„Разоружаћемо Србију“, дакле, државу, а не криминалце и убице! Тако су до сада са Србијом разговарали само окупатори
Александар Вучић после питања новинара о личној одговорности за недавне догађаје у светлу чињенице да је сам показивао на телевизији слике млевења људи, конференција за штампу у Председништву Србије (Фото: РТС/Снимак екрана)
Догађај из Београда, а потом и Младеновца, као да је ујединио, нацију. Како? Зашто? Ко је одговоран? Ко је крив за ову трагедију? Срби као да су се пробудили из дубоког зимског сна. Слутим да ништа више неће бити као пре. Тако осећам, а видим, судећи по коментарима на друштвеним мрежама, да овако мисли и огромна већина нашег народа.
Одговор представника најодговорнијих људи у држави на убиства у основној школи на Врачару, те масовни злочин двадесетогодишњег младог човека, који је починио у околини Младеновца, био је, благо речено, невероватан, неодговоран, ужасан. Од председника државе, преко премијера и министара показује се да ти људи живе у неком виртуалном свету, који свакако нема много везе са стварним животом грађана Србије. Колико је људе погодила трагедија у београдској школи, толико су их повредили коментари највиших представника наше државе.
Председник и влада Србије
Председник Србије прича да ће „разоружати Србију“. Исламски фанатици, eвo, често аутом великом брзином улете на тротоар, у пешачку зону, негде у Берлину, Лондону, Амстердаму или Паризу, побију десет или двадесет људи. И шта сад? Да се грађанима одузму аутомобили? Или да се са муслиманским заједницама у Западној Европи разговара о толеранцији? Или нешто треће?
Александар Вучић: Разоружаћемо Србију, у свакој школи биће полицајац
„Разоружаћемо Србију“, дакле, државу, а не криминалце и убице! Тако су до сада са Србијом разговарали само окупатори – од Аустроугарске, Павелићеве НДХ, Хитлерове Немачке, Брозове Хрватојугославије, па до данашњег окупатора Србије, НАТО пакта. „Разоружаћемо Србију“ – звучи претећи из уста колонијалног управника. Председник Србије јадикује, жали се, цмиздри, запомаже. Вашингтон, Лондон и Берлин наоружавају Шиптаре на Косову, а Александар Вучић прети да ће разоружати Србију! Са његовим даљим опстанком на власти нема неизвесности – сигурно пропадамо, а насиље у школама, трговима и градовима Србије биће само још веће и грозније. Верујем да је ово данас, после преко десет година његове владавине, јасно већини грађана ове земље.
Сем разоружања, председник државе нуди и „контрамитинг“. Он се стара – с Американцима, Енглезима, Немцима и Шиптарима – да изазове грађански рат у Србији. Хрват Јосип Броз то је урадио 1941, а данас, ето, то ради Александар Вучић. Људе терају на „Вучићев митинг“. Уцењују их да ће изгубити посао ако не дођу 26. маја у Београд. Вучић је отишао у турску амбасаду да изрази саучешће због великог броја жртава од земљотреса, али ни он, ни Ана Брнабић, Кисићка, Вулин, Гашић, Стефановић – сем Данице Грујичић – нису отишли да запале свећу где су се, испред школе „Владислав Рибникар“, спонтано окупљали грађани. Знају да би их народ извиждао, јер их с правом сматра најодговорнијим за злочин у београдској школи и Младеновцу. Ова власт нам је обезбедила економску пропаст и државу увела у дужничко ропство. Курс евра је тако направљен да уништава домаћу производњу, пре свега српско село, а погодује увозној мафији. Тако купујемо храну из Европске уније – рецимо, кромпир из Пољске, сир из Холандије, чоколаде из Белгије, те вино из Француске. Уништио је Завод за уџбенике као најзначајнију српску националну институцију, на његово место довео немачки србофобични Клет. Повереници за дечја права из натовског „невладиног сектора“ годинама урлају „заштитимо дечија права“, делима показујући да им уопште није стало до деце, док је истовремено учитељима одузето право на достојанство најважније људске професије, а родитељима укинуто право да своју децу васпитавају по мерилима која су важила вековима и показала се као исправна и успешна.
Извор: Твитер Ане Брнабић
Пинк
Та телевизија је симбол медија који годинама понижава све што је српско и традиционално у нашој земљи. Људи су сакупили стотине хиљада потписа и упутили влади молбу да забрани „Пинк“. Но, Жељко Митровић је пријатељ Александра Вучића, а то значи недодирљив. Он је, као што сведоче његови интервјуи, необразовани, бахат, примитиван, неваспитан човек, уосталом као и многи из уског круга пријатеља председника Србије. Врхунац је наравно довођење криминалаца, па смо тако добили ситуацију да идоли деци буду криминалци и проститутке. Недавно смо имали прилику да на насловној страни једног дневника видимо децу из основне школе како узимају аутограм од Кристијана. Он је свој боравак на ТВ „Фарми” користио да митологизује своје криминалне активности. Убица из Младеновца Урош Божић себе је назвао „Мали Кристијан“. Звездан Славнић пуцао је у потиљак Оливеру Јовановићу. Убио је младог човека од 22 године. На суђењу није показао нимало кајања. Жељко Митровић га промовише у идола младим генерацијама. Звездан Славнић зарађује недељно 2.200 евра. Колико људи гледа и диве се Звездану, Кристијану, Далили, Анђели! Таблоиди под контролом Александра Вучића свакодневно шире насиље. ТВ Пинк и Хепи свакако су једни од криваца за масакр у школи „Владислав Рибникар“ и убиства у Младеновцу и околини. Да подсетим: син Жељка Митровића на пешачком прелазу убио је младу жену. О његовом суђењу ништа се не пише. Отежавајућа му је околност да је побегао с места несреће. Да ли је већ на слободи?
Бруталност, примитивизам и насиље ових програма не може да се не пренесе на улицу. Онај ко омогућава овај непрестани ментални злочин директно производи насиље, болест и зло у друштво. Довољно је погледати Закон о радио-дифузији, који говори о заштити малолетника и прописује опште обавезе медија у односу на програмске садржаје. Ту је прописано да телевизија мора да има садржаје који доприносе подизању општег културног нивоа грађана.
На ову тему наш познати филмски режисер каже: „За разлику од дјечака монструма и убице, џибер из Младеновца је дио приградске дрипачке колоне која сања да постане звијезда Задруге у којој врије живо блато, у коме се гуши светосавски Србин и Српкиња и гдје се остварују џиберски луциферлуци Жељка Митровића.“ Коме још да падне на памет да опомиње Жељка Митровића, или Пинку и Хепију да одузме дозволе за рад, кад се зна колико су ти људи моћни и утицајни у овој земљи?
Народ је устао. Траже се радикалне мере. „Моментална смена свих чланова РЕМ-а, хитно укидање емитовања ријалити програма који промовишу насиље, агресију неморална понашања на телевизијама са националном фреквенцијом. Смена руководства РТС због емитовања програма који афирмишу насиље, агресију и криминал. Одузимање националне фреквенције телевизија „Пинк“ и „Хепи““, навела је наставница основне школе „Владислав Рибникар“ Марина Видојевић 8. маја 2023. у свом обраћању испред окупљених грађана код Народне скупштине.
Коста Кецмановић
Говори се o Кости Кецмановићу да је био добар ђак и да је из угледне породице. Ништа од овога није тачно. Деца из његове школе немају ништа да лепо кажу о Кости. Приметих да скоро нико не говори о његовим родитељима. Деца нису криви, већ пре свега родитељи, како за успехе деце, тако и за неуспехе. Колико су криви отац и мајка? Зар није чудно да родитељ води своје дете да са десет или једанаест година учи да пуца из пиштоља? Зар његови родитељи нису могли да сина упишу на час виолине? Или математике? Или на учење страних језика, узгајање јагода или малина?
Majкa девојчице са списка убице каже: „Коста је био зло!“ Нити је био супер ђак, а још мање да је био из добре породице. Родитељи су му били професори и лекари. Дакле, вероватно су за наше прилике били материјално имућни. А да ли су били и духовно богати? Како рече патријарх Павле: „Најсиромашнија су она деца, чији родитељи могу ништа да им пруже ништа сем новца.“ Да ли је у таквој породици растао Коста? Зашто овај злочин није починило дете из Врања, Сомбора, Вршца или Лознице, чији родитељи немају ни близу толико новаца?
Фото: ТВ БН
Власт и „ngo“ сектор (финансиран са Запада) истиче да би Костино убиство могли бити резултат „вршњачког насиља“. Не верујем у те приче. И ја сам некада имао тринаест година, па никоме од мојих вршњака није пало на памет да макар само речима повреди учитељицу. О насиљу нисмо ни сањали. А тада у школи нисмо имали „педагошкињу“, „психолошкињу“, а нити „повереника за права деце“. Све нам је то такође наметнуо окупатор из Вашингтона и Брисела. Колико сам из штампе и друштвених мрежа сазнао, пре бих казао да је Коста био размажен, сит и бесан. Родитељи се спремају, чујем, да напусте Србију. Ако! Али родитељима убијене деце тиме неће бити ништа лакше. Коста је планирао да убије најдаровитију децу. Шеф београдске полиције остао је шокиран, као и његове колеге, колико је дете које нема ни 14 година не само био миран када је убијао своје вршњаке, већ ни после није показао никакво жаљење, нити саосећање за убијене ђаке.
Шта се прича?
Сви медији у Србији су или под контролом Вучића, од РТС-а до Пинка, или су у власништву оних који су окупирали Србију од октобра 2000. године. Србија је колонија Запада. То се најбоље види по томе када, на пример, Уставни суд Србије донесе једну одлуку, а онда се појави амбасадор Сједињених Држава и пред камерама окупаторске телевизије, попут TV N1, „prvog regionalnog informativnog kanala“, nova.rs/tv, Јуроњуз, те новина Време, Данас или Недељник (који се искључиво служе хрватском латиницом), „поништи“ одлуку Уставног суда Србије.
Разговара се тако, да се сакрију прави узроци, а у први план се истичу споредне појаве. Време је да поставимо право питање: Ко руководи школством и образовањем у Србији? Нико од одговорних и држави да постави то кључно питање? Разумем их. Они желе да сакрију просту чињеницу, који види већина грађана ове земље. Међу најодговорнијим за ове злочине су управо они: власт, те Вучићеви и окупаторски медији Запада. И једнима и другима руководе натовске „невладине организације“. Оне од октобра 2000. године свакодневно сеју малодушност, безнађе и мржњу против српског народа.
Младен Шарчевић: Светска банка одредила мрежу школа у Србији, Министарство просвете сада то спроводи
Нове вредности Европске уније потпуно су маргинализовале значај родитеља. Брисел и Вашингтон своде мајку и оца на бројке: „родитељ број један“, „родитељ број два“, па чак и „родитељ број три“. Нашу децу кад изађу на улицу чекају исти ти медији и институције који промовишу разврат, ријалити, дроље, наркомане, мафијаше. „Невладин сектор“ у име окупатора наше земље наводно се бори за права деце и жена, а заправо чини све да у нашем друштву створи атмосферу анархије и плодно тло за грађански рат. „Повереници за родну равноправност“, „за заштиту деце“, „за права жена“ од 5. октобра 2000. године кренули су у агресивну кампању да се униште све традиционалне вредности српског друштва. Они зову Србе да са њима „поделе исте вредности“ („sharing the same values“). А у Америци догађаји, као овај на Врачару и Младеновцу, одигравају се ако не свакодневно, оно бар једном месечно. Сада, по њиховој директиви, Србија треба да живи као и они, дакле да сваких две године, на пример, омогућимо деци да врше операцију промене пола. Да ли се у овоме види оно „share the sаme values“? Све сама права и закони да бисте имали где да ухлебите те партијске битанге са купљеним дипломама „приватних универзитета“, све сами заштитници некаквих права, а нигде обавеза према оцу, према мајци, према породици, према друштву и српском народу, нигде ни оних истинских обавеза према самој деци које би им стварно ишле на корист да буду сутра нормални васпитани и образовани људи. Урушили сте све ауторитете. Заборавили сте да кажете да свако право подразумева и обавезу.
Где је српска елита?
Она је побијена од октобра 1944. до децембра 1946. Титовци су почели да убијају угледне Србе и раније, већ од 1941. Познато је да су сваку нацију током векова стварале најспособније главе из света културе, науке и војних вештина. То је знао Јосип Броз, који је патолошки мрзео Србе. Рачуна се да су „титовци“, српски јаничари у служби Хрвата Јосипа Броза, побили око 250.000 најспособнијих Срба. Хрват Анте Павелић побио је око 700.000 у НДХ. Један Хрват имао је на капи знак „У“, а други „црвену звезду петокраку“. Тај зликовац још увек лежи сахрањен у Београду, што је најбољи знак да у Србији и данас владају „титовци“, деца и унуци Брозових јаничара из Србије, којима је Тито даровао куће и станове невино убијених српских домаћина. Броз их је наградио за заслуге, јер су побили српску елиту.
Дакле, данас Срби немају елиту већ „квази елиту“, „титовце“. Погледајте ликове као Вучића, Дачића, Синишу Малог, Стефановића, Кисићку, Гашића, Вулина, Зорану Михаиловић, Драгана Ђиласа, Ненада Чанка, Томицу Милосављевића, бившег министра здравља Лончара, Горана Матића, Момчила Бабића… Све су то људи без имена и дела. Каријеру су направили не јер су били способни, већ послушни партијски кадар.
О погрому српске памети код нас се деценијама ћутало. Ћутали су не само Брозови политичари и настављачи „Титовог пута“. Крајем 1944. године почео је прогон истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Било су то личности којима би се трајно поносиле културе и много већих народа него што је наша: академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић; директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности проф. др Боривоје Д. Милојевић; директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић; угледни германист Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве; проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских богослова; угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић; проф. др Радослав Грујић, један од аутора Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској; сликар Бранко Поповић…
О том погрому српске памети код нас се деценијама ћутало. О томе се веома мало говори и данас. А кад сам уписао први семестар на философском факултету у Загребу, године 1972, предавали су ми многи професори који су предавали на Загребачком свеучилишту од 1941. до 1945. Нико од њих није био осуђен. Предавали су дакле, за време владавине Анте Павелића. То да смо били народ жртва, не само немачког окупатора, савезничког бомбардовања, најсвирепије државе која је икада постојала (НДХ), него и својих сопствених издајника, комуниста-јаничара, о томе се и данас ћути.
Vox populi vox Dei
Прихватали смо „западне вредности и демократију“. Ове речи вешто су скривале сурову пљачку државне имовине и понижавање српског народа. Реформа школског система, чувена „Болоња“, имала је задатак да уништи васпитање и образововање у Србији, а увели су „едукацију“. Више није важно, да ли сте васпитан и образован, већ да сте „по Болоњи едукован“. А то у нашем случају значи да сте се удаљили од проверених, традиционалних вредности нашег народа и да сте потпуно прихватили рецепте који вам спрема натовски „невладин сектор“. Све се то спроводило под лепим паролама као што су „права ученика и студената“. Крајњи циљ реформе био је уништавање школства и образовања у Србији.
Влада Србије у великој мери изгубила је значај, а главни покретачи „промоције демократије и едукације“ више нису државне институције, већ приватне фондације типа америчког милијардера Сороса и сличне, натовске „невладине организације“. Овај процес почео је да се спроводи током председника Бориса Тадића. Процес је коначан, завршни облик добио током владавине председника Александра Вучића, који спроводи политику „ngo“. По новом систему вредности учитељима и професорима забрањено је давати лошу оцену ђацима, јер „то вређа њихово достојанство“. Ученици не треба ништа да знају, не треба да читају, али морају добијати блиставе оцене, јер им то „јача самопоуздање“. Ђаци који су способни и марљиви представљају „сметњу“ у школском систему „Болоње“, јер својим успехом „вређају слабије ђаке“. Ученици напредују без учења, без рада, без знања. Наступило је златно доба за лење и неспособне.
Професорка једне школе, бранећи школски дневник, на примљени ударац који јој је задао њен ученик покушавајући да јој отме дневник, узвратила је шамаром. И, гле слободе и правде, у име ресорног министарства ученик је опоменут, а професорка добила отказ! Све је то савршено у складу „едукацијом“, по програму „невладиних организација“, где се промовише „толеранција и слобода“. Други случај: професорки у једној другој школи извлаче столицу, насилно, за време часа. Она пада на под, срећом не повређује кичму и не постаје телесни инвалид, али ћути, не реагује. Ђаци се смеју. Она и даље ћути, не реагује – боји се отказа.
Ученици Прве београдске гимназије, дубоко потресени догађајем који се догодио у ОШ „Владислав Рибникар“, изашли су са својим предлозима како убудуће спречити овакве трагедије у школама. Њихов предлог чини ми се много озбиљнијим од онога председника Вучића. Ево што нам кажу наша деца:
„Ово је заиста неописива трагедија која треба да буде последњи шамар и опомена нашем друштву да се пробудимо. Овај случај треба да буде освешћење, као и повод и позив на промену“, поручили су гимназијалци. Захтевамо да се пооштре казне које ученици добијају услед непримереног понашања, како би били свеснији последица онога што чине. Самим тим тражимо и да се смањи праг толеранције за избацивање ученика из школе, јер то може да одврати ученика од прављења лоших одлука јер је свеснији нежељене последице. Приоритет мора да нам буде заштита угрожених професора који бивају константно нападнути правима ученика који пре свега не поштују своје дужности и обавезе. Образовање је један од елементарних стубова сваке државе и уколико се тај стуб заљуља настаје велика претња по читаво друштво. Позивамо вас да се сетимо сви да улагањем у просвету ми правимо дуготрајну инвестицију, у највредније што држава има – у будуће генерације и њено образовање. Кладионице, ако државе не може да укине, барем да не буду близу школских установа.“
Млади Србије испевали су и песму: „Мирно спавај, нацијо под окупацијом. Заборављамо наше јунаке, памтимо само лоше ликове, јер нам земљом управљају они, што штите лопове и ниткове. Душевна нам је храна да гледамо грозоте – ужас и страхоте. Волимо идиоте.“
Evo ispevala mu deca himnu njegovom usranom režimu.
Treba da se peva po mitinzima.
I na njegovom. pic.twitter.com/LL2KUD2IOa— Stevanović Vladimir (@VladimirStev) May 14, 2023
Чедоморство
Школски програми и медији Србије сада су и ту српску реч заменили страном и говоре искључиво о „абортусу“. Ова реч не звучи тако страшно као „чедоморство“. А како назвати убијање нерођених људи? Зар то није злочин кога је Србија прогласила законитим. Дакле, легализовани злочин не може да буде кажњив. Колико се у приватним акушерским клиникама годишње убија српске деце? Од тренутка зачећа он је – личност, јединствена, непоновљива. Створен по образу Божијем. Право на „прекид трудноће“ (абортус) постао је закон готов у свим државама Запада. Чини ми се да су Пољска, Малта и Ирска била међу последњима које су пружале отпор овим „напредним законима“. Ако закон допушта убијање нерођених људи, да ли он може да се назове „хуманим“? Да ли сте убили дете при порођају, или у утроби мајке – то је злочин. Убили сте човека. Закон је на вашој страни, али Божији закон сигурно није. Зар и беба у утроби мајке нема право на живот? Право жена јесте једна ствар, а сасвим нешто друго јесте плод у утроби мајке. Нико нема право да убије човека, па ни жена која је трудна. Нерођена деца су убијана од давнина. Али, увек је то доживљавано као страшан грех. Данас је то „нормалност“.
Протојереј Јован Пламенац: Убијање нерођених људи – легализовани злочин над којим се ћути
Језик
Какав језик говоре Вучићеви медији, као РТС или Пинк, или „натовски“, рецимо, N1 или Nova S? Они говоре језиком мржње. Мрзе све што носи име „српско“. Проповедају „равноправност, толеранцију и слободу“, а чине све да униште српски народ, нашу породицу и српски језик. По овом питању, ето, слажу се и једни и други.
Слушамо од председника и владе Србије сваки дан, годинама: „ЕУ нема алтернативу!“ Каква је то политика где се тврди да нешто „нема алтернативу“? Овако могу да говоре само коцкари. И у приватном животу сваког човека постоји увек више алтернатива. Кажите већ једном народу кратко и јасно које су то „европске вредности“. Да ли ово подразумева окупацију дела територија Србије и њено поклањање другој држави, Албанији? Да ли „европске вредности“ значе уништавање породице, ширење примитивизма и разврата, промоцију абортуса, „ЛГБТ“ пропаганда, педофилија, содомија, џендеризам? Све ово се Србији насилно намеће од стране владе Србије и „невладиних организација“ уз свесрдну медијску подршку од стране Запада – и то од 5. октобра године 2000. до данашњих дана.
Говори се да дечак-убица није показао нимало „емпатије“ за побијене вршњаке, да децу треба да „едукујемо по западним стандардима“, да наша политика мора да прецизније „антиципира“ овакве догађаје, да је „абортус“ пожељна појава јер „промовише права жена“. Пљује се по свему што је Србима вековима било свето, његова традиција и језик. За жену која је посланик у Скупштини кажу „посланица“. Силују не само Србе него, ево, и србски језик. Зар новинари РТС-а, Студија Б, N1 и Nova S никад нису чули да у Светом писму постоји „посланица Солуњанима апостола Павла“? Или „Васкршња посланица патријарха“?
Одломак из говора Петра Кочића у Сабору Босне и Херцеговине унутар Аустро-угарског царства од 25. јула 1910:
„Говорити о политичким властима у Босни и Херцеговини не може човјек хладно, не може а да се не узрујава. Политичке су власти у Босни и Херцеговини биле туђинске кад су овамо дошле и за ових 30 година остале су туђинске и грдно нерасположене према нашем народу.“
Кад ово читамо, чини нам се као да слушамо вести данас, од маја 2023. године. Као да није ни протекло стотину година. Једина разлика је што се онда окупатор звао Беч, а данас су то Вашингтон, Лондон и Брисел. Када је он живео, Петар Кочић је пером бранио србски језик. Упозорио је да аустроугарски окупатор намерно квари наш језик смишљеном употребом германизама. Данашњи окупатор ради исто. Чувајмо свој језик. Ако га изгубимо, изгубили смо и себе и издали своје претке. Обесмислили смо њихову борбу и њихове жртве! Одбацимо окупаторске речи. Намећу нам да говоримо о „емпатији“, „едукацији, „тренду“, „таргету“, „агенди“, „абортусу“. Своје зле намере завојевачи се старају да сакрију страним речима. Тада им се чини да народ неће да види какво зло нам стварно спрема.
Далибор Шкорић: Идеолошки подсетник са речником најважнијих појмова
Немам ништа против страних речи које чине опште добро светске цивилизације. Грчка је колевка европске културе. Философија, на пример, и не значи на грчком друго до човека који је „пријатељ мудрости“, односно, како су наши стари писци говорили, „љубомудрије“; гинекологија долази од грчких речи: „гине“ – жена и „логос“ – наука; дерматологија долази од грчких речи δέρμα („дерма“), кожа, и λόγος („логос“) — „учење, наука“. Емпатија јесте грчка реч „патос“ (πάθος) — „страст“, „чувство“, „саосећање“, или по србскоцрквенословенском сочувствие. Није потребно даље набрајати.
Није потребно употребљавати стране речи тамо где не само да постоји добра српска реч, већ је она чак и боља, јача и богатија од постојећих страних речи. На пример: васпитање, образовање, саосећање, чедоморство, милосрђе, благодарност, посвећеност. Ниједна енглеска, немачка или француска реч нема тако добре изразе као што су ове српске, србскоцрквенословенске речи. Ако покушамо да неке наше речи заменимо са „едукација“, то просто није исто и далеко осиромашује сам појам и значење на српском, односно црквенословенском, некада заједнички језик, Бугара, Руса и Срба. Да ли је у томе тајна због чега окупатори Србије настоје да нам наметну реч „едукација“, с намером да заборавимо корене свог језика, традиције и постојања? Уместо да нам деца, чујем, негде и од првог разреда основне школе, уче енглески, предлажем да се у уведе србскоцрквенословенски као обавезан предмет. Тако барем са закашњењем делимично да исправимо неправду према свом језику, кад смо безусловно прихватили „Вукову борбу за српски језик“. Творац те идеје био је заправо Јернеј Копитар, високи чиновник у аустроугарској држави. Својим речником и ортографијом Вук, Копитар и Ђуро Даничић, на пример, удаљили су нас од Светог Саве и наше вишевековне србске литературе.
Када кажемо „образовање“, реч је повезана с општесловенским словом „образ“, а та реч значи радити по „образу Божијем“, „представа о Господу“, дакле „икона“. Образ нас опомиње да смо створени по „Његовом образу“. Када престанемо да употребљавамо реч „образовање“, онда смо искључили из образовања „светост“, „светло“ које нас обасјава и помаже нам да се сналазимо у мраку. А овде су садржане вредности које су цениле генерације нашег народа и представљале су моралне норме нашег друштва. Укратко, ваља да се старамо за децу, за њихово образовање, како „умствено“, тако и морално.
Исто је и са словом „васпитање“. У старим временима знало се шта је то „породично“, односно „кућно васпитање“, а шта патријархално, религиозно, физичко и политичко. Данас је оно у свету замењено средствима масовних комуникација. Сада децу васпитавају мање родитељи и школе, а далеко више „блогери“, „тиктокери“, „инстаграми“ и „инфлуенсери“. Појам „едукација“, латински educatio, од ducere значи „подигнути“, „одгајити“, далеко је сиромашнији од појма „воспитање“, а корен слова јесте питать, дакле, хранити, односно спремити младог човека да буде користан и да буде оспособљен да живи у породици, друштву и држави. Учили су их да чине добра и да се гнушају порока и зла, да буду умерени и дисциплиновани. Овакво васпитање било је готово истоветно код древних Кинеза у доба Конфучија, код Хиндуса, античких Грка. Римска империја нарочито је истицала „љубав за отаџбину“.
За разлику од Западне, римокатоличке цркве, где се вековима проповедало на, многим народима неразумљивом, латинском језику, православни народи Свето писмо одувек су могли да слушају „на родном языке“, како се и код нас писало пре Вука. Средњи век у Западној Европи проповедао је за дечаке „витешко васпитање“, где су их учили да буду часни, храбри и милосрдни према слабијим. Римокатолички ред „језуита“, да би повратио изгубљене позиције после Лутера и протестантизма, нарочито је велику вредност полагао на васпитање деце и омладине. У језуитским школама често су предавачи били познати и славни математичари, лингвисти и уметници. Није био редак случај да су у језуитске школе своју децу слали родитељи који ни сами нису били ни римокатолици, а можда ни религиозни. Веома утицајне књиге о васпитању биле су од Француза Мишела Монтења из 16. века, те Енглеза Џона Лока из 17. века, а нарочито Француза из Швајцарске Жан Жак Русоа и његов роман Емил, из 18. века. Велики руски писац Лав Толстој није написао само бесмртна дела као Рат и мир, Ана Карењина, Севастопољске приче, и многе друге, већ се бавио и питањима школства. Написао је Воспитание и образование: „Воспитание есть принудительное, насильственное воздействие одного лица на другое с целью образовать такого человека навыки поведения, привитые семьёй, школой, средой и проявляющиеся в общественной жизни.“ Дакле, без принуде и насиља нема истинског образовања, било је јасно не само Толстоју, већ и свима који су размишљали о тој теми.
(Извор)
Дао сам кратку историју васпитања у Европи кроз векове да бих показао да ово није само наш проблем. Видимо да се и Европа одрекла себе, просто је издала себе и своју традицију. На нашем континенту више нико не прича о васпитању, већ искључиво о „едукацији“. Дакле, да се људи, „едукују“ за парцијалан, ситан, ограничен део посла, те да тако буду као неки привесак у производњи. Заборавили су да је некада тај појам био много шири и означавао је, човека који је саздан „по образу Божијем.“
Закључак
Када би новац пореских обвезника који држава Србија издваја за соросовско-бриселске „невладине организације“, као и за медије преко којих се та пропаганда врши, био употребљен на очување породице, број чедоморстава и убијања нерођених људи био би далеко мањи. Познато је да ове „ngo“ органзације пропагирају џендер и родну глобалистичку идеологију, у којој су сексуалност, хедонизам, себичност и новац врхунски принцип живота. У тој идеологији, разуме се, да нема места за милосрђе, састрадање, праштање, милостивост, благоделање, честитост, помиловање или благодарност.
Велике несреће, националне трагедије могу да се савладају само радикалним мерама. Да би се наш народ сачувао од претеће катастрофе и нестанка потребно је из јавног простора, из свих медија, потпуно одстранити „пету колону“. Зна се ко су људи и организације које раде на томе да се Србији одузме део територије и да се потпуно уништи школство и образовање. „Пета колона“ су особе које раде у влади Србије, у окупаторским „невладиним организацијама“, те представљају интересе окупатора. Уосталом, то каже о закон о невладиним организацијама“ у Сједињеним Државама (U.S. Law on foreign funding of NGOs) из године 1938! Треба јасно и гласно да се каже да они издају Србију. Ваља провести смену кадрова у свим кључним министарствима државе, телевизије и штампе. Ово ваља спровести одлучно, бескомпромисно и – одмах. Идеологију либерализма и глобализма ваља одбaцити. Србији је нужна идеологија патриотизма. Одмах прекинути са понижавајућом праксом – која траје већ преко две деценије – да нам из Брисела и Вашингтона у Србију шаљу трећеразредне политичаре и да нам деле лекције као да смо ми умноболни и ретардирани ђаци, па никако нисмо способни да научимо бриселске „Богом дане европске вредности“.
Ваља пре свега изгласати закон у Народној скупштини да је над Србима извршен геноцид, и то како у Првом светском рату, тако и у Другом. Прекинути са ритуалном самомржњом политичара из Србије „због Сребренице“. Енглези су за последњих сто и педесет година само у Индији убили преко педесет милиона Хиндуса. А заједно са Американцима, Англосаксонци су побили све готово аутохтоне становнике Северне Америке и Аустралије, што чини, када се томе додају и убијање црнаца у Африци, преко сто милиона. И гледајте сада на делу бескрајно лицемерје и цинизам Енглеза! Захтевају да се Срби прогласе „геноцидним народом“ због „осам хиљада убијених муслимана у Сребреници“. А ћуте о сопственим злочинима које су починили током две стотине година како владају овом планетом. Сто милиона жртава нису вредне да се спомињу, јер су убице били Англосаксонци! После ових бројки, натовске „ngo“ организације које делују у Србији потпуно губе смисао и морално право да делују у Србији. Просто се види да су оне само инструмент у рукама Запада да се Срби оцрне и уцењују „док је света и века“. Ваља непрестано истицати чињеницу да су Срби, поред Белоруса, Јевреја и Руса, најстрадалнији народ у Европи. После Првог светског рата Србија је изгубила 25 одсто становништва, а после Другог око 20 одсто. Српски губици су, гледајући процентуално, далеко већи него јеврејски, а једино су Белоруси и Руси имали нешто веће губитке од Срба. Ваља изгласати закон којим се у медијима Србије забрањује ширење мржње према српском народу. Србофобија мора да се кажњава по закону. Већина данашње штампе у Србији и медији у целини некажњено шире србофобију.
Драган Крстић: „Трава све боље расте, што се ниже коси“ – енглески одговор на геноцид над Србима
Да се вратим српској школи, где ваља да се уведе ред и дисциплина. Јер како рече енглески философ Бертранд Расел: „Што год је било велико и важно у људској историји, постигнуто је благодарећи дисциплини. Немам симпатије за неке модерне теоретичаре образовања, јер мислим да потцењују важност дисциплине.“
Categories: Писма из Жумберка
Има доста добрих увида и предлога у овом тексту. Међутим, цео парадокс наше тренутне друштвене ситуације и заговарања промена је у томе да смо ми (полу)окупирана „држава“ и да је потребно спровести многе мере које окупатори и њихови намештеници у разним институцијама неће дозволити. Такође не постоји критична маса која би погурала спровођење промена одоздо. Оквирно, око 80 процената људи у земљи је формално православно, од тога свега неколико процената иде „редовно“ у цркву. Колико људи не пропушта више од три литургије заредом и бар једном годишње се исповеди и причести, што је од давнина минимум да би се човек назвао хришћанином, без обзира на то колико је грешан? Вероватно не више од једног процента становништва, ако и толико. То је око 60 хиљада људи. А колико хиљада абортуса се изврши годишње у Србији? Тако да се ни формално „православни“ народ већински не би сложио с увођењем многих потребних мера. Комунизам нас јесте унаказио, али да ли се неко запитао зашто је Бог дозволио геноцид над Србима у НДХ ? Кад је кренуло то богодступништво српско? У ком веку је масонски краљ уводио диктатуру у којој је најмоћнији био хомосексуални генерал а полиција разбијала главе богомољцима због протеста против Конкордата? У ком веку је аустроугарски плаћеник реформисао српски језик, а размонашеник кренуо да „просветљује“ Србе? Испада да нам је робовање под Османлијама, колико год страшно било, сачувало душу јер они се нису мешали у веру робова. Има свети владика Николај одличну књигу Рат и Библија у којој не даје одговоре зашто су нам се дешавале ратне катастрофе, у коју убраја и, због жртава, страшну победу у Првом светском рату, али у његовој анализи историје Јевреја у Старом Завету огледају се неке паралеле са српском историјом. Ако гледамо да је, ко што Антонић написа, Источно Ромејско Царство у петом и шестом веку било оптимум државног живота хришћанског, све после тога је просто пад, сурвавање с краћим периодима задржавања тог пада, код појединих народа. Све у свему, не постоје друштвна решења, па ни државна. Једино је да свако уради што може као појединац: чешће на литургију, чешће молитве, чешће милостиња, чешће окретање другог образа… Дакле, ревност се тражи од народа верног, да би нас Господ удостојио милости да и свештеници и владике буду ревносни и правоверни и да би се ширило делатно знање православно међу Србима. Само тако су могуће неке промене. Потребно нам је чудо Божије.
Колико су Срби Јасеновца себи приредили након другог светског рата кроз чедоморство?
Треба да се покајемо и уз Божју помоћ кренути да се рађамо!
Зато нам се и јављају утваре под мантијом попут Јована Ћулибрка који гледају да смање истински број јасеновачких жртава. И оно што имамо изгубићемо!
Крилатицу „Срби су небески народ!“ је убацио највећи србски непријатељ који уједно познаје душу србског народа.
Презримо непоштење, кренимо да се уз Божју помоћ рађамо!
Како је и зашто Вучићев (и Додиков) закон о српском језику и ћирилици доживео потпуни крах
Извесну наду да ће Вучићева иницијатива за писање и усвајање закона о српском језику и ћирилици, у шта је увучен и Додик у РС, донети нови живот српској ћирилици – стекли су многи у Србији. Јер, било је заиста крајње време да се једном неко у власти сети да постоји актуелни Устав Србије у коме је нормално решено питање писма (и) српског језика на референдуму за усвајање 2006. године у овој потпуно јасној и данас важећој одредби:
„Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
То је одредба која суштински иста постоји у свим уставима других земаља које имају у свом саставу одредбу о матичном језику и писму и језицима и писмима мањина. Узели смо пример из хрватског устава због лингвистички истог матичног језика којим се служимо. Хрвати једино у својој осамостаљеној варијанти српског језика, озваниченој у свету под називом „хрватски језик“ користе неке различите лексичке варијетете, али суштински њихова уставна одредба о матичном језику и писму не разликује се од српске уставне одредбе. Она код њих гласи:
“Članak 12.
(1) U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.
(2) U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.”
Лексичке разлике суштински ништа не мењају. Разлика је једино у ставу 2. где Хрвати нису записали да су „у употреби други језици и писма“ као у српској одредби, него да се “može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“. Дакле, код њих други језик и писмо може, а не мора бити. Тако су они одлучили да у Вуковару нема званично у употреби српског језика и ћириличког писма.
Код Хрвата се још нешто разликује од српског случаја (у Србији). Они имају Закон о упораби језика и писама у коме су много већи захтеви да би се поставиле табле с мањинским језицима и писмима поред хрватског језика и писма (латиничког, свакако). У Србији је довољно и 12 процената мањинских становника у неком месту, па да је са српским језиком и писмом у употреби мањински језик и писмо, а у Хрватској тај проценат је готово три пута већи (33 одсто). Србија је увек и у свему попустљивија кад је реч о мањинама и њиховом језику и писму. То нам се не враћа баш увек разумљивом мером, али – нека нама то: није нељудски што се у Србији боље поштују права мањина него у Хрватској. То је одавно традиција.
Нешто је друго важније, занимљивије и по Србе много погубније у Србији у поређењу с Хрватском. У Хрватској се уставно слово о матичном (хрватском) језику слово и писму (латиничком) увек и свуда у Хрватској примењује сто посто. То значи ада код њих не постоји ни један једини случај у целој Хрватској да се хрватски језик испише туђим (ћириличким или неким другим писмом осим њихове гајице), а у Србији већ 17 година уставна обавеза из става првог (“српски језик и ћириличко писмо”) примењује се просечно једва у 10 одсто случајева. Значи, кад је реч о Хрватској, тамо власт примењује сто посто своју уставну одредбу из става првог Чланка 12., а у Србији власт не примењује српску уставну обавезу о српском језику и ћирилици у 90 одсто случајева у просеку. Та одредба се у Србији примењује у вези с ћирилицом у потпуности само у државним институцијама. Све изван тога је тешко неуставље. Стога у Хрватској, као ни у било којој другој земљи Европе и света, ниједно матично писмо у матичном језику није ни у каком проблему и тешкоћама. Свака земља, осим Србије, не дозвољава ни један једини промашај у вези с писмом. Дозвољава само Србија (читај, наравно: државне институције, власт).
Шта су Срби Богу и(ли) својим властима свих 17 година грешни, па још немају власт да спроведе уставну (читај: народну обавезу с референдума) па једини у Европи и свету у својој “независној држави” за 17 година “независности” још немају свуда макар своје писмо у свом језику, него и после комунистичке власти у Југославији и познате фаворизације хрватске латинице у језику Срба и даље немају увек и свуда ни у Србији свој језик и своје писмо (ћириличко, наравно, како у Уставу пише да треба да имају).
Пошто ниједна друга држава не прави свом матичном народу проблем у његовом језику и писму, тј. никада свој матични народ не закида ни у језику ни у писму, само у Србији је 2001. године основано Удружење за одбрану ћирилице “Ћирилица”, а онда убрзо и још седам-осам таквих “одбрамбених удружења” за спас увелико протераног, избаченог и(ли) замењеног српског писма туђим писмом.
“Ћирилица” је успела само у Уставу, али не у власти
У својој борби за враћање српске ћирилице у употребу Удружење “Ћирилица” је успело да се усвоји исправна, нормалан, практична и уобичајена у свим уставним одредбама у Европи и свету (малопре смо је цитирали из хрватског Устава стога што нам је он ближи због истог језика. “Ћирилица” је у томе успела највише због разумевања Коштуничине владе, његовог тадашњег министра Драгана Којадиновића и његовог тадашњег саветника лингвисте мр Б. Брборића. Тај тројац је заслужан што је у договору с “Ћирилицом” саставио (малопре цитирану) одговарајућу уставну одредбу коју је народ усвојио на референдуму 2006. кад је усвојен и у Скупштини Србије озваничен нови Устав.
После исправне уставне одредбе споменути тројац није био више на власти, нажалост, Б. Брборић је убрзо умро и било је остало новој власти да она усклади с Уставом Закон о службеној употреби језика и писама и да примени у пракси (и) став први Члана 10. Устава о стопостотном праву (и) Срба на свој језик за својим писмом.
Од тада (после 2006) променило се неколико влада, али се није ама баш ништа променило у примени уставног права и за Србе у њиховом језику и писму. Никад ниједна власт није ускладила Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године у вези са ставом првим реченог уставног члана. У пракси се наставило смањивање уставног права једино Срба на своје ћириличко) писмо, једино се стално смањивао проценат употребе ћирилице у српском језику у многим областима, тако да је данас много угроженије право Срба на своје писмо у Србији у односу на Милошевићево и ДОС-ово време.
Потпуно пропао Вучићев и Додиков покушаај спасавања ћирилице новим законом
После свега лошег по српско писмо, “ствар у своје руке”, богами, узе председник Србије Александар Вучић који се у многим областима показао као предводитељ целокупне владавине у Србији. Многи у народу су то подржавали и данас многи подржавају. Народ се опекао од сваке претходне власти, опекао се од лошег рада у многим српским институцијама и мислио је: “Хвала Богу да неко узме власт у своје руке да би се нешто нормално и брзо урадило. Вучић се заиста показао, као права “машина”, на пример, у поправци или новој градњи путева по целој Србији. Он је у томе заиста претекао деценије веома лоших и(ли) непостојећих путева по Србији.
Зато, кад се Вучић 2021. бацио на обећања о спасавању ћирилице, и стручњаци за језик и писмо и “обичан” народ, поготово чланови више удружења за одбрану ћирилице и за коначно спровођење у пракси и уставног права Срба по ставу првом Члана 10. истицали су уверење да ће с ћирилицом код Срба најзад све постати како по Уставу мора и како треба.
Председник Вучић је на неколико скупова у јавности (заједно с Додиком) и у Србији и у Републици Српској говорио: “Спасићемо ћирилицу.” Сви су Срби који воле свој језик са својим (ћириличким) писмом (а таквих је довољна већина), мало је рећи, били одушевљени. Није била нимало обична и мала ствар да се појави Србин на власти који има озбиљну намеру да, после сталног прогона, забрањивања ћирилице уредбама и законима у свим окупацијама Срба и Србије, посебно у целом 20. веку, и замењивања српске ћирилице наметаним и фаворизованим специјално под комунистима хрватским писмом у Југославији, као и дугмом опструкцијом уставне важеће уставне обавезе.
На иницијативу председника Вучића (и с њим саглашеног Додика) на “брзу брзину” је пред изборе 2021. сачињен Предлог закона о српском језику и ћирилици (не наведосмо прави назив закона јер је он толико бесмислен да га није могуће запамтити) и он, без икакве јавне расправе, би усвојен на Дан српског јединства 15. септембра 2021. године у Скупштини Србије и од власти и од опозиције једногласно – са сто посто гласова тада присутних посланика.
Многи су били одушевљени због тог усвојеног закона. После мало нећкања (што није три године пре тога узет у обзир сачињен уз помоћ лингвиста предлог много бољег закона о српском језику и ћирилици у Министарству културе с Владаном Вукосављевићем на челу) и српски лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика својим изјашњењем су подржали тај Вучићев предлог, тј. Предлог закона на брзину сачињен од српских правника. Подржала су га, угледајући се на лингвисте, и већина удружења за одбрану ћирилице. У једном удружењу је чак сачињен и објављен невиђени хвалоспев и том закону и себи што су, ето, у том удружењу “успели да докажу да су у својој борби за ћирилицу били у праву”.
После годину дана у Вечерњим новостима – када се видело да тај такав закон нико није ни покушао да спроведе, јер је, практично, неспроводив, нити су га Вучић, Додик и било ко из власти спомињао га је власт више, после избора ни споменула – лингвисти су се (из)јадали народу (читаоцима Новости) посебно зато што Влада није годину дана основала Савет за српски језик, јер су се лингвисти у њега много надали (пошто су добили право да у њему они имају већину). Касније (недавно) Влада је, изгледа, сажаливши се на лингвисте, основала и тај савет, а шта ће он (у)радити, по ономе што недавно изјавише, изгледа да нема вајде ни од тога савета, бар кад је о српском писму.
Само су “Ћирилица” и “Српска азбука” знале да од тог таквог закона вајде нема
Једино су два удружење одмах знала да од најављеног закона нема вајде. “Азбука” је била још песимистичкија од “Ћирилице”, па је проценила да о том закону не вреди много писати ни пре ни после усвајања. “Ћирилица” је схватила да је Вучићева иницијатива тешко остварива када је прочитала да Вучић није нигде и никада рекао: спровешћемо уставну обавезу о ћирилици. Говорио је да ће(мо) “спасти ћирилицу иако је и латиница наша”. Ми смо у „Ћирилици“ одмах схватили ко га је од стручњака научио да је “и латиница наша”. Председник Вучић је то (на)учио још као ученик у комунистичкој школи Стипе Шувара, најпре, а онда у време његових активности у СРС-у у коме је био кадар те странке за декана Филолошког факултета лингвиста русиста Р. Маројевић. Он је први пред разбијање Југославије преименовао хрватску гајицу у “српску латиницу”. Ту је, дакле, лежао “зец” Вучићеве наивности и неупућености да је “и латиница наша”. Она јесте наша само колико је наша и “енглеска верзија латинице коју нам нико не брани да користимо у енглеском језику. И хрватску латиницу не само да нам нико не брани да је користимо у свом језику него су нам је сви окупатори наређивали уместо забрањиване нам ћирилице. А Хрвати не само да нам је не бране, него су Србе у Вуковару чекићима по ћирилици на таблама убеђивали да је Србима довољна та латиница коју им је легализовао српски правопис као „наслеђе из српскохрватског језика, и шта сад има да се Срби муче на два писма, кад им и српски лингвисти прописују, противно, Уставу Србије, као алтернативу хрватско писмо? Ако српски лингвисти нису жалили Србе да се само „шизофренишу“ у дилеми којим писмом да пишу свој језик, Хрвати су сматрали да ће Србима у Вуковару олакшати живот да бар немају дилему којим писмом да пишу од два дозвољена им писма.
Када смо ми у “Ћирилици”, пред само гласање у Скупштини, некако пронашли тај закон, видели смо да се у њему уставна обавеза не спомиње, да се закон ставља изнад Устава, затим да је уведено нешто што свет још није ни чуо ни видео — да врста писма у српском језику зависи од тога чије је власништво у фирми, и када смо прочитали да ће новчано за писање ћирилицом бити награђени (смањењем пореза) само један део грађана (то су они чије су фирме у њиховом личном власништву), брзо смо изанализирали ту неуставност у новом предлогу закона, ту апсурдност да само Срби и даље неће бити јединствени макар у писму и кад су грађани, по том закону, с неједнаким обавезама и правима у вези с ћирилицом, брзо смо написали молбу тадашњем председнику Скупштине Дачићу, председнику Србије Вучићу, председници Владе Бранбићевој и министарки културе да тај предлог закона скину с дневног реда да се Србија не (о)брука таквим цивилизацијски потпуно неприхватљивим законом. Написали смо им и ово: ако тај такав неспроводив, неуставан и нецивилизацијски закон донесе макар нових десет процената ћирилице па ње у Србији буде уместо садашњих 10 одсто бар 20 одсто, ми из “Ћирилице” доћи ћемо пред Скупштину да нас „испљују“ и посланици и народ.
Изгледа да нећемо бити ми из “Ћирилице” „пљувани“ пред Скупштином јер смо сто посто погодили да од таквог закона нема баш никакве вајде.
“Ћирилица” је још пре двадесет и више година, посебно и нарочито од пре 17 година, када је усвојен нови Устав Србије с цитираном овде раније одредбом о српском језику и ћириличком писму, највише лингвистима у институцијама (верујући да бар они разумеју оно што се о писму мора разумети) и властима како се на један једини начин може вратити пуни живот српском писму које је до овог часа у Србији избачено, замењено у јавности из употребе чак 90 процената.
Лингвистима и властима смо објашњавали у више од 20 наших књига у којима је овакав општи кратак истоветан закључак.
Прво, српска ћирилица се плански прогони, забрањује и као замена, намеће јој се латиничко писмо још од 11. века (посебно откако је састављена хрватска верзија латинице – гајица) која је, нарочито под комунистима, доживела код Срба претварање у мањинско писмо.
Друго, пошто је латиница (хрватска гајица) до данас наметнута осмишљено у Југославији Србима као већинска навика у односу на избацивану од власти српску ћирилицу, српско писмо може се вратити, по Уставу, пуни живот само под условом: да се у српску лингвистику, тачније србистику, и у српски правопис врати нормално, уобичајено у Европи и свету у свим престижним језицима једноазбучје, а Срби могу да уче хрватско писмо, пошто је лингвистички реч о истом језику да не бисмо графички “преводили” хрватски на српски језик, а да бисмо читали хрватске текстове и књиге. Исто је то и за Хрвате корисно да науче српску ћирилицу, али Хрватима, као ни било ком другом народу, неће никад пасти на памет да уведу два писма (алтернативно) за писање свога језика јер је изузетно штетно да се било који народ међусобно дели у писму у свом језику. Сви други народи, наравно, јединствени су у употреби свога језика на своме писму. Од тога одступају и деле се међусобно само Срби, што је страшна национална, цивилизацијска, културна, идентитетска, психолошка и још много која штета.
Закон о српском језику и ћирилици, овакав какав је, оригинална је наша будалаштина
Треће, после тога посла у лингвистици (враћања нормалног суштинског једноазбучја), власт има обавезу да спроведе то што пише у Уставу и свакако правопису , а ако већ хоће закон и о српском језику и ћирилици, обавеза је да тај закон буде усклађен апсолутно с уставном одредбом јер је основни акт сваке државе Устав изнад сваког закона и ниједан закон не сме поништавати и умањивати уставну обавезу и дезавуисати Устав у било чему, па и у вези с језиком и писмом. Кад је реч о српском Закону о српском језику и ћирилици, такав закон не постоји нигде у свету и у Европи. Зато ми не верујемо да наша власт преписује све законе из Европе због нашег става да нам је „Европа без алтернативе“. Јер овај закон о српском језику и писму, овакав какав је, нисмо имали од кога да препишемо. То је наша домаћа оригинална будалаштина из 2021. који је ем неуставан, ем је и цивилизацијски апсурдан јер су грађани по њему неједнаки у обавезама и правима у вези с писмом српског језика.
Често нашим лингвистима и властима спомињемо чињеницу да Хрвати немају посебан закон о свом матичном језику и писму, па опет ни један једини Хрват није у недоумици које је његово писмо и којим писмом треба да пишу свој језик. Они то науче од почетак свог школовања из свог правописа, па им не треба никакав посебан закон да предвиђају казне за Хрвате који не пишу својим писмом свој језик. И никад ниједан Хрват свој језик не пише неким другим, туђим, алтернативним писмом, јер алтернативно писмо у свом језику нико не допушта, па ни Хрвати. То чине само српски лингвисти у српском језику и српске власти у противуставном закону.
Треће, после обавезног будућег усвајања нормалног правописа у једноазбучју (ћириличком по српском Уставу и општој пракси света), ваљда је нормално спроводити Устав у пракси, а не држати га само на радном столу или само држати руку на њему приликом прихватања државничке службе, а не читати оно шта и како тачно у њему пише и не спроводити га као народну већинску вољу у њему с референдума.
Навика је једна мука, а одвика сто мука
Четврто, можда морамо имати једно време имати и посебан закон о српском језику и ћирилици, али не никако овакав као постојећи, него закон који је усклађен с Уставом, док се цео народ поново не навикне на своје писмо јер је дуга неуставна пракса у вези с писмом одвикла многе Србе од свог писма. А, зна се, навика је једна мука, а одвика је сто мука. Неки формално Срби (а, у ствари, велики антисрби који буквално мрзе све што је српско, па и српску ћирилицу, такви увек пишу свој језик хрватском латиницом, јер им је она “боља“, а нико нема чиме ад објасни по чему би могла објективно бити стварно боља. Више научника у свету је доказало, у ствари, предности ћирилице над латиницом по више основа.). За такве Србе (антисрбе) потребан је потребан закон да би се од таквих наплатило непоштовање Устава и српског народа, па би се новац од њих због мржње према Србима и ћирилици могао узети и дати у хуманитарне сврхе. Рецимо, за лечење макар деце ако не и старијих. И за лечење деце која су по нашем закону ослобођена сваке одговорности и кривице, па и када пострељају више ученика у школским клупама.
Ми у “Ћирилици” верујемо да би председник Вучић, због своје неограничене власти (некад је, изгледа, Србима потребан просвећени аутократа зато што су им институције слабе), када би хтео да примени Члан 10. Устава Србије, могао да врати пуни живот српском писму у српском језику. Али то сигурно неће моћи овим оваквим законом који је 2021. усвојен на његову иницијативу и који еј он потписао и без читања, јер су га његови правници уверили да је закон добар. Да је прочитао тај закон, тешко је веровати да би га потписао за употребу јер је, како се тврди, био одличан студент права.
(20. мај 2023)
Бол
Бол
Безизлаз
Безријеч
Вришти
Тврђава
Наша
Посједнута
Злом
Залуд
Снага
Без
Циља
Залуд
Све
Без
Бога
Бол
Је
Аларм
И кључ
Момчило