свих лоших утицаја и наноса бранимо, свесни ко смо и куда идемо. Стога је овај придев именитељ тежње немалог броја Срба да покаже свој природни бунт према лоше утврђеној историји и тешком времену и да се одупре ‒ сад већ ‒ очигледном заташкавању чињеница. У придеву србски чује се горка молитва мајки које су сахраниле своје синове и очева чија је душа ампутирана. Према овој речи што се тешко изговара ‒ треба је изговорити брзо ‒ крије се мука једног народа која се не успева другачије артикулисати до непрекидним понављањем истог: ви који говорите српски ‒ не разумете ништа.
Међутим, како неретко бива, уколико једну језичку ствар бране они који слабо језик познају, сем интуитивно, она се врло лако преобрће у своју супротност, или у нешто чему смо склони да се подсмевамо. Зашто је то и овде случај?
Зато што придев србски или српски ‒ свеједно ‒ не чува оно што заговорници ове идеје желе да сачувају. Знамо да се некад користио проблематични придев, налазимо га касније и код Црњанског, потом је одлука донета у корист овог другог због једначења сугласника по звучности, али који год да се изабере ‒ премда је други с фонолошког становишта логичнији ‒ ништа се суштински не мења, зато што је језик друштвена рефлексија, никако обрнуто. Ако је снажна потреба једне групе људи да се кроз језик утврди оно што би морала бити чињеница ‒ а то је да српски народ постоји и има право на свој легитимитет ‒ онда та иста група људи потврђује да је још једино језик расположиво оруђе за националну или било коју другу борбу. Уколико ми морамо посветити време овом ‒ у суштини ‒ језички тривијалном питању, онда су наше борбе јалове.
Извор: Сазнај лако
И додајем: нису. Такве су борбе лакше, јер уместо да својим живим понашањем покажемо да је бити Србин честита улога коју нам је наменио Бог, ми ружимо све редом, доказујући како вредимо само због једног: нормом утврђеног неправилног облика присвојног придева србски.
Опрема: Стање ствари
(Сајт Биљане Ковачевић, 22. 8.2023)
Categories: Преносимо
Србски или srpski?
ТЕК СУ СРПСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ (ЛИНГВИСТИ И ВЛАСТИ) ТРАЈНИЈЕ И У ПРАКСИ ДЕЛОТВОРНИЈЕ ОД СРПСКИХ ОКУПАТОРА УСПЕЛИ ДА ЗАТРУ (ЗАМЕНЕ) НАЈВИШЕ СРСПКЕ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ (ЧАК 90 ОДСТО)
Неће упропастити Србе, Србију, српски језик, Србство и српство и српски идентитет ни они који се залажу да се врати претходни правопис у коме је било “србски” ни оне који сматрају да је Вукова реформа српског језика и писма лоша зато што нас је у разумевању удаљила од Руса и других словенских народа. Али ће Србе, њихов језик, њихов идентитет разбити напуштање српског писма ћирилице коју смо до данас у Србији у стварности заменили просечно 90 одсто хрватским националним писмом, што је била најпре жеља свих окупатора Срба и пракса за време свих окупација.
Највећи допринос и трајност у замењивању (практично затирању српске ћирилице) дали су комунисти у Југославији, који су фаворизацијом хрватске латинице били затрли 70 одсто ћирилице до разбијања Југославије. Већи допринос у разбијању Срба даљим замењивањем ћирилице од комуниста дали су до данас само они који су се претворили у “некомунисте” преко “грађаниста” и “глобалиста” после ДОС-овог 5. октобра кад је замењено додатних 20 одсто ћирилице, тако да је до данас у Србији преостало ових десетак проценат ћирилице. Томе су највише допринели данас српски лингвисти својим шизофреним решењем питања писма (двоазбучје) у Правопису српскога језика Матице српске 1993. и поново 2010. године, а српска власт и Скупштина Србије неуставним Законом из 1991. и новим законом од 15. септембра 2021. дали су томе коначан допринос даљем наставку затирања ћирилице на тај начин што су усвојили противуставан закон у коме чак немају сви грађани и асоцијације иста ни права ни обавезе у вези са српским писмом.
Тако испада ад су окупатори Срба дали краткотрајна упутства и практичне кораке у забрани ћирилице како да се наметне латиница Србима, а тек су српски представници (лингвисти и власт) трајније и у пракси делотворније успели да прогнају највише српске азбуке.
Србски. И писменији и образованији сам од Вас, поштована Биљана. То није норма, конвенција, друштвени договор, бесмислена борба. То је управа била Ваша борба да останете неписменији и необразованији од мене. Конвенцијски загледано. Ја сам другојачије загледан. Друкчи вид и у – вид. Србски. То је већ тиха радост и спокој гледања и увиђања…
„Нерепрезентативни узорак показује како су заговорници србског модела понајчешће људи који ће написати и: ми би смо, немогу данас доћи, доћићу сутра, итд. Како су потоњи примери са становишта правописне норме нетачни, на који начин онда разумети самовољу у погледу употребе поменутог присвојног придева?“
У наведеној „аргументацији“ гђе Ковачевић недостаје само лични опис нас, који се залажемо за искључиву примену варијанте придева срБски.
Ту би на првом месту доминантно била крезавост, затим ружноћа, потом штрокавост и на крају злоћудност!
Смрад из уста да не помињем!
Но, шалу на страну!
Вратимо се аргументацији и „аргументацији“!
То што је неко српско-хрватско друштванце, са не баш добрим намерама према срБском језику, давне 1954. у Новом Саду, усвојило некакав договор (декларацију, конвенцију) не може производити обавезност поштовања исте од стране нас данашњих окупираних Срба!
Ту конвенцију ћемо укинути када се будемо ослободили како спољне, тако и унутрашње окупације.
Уосталом, потписа ли наш председник колико јуче некакву декларацију у Атини?
Хоћете ли гђо Ковачевић и њу поштовати и држати се ње?
Ја сигурно нећу!
Да ли сте гђо обавештени да језичко одељење САНУ и дан данас ради на изради томова мртвог СРПСКО-ХРВАТСКОГ језика.
НОНСЕНС над нонсенсима!
Хајдемо сада на терен Ваше струке:
Навешћу Вам неколико именица сличних по звучности:
руб, стуб, клуб, Уб
Како гласе присвојни придеви изведени од тих именица?
руб – рубни,а,о
стуб – стубни,а,о
клуб?
Видимо да не може: клубни.
Може клубски или клупски!
По мени може искључиво клубски, никако клупски (јер није клупа у питању)!
Главобољу ћете имати гђо Ковачевић са властитом именицом Уб!
Дакле Уб, по конвенцији присвојни придев вероватно: убни!
Али, ПРАКСА И ЖИВОТ кажу: убСКИ!
Све што се налази на Убу и припада му носи присвојни придев убСКИ!
Како немамо потешкоћа при изговору одомаћене варијанте придева убСКИ у односу на придев Србски?
Наша бивша браћа имају острво по имену Раб.
Раб је идеална властита именица за примену новосадске конвенције и грађење присвојног придева: раПски!
Али, Рабљани се не држе поменуте конвенције.
Зашто би?
Они имају једну од својих туристичких манифестација под називом: РаБске фјере!
Толико за почетак.
Наставак зависи од Ваше нове „аргументације“!
Љубим руке!
Језик је начин споразумевања преко значења,
а не преко звучања речи.
Зато, неретко бива да добро чујемо реч, али не разумемо
значење па молимо саговорника да нам то појасни
– значење реченог (изговореном или написаном речју).
Придеви се изводе из именица као корена.
Само ако је корен/ИМЕНИЦА неоштећен, из њега израста
здрава младица/ПРИДЕВ.
У случају придева СРБски имамо здрав корен – СРБ и
одговарајућу здраву младицу – СРБски.
И у другим гласовним променама имамо изузетке од
правила, па зашто то не учинити и у случају придева
србски код гласовне промене “једначење сугласника
по звучности“?
Лепо би било да Биљана Ковачевић овим предлогм
(као стручњак за језик/граматику) закључи ово дилему –
“СРБски или СРПски“ – као СРБкиња, а не као
СРПкиња!
Аха. Нису криви правописари који су српски језик оТсекли од светосавског наслеђа и отуђили авнојевским линијама, него су вам криве бунџије (на свој начин) против тих правописара. Дражи ми је тај србски бунџија од свих ваших „норми“ (латински израз за правило) којим српски језик служи као лепак за засипање непријатељским „вокабуларом“ којим мењате свакодневно речник Српима. А и Српи употребе само до тисућу речи дневно… Да, и хиљада је туђица…
Да ли је ова виспрена српкињица својим духовитим ђацима помињала изузетке односно одступања од правила једначења сугласника по звучности? Да ли им је рекла колико их има и који су?
Да ли им је објаснила зашто се не пише (и не каже) Вашинктон? Да ли је пробала да рационализује зашто је све вашингтонско светиња, а зашто све србско није?
Да ли је им је натукнула да је име, бар у древности било, сакрално? Да је именовање мистички акт, а име сакрални симбол? Оно што представља јединствени словесни идентификатор бића у овом свету, а заправо у вечности?
Да ли је пробала да им то смислено повеже са савременим концептом имена у компјутерском језику, где је симболичко име низ карактера који уникално идентификују референтни објекат (а када се само један карактер у имену промени идентификација се не успоставља)? То јест, да се и најмањом изменом имена у програму, његова функционалност и интеракција у систему анулира?
Да ли је начинила дигресију од школског програма да им натукне да у мистичкој равни акт именовања представља потчињавање именованог субјекта ономе који му име даје?
Да ли им је, у контексту «претварања у малене српове», објаснила етимологију речи срп? Односно повезала је са латинским serpens (од serpo, пузати, клизати)? И уверила их (као сертификовани „филозофски терапеутски саветник“ – в. сајт дотичне), да велико(Б)србски параноици ипак немају разлога да параноишу – да иако акт именовања мистички представља потчињавање именованог субјекта именујућем, то ни у ком случају не значи да је некаква Змија, преко својих српских кумова, преименовала Србство (обштество Сораба Божјих) у српство, општество слуга својих?
Ако јесте, дизвини.
Ако није, да се извини својим ђацима, чији је дух обогаљила.
И ово да кажем: психолошко-социолошка елаборација коју нам професорка испоставља у вези са тежњом да се пише “србски” а не “српски” није без основа. Има ту и бунта и ината, и још много тога, али настојање да се пише “србски” није једино средство за националну и ину борбу, како она импутира. То би се онда, са сличном логиком, могло рећи и за борбу коју водимо за ћирилицу. Тачно је да треба и на многе друге начине да сведочимо и бранимо свој србски интегритет и идентитет. Али то не значи да су и сведочења на нивоу језика и писма (и у другим, наизглед небитним стварима) безначајна. Како се вели у Еванђељу – “и ово треба чинити и оно не остављати”.
Habsburški mora
СрБски не може
“Селићевци” променили тактику. Сада нам, на сајту Стање Ствари, не потурају Милована Ђиласа и политичке опције у ЦГ оличене у Здравку Кривокапићу, Милатовићу и сличнима, него овакве урадке. Неће њима вредети ни стотине опаски тј коментара, као ових неколико врхунских изнад – остаће задрти на стазама револуције. И после Тита – Тито. И после Селића – Селић.
Аргументација да се МОРА писати „српски“ а не „србски“ због једначења по звучности би, можда, била необорива када никаквих изузетака код правописних правила не би било.
Међутим, код многих правописних правила постоје изузеци. Тако, на пример, у правопису из шездесетих година прошлог века, пише:
„Задњонепчани сугласници чувају се неизмењени …у случајевима када би се променом задњонепчаних сугласника мењало значење речи: тетки, патки, куки, чуки“.
И даље:
„а) У облицима датива и локатива географских властитих имена домаћег порекла промена (к,г, х у ц,з,с) се врши ако су она постала од заједничких имена: Бањалуци, Паланци, Ријеци.
б) И без промене и са њом употребљавају се готово сва остала географска имена: Пожеги и Пожези, Градишки и Градишци, Лики и Лици, Боки и Боци.
ц) уколико би њихови облици с променом било по чему постали необични, У ЊИМА СЕ ЧУВА ОСНОВНИ СУГЛАСНИК. Говори се и пише нпр. Крки а не Крци.“
А сада ево одступања и од правила о једначењу сугласника по звучности, о коме је овде управо реч:
• Једначење се никад не примењује на сугласничке групе дс и дш: средство, људски, одступити, подшишати.
• У некој мери ни сугласник ђ не једначи се испред с (као у примеру вођство), али овај сугласник се врло ретко налази у таквом положају па и не можемо говорити о системском правилу.
• На саставу сложеница код којих се осећа пауза између делова, једначење се не примењује (како у писању тако у изговору): политбиро, али претчас.
• Једначење се не врши уколико би се тиме добила два иста сугласника чијим би се даљим упрошћавањем дошло до неприхватљиве окрњености првог форманта: подтачка (не „поттачка“, нити „потачка“ јер би изгледало да је префикс по-), субполаран (не „супполаран“, нити „суполаран“ јер би изгледало да је префикс су-).
• У префиксима ад-, дис-, јурис-, транс- и пост- не долази до једначења: адхеренција, дисгресија, јурисдикција, трансгресија, постдипломац.
• У новијим туђицама врло често не долази до једначења: драгстор, нокдаун, брејкденс, гангстер.
• У страним властитим именима сугласници с, з, ш и ж по правилу се једначе, али ипак остају неизједначени када би њихово једначење повукло и једначење суседног сугласника: Потсдам, Питсбург (јер би једначење изазвало и претварање т у д, чиме би се добили неприхватљиви облици „Подздам“, „Пидзбург“).
• Остале сугласнике у несловенским именима властитим не треба једначити: Вашингтон, Редфорд, Тбилиси, Бриџстоун.
• Код многих словенских личних имена и њихових придева нема једначења сугласника по звучности: Кадчић, Кадчићев (за разлику од имена Качић).
• У облицима промене многих имена места такође нема једначења сугласника по звучности: Забрдац – Забрдца – Забрдцу.
• У именима предузећа исто нема једначења сугласника по звучности: Инвестбанка, Инвестбиро (мада су наведени примери такође и сложенице).
• И у придевима сложеним са префиксом без- који се налази испред придева изведених из именица страног порекла које почињу сугласником с, нема једначења сугласника по звучности: безсерифни (због значењске границе стварања паузе између префикса и основног придева).
• И код сложених презимена и географских имена код којих се осећа пауза између делова, сугласнике такође не треба једначити: Малићбеговић, Андрићград.
Од мноштва изузетака (при чему би сваки од њих био довољан да се, по аналогији, направи изузетак и за „србски“) скренуо бих пажњу на овај:
У облицима промене многих имена места такође нема једначења сугласника по звучности: Забрдац – Забрдца – Забрдцу
Дакле, за веома „значајне“ речи Забрдац, вођство, драгстор… мора се направити изузетак, јер би се, страхоте, писало Забрцу, воћство, дракстор, што је недопустиво. Али за реч „Србија“ изузетак се не може нити сме направити. На њу апсолутно и неизоставно мора да се примени правило о једначењу по звучности.
Поента овога што пишем је: У сваком језичком правилу постоје изузеци од правила, углавном из разлога очувања смисла и препознатљивости неке речи. При чему се и сама та правила и изузеци мењају по нахођењу водећих језикозналаца и језичке политике у одређеном времену.Из свега напред реченог, јасно је да не постоји никакав реалан и непремостив разлог да се и за реч „србски“ не направи изузетак.
Након јутрења у храму Покрова Пресвете Богородице, једно србско женско чељаде, рођено на Преображеније, на Знамењу именоваше Маријом. Не Мери, не Рија, не Маја, не Марица – Маријом је знаменоваше. Ради Оне којој је храм посвећен, ради Оне чији празник у понедељник празнујемо, “ заигра “ босиљак у води, запоја тропар, миомирише кадионица, торжествује молитва Марије ради… И дирљива, збуњена радост оца који први пут иђаше на “ Знамен са јутрењем „…
Измишљен проблем, али згодан за причу о садашњим Србима. Од Срѣдњег вѣка и светог Саве, иначе, срѣћемо записано и срПски и срБски, с тѣм што се тек у наше доба тиме мѣри нѣчије (нѣ)српство или (нѣ)образованост.
Мене кудикамо више погађа кад на бандери видим умрлицу гдѣ „ожалошћена породица“ позива на помен своме вољеном итд. (овдѣ ћу уздржати од раширеног примѣра поништавања закона двоструке негације, то је посебна прича) ПЕТРУ ПЕТРОВИЋ. Или ПАВЛУ ПАВЛОВИЋ. Или, рѣцимо, рачун за тзв. одржавање зграде од „Станбене заједнице улице Олге ЈовичићА“. Ово нѣје измишљање нити карикирање, већ све редовнија, у правило прѣлазећа појава, коју редовно срѣћем послѣдњих нѣколико година. Узмимо да је то случај само у моме граду, омашци коју шаблонски понавља нѣки неодговорни штампар. Али какви су то људи који такву грѣшку ДОБРОВОЉНО ПЛАЋАЈУ, па још тако унакарађено име и презиме свог рођеног дѣде, оца, брата… САМИ лѣпе свуда по улицама? Но, хајде, можда нѣпотрѣбно драмим, можда ту заиста нѣје рѣч ни о каквим дѣдама, очевима, браћи, већ о нѣкаквим бесполним „квир+“ бићима, па моји драги суграђани само дају свој скромни допринос рѣшавању нѣрѣшеног питања бѣлѣжења рода тѣх чудноватих бића?
Да се вратимо питању једначења по звучности (тачније, тек једног од типова тог једначења). Са становишта језика, једино правилно је – срБски. Са становишта важећег правописа – срПски. Једначење по звучности граматичари су договорно увели као „правилно“ због лакшег изговора Тобоже, тако се и у народу чешће чује, па да једну нѣправилност или чак нѣмогућност у изговору учинимо правил(н)ом у писму, које је слика језика. (Занимљиво је да такву снисходљивост језичари углавном нѣ показују кад су туђице у питању, па је правилно само „коНЈуктуран“, нипошто „коЊуктуран“).
Али.
Ако ви заиста сматрате да је правило о једначењу по звучности у писму лоше, и заиста се залажете да се лоше правило укине, ви то нѣ можете чинити примѣном код једног јединог примѣра, па макар то било срБство и срБски. Ви сте ДУЖНИ да се „свог“ правила држите колико је могуће дослѣдно у свѣм сродним случајевима, па писати (пожељно и изговарати): коБци, враБци, жаБци, роБски, новодоБски… у свом оБштењу са државним органима и ближњима… Наравно да ћете се одмах суочити са самима собом, сопственом учмалошћу и проклетим, уврѣженим навикама, па ће вас заједљивци ловити у грѣшкама, спрдати се с вама… Но, ви се залажете за исправну ствар, па вам ни те жаоке нѣ би смѣле тешко падати. Неосѣтно ћете свакако исправити сопствене грѣшке по питању датог правила, што се већ може назвати ПОДВИГОМ; својим примѣром узгред, МОЖДА, стекнете још истомишљенике и саборце, па постојеће лоше правило заиста доведете у питање. У сваком случају, заслужићете бар да будете прихваћени за озбиљног саговорника.
У супротном, ви сте обичан брбљивац и смутљивац, један од мора паметњаковића који би да само да поучавају и показују прстом, а сав прљави посао (јер, таквим залудницима је сваки посао прљав) прѣпусте другима. Такви су достојни само подсмѣха, а кад још почну да доводе у питање српство неистомишљеника – богами и батина.
У коначници излази да је професорица ипак у праву. Бољи је какав-такав ред од самовоље и нѣреда. Професорица засад нѣма достојног опонента.
Која гомила бесмислица у коментарима.
Рецимо: Зоран Николић ( Ваљево)
„Друкче“, чекај бато, зар није другче?
(Заправо, каже се другачије, али то је већ виша математика)
Професорица, и неки њени навијачи и симпатизери (да не кажем е-каваљери), као да никад нису чули за појам дублета у правопису.
Или су пак толико заслепљени униформисаним редом и поретком да су постали неспособни да виде да постоји безконачни космос смисла и слободе и изван њиховога кругозора. И да се реч-слово-слог-логос никако не да узаптити у шаблоне правописних полицијота, помно мотрећих и увек спремних да напишу мандатну казну сваком ко покуша да пређе улицу мимо обележеног пешачког прелаза (јер бо, ред се мора знати и штовати а самовоља и неред недисциплинованих /=ненаучених, лат. disciplina=образовање, наука/ се мора искоренити.
Родољуб, ако добро видим, није навео још један битан пункт одступања од правила једначења по звучности: правило се не примењује у случајевима у којима би промена довела до нејасноће у значењу речи, или вишезначја (или просто потешкоће у разумевању, нпр. предтужба, не преттужба или претужба…).
Када бисмо рекли за некога да је бескарактеран, шта би то тачно требало да значи?
Да дотични има бесовски карактер? Или да је без карактера?
Нејасноћа у смислу, двосмислица, увек је од оца лажи, реч са рачвастога језика. Код Христијана је увек да да а не не. Или би бар требало да буде.
Тако да на нашој правописној тржници заправо постоје три опције у понуди:
полицијска (=професорска, законољубива),
слободарска (=србска и смислољубива, јер «Срби су најслободољубивији и најистинољубивији=најХристољубивији народ на свету», како тврди Владика Николај), и
либерална (=дублетна, која допушта дуплицитет-duplicitas).
Па нека свако сам изабере, у слободи коју му је Логос дао. И нека чува своје србско, српско или србско-српско Име, онако како му образ налаже.
Наравно СРБСКИ јер нисмо Српи већ Срби.
Замена теза, Гремлине. Не ради се о томе да ли је једначење по звучности лоше. Ради се о томе да у сваком правиписном правилу постоје изузеци. И за њих се налази образложење. Нпр. у палатализацији се не пише Боци и Крци, како би требало, него супротно правилу – Крки и Боци. Зашто? Па зато што би постали необични, не би се познало да се ради о речима Крка и Бока. А у самом једначењу по звучности колико хоћете примера (погледајте у мојој претходној поруци) изузетака, (вођство уместо воћство, драгстор уместо дракстор и тако даље и тако даље), опет зато да би се сачувао „интегритет“ саме речи, односно појма. Дакле, суштински, то је главни разлог за изузетке од правила у правопису. И остаје питање и за Биљану и за вас, зашто мора тетки, и Крки, и воћство и Потсдам, а не може србски?
И оно што смо сви од основне школе прихватили као „црвено слово“ – да се на сугласничке групе дш и да не примењује једначење по звучности. Тај изузетак је ваљда „пао с неба“, шта ли, па мора да буде средство, и људство, и подшишати? Или је опет ствар договора, језичког расуђивања, да би препознале речи о којима се ради? И, шта би се десило да се тим двема сугласничким групама прикључи и сугласничка група „бс“? Ако вам већ сви они изузеци нису довољан основ да се и за србски направи изузетак. Ето, као што смо се договорилу за „дс“ и „дш“ седнемо и договоримо се за „бс“. Немогуће? Зашто?
Уосталом, постоји и један потпуно јуродиви начин да се оправда такав изузетак, мимо свих „изузетачких правила“, а управо је суштински разлог у главама свих који се залажу за писање „србски“: ето, реч, односно корен „срб“ је од јединствене важности за Србе и само за ту реч и из ње изведене речи и облике неће важити правописно правило о једначењу по звучности. Шта је проблем да постоји и овакав изузетак?
Srb nije samo koren reči nego naša suština, sušta suština. A takve stvari nije podobne ukalupljavanju u nekakve naučne standarde i promene uopšte.
Pitanje je čak koliko je i Srbin ispravno i jeli ispravnije samo (ta naša drevna suština) Srb?
Rus – Rusija, a ne Rusin – Rusija. Nemac – Nemačka, Englez – Engle(z)ska. Itd…
Vuk je zlo
СРБ, срп
Србовање, срповање!
Подвала србском народу! Буди послушан, бриши своју историју, своје име, своје порекло, свој идентитет! Клаус Кинкел 1992. године рече да су Срби губили и даље ће губити.Треба узети од оних који имају и дати онима који немају!??
Наставља се оно из 1954.г
Да ли сте приметили гипсану фигуру србског сељака са шајкачом навученом преко очију и ушију!? Зашто?
СРБСКИ јер смо СРБИ (СРБ-Србин Раб Божји!)
@Родољуб Лазић
Поштовани,
Радујем се што сте на моју карикатурално-иницијалну грудвицу додали читаву лавину необоривих доказа о неопходности легализације придева срБски!
Намера ми и јесте била, да испровоцирам дискусију у којој би компетентнији од мене изнели своја мишљења и предлоге.
Драго ми је што сам у томе успео.
Захваљујем се и осталим коментаторима.
Наравно да очекујем и оглашавање ауторке, ако не због нареченог придева, онда бар због оног мог искреног рукољуба!
Евсевије
25. августа 2023. • 06:29
„Да ли је пробала да им то смислено повеже са
савременим концептом имена у компјутерском језику,
где је симболичко име низ карактера који уникално
идентификују референтни објекат (а када се само
један карактер у имену промени идентификација се
не успоставља)?“
На ово питање нема одговор?!
У случају корена речи СРБ, који има три караткетра,
индентификација се успоставља само ако се каже
СРБски, а у случају СРПски индентификације нема
(због замене “Б“ у “П“).
Та три карактера СРБ се односе на ЗЕМАЉСКУ и
на НЕБЕСКУ СРБИЈУ.
Ако кажемо СРП, нема – ИНДЕНТИФИКАЦИЈЕ СА
НЕБЕСКОМ СРБИЈОМ, па је несхватљиво
зашто @Гремлин каже: “Измишљен проблем…“ ???
Овај проблем, за који @Гремлин каже: “Измишљен
проблем…“, не могу решавати, као до сада, само
“граматичари“ , већ треба да се укључе и информа-
тичари – програмери.
Да, то је ствар “компјутерског/бинарног језика“.
Бинарни језик (аналогни ситем) има два “слова“:
1/један – “ДА“ и 0/нула – “НЕ“.
Полазиште је у Христовим речима из Јеванђеља,
када говори: “Нека ваша реч буде – да, да
или не, не; а што је више од тога од зла је.“
Толика “галама“ око једног “Б“ и једног “П“,
у случају – “срБски“ или “срПски“?!
“Б“ одговара бинарном слову “1“/“један“ (Христовом:
“ДА, ДА“… из Јеванђеља), а “П“ одговара бинарном
слову “0“/“нула“ (Христовом: “НЕ,НЕ“… из Јеванђеља).
Ко је спреман да олако замени само једно слово у придеву
срБски, томе неће бити тешко да се и одрекне и целог
придева срБски, а што се управо чини упорним наметањем
фалсификата – срПски.
Може се рећи да је замена слова “Б“ словом “П“
тек само маленкост, ситница, али Христос тако не мисли,
тако не говори и тако не дела, када каже: “Ко је неверан
у МАЛОМ тај не неверан и у МНОГОМ ; а ко је неправедан
у малом тај је неправедан и у МНОГОМ.“
Дакле, не стоје речи @Гремлин: “Измишљен проблем,
али згодан за причу о садашњим Србима“!
@Евсевије, Родољуб Лазић
Нити сам навијач, нити е-каваљер, нити замѣњујем тезе. У првом коментару мислим да сам јасно рѣкао да сам за етимолошки принцип у правопису, сад ми се чини, чак и задртије од вас двојице.
Нѣсам видѣо сврху да понављам оно што сте ви и још нѣки рѣкли, (а у шточѣм се мање-више слажем с вама). Нити да тапшем или полемишем са г-ђом (или г-ђицом) Ковачевић. Жена је, на једном шкакљивом примѣру, указала на једну тешку српску болештину, и у томе је потпуно у праву.
Менѣ је проблем једначења по звучности на петом или десетом мѣсту. Српски језик развлаче и комадају. Српском писму нѣдостаје бар четири словна знака. Српски језик је прѣзагађен нѣпотрѣбним туђицама. Српска синтакса, изражајност и, послѣдично, творбена моћ српског језика су осакаћени бесмисленим лингвистичким “правилима”. Читав један слој српског језика једноставно је одстрањен из саобраћаја. Ништа од овога нѣ рѣшава увођење још једног дублета (које иначе ваља сводити на најмању могућу мѣру, баш због јаснѣјег поимања језика). Нарочито нѣ кад се за то бори профил људи какав је професорица нацртала. Сачувај ме Боже таквих “сабораца”.
Уосталом, срБски/срПски већ функционише као дублет. Већ имамо озбиљних аутора који облик срБски дослѣдно користе у својим радовима. Ако сте издавач, нико вас нѣће спречавати да само тај облик користите у својим издањима. Са блоговима и сајтовима је иста ствар. Лектори су практично укинути – радујте се! Никакве “језичке полиције” практично више нѣма. Свако је слободан изражавати се по своме вкусу и правилима баба-Смиљане. Чему бука и бѣс?
У мојој последњој поруци има неколико словних и техничких грешака, које се, верујем, могу лако препознати као такве.
@ Боке
Нико не тврди да једначење по звучности не треба уопште да се примењује нити, пак, да се мора примењивати увек у потуности, без изузетака. Питање је да ли се правило о једначењу по звучности мора неизоставно применити и у случају речи “србски”, ” србство”, имајући у виду мноштво изузетака за друге речи или групе речи, који изузеци су одобрени управо из разлога очувања “интегритета” одређених речи/појмова.
Који је, дакле, апсолутни и неминовни разлог да се, супротно правилу, односно као оправдан изузетак, пише “вођство” и “драгстор”, и мноштво других речи, а не може “србство”? Или, по којој неумитној законитости се изузетак од једначења по звучности мора прихватити само за сугласничке групе “дс” и “дш”, а не и за сугласничку групу “бс”?
А остаје и питање дублета, које је поменуо Евсевије. Постоји у правопису не мало примера, најједноставнији су “Пожеги” и “Пожези” и “Градишки” и ” Градишци”. Дублети су прихваћени у правопису и то, без икаквих, да ја знам, јасних разлога и правила о дозвољености дублета. Зашто може и Пожеги и Пожези, који је прави разлог за то допуштање оба начина?
Ако је већ тако, у чему је, у главама ригориста, проблем да постоји и “српски” и “србски”? Чак ни та, дублетна, варијанта није прихватљива за ригористе. Што се друге, наше, стране тиче, мислим да не би било проблема. Сви који сте за неизоставну примену једначења по звучности, на вољу вам, нећемо вас пошто-пото присиљавати да пишете мрску вам реч “србство”. Али ми ћемо, са поносом и љубављу, писати дублет “србство”.
И ето, бићемо милостиви и нећемо ићи даље (да не бисте доживели инфаркт), нећемо инсистирати на још једном изузетку – да ту реч пишемо великим почетним словом. -)))
@ Родољуб Лазић
Заједница србских суштинских својстава је србство.
Заједница Срба, Србкиња и Србчади је Србство.
@ Гремлин
Извините, али ви ме неодољиво подсећате на Бору Тодоровића из филма „Балкан експрес“, и на легендарну сцену где не зна да се определи да ли јесте или није музичар.
Тако и ви – јесте за писање „србски“ и слажете се („мање-више“) са Евсевијем и са мном,(„србистима“) и не подржавате професорку „срписту“ (не тапшете јој)…
А на крају кажете – „…(ви) можете да користите облик „србски“ …јер нема „језичке полиције“… радујте се!“ И још нам пребацујете неку „буку и бес“. Значи, ви нисте у кругу „србиста“. Е сад, у чему се то слажете са нама и не слажете са професорком, остаје загонетка….
А што се тиче „буке и беса“, опет замена теза. Исто као кад нас неко оптужује за ћирилицу – ми смо ти који смо овакви и онакви, нетрпељиви, националисти, шта све не…А ови што потиру, омаловажавају ћирилицу и „ћириличаре“, они су, ваљда фини, паметни, учтиви итд. Чињеница је да „србисти“, колико знам, уопште не иступају активно по овом питању, никоме не намећу писање „србски“ нити кога дисквалификују ако не пише тако. Ми реагујемо када нас други, као ова професорка, прозивају, проглашавају примитивнима, незналицама, држе нам придике и психолошко-социолошка „предавања“ поводом писања „србски“. Тако не знам како то видите „буку и бес“ код нас „србиста“, а не код „срписта“.
П.С. Молим да се прибележи, у смислу припадајућих ми ауторских права, разликовање „србиста“ и „срписта“.
@ (;Мр.Года:)
Шта мислите како ће се осећати ови „србствујући“ Срби који себи дозвољавају да оне који не мисле да треба „србски“ него „српски“ језик проглашавају неукима, проданима (Бечу, ваљда), када сада кажем да „хиљада“ јесте туђица, а да је српски „тисућа“? Одмах ће ме прогласити за усташу, наравно! А јесте, додуше не баш потпуно истоветно, него „тисушта“.
Када је о језику, као и о свему другом реч, треба ипак имати и одговарајуће знање да се о оваквим темама полемише и нечије знање оспорава, као коментатор који без икаквог обзира изјављује да је образованији и писменији од гђе Ковачевић, мада то наравно није ничим доказао и мисли да му морамо веровати на реч.
Да у језику има много туђица тачно је, само што без многих туђица које су постале саставни део српског књижевног језика тешко да бисмо користили више од 600 речи као наша омладина. То је природан процес у сваком језику, и многи други народи и њихови језици прошли су кроз разне реформе и мењали се, само наше све(не)зналице разапињу једног Вука! Оне туђице које не треба прихватити, а користе се су нпр. „бенефит“, само то изгледа мало кога брине!
Чекајући да неко од „срписта“, уместо рутинских фраза о томе како је једино исправно писати „српски“, јер је то у складу са правилом о једначењу сугласника по звучности, каже конкретно зашто би било немогуће да постоји изузетак и за писање „србски“, узимајући у обзир изнете примере и принципе прављења изузетака и у погледу једначења по звучности, али и другде у правопису.
@A head full od dreams
26. августа 2023. • 07:59
„Pitanje je čak koliko je i Srbin ispravno i jeli ispravnije samo
(ta naša drevna suština) Srb?
Да, “(та наша древна суштина) СРБ“ је – смисао,
а СРП је – бесмисао.
Зато, по Вашем, а делим тај став, исправно је рећи СРБ,
а не СРБин.
Множина се изводи/именује из једнине, како на пример:
Рус – РусИ, Кинез – КинезИ, Енглез – ЕнглезИ, Немац –
НемцИ, Срб – СрбИ…
Ако је једнина – СрбиН, множина не може бити – Срби
него само – СрбиНИ, а знамо да није тако.
Овај раскорак између једнине – СрбиН и множине – Срби
не уклапа се у теорију скупова, где сваки члан једног
скупа/јединка (једнина) мора (без остатка) припадати
датом скупу ,бити унутар тог скупа/множине – Срби,
а не вирити изван тог скупа патрљком (вишком)
слова “Н“.
На примеру 5. падежа врло сликовито се може
појмити зашто би било исправно рећи СРБ а не СРБиН.
Пети падеж од именице СРБИН је СРБИ-НЕ?!
Ко зна колико је стотина хиљада па и милиона пута
изгворена, а крије у себи погубно значење по србски
народ.
Петим падежом једнине СРБИ-НЕ, пориче се, поништава,
оспорава…множина првог падежа – СРБИ, име народа
којем припадамо, а да тога нисмо ни свесни. Имајући у
виду силу, моћ значења/смисла речи, на нама се остварују
Јеванђелске Христове речи:
“СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ, И
СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ; НЕКА ВАМ
БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ“
Брате Гремљавино,
„Језичке полиције“ можда нема у круговима аутора и издавача, и ако је заиста тако, радујем се.
Али је итекако има онамо где полицијска држава (држава као власт) по преимућству поробљује – у школама, где поробљује умове и криви младице. А сваки неписмени србски сељак зна: што се у младости покриви, у старости се не исправи. Зар нам ова професорица, која овде представља (себе као) „доброг полицајца“, то сама не сведочи? И њени ђаци, које је успешно научила да се духовито и субтилно наругају „неписменим и необразованим“ Србима – тако да многи од њих то чак неће ни разумети као руг?
Зато сам рекао: да је дужна да се извини својим несрећним ђацима, чији је дух покосила (да, неко ће рећи: трава која се коси боље расте, али у чије име она то чини?). И добри и лоши полицијајци су на истом задатку, да на време дисциплинују (читај окују) умове поверене им Српчади.
Ти професори су заправо као Вучићеви и Весићеви комуналци: легитимни, ауторитативни, ревносни у чувању закона, напредни – и патетични. И назовимо ствари правим именом, у граматички правилном облику – они су пастирски пси, задужени да офце не одлутају од газдиног тора. И да не скрену са пута на који се сложним блејањем заклело старо стадо претходном газди (који је офцама дао ново, духовно правилно име, 1954. – када се Србство више није смело називати тим древним именом, него искључиво српство, по имену српа; без чекића, чекић је припадао западним стадима, Словенији и Хрватској, зато се сва индустрија селила из земље српа у земље чекића и маља…).
Срби и бивши Срби разликују се практично само у једном: пред силама које су тражиле да се србско Име избрише, одрекне или преиначи, ови други га нису сачували.
Тако да код мене неће проћи: и добри и лоши полицајци једнако добиће од мене исто оно што су им давали и моји Преци, када су долазили да им узму Име – камен.
Отуда бука. Без беса.
Стање ствари се у целини издваја и по писмености својих аутора и уредника, уз остале њихове врлине.
Овај текст проф. Ковачевић репрезентативан је у том смислу.
Наравно да се писменост очекује од професора српског језика. Ипак, пожелех ово да истакнем и да додам да сам уживао читајући пристојно, јасно и једноставно изнесене аргументе.
А што се теме и постављеног питања тиче, свако ће већ по свом знању, убеђењу и осећању писати. Лектора више нема, а интернет је скоро сваком отворио врата.
Пишимо ћирилицом или србицом или винчаницом, како год је изволели звати.
https://srbin.info/pocetna/aktuelno/sveti-vladika-nikolaj-molitva-za-srpski-narod/?lang=lat.
Лично мислим да би једначење по звучности требало УКИНУТИ. Писане и изговорене ријечи нису исте. Узмимо за примјер енглески, руски језик… Уосталом и сада има велики број ријечи које се пишу на један начин, а изговарају на други. Умекшано. Односно, једначење се врши само у говорном језику. Не и у писаном! Нећу наводити примјере, јер их има превише и можете их се сјетити. Ако се потрудите.
Знам да ће неки као контрааргумент навести језик усташке Хрватске (NDH). Ту, заиста, није било једначења. Ни приликом писања, ни приликом изговора. Зато је изговор био онако рогобатан.
Уосталом, све оне који су већ заустили да кажу ово претходно/предходно упитаћу: Зар није веће зло по србски језик увођење хрватске латинице, него што би то било неједначење по звучности? Требамо се вратити коријенима србског језика. Не требамо се одрицати неких ријечи, које су Хрвти перфидно присвојили. Нису их окужили/инфицирали да их ми више не користимо. На крају би се требали одрећи и сопственог језика, јер га и они, у посљедња два вијека, користе.
Зато и написах:„Србски или srpski?“
@Гремлин
Дао сам смјешка, иако се у потпуности не бих могао сложити са Вашим коментаром. Бар не са начином на који су аргументи изложени. Али разумијем суштину. А за „јат“, сам увијек спреман кликнути на смјешка. Скоро не читајући коментар.
*?
*?
Треба доодати два упитника.
Упитници су већ додати.
Плашим се да је поштована ауторка прешла ону границу када се преученост претвара у глупост. Наравно да за неке ствари постоје правила, али није лепо изругивати се са дубоким осећањима „простог“ народа о нечему што јесте суштински важно. Као што је бесмислено пљувати на ученост и сматрати да није добро бити учен због истините мудрости народне која каже „да нема будале над ученом будалом“, исто тако је бесмислено и један дубоко исправан народни порив, простог народа србског, сматрати дилетантизмом и изругивати се том пориву. Језик је посебан дар људима од Бога, Слово (Реч) у Светом Писму је синоним за Бога и поготово људи од пера су дужни да се према речи односе са свештеним трепетом, бескрајно пажљиво и часно како то написа велики Николај Васиљевич Гогољ. Дакле, поштована ауторко, није истинита Ваша следећа тврдња: „Зато што придев србски или српски ‒ свеједно ‒ не чува оно што заговорници ове идеје желе да сачувају.“ Откуда Вама таква самоувереност? Прво, не ради се о било каквом присвојном придеву од било које именице, него о присвојном придеву од ВЛАСТИТЕ ИМЕНИЦЕ. И у таквом случају не може никакво „једначење сугласника по звучности“ да обесмишљава нечије властито име. Ако нема једначења сугласника по звучности у придеву хабсбуршки или вашингтонски (да ли сте негде прочитали да пише хаПсбуршки или вашинКтонски), зашто би га било у придеву србски? Свети владика Николај је писао да је Серб свето име и да постоји некида постоји неки Виши смисао у имену нашег народа и да нам то за сада није дато да одгонетнемо. Велики руски старац Николај Гурјанов је говорио својим духовним чедима да се друже са Србима, да они нису никада издали Русе и да СЕРБ значи „Серб есть раб Божий“. Ја не улазим у то да ли је то тако или није, али сам један од оних који не жели да буде припадник народа српова, дакле, нисам припадник српског, него србског народа и молим Вас Ваша правила задржите за себе, можете бити шта хоћете али се не изругујте са овим народом који жели да буде СРБСКИ народ што су били и његови велики преци…
Брате Евсевије,
мој добри учитељ из основне школе (гура већ 10-то десетлѣће, да је жив и здрав!) нас је, да дочара Вукову генијалност и неопходност јоте у српској азбуци, забављао “анегдотом” о томе како је Јована Хаџића “побѣдио” у расправи, утукнувши му да се овај без јоте не би звао Јован, него Ован.
Дабоме да таква причица мора бити забавна дѣчици од 7-8 година. Држим да је мој учитељ, ако и нѣје искрено вѣровао у њену истинитост , ипак сматрао да она помаже да усвојимо нѣшто што је прихватао као битно, истинито и добро. Нѣје био вѣрујући (бар нѣ у црквеном смислу), вѣроватно је био комуниста, али је био добар педагог: волѣо је своје ђаке и трудио се око њих као родитељ. Нѣ мислим да је оваквим (много касније ћу схватити: идеолошким) причицама “сакатио” наше дѣчје душе, бар нѣ свѣсно и с намѣром. Сви ми одлично знамо да свака држава ствара образовни систем полазећи од својих циљева и потрѣба – без тога нѣма ни педагога, ни образовања, па богами ни државе. И полицајац је у нѣком периоду сваком (већини, нажалост, СТАЛНО) неопходан, иначе никад нѣће научити цѣну слободе. Наше је да потом исправљамо грѣшке својих учитеља или родитеља. По могућности, без осуђивања. И уколико им икад дорастемо.
Сумњам да ико из мог оделѣња памти ону причицу. Нѣје им ни трѣбала. Никоме од њих позив нѣје постао ни језик, ни књижевност. Менѣ је врло користила, јер сам већ до срѣдње школе схватио да је причица обична будалаштина. Па ме, између осталог, и она навела да пажљивије учим матерњи језик. Питање је да ли би менѣ и осталима више користило да нам је учитељ тада рѣкао истину: да се Вук понѣо као обична неотесана простачина и нѣзналица.
Можда сам ја одличан возач, али кад ми код кола нѣшто “зашкрипи”, увѣк ћу се обратити мом другу аутомеханичару, зато што појма немам како њихов механизам ради. Могу, наравно, почети с њим да се расправљам око “дијагнозе”, и он ће с правом дићи руке од будале без сувишне приче. Тако је и с језиком. Нѣ могу о језичким проблемима расправљати људи који с муком саставе текст обичне честитке поводом нѣког празника. Морају бар уложити толико труда у савладавању језика колико и професорица да би била то што јесте. Па онда написати чланак и ући у полемику, јер се оваква питања нѣ рѣшавају по интернет форумима. Проблем је што ни она, као просветни радник, по датом питању нѣ може доносити “језичке прописе”, макар је и преобратили у своју “вѣру”. Ако сам добро схватио, језиком се нѣ бави као језикослов, а као писац је тек на почетку.
Ја сам њен чланак тако схватио и зато јој држим страну, иако се с њом нѣ слажем. Али читао сам и нѣке друге њене чланке, и видѣо да се труди да размишља национално.
Његош је писао старим правописом, етимолошки – по звучности су га једначили потомци. Нѣ мислим да су тиме успѣли да му много науде. Нѣким другим језичким рѣшењима – јесу.
Свети владика Николај се махом држао једначења по звучности и писао углавном срПски. Желим и тебѣ, и себѣ, и осталима да му својим дѣлима дорастемо макар до колѣна, па макар то нѣко звао и срПовањем.
@Родољуб Лазић
Ако и личим на тог лика из „Балкан-експреса“, то нѣје зато да бих извукао своју кожу или нѣшто ућарио. Рѣкох да ми је питање те једне рѣчи далеко од најпрече бриге. Ако на тѣлу свог матерњег језика видите мноштво злоћудних израслина, нѣмате довољно моћи да се бакћете и питањем кијавице. Иначе прѣ три године, о свом и трошку пријатеља, објавих књигу, са све овѣх јатова и нѣједначења по звучности (срБство, срБски). Шта да вам кажем – преогроман је тираж од 111 примѣрака да би био продат. Наша патриотска јавност је прѣзаузета рѣшавањем горућих националних проблема. Тако да, извините, али за слѣдеће слично издање мораће се мало попричекати, или док се нѣ нађе слична будала. Са сличним успѣхом овѣх дана припремамо штампање књиге једног од најбољих српских карикатуриста. И шта да вам причам…
Чини ми се да је сав нѣспоразум између нас у томе што изгледа да сте се ви, за разлику од мене, из нѣког разлога прѣпознали у професоркином чланку. Извините, али аргумент са срповима нѣ пије воду, сувише је неозбиљан и смѣшан. Свако дѣте кад учи то једначење по звучности одмах утуви зашто је у номинативу СрБин, а присвојно срПски, зашто је у једнини враБац, а у множини враПци – само ако нѣје телетабис. Имате довољно добрих других доказа (доста сте их навели) да бисте потезали такву бесмислицу.
@Драган Славнић
Што се тиче информатичара, нѣ знам шта бих вам рѣкао. Нѣмам утисак да су се прѣтргли да језик своје струке посрбе.
Брате Евсевије,
мој добри учитељ из основне школе (гура већ 10-то десетлѣће, да је жив и здрав!) нас је, да дочара Вукову генијалност и неопходност јоте у српској азбуци, забављао „анегдотом“ о томе како је Јована Хаџића „побѣдио“ у расправи, утукнувши му да се овај без јоте не би звао Јован, него Ован.
Дабоме да таква причица мора бити забавна дѣчици од 7-8 година. Држим да је мој учитељ, ако и нѣје искрено вѣровао у њену истинитост , ипак сматрао да она помаже да усвојимо нѣшто што је прихватао као битно, истинито и добро. Нѣје био вѣрујући (бар нѣ у црквеном смислу), вѣроватно је био комуниста, али је био добар педагог: волѣо је своје ђаке и трудио се око њих као родитељ. Нѣ мислим да је оваквим (много касније ћу схватити: идеолошким) причицама „сакатио“ наше дѣчје душе, бар нѣ свѣсно и с намѣром. Сви ми одлично знамо да свака држава ствара образовни систем полазећи од својих циљева и потрѣба – без тога нѣма ни педагога, ни образовања, па богами ни државе. И полицајац је у нѣком периоду сваком (већини, нажалост, СТАЛНО) неопходан, иначе никад нѣће научити цѣну слободе. Наше је да потом исправљамо грѣшке својих учитеља или родитеља. По могућности, без осуђивања. И уколико им икад дорастемо.
Сумњам да ико из мог оделѣња памти ону причицу. Нѣје им ни трѣбала. Никоме од њих позив нѣје постао ни језик, ни књижевност. Менѣ је врло користила, јер сам већ до срѣдње школе схватио да је причица обична будалаштина. Па ме, између осталог, и она навела да пажљивије учим матерњи језик. Питање је да ли би менѣ и осталима више користило да нам је учитељ тада рѣкао истину: да се Вук понѣо као обична неотесана простачина и нѣзналица.
Можда сам ја одличан возач, али кад ми код кола нѣшто „зашкрипи“, увѣк ћу се обратити мом другу аутомеханичару, зато што појма немам како њихов механизам ради. Могу, наравно, почети с њим да се расправљам око „дијагнозе“, и он ће с правом дићи руке од будале без сувишне приче. Тако је и с језиком. Нѣ могу о језичким проблемима расправљати људи који с муком саставе текст обичне честитке поводом нѣког празника. Морају бар уложити толико труда у савладавању језика колико и професорица да би била то што јесте. Па онда написати чланак и ући у полемику, јер се оваква питања нѣ рѣшавају по интернет форумима. Проблем је што ни она, као просветни радник, по датом питању нѣ може доносити „језичке прописе“, макар је и преобратили у своју „вѣру“. Ако сам добро схватио, језиком се нѣ бави као језикослов, а као писац је тек на почетку.
Ја сам њен чланак тако схватио и зато јој држим страну, иако се с њом нѣ слажем. Али читао сам и нѣке друге њене чланке, и видѣо да се труди да размишља национално.
Његош је писао старим правописом, етимолошки – по звучности су га једначили потомци. Нѣ мислим да су тиме успѣли да му много науде. Нѣким другим језичким рѣшењима – јесу.
Свети владика Николај се махом држао једначења по звучности и писао углавном срПски. Желим и тебѣ, и себѣ, и осталима да му својим дѣлима дорастемо макар до колѣна, па макар то нѣко звао и срПовањем.
@Limes, написали сте две неистине. Не доводим(о) нити једног тренутка описмењеност госпође Ковачевић у питање. Њој недужној наметнути став током образовања њеног начина размишљања о сопственом језику да је нужно једначити по звучности творбе из речи Срб како би се добили српи се овде преиспитује међу дописницима. Понављам – госпођа Биљана је образована личност, образована да прихвати „норму“ и да је не доводи у питање, већ да је брани као нешто своје и предаје даље. Овај догађај је одличан повод за преокрет (и) у њеном личном приступу. Нажалост, само личном, пошто предавачи не добијају ’лебац за слободно закључивање и подучавање ученика самосталом размишљању и извођењу „погрешних“ закључака.
Следећа неистина је да је језик жив и да се насумично мења његова основа – речник. Доказ за планско и намерно управљање речником народа срБског је избацивање турцизама из употребе. Ето, нисам ни споменуо послеромански западноцрквенослужбени језик из 14. века, нити обавезни енглески од првог разреда, као да је матерњи.
Вук? Био је Хабзбургшчић по задужењу, а ово над-име му у потпуности одговара.
@ (;Мр.Года:)
Да, у праву сте у погледу једне омашке – нисте Ви ниподаштавали писменост и образовање гђе Ковачевић него Зоран Николић, који је то јасно написао. Само што сте наставили са увредама својим даљим текстом, који је отприлике исто тако, ако и не и више увредљив неко Николићев. По Вашем мишљењу, она је неспособна да сама мисли, наметнуто јој је неко мишљење?
Па Ви, господо коментатори губите заиста способност пристојне комуникације и то тако лако! Рекли сте жени да је способна је само да прихвати норму и да је спроводи, хеј! А Ваши погледи ће је навести да начини преокрет у свом животу и прихвати право, тј. Ваше и Николићево (и осталих) мишљење! А да Ви не болујете од неке умишљене величине, само оно што Ви сматрате да је норма то ваља уважити? Баш чудно, нећу да покушам то да објасним, мада је јасно, било би увредљиво, а нећу да се спуштам на тај ниво.
Сад, на крају, да ја Вас и остале нешто питам – дакле, сви најзнаменитији људи овог народа – књижевници, историчари, правници, политичари, као нпр. Светозар Милетић, Милица Стојадиновић Српкиња, Иларион и Димитрије Руварац, владика Николај Велимировић и многи други, не би стало у дозвољен број карактера да их све набрајам, по вама нису били прави Срби и били су неписмени и необразовани, нису знали како им се зове народ и како се пише његово име! Ви бисте вероватно и њима, као и гђи Ковачевић предлагали да дође себи, преобрати се, и од вас научи шта је Српство, шта је српски народ и његов језик!
Закључак је ваљда јасан, о свему!
P. S. Не срамотите се својим примедбама ни о Вуку, ни о старом језику, ни о турцизмима!. Па имате ваљда неки посао који знате, па се томе посветите!
Знаменито је што су неки од коментатора поменули да је без једначења сугласника лакше написати него изговорити , на чему се заправо једначење и заснива . Још једно Вуково начело мимо горе набројаног света : Пиши као што говориш . Без тога би бар и писање било подједнако тешко .
Брате Гремљавино, и остала братије,
Да ли се неко од вас запитао како то и зашто Хрвати немају проблем да газе властито правило када треба да напишу реч србство – па пишу: velikosrpska agresija, čujte srpski dobrovoljci bando četnici… – иако им је у правопису записано да се „od obezvučivanja odstupa u stranim vlastitim imenima“?
Можда зато јер им србско име није страно?
Или зато јер им се, подсвесно као и већини Срба којима очи пара и душу рањава реч србски, не да оставити у древном Имену слово Б (које у словном знаку криптовано садржи и запис речи БоГ)? Како то да им смета када чују србску реч, нпр. хлеб, па је исправљају на „своје“ kruh, а нимало не смета само та једна једина србска реч српски (па је никад не исправљају на „своју“ srpski)?
Или можда и они, подсвесно попут већине српск(охрватск)их вуковско-комунистичких граматичара (међу којима се нарочито истичу другосрбијанери!), само верно и заљубљено негују ту племениту тековину Јозефовог југословенства?
Ако лингвисти (и професорчићи) не знају зашто је то Б ту битно, зна онај који их је научио да „правило“ поставе и запишу га у камену срца и умова нових Срба. Јер, као што је говорио и Владика Николај, нема случајности у Царству Свесмисла, и нема ничег у овом свету што не носи духовни смисао.
У времену свеопште институционализације анти-Србства, када се србско Име брише свуд, од NDH до Старе Србије и Србских Брда, брисање криптованог Имена Божјег из имена србског не може бити случајно. Али очито је превише очекивати од Титиних граматевса и њихових ђака да то разумеју. Можда неке будуће генерације Србчића, које милошћу Духа избегну испод оштрице српова – језикā професора језика срп-ског.
Машиш, Грмљавино, кад кажеш да се „оваква питања нѣ рѣшавају по интернет форумима“. Када нема ни разума, ни политичке воље, ни силе међу књижевницима (и фарисејима) који су засели „на катедру Мојсијеву“ (Матеј 23:2), да не кажем на катедру Душанову (који је писао серБски), онда се проблеми решавају на трговима (форумима). Као што смо видели на недавном примеру ковидобјесија – лаж је разобличена управо на интернет форумима и блоговима, и истина је одатле засијала и паралисала глобални терор сатаниста и њихових државних службеника.
А кад смо већ код короне – и то је била само „кијавица“, зар не?
ПС
Да не кажете да сам тотална злица, ево један помирљиви и конструктивни предлог (у grasroot духу).
Предлажем да оснујемо Друштво србско-српског пријатељства. Ја као иницијатор и оснивач, био бих председник (плаћена функција); Родољуб подпредседник (са србске стране), Драган Грмљавина потпредседник (са српске стране), а Биљана Професорица секретарица. Па да видимо да ли можемо да померимо ствари са мртве тачке. Уосталом – ако не можеш да победиш, придружи се непријатељу. Па га после преобрати на своју, праву страну.
Латиницу не волим да убацим ни у копираном виду, па се граничној вредности или лимесу како се потписа на латиници, обраћам са усрдном молбом да се окане коментарисања тема о којима нема ни елементарну представу. Свакако не бих реаговао да не поменусте светог владику Николаја, опростите, али сврстати владику Николаја у Вуковог поборника, личи на људе за које је дилетантизам рекреација и задовољство. Од срца препоручујем да се придржавате златних речи које написасте у свом пост-скриптуму…
Биљанин одговор на коментаре:
https://stellapolarebooks.com/2023/08/27/biljana-kovacevic-licnost-i-komentari/
Исправка, треба: …(па је никад не исправљају на „своју“ srBski).
Накнадна опазка (ко оће да опасе, нека пасе), а пропо: „Свети владика Николај се махом држао једначења по звучности и писао углавном срПски.“
Под а) Владика Николај је имао разне „фазе“, и под б) ми нисмо видели (све) рукописе Владике Николаја, а како су преписани у изданим књигама не знамо (тамо има и много баналних граматичких грешака, нпр у писању негације…).
У факсимилима његових рукописа које сам ја видео (из „зреле фазе“, молитвена писма монахињама…), писао је срБски.
Сумњам да су многи коментатори уопште разумели Ковачевићеву.
У ствари не да нису погодили него су промашили, не само го него и – стадион!
Имамо ли пречих проблема од једног слова?
Док нам се српство или србство, како год желите, растаче на хиљаду банди, о чему ви?
О ставу – и то како – професора српског језика који је управо то рекао.
Безобразно, надувено и малицозно, многи од вас. Срамота, ужасна срамота.
Светосавци, Срби, православци…а са друге стране разапели би једну жену само јер је изнела свој став.
Страшно, стид ме је вас, драги моји Срби који сте већи Срби од свих Срба који су присвојни придев писали – српски.
Већи сте Срби од Светог Николаја Велимировића, Мишића, Кочића, Змаја, и кога све не, а сви су писали – српски.
За то време Шиптари откидају комадић по комадић српске/србске територије и питам се кад једног дана не буде више Срба шта ће писати на једној табли.
Неће бити записано – „ово је српска дедовина“, нити „ово је србска дедовина“.
Писаће: ово је пустиња једног народа који је својом неслогом сам себе уништио!
У памет се!
Коментар на Биљанин одговор на коментаре. Смислено је тачно све што написа поштована професорка србског језика, али суштински није. Како каже више пута помињани свети Николај Србски, „не говори о туђем греху, пре него што се сетиш свога“. Дакле, пре него што је оптужила друге за непостојање спремности за дијалог и чак за аутизам, могла је пажљиво прочитати свој текст и запитати се – да није можда овакав текст унапред у доброј мери онемогућио спремност других на дијалог? Само један пример, цитат из њеног текста: „Нерепрезентативни узорак показује како су заговорници србског модела понајчешће људи који ће написати и: ми би смо, немогу данас доћи, доћићу сутра, итд. Како су потоњи примери са становишта правописне норме нетачни, на који начин онда разумети самовољу у погледу употребе поменутог присвојног придева?“ Да је заиста желела да дође до дијалога по овом питању, могла је, као прво, без превише труда наићи на десетине имена својих колега, професора србског језика и многих других врсних интелектуалаца, који име свог народа не мењају некаквим једначењем сугласника по звучности, а као друго, ако се већ бави језиком, словом, речју, писмом, препоручујем од срца да размисли о слову Б које се избацује из тог придева тим несрећним једначењем сугласника по звучности. Велико слово Б је јединствено слово у свим писмима и цивилизацијама, а поседују га само Православни Словени, то јест, ми Срби, браћа Руси и Бугари, да не помињем политичке нације. У том слову је не само написана реч Бог, дакле имамо и слово Б, и слово О и слово Г у том дивном слову, него то слово одражава и најважнију суштину наше свете вере, суштину Свете Тројице у Којој из Бога Оца Исходи Дух Свети и Који роди Сина Свога Јединородног, Господа нашег Исуса Христа пре свих векова. Због тога, уз извињење ако сам лично деловао грубо, немам такав обичај према дамама, молба поштованој професорки србског језика да не сматра нецивилизованом руљом оне који свој народ називају СРБСКИМ, а не српским…
Srpska akademija nauka i umetnosti nije zapravo od naroda već od alata, samim tim je i matica srpska.
@Зарија Вуковић
„Имамо ли пречих проблема од једног слова?“
Аха, једно слово. Звучи познато, отприлике као јотица у омиоусиос.
Србство се управо зато и растаче јер се одвојило од кохезионе Силе, Бога – избацило га из себе, и из свог имена (које је Духом Светим освештана икона бића-ипостаси).
Србство се управо зато и растаче јер су педагози и учитељи попут наречене србску децу систематски научили да се фарисејски горде властитом „ученошћу“ и „правилношћу“, да латризују форми и да се ругају Смислу – па се још тиме и јавно хвале, као ова несвестница.
А ја ти заиста кажем: „Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца“ из Имена србског.
Ви којима то није није битно, препустите се вредностима које промовише професорица, педагогиња и филозофски терапеутски саветник – „свеколиком прожимању бићâ, таквом да се границе на тренутак губе, где као у оргазмичком стању, постаје нејасно докле смо ми, а одакле су други“.
То ће вам уједно бити и ефикасно решење растакања српства – кад се усавршите у томе, постаће небитно „докле смо ми, а одакле су други“.
@stellapolarebooks
Са трепетном пажњом прочитах. Влачио прстом између редова. Усрдно срицао, безвучно, и звучно приде. ” Репрезентативан ” начин читања колико се може умене ” нерепрезентативног “.
Искрено се кајем што сам ” увредљив, ружан, неваспитан, неистинит, безочан, непријатељски ” коментар оставио испод српско – србског отвореног прозора. Неизоставно бих га оставио овде, испод отвореног прозора који гледа на поларну звезду. Једначио сам њихово лупање по звучности. Нема једнакости. Овај звучније лупа…
Ради другог моја кајност јесте искренија и дубља. Што се нагињах и надвиривах кроз Биљанине прозоре…
ИСТО О ВАЖНОСТИ ЋИРИЛИЦЕ
Само из (про)читаних њених текстова познајем проф. Биљану Ковачевић. Једном приликом је о српској ћирилици ово сажето (за мене сасвим довољно) написала:
„Писмо као идентитет
Ако је у једном језику пресудно какво ће се име дати некаквом занимању, а не којим ће се писмом писати, онда од таквог језика нема ништа, јер ако се “лидеркиња” и “психолошкиња” не буду писале ћирилицом, јасно је да се у једном тренутку – на српском језику – оне неће писати никако, а кад не буде ничег, дакле, оног што нас у сваком погледу, идентитетски одређује, свеједно ће бити да ли смо нешто.“
*
Ово што је проф. Биљана написала — као да смо заједно истовремено једном руком, једним мозгом и једним осећањем писали. Не могу да верујем да се нисмо за ово договарали! Или јесмо, па сам ја то, због својих лепих година заборавио!
Помислих, када видех напомену „Биљанин одговор на коментаре“ и одговарајући линк, да ћу видети неку језичко-правописну аргументацију којом се брани став о неопходности писања „српски“, али остадох разочаран. То није Биљанин одговор на коментаре, него Биљанино психолошко-философско (од „софија“) разматрање о личностима коментатора. Начелно, и апстрактно, могао бих се сложити са многим њеним увидима у датом тексту. (Успут, нисам сигуран како да схватим и објасним Биљанину велику непрецизност – пише „после скоро стотину коментара“, у тренутку када их је било четрдесетак, јер је чланак објављен јуче. Али добро, уздржаћу се да ту нетачност и непрецизност на било који начин повежем са њеним ставовима о писању „српски/србски“). Као такав, тај текст није ни од какве помоћи у вези са суштинским питањем – зашто (не) писати „српски“. Збиља, ако смо ми, поборници писања „србски“, неуки, или недовољно уки, ако нисмо језички стручњаци те стога износимо неосноване или погрешне ставове у својим „коментарима и коментарчићима“ (како се помало и помного с висине изразила у једном коментару на сопственом сајту), ништа лакше укој и квалификованој особи да то покаже и докаже. Илити, ако говоримо о дијалогу, на који она позива, да нас увери у ваљаност свог и неваљаност нашег става. Овако, остаје у својој „кули од слоноваче“, званој и језички стручњак, из које јој је (да ли?) испод части изаћи и проговорити са незналицама, и тиме нас оставља у недоумици о (правим) разлозима таквог свог поступка.
Дакле, као што, вероватно у сваком од својих коментара, писах, и Биљани и коментаторима-присталицама писања „српски“: маните нашу нестручност, злурадост, нарцисоидност и остале (дис)квалификације, маните психолошко-философско-социолошка разматрања, маните Руварце и владику Николаја… Реците нам, (Биљана и/или коментатори „срписти“) на основу свих у коментарима изнетих, а у ОВОМ ЈЕЗИЧКОМ ТРЕНУТКУ ВАЖЕЋИХ, примера и принципа о изузецима од једначења сугласника по звучности (али и изузетака у другим правописним правилима) ЗАШТО ЈЕ НЕМОГУЋЕ, НЕДОПУСТИВО, НЕЗАМИСЛИВО… писати „србски“ или, барем, писати дублетно – „српски“ и „србски“ (попут „Пожези“ и „Пожеги“).
Да сам ја језикозналац, као што нисам, било би ми „пис ов кејк“ одговорити на ово незналачко питање/захтев.
@Гремлин
27. августа 2023. • 13:00
„Брате Евсевије,
мој добри учитељ из основне школе (гура већ 10-то
десетлѣће, да је жив и здрав!) нас је, да дочара Вукову
генијалност и неопходност јоте у српској азбуци, забављао
“анегдотом” о томе како је Јована Хаџића “побѣдио” у
расправи, утукнувши му да се овај без јоте не би звао
Јован, него Ован“.
Ето примера како “Ован може бити Јован“ и обрунуто,
а само због једног јединог СЛОВЦЕТА – “јоте“!
Тако и СРБ постаде СРП – само због једног јединог
СЛОВЦЕТА – “П“!
И као што је “наука“ “доказала“ (по Дарвину и његовим
следбеницима) да је човек постао од мајмуна , тако “наука“
показује и да је “СРБ“ посато од “СРП“.
Необорив доказ је “једначење сугласника по ГЛУПОСТИ“.
https://spc.rs/
@ Ранко
Ни већег незнања и ароганције код Вас, а о агресивности нећемо, а ни мање пажње да се прочита оно што други пишу и спремности да се призна да нисте баш највећи експерт за све ово што сте нам написали! . Ви процењујете нечије знање, а не знате ни шта значи Limes, ни зашто је на латиници. Нашли сте нешто на Википедије, па мислите то је то! То с латиницом постаје смешно, ако Вам је то аргумент и доказ српства, немојте!
Ви сте ти који немате елементарну представу о томе због чега сте спремни очигледно и да се бијете, а кад би се смело, можда и више!
Где сте Ви прочитали да ја сврставам негде неког? Просто нисте добро прочитали, али Ви већ знате, не морате ни читати! Моји примери говоре само о томе како су најзнаменитији Срби који су знали шта је Српство и шта за један народ значи језик и то доказали целим својим животом и радом, називали свој језик и како су писали! Коментатор Saffron Вам је дао (или дала, ако грешим) чак два линка о владици Николају, али их уопште нисте прочитали! Није Вам читање баш омиљено занимање, или је нешто друго у питању? Оспорите нешто од овог што је у мом коментару уместо што вређате и хоћете да се такмичите у знању. Са мном?
Ништа Ви од свега нисте разумели, а кренули сте да судите! Шта Вам значи оно о дилетантизму и рекреацији? Шта би било када би Вас неко питао шта је Ваша професија, које школе сте изучили, да ли сте Ви квалификовани за ове теме? Мада је и овако јасно, и о знању и у о већ забрињавајућој агресивности. А и пажња Вам попушта, не прочитате нешто, а спремни сте да због тога вређате!
Ja žene majko mila… umjesto da ćuti ili da da kakav smislen odgovor, ona ljude, sve na finjaka i izokola, naziva retardima.
Baš fin odgovor, onako u stilu kognitivne disonance uvrijeđene sujete jedne psiholožkinje.
Ладно гранична вредност, заиста нисам имао намеру да вређам, ако је тако испало извињавам се, види се из авиона да сте изузетно потковани по свим питањима о којима пишете… Од владике Николаја сам превео 5-6 текстова који нису изашли у сабраним делима и у њима је владика писао србски а не српски, а шта је мислио о Вуку, прочитајте из овог цитата: “Срби су на Бечком договору били преварени и пали су у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес Била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Тако су Вук и Даничић отворили све капије и све канале према Западу учинивши да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада”.
(Не)култура двојице водитеља РТС-а и утркивање да се покажи као „велики стручњаци“ и „критиачри“ наших кошаркаша
Није најдиректније, али јесте реч о српском језику.
Сада доврших праћење утакмице у кошарци између Србије и Порторика у Манили (77:94). Утакмице репрезентације своје државе пратим највише из патриотских разлога. Имали су наши играчи извесних слабости, а како их не би имали јер и противнички тим се бори, и он жели да победи.
Много ми је сметала надобудност двојице водитеља за време те утакмице кад су се међусобно утркивали да покажу своје критичке, „стручне“ примедбе нашим играчима који ипак победише с који ипак победише с готово 20 погодака разлике. Уз то што су нама гледаоцима двојица наших водитеља-коментатора на РТС-у 1 превише ометала мирно посматрање и уживање у утакмици и пого(д)цима наших репрезентативаца, обојица су се надгорњавала ко ће од њих више да „оцрни“ наше играче када су промашивали „кош“ или нису успели да га, на својој половини, одбране. Чинило се као да им је стало да они заузму ускоро тренерску палицу од Пешића да ви показали да би они били бољи од нашег тренера. Непрекидно су брбљали, викали, галамили, спомињали речи „ШТЕТА, ШТЕТА“ КАДА БИ НАШИ ИГРАЧИ ПРОМАШИЛИ, као да ми који пратимо не знамо каква је корист када наши погоде „кош“.
Осим ометања праћења утакмице, водитељи исказаше претерану своју, некултуру, надобудност и „велику стручност“ из познавања кошарке као спорта. А наши играчи су се ипак поштено трудили с обзиром да нису сви најбољи на свету, па да, као најбољи Јокић, одбију да се укључе у државни тим. Сви су се трудили и оправдали су свој патриотски однос у надметању.
Мени је бољи сваки кошаркаш у српском тиму од Јокића, који је одбио да се „замара“ са српским тимом у овом светском надметању, да би био одморан и спреман да играа најбоље за амерички тим.
Да ли ви бранитељи “србства” заиста сматрате да сте већи Срби од Мишића, Степе, Светог Николаја, знаних и незнаних који су своје животе оставили на олтар Отаџбине?
Да ли сте заиста толико егоистични да мислите да сте већи и паметнији, и од Тесле, и од Пупина?
Покушавам да вас разумем и с једне стране видим све вас у удобности фотеља, а с друге стоји сам Петар Кочић – као планина!
Да и Кочић је писао – српски.
А ви, драги моји, нисте Кочићу ни по родољубљу, а ни по дару – ни до колена!
Мало је досадно стално испостављсти „аргумент“ да је „српски“ писао тај-и-тај коме „ви нисте ни до колена“. За ваше обавештење, „Летопис матице србске“ је од 1837. до 1867. године у наслову имао придев „србски“, „сербски“ (мада се у то време називао сало Летопис с(е)рбски“. Након тога, од 1867. године у називу стоји „српски“. Свети Николај је писао и једно и друго. Сама Биљана наводи да „србски“ постоји и код Црњанског. Не знам зашто, уосталом, мислите да су сви које помињете писали „српски“ управон из дубоког убеђења да је то правилније него „србски“? Зашто се не би радило, просто, о инерцији, прихватању онога како је „нормирано“, без посебног удубљивања у све ово што ми данас имамо у виду када расправљамо о томе?
По хиљадити пут: уместо тих „ад хоминем“ аргумената, покушајте, када већ учествујете у расправи, да нам објасните:
имајући у виду све примере и начела у погледу постављања изузетака и у једначењу сугласника по звучности, али и у другим гиласовним промена (нпр. палатализацији) И ТО У ОВОМ ЈЕЗИЧКОМ ТРЕНУТКУ, зашто се за неке речи апсолутно морају правити изузеци (вођство, а не воћство, драгстор а не дракстор, Крки, а не Крци, средство а не стретство (сугласничка група „дс“) итд.итд, погледајте у претходним коментарима), или се дозвољава постојање дублета („Пожеги“ и „Пожези“- по ком критеријуму се дозвољава постојање дублета, по неком строгом и јасном, или онако „офрље“), дакле сви ти изузеци и дублети су могући исправни језички логични, али за „србски“ апсолутно не сме да се пронађе никакав основ, ни за изузетак, ни за дублет. Питање врло једноставно. Хајде, будите љубазни, маните се Кочића и Пупина и покушајте одговорити на ово једноставно питање.
У србском Племену у којем сам се ја родио, када би се недајБоже десило да неко женско (снаја, невјеста, жена, удовица, ђевојка, баба или баба-ђевојка, свеједно) на племенском збору пред мушкијема помене „оргазмичко стање“ (или какав год биолошки аналог), десило би се једно од ова два.
Или би је најстарија мушка глава из њене куће истога часа одвела дома и поступила по рецепту Вука Мандушића („те ја узми троструку канџију, ужени јој у месо кошуљу: враг утече некуд без обзира, а оздрави снаха Анђелија.“). Јер – стари Срби су добро знали – са кошуљом у месу се размишља мноого боље него у месу без кошуље.
Или би, ако главе нема, „саветницу“ узеле жене, па је свезану повеле код Светог Василија Острошког, Слава му и Милост, да јој се тамо читају масла и бдјенија (свезану не зато јер је опасна, него да не побјегне!).
Треће није било дато.
А да се неки мушки из збора случајно на њено лајање одазвао „позитивно“, и пробао да је узме у заштиту („каваљерски“), и њега би главари измршикали или ишибикали, образ би изгубио засвагда.
И по томе се види да је кукавно Србство угашено – стид је изгубљен, и разум је изгубљен, јер је изгубљен Бог. А од тога је трагичније само што у томе више нико не види ништа зло.
Брате Родољубе,
Узалуд од српствољубивих чекаш одговор на то, право питање. Они га немају, па ти ни не могу дати.
Али имам ја неки импровизовани одговор, у њихово име.
Не може, јер је потребно да се то учини на нивоу званичне компетентне институције (нпр. САНУ, Институт за српски језик, Матица Српска…), а не стихијски на улици (провокативним графитима&муралима), или на неписменом интернету. Али пошто српство у овом историјском тренутку има много преча посла и веће бриге, нико разуман се наравно тиме неће бавити.
Зато, потребно је да ми оснујемо своју институцију, Друштво србско-српског пријатељства, па да онда институционално и компетентно – јер су друге надлежне институције тренутно паралисане пречим историјским занимацијама (нпр. САНУ доказивањем да је Косово независно, Институт за српски језик реализацијом пројеката финансираних од Владе, Влада променом свести Срба и 4.IR, СПЦ подржавањем Владе и Председника и успостављањем канонског поретка у Старој Србији…) – прогласимо правописну легитимизацију дублета. А после да наставимо и са другим институцијама Народне Рес Публике (res publica=res populica=литургија=народно дело).
Ако се слажеш са иницијативом, можемо разговарати да и подпредседник и потпредседник буду плаћене функције. Секретарицу (и кафе куварицу) ћемо морати да тражимо другу.
Слово
Штедим
Ријечи
Срцем
Зборим
Бацам
Мрежу
Слово
Ловим
Словом
Борим
Борцем
Словим
Ширим
Једра
Пјесмом
Пловим
Момчило
@ Ранко
Хајде се мало прецизније обавестите о значењу речи Limes пре него што ми се следећи пут обратите. Тако као Ви се не може полемисати – једноставно сте игнорисали оне списе где је владика Николај писао и говорио “српски”, на које вам је указано, па Вам је је то онда аргумент. Заборављате да је као црквени великодостојник и говорио и писао и црквене текстове, где је то уобичајена лексика.
Нико се није сетио да се запита како су писали и говорили највећи међу Србима, наведено ј у мом коментару само неколико личности., али је једноставно занемарено! И о чему и ко онда овде тако милитантно износи ставове који нимало не доприносе Српству – необразовање и непризнавање свог књижевног језика неће нимало и ничему допринети, а најмање ће бити корисно за Српство и српски језик,као битно и важно обележје сваког народа. Да би се о питањима језика расправљало. мора се имати и солидно образовање, што овде свакако није случај, бар не код већине.
Да није било Вукове реформе знате како бисте говорили Ви, његови противници? Говорили бисте наравно његов, народни, говедарски језик, језик бабе Смиљане , како га зовете, језик који се и сада говори, само бисте га окитили оним изразима који Вам се тако допадају, дакле не бабе Смиљане, него опанчарке Феме која је хтела да се попапучи и других ликова наших писаца тог ремена!
Иначе, још су римски правници утврдили једно правило, које је Валтазар Богишић унео и у свој Законик: “Dura lex, sed lex”!, или Богишићево “Тврд закон, али закон!”. Док важи неко правило, у овом случају правопис, ваља га примењивати. Ако се неко не слаже, заврши одговарајуће школе, стекне научни степан, напише научни чланак, с њим се сагласе колеге и онда постане норма! Тако то иде у средини образованог и пристојног света, а не незналица којима је дошло да се мало покажу! Наравно и за то има места у нашој традиционалној установи, кафани, али ето изгледа да и овако угледан портал може да послужи за лечење личних фрустрација!
Можда би ауторка текста, као представник “стручне” јавности која дискредитацијом и омаловажавањем одузима право немалом делу срБског народа да има другачије мишљење, могла да објасни значење коренске основе “гов” у речима гов-ор и гов-*о? Или можда због чега је слово “А” на првом месту у Азбуци? Или можда да нам објасни због чега се срБска Азбука и даље зове Азбука, када су реформом Караџић/Копитар укинути називи србских слова Аз, Боуки, Веди…(пре ће бити да учимо Аб(е)в(е)г(е)ду). Лако је доказиво да представници “стручне” јавности имају ограничене спознаје о срБском језику и да немају никакво искључиво право на став и мишљење. Ако немали број Срба користи облик срБски, због чега је проблем да се званично и одобри. Макар да се избегне прозивање у вези неписменошћу оних који га користе. Поготово узимајући у обзир да је коришћење облика срБски искључиво у вези са ставовима, а никако у вези са (не)писменошћу. Зар “Вукова” реформа и није имала за циљ да се озваничи како народ прича!? Ауторка је ипак дискредитовала саму себе са презентовањем нерепрезентативног узорка (није рекла ко, кад, како!?) као прилог из кога затим извлачи право себи да дискредитује и омаловажава све који деле другачије мишљење. Поздрав.
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>
НАЈВЕЋИ (ИДЕНТИТЕТСКИ, СТОГОДИШЊИ) ПРОБЛЕМ СРБА И СРПСКОГ ЈЕЗИКА
ДАНАС ЈЕСТЕ — ЗАМЕЊИАВЊЕ СРПСКЕ АЗБУКЕ У СРБИЈИ
Срби, моји, спремни смо да се за једну реч или слово међусобно поткачимо. А и српско и србско писмо нам гори пред очима, док чувамо боље и много више хрватско писмо за свој језик па нам се тако наше књиге по библиотечким правилима у свету “књиже” у хрватску културну баштину јер само ми, Срби, имамо у свом правопису шизофрено решење питања писма (двоазбучје). За разлику од Срба — зато што се у решењу питања писма и даље држимо Новосадског договора с Хрватима о српскохрватском, хрватскосрпском језику (1954) — хрватски лингвисти су се одрекли тог Новосадског договора још 1967. године, а чим су се отцепили од Југославије и формално су укинули у свом правопису двоазбучје и записали ад се “хрватски језик данас пише латиницом# и додали да су се Хрвати раније служили и ћирилицом, па “све оно што је код Хрвата објављено ћирилицом такође припада хрватској културној баштини”. Наши лингвисти су једини и даље остали с двоазбучјем у правопису. Зато се код нас и даље наставља замењивање српског писма по навици, тј. по југословенској плански наметнутој фаворизацији хрватске латинице. Ту је наш велики идентитетски проблем, како је и проф. Биљана нагласила у једном свом тексту (цитирао сам то у ранијем јављању) и занимљиво је зашто су то неки читаоци оценили “негативним”. Зашто би то било — “негативно”, нека објасне они који су то тако оценили.
Може бити да сам ја наиван и да сам као такав најстрашније изманипулисан, те сам, не својим избором, већ тако научен, један од погребника србства у језичком смислу. Пишем српски, а када видим да је нешто српско, ја знам да је од Срба. Нећу то да мењам у овим годинама.
Него, да будемо ми добри људи, добри очеви, добри мужеви, добри војници када за то дође време, биће наше да сачувамо чисто и православно, а језик се мења и мењаће се.
Ладно гранична вредност, написао сам да се види из авиона да сте изузетно потковани по свим питањима о којима пишете, нема потребе да увек изнова доказујете ту своју поткованост 🙂
Re Dragan Slavnić
Hvala dodatnim informacijama, drago mi je da se razumemo.
@ Ранко
Ја не показујем своју “поткованост”, немам баш никакву потребу да се доказујем неваспитаним незналицама, то је увек јалов посао, као што се из свега овога види. Жао ми је било ове красне и паметне младе жене коју сте изложили читавој канонади најбесмисленијих примедаба и увреда и показали како је застрашујуће стање нашег образовања. А шта Ви доказујете? Можда би требало да коначно проверите значење речи Limes и престанете да то, једно од споредних значења у стручној области користите као увреду. Боље да не помињемо граничне случајеве, и у области знања и менталног здравља. И, прочитајте бар нешто што су писали они поменути у мом коментару – да обогатите своје знање, па онда убеђујете околину да га имате!
“Пишем српски, а када видим да је нешто српско, ја
знам да је од Срба. Нећу то да мењам у овим годинама.” –
ПЕТАР ПАНТЕЛИЋ
То знају сви ”СРПисти”, а из ГЛУПОСТИ остају при томе.
Онај ко мисли (на Србе), а пише и говори СРПски
двоједуши, лукави, лицемери…
”Вуци у јагњећој кожи”!
Имају кључеве од знања, а сами не улазе у њега нити
другима то дају.
Ако нећеш да се мењаш у ”овим годинама”, учи
бар млађе како је исправно, а не задрто, двоједушно
и лицемерно, тврдоглаво остајати – при своме.
Наравно, разумем да је теже одвићи се него навићи,
али бар своје потомке поштеди такве рђаве навике.
Пиши и говори онако како МИСЛИШ као СРБ, а ЧИТАЈ
и ГОВОРИ како је написано – СРБски.
Може и да се ”нацрта”: МИСАО=ИЗГВОРЕНА (реч) =
НАПИСАНА (реч)!
Ово је Божије правило (мисао=реч), а ”једначење
сугласника по звучности” је људско правило.
Ко мења Божије правило – ратује против Бога
и штети себи и око себе.
Код Божијег правила нема изузетка без штете, а код
људског може бити без икаквих последица.
Ђаци који су професорки Биљани Ковачевић
поклонили мајцу поруком на СРБском, следили су
ово Божије правило и ИСПРАВНО написали како
су и мислили – СРБСКИ.
Професорка није схватила поруку поклона,
да са се већма треба покоравати Богу а не људима.
Србима је одузето право да се баве пореклом речи. Извор – викиречник. Право својатају Немци. Они су написали да је хемија настала од речи алхемија, из смислености речи лемити, топити, спајати. Лимес садржи исти сугласнички пар л*м као и алхемија. Али, ја сам Србин, немам право да тврдим ишта што нису Немци васпоставили. Ето одговора. Молим, оканите се одбране неодбрањивог г. Лимес преко зачикавања дописника да одгонетне оно што је њему страно. Хвала.
Какав ефектан завршетак писма граничне вредности – „па онда убеђујете околину да га имате!“ Кажем ја да се и из авиона види ваша поткованост, а ви ми не верујете…
@ :)Мр.Года(: @ Ранко
Аух, колико времена потрошисте на мој скромни псеудоним! Шта сте заправо хтели да кажете? Откуд ту Немци, алхемија, етимологија? Значење је сасвим јасно, не онако како то тумачи Ранко, мислећи како је духовит, а само је неотесан, а и понавља се, а управо то је ограничено и немаштовито. Ја савршено прецизно знам шта знам, а шта не знам, па се у ово друго никад не упуштам, што и вама препоручујем. Кад Ранко и Ви будете завирили у латински речник, или збирку латинских цитата наћи ћете нешто што објашњава зашто ћу коначно дићи руке од расправе с вама, оставићу вам задовољство да последњи кажете још нешто увредљиво и непристојно, уживајте!
Нећу више арчити најдрагоценију ствар на свету, време, просипајући неке ствари негде где им није место, покушајте да нађете стару максиму о “margaritas…”, научићете нешто!
И, на крају, предлажем да савладате искушење и да позивање на латинске цитате почнете да тумачити на уобичајен начин – Латини, вера латинска, антисрБсто, издајица рода свог, и остало, само ћете се обрукати!
Крајње је време да ми, срБисти, а и наши опоненти срПисти, прочитамо песму Петра Пајића „Србија“!
https://stanjestvari.com/2018/02/22/petar-pajic-srbija/
Заиста, како ми не схватамо да без завиривања у латински речник и збирку латинских (ко је поменуо старе варалице?) цитата, остајемо: „неспособни за комуникацију, болујемо од умишљене величине, остајемо арогантни, агресивни, исфрустрирани, неваспитане незналице, неотесани, ограничени, немаштовити, увредљиви, непристојни…“ (веровали или не – све су то епитети којима нас, присталице србског а не српског, назва човек на овом форуму и оста жив).
Наравно да се од „челикоглавих вуковаца“ није могло очекивати ништа разумно, наравно да је бесмислено препирати се са „челикоглавим“ људима, наравно да је нормалном човеку мука било шта доказивати титоидима, али некад је неопходно поставити их на место које заслужују, по принципу – према свецу и тропар. Због тога и ова мучна „полемика“ која то свакако није, јер како полемисати са бесмислицама, али често је неопходно упозоравати на исправну Матијину тврдњу – будале су једино опрезне да случајно не кажу нешто паметно. То би за њих била издаја…
Мислим да можемо да резимирамо ову малу – мада, можда, што би Биљана Ковачевић рекла, нерепрезентативну – дискусију поводом њеног текста о писању придева србски/српски: после недељу дана коментарисања на Стст, и после још једног Биљаниног текста о комента(то)рима (али без воље да се у њему сучели са суштином ставова „србиста“), можемо констатовати да нико од „срписта“ није изнео не само ваљан, него НИКАКАВ, аргумент у прилог тези да се мора писати „српски“, односно зашто се не може/не сме од правила о једначењу сугласника по звучности начинити изузетак за србство и србски, или, барем, оставити могућност дублетног писања – и „србство“ и „српство“. Од „срписта“ смо све време добијали само рутински и формалан (да не кажем „анемичан“ или „лингвобирократски“) одговор да је тако „прописано“ правилом о једначењу сугласника по звучности, и мноштво инпутација и дисквалификација. Ако је то све од присталица писања „српски“, онда је то је слабашно, да не кажем лоше.
@Родољуб Лазић
„…односно зашто се не може/не сме од правила о једначењу
сугласника по звучности начинити изузетак за србство и
србски, или, барем, оставити могућност дублетног писања
– и „србство“ и „српство“.
“Србство“, због звучног “Б“, подсећа на “ВЕЛИКОсрбство“
па се зато безвучним “П“ пригушује “срПством“, и зато нема
могућности да буде изузетак, чак се не допушта ни “дублет“
(двојакост) у писању или казивању.
Звучно “Б“ у “србству“ је “Баба Рога“ “великосрбства“ којом
се страше “малосрписти“ и користе безвучно “П“ као “штит“
од те ЗВУЧНЕ “ВЕЛИКОсрБске“ немани.
“Великосрбство“ је политички неприхватљиво, и отуда таква
недопустива искључивост за право гласа“србству“, једнако
као “српству“.
Дати право “србству“ над “српством“, или пола-пола,
значило би “ширење језичке мржње“ и “ремећења
добросуседтсва“, где сви (суседи) у окружењу говоре и
пишу као “срписти“, углавном latinicom.
Таква искључивост само потврђује колико је југословенство
упропастило србство.
Исправка: импутирати.
Да резимирам и ја потоњу србско-српску расправу. У духовном аспекту, јер су сви други секундарни (терцијарни…) и мање релевантни.
Законоправило граматике у свим језицима (за које ја знам, а словенским извесно) гласи: лично име у изведеницама и сложеницама не мења основу (бит, срж).
Па тако и у србском – Правопис српског језика (Матице српске) експлицитно каже: ЈЕДНАЧЕЊЕ ПО ЗВУЧНОСТИ ИЗОСТАЈЕ У НАШИМ ВЛАСТИТИМ ИМЕНИМА, ДА БИ СЕ ИЗБЕГЛО УДАЉАВАЊЕ ОД ОСНОВНЕ РЕЧИ, ИЛИ ДА БИ СЕ ПОШТОВАЛА ТРАДИЦИЈА.
Осим ако је у питању србско име, Срб.
Ко то не жели да прихвати, не само да је неписмен и необразован, него и глуп и примитиван и анархичан (и крезуб и неокупан).
Али не само то, него како је устврдила интелигентна професорчица (одскочивши корак даље од критичких стандарда еминентних српских интелектуалаца и другосрбијанера) а потврдили њени бројни симпатизери овде: такав је крајње социјално штетан и деструктиван, јер саботира одсудну борбу српства за живот и за слободу – дезертирајући са фронта у бесмислену чарку са ветрењачом. Тај је унутрашњи непријатељ, речју. А унутрашњи непријатељи су, знамо, најопаснији.
А духовни аспект борбе за српство је ово (NB: ко не располаже капацитетом за симболичко мишљење и етимолошко поимање, нека не покушава да чита, неће разумети а само ће се изнервирати).
Ко у сложеницама од имена Срб деклинира (=одступа) у срп-, тај се отклања од србског имена (de-clinatio, од грчког клино, србског клонити/клонути/клекнути: савијање, одвраћање, скретање). Одриче се крштеног имена Срб.
У копулацији са суфиксом (suffixum, од sub-fixum: одоздо се приденути, прикачити), туђом честицом која духовно симболизује туђина, избацује из свога имена Слово Б, у чијем је ћириличном словном знаку енкриптовано Име Вишњега БоГ.
Не асимилује туђина у своје име=биће (несливено и неразделно, што је богочовечански принцип сједињења различитих суштина), него под дејством туђина мења властито име (попут Бугара нпр.) и сливајући се с другим постаје друго (у melting pot-у се суштине губе и настају нове, ине).
Али не само да избацује БоГа из свог имена, него се преименује – у срп.
Словосочетаније срп је етимолошки корен речи serpens (србско срп и латинско serpens имају исти корен исти етимон). То јест, срп је древно име змије (и као што је Б сажети графички запис речи БоГ, тако је словни знак S графички симбол змије…).
У духовној суштини, истинском ноетичком смислу (етимос, истински, прави), онај ко пристаје да пред суфиксом деклинира у друго име=ину суштину, чини следеће: у сједињењу, коитусу са туђином (co-itus, соитије), сагиње се и савија пред њим и оставља себе, напушта себе у екстази („прожимању бићâ у ком се границе губе, и као у оргазмичком стању, постаје нејасно докле смо ми, а одакле је други“, како рече професионалка у томе).
Одбацивши цело-мудрије, све-словесност имена (непреиначиву мудрост записа), и одбацивши са њим Бога, да не смета, усваја себи име змије, прима змију и усваја се змији.
И мења своје биће (име=биће) примајући у себе семе туђина – његово слово (слово-реч=семе: „Сејач реч сеје“, Марко 4:4). И као жена која прими у себе семе мушкарца, његову ДНК, његов уникални ипостасни запис инорпорирајући у себе, постаје генетски модификован организам. Партнер змије, како би се рекло савременим жаргоном.
Пада, јер србска реч за деклинацију је падеж, постаје отпадник од Бога и Рода.
И поставши одступник, апостата, у паду се заувек по-клања змији, новом господару који му је дао ново име, по себи, гордо носећи његово име у свом имену (као духовни симбол припадности, баш како су људска имена у старини увек у себи носила име Божје -Ел/Ил, Јах, Набу/Небо, Мир, Љуб…).
И онда креће, са српом – у имену, срцу и руци – представљајући се као мудри и верни слуга Божји, на своју браћу која не одступају од Бога.
ПС
Хвала професорици и њеним ескортима на провокацији и инспирацији – корисно сазрцање у згуснутим бојама, које се не би кристалисало у мојој души да не би њих. Још један доказ колико је све јасно и објашњиво и логично и препуно смисла, када се сагледа духовна суштина феномена у војни овога света.
Још кад би неко од „малених српова“, нове српчади које је произвела професионалка у размножавању гордих змијиних чада, имао прилике да прочита и разуме ово и преуми се, па где би радости грешне Евсевијеве душе био крај…
ППС
Уједно ево текста који је дотична тражила као предуслов да се и она спусти са заоблачне висине своје катедре на ниво упљуваног трга међу неокупане и крезубе и укључи у дискусију коју је запалила („Кад неко буде написао одговор на мој текст који има јасну структуру, аутентичну мисао (не копије из уџбеника граматике) и смислен закључак, дакле, текст, а не коментар, јавићу се).
А пошто есеј „са структуром“ мора да има и наслов, ево јој и ефектног, кликбејт наслова: Лепа Биљана и нови тројански србско-српски рат – и након што је захваљујући СтањуСтвари и нама постала чувена, прилике да се још више, победоносно, прослави у српској ноосфери.
Која злоба извире из неких коментара….Згранутa сам…А љубав, а разумевање…јок….Срамота браћо Срби, не ваља вам посао.
ПРЕДЛОГ – ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА – КОМИСИЈИ ЗА ИЗРАДУ НОВОГ СРПСКОГ ПРАВОПИСА
Како се расправа о "србском" – "српском", о "Србству" – "србству", "Српству" – "српству" на сајту Стање ствари ових дана "распламсава", а с обзиром и на то да се то питање – (не)једначење по звучности – специјално код ових (малопре наведених) речи често може наћи и на другим сајтовима, имам један предлог за оне који су или за писање без једначења по звучности "б" у "п", тј, да се уведе изузетак од тог правописног правила, или да се остави двојност/двојакост: и "србски" и "српски".Треба имати у виду да међу школованим стручњацима ова недоумица не постоји и да се она, готово сигурно, неће ни споменути ни разматрати у Комисији коју је Одбор за стандардизацију изабрао ради израде новог српског правописа. (Истина, нисмо наишли на званичну потврду о овоме на сајту Одбора, али смо читали негде да су то спомињали неки стручњаци.) Претпоставимо да је таква комисија заиста састављена на основу чињенице да су стручњаци објавили у издању Матици српске две књиге, 1-2, под насловом "Нови прилози српском правопису", највероватније смо пред сачињавањем новог српског правописа, јер је, још важећи правопис, наишао на озбиљније примедбе стручњака.
На пример, ми у Удружењу "Ћирилица" сматрамо да је – с обзиром на све околности у вези с превише лошим статусом српске азбуке у пракси у Србији (има је једва просечно 10 процената у језику Срба) – српска азбука нема будућности ако јој се у правопису и струци не врати пуна сувереност (једноазбучје) као што јее има свакод руго писмо у сваком другом језику. То, истина одређује и Члан 10. Устава Србије, али гаа кодд нас не уваажава онај ко је задужен и плаћен да га уважава. Наше двоазбучје је својеврсна "шизофренија" и напор за народ да стално "скакуће" с једног (свог) писма на туђе писмо у коришћењу свог језика. Стога смо из Удружења “Ћирилица” упутили званичан предлог да се (и) српски језик, као сваки други, нормира у правопису и уопште у струци (у српској лингвистици) и за српски језик, ми смо из "Ћирилице" већ упутили Одбору за стандардизацију српског језика, јер смо апсолутно убеђени да српска азбука иде к томе да је ускоро нестане и да хрватско национално латиничко писмо (гајица) постане једино српско писмо, што не само да нарушава српски национални, културни и сваки други идентитет него је опасност за српски језик и за будућу асимилацвију Срба. А то се раније већ догодило са Србима католицима, који су прешавши на латиницу, лакше асимиловани у хрватски национални корпус. После напуштања ћирилице и код Срба православаца, и њихово асимиловање биће олакшано.
Да закључим у вези са "србским – српским".
Предлажем заступницима изузетка од једначења по звучности у овим примерима да што пре свако од њих појединачно – свеједно да ли су школовани стручњаци за језик и писмо или се тиме баве као поштоваоци свога језика (уосталом и Вук је био нешколовани стручњак за српски језик, па га многи сматрају горостасом у српском народу и сваки састављач књиге "ко је ко међу Србима" увршћује Вука међу сто најзаслужнијих Срба) – сачини свој предлог да се "србски", "Србство" и сл. прихвати као правописни изузетак. Моје је мишљење да има неких разлога и начина да се то у Комисији Одбора за нови правопис прихвати за изузетак. Али, понављам, у стручној јавности тај изузетак не постоји као предмет расправе. И ако се то не предложи Одбору, готово да је сто посто сигурно да правописци о томе неће ни разговарати. Ако им се то предложи званично у краткој писаној форми, могуће је да би о томе расправљали.
Стога – што пре ПРЕДЛОГ Одбору за стандардизацију, посебно Комисији за израду новог српског правописа. Само тако би ова расправа овде могла да да неки (нови) резултат. Без званичног предлога, стручњаци, готово сигурно, ово питање неће разматраати. А ако то не буде прихваћено у новом правопису, појединачнаа писања “србски” су лични поступак (ма колико чак и оправдан био) није добар јер правопис треба да постоји као последица договора стручњака и одстуапања ће бити сматраана недозвољеним. Да би, можда, то било дозвољено, мора се предложити онима који су за то школовани, на основу струке задужени и, на крају, и плаћени.
Господине Збиљићу,
Ваш предлог има смисла.
Оно што ми није јасно, како надлежном телу Одбору за стандардизацију/Комисији за сачињавање новог правописа послати званичан предлог? Званичан предлог, колико ја разумем, може упутити неки овлашћени субјект, институција, удружење, а не појединац, поготову не обичан грађанин. Можда грешим, не знам.
Можда би, уместо појединачног обраћања, требало размислитти о некој врсти јавног обраћања/петиције, коју би могли да потпишу сви заинтересовани. Тако би се добило на бројности, а, самим тим, и на озбиљности. Не знам ко тачно од истакнути(ји)х јавних личности заступа овај став. Једини ко ми тренутно пада на памет је др Владимир Димитријевић, који је и професор србског језика. Можда би он био права личност око које би могли да се окупе и сви остали заинтересовани за решење овог питања.
Иначе, ово је сајт Одбора за стандардизацију србског језика:
http://www.ossj.rs/
За поштованог Родољуба Лазића
Најбоље је, свакако, да нека асоцијација (удружење и сл.) напише кратак предлог и да неко лично преда да се заведе у Институту за српски језик САНУ на име Одбора — Комисије за израду новог српског правописа у Београду Кнеза Михаилова 36 (први спрат). Добро би било, наравно, да се такав предлог потпише и што више појединаца и да преда на завођење код секретарице на тој адреси.
Мислим да је корисно предлог у дупликату упутити и председнику Одбора за стандардизацију проф. др Срети Танасићу, дописном члану АНУРС-а. Он је врло љубазан човек и познати стручњак и може се и лично отићи на разговор код њега (иста адреса), јер је фини човек, културан, љубазан.
То је најбољи пут да би тај предлог био узет у обзир.
Тако смо бар ми из Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ подносили наш предлог у вези с ћириличким проблемом.
Истина, до сада лингвисти (колико ми знамо) нису сложни чак ни у томе које је српско писмо, неки својатају и хрватску латиницу, па је чак зову „српска латиница“, а један филолог је чак ту латиницу приписао Вуку и зове је „Вукова српска латиница“ иако бис стручњаци морали сви знати да њу Вук није саставио, нити је ту гајићу састављао званично било ко за све Србе. Она је састављана за Хрвате, јер када су они прихватили вуковски српски језик, Беч је утицао да они тај језик приме, али на латиничком писму.
Дакле, предлог је најбоље однети директно на речену адресу, завести га код секретарице на наведеној адреси. или послати обичном поштом па макар и на е-пошту Одбора, али је то мало ризичнији начин да би се он решавао.
Маленкост моја толико зна о томе.
Поздрав.
Српски лингвисти су опседнути ортографијом (правописом), и том својом опсесијом штетно утичу на народне масе, које због тога мисле да је српски „правопис“ битан и за шта што није капитализација или интерпункција. Не знам да се лингвисти иједног другог језика позивају на ортографију када је у питању срицање или писање речи. Које речи постоје, и како се пишу, третирају – речници. Гласовне промене спадају у етимолошко резоновање, које је потпуно бескорисно за правилно срицање и писање речи. У језику нема „резоновања“, језик се учи напамет.
Да је госпођа завирила у добар речник, тамо би видела архаизме типа „србски“, „сербски“, „сербскй“ „српсцие“, и слично. Или, например, секира и шјекира, да не кажем „щекира“. Тада би и схватила да је у питању архаизам, а не погрешно написана модерна реч. Нисам рекао лексема, него реч. То је прва и основна њена грешка, а има их још, јер је исказала таленат да на много начина искаже лингвистичко незнање, и то у врло кратком тексту. Према томе, Ковачевићева је потпуни игнорант у вези са чињеницом да се овде ради о стилистици – употреби архаизама – а не о правилном писању модерних речи. Шта ли би тек рекла да види употебу јата? Или можда дебелог јера, са свим својим салом? Шта ли би рекла да види стилистичку употребу Шекспировог, архаистичног језика, у савременом енглеском? Вероватно би се шлогирала.
Успут буди речено, стилистички је много рогобатнија злоупотреба аориста или емотикона – који су нарочит стилистички ужас – него употреба нискофреквентног придева „србски“, који се изговара једнако као и реч „српски“ (сем ако разлику не желимо нарочито да акцентујемо), и уопште не пара уши. Она чак и не зна да се ове речи изговарају исто.
За њу су све то шпанска села. Проблем је што она није једина.
Поштовани господине Збиљићу,
Захваљујем на додатним обавештењима и конструкивним предлозима.
Свако добро!
„То је прва и основна њена грешка, а има их још, јер је исказала таленат да на много начина искаже лингвистичко незнање…“
Какав ***** од коментатора, није чуо за плеоназам. Исказала да искаже? Страшно!
Дајте бре редакцијо, и ви и ваши „критеријуми“. Сам сам себе цитирао и назвао сељаком због властитог лапсуса – шала (мала). Ваљда у кафани може то да се каже, или кафана треба да буде толико инклузивна, да се поштене жене с малолетном децом (а у кафани!) не увреде због моје шале на сопствени рачун!? Истерајте нормалне Србе чак и из кафане! Па где онда да бегамо!?
Дотле ли је дотерало, да Србин више нема слободе ни у кафани!
Овај пут озбиљно: Страшно!
На бугарском,словеначком,чешком,словачком,пољском,руском и лужичкосрбском језику је ‘б’ а само на новоср’п’ском и његовим дериватима је тако како је!Може уважена професорка о томе нешто да напише а и о турском називу за Србе,гле чуда,SIRPI!