Против чега су се, онда, сви на Западу устремили? Питање би било много јасније ако би било постављано личном заменицом „кога“

Сцена из филма Александар Невски (1938)

28. X 1973. После неколико недеља ратних неизвесности на Блиском истоку, у рату између Арапа и Израела, наилази период повећане неизвесности мира, барем што се нас тиче. Ратне неизвесности су биле привремене, јер је исход рата унапред био одређен великом успешношћу Израелаца и слабом борбеном спремношћу Арапа. Тако се у овим нашим противуречним временима рађа још један од многобројних парадокса: рат са својим сталним и многобројним ризицима постаје лакше предвидив од исхода мира.

Рат и мир Лава Толстоја (Фото: Википедија)

Иза спољних и феноменолошких недоумица стоји, као и увек, проблем значења речи. Шта је, у ствари, „рат“ и шта је значење речи „мир“? Када је Толстој писао Рат и мир та два појма била су довољно разграничена и значења речи датих још у наслову стварала су посебан драматски ефекат. Скоро један век касније, амерички министар спољних послова Џон Фостер Далс (Dulles) написао је својеврсно сведочанство о нашој епохи под насловом Рат или мир (War or Peace). Обе именице су идентичне, само је везник различит. Код Толстоја је везник „и“ дат у пуном значењу и не ствара никакве недоумице. Велики писац је писао сведочанство о минулој епохи и писао је тачно о ономе што је и хтео, обухватајући и рат и мир једног доба, на чијем крају је он управо и био рођен. Ни лексички ни синтаксички у том времену ништа није било нејасно, као, уосталом, ни у самом делу великог сведока и ствараоца. Како се, међутим, може схватити онај везник „или“ у значајној књизи наше епохе? Парафразирајући Толстојев наслов, Далс је вероватно осетио да су у питању схватања двеју епоха. Основна његова теза је одбрана „чврсте“ политике према комунистима, која једино може да спречи трећи светски рат, због чега се и намећу алтернативе или-или. Али проблем је много сложенији и нисам сигуран да је Далс довољно схватио све значењске импликације речи које је користио. То није био само његов проблем, већ су та флуктуирајућа значења карактеристика наше епохе. Други светски рат завршио се бесмислено и стварно није ни престао, јер се завршио „хладним ратом“. Иако на први поглед изгледа шармантно у свом парадоксу, израз је опасан будући да сакрива многе ствари и чини легитимним омашај претходне политике. Оно што се назива „хладним ратом“ сведочи о слому гигантских напора две трећине човечанства у вишегодишњем крвопролићу и такав омашај ега појединаца и огромне масе људи није могао проћи без последица по семантику односа према реалности. Далс је писао о наметнутим алтернативама, као да су те алтернативе семантички јасне, али оне су стварно нејасне и могле би се у наслову прочитати као семантичке, а не као политичке и идеолошке алтернативе. Драматски јасан наслов Толстојевог романа и семантичке недоумице у Далсовој књизи добро описују разлике између европских епоха у размаку од једног столећа. Обе епохе односе се на ратове који су потресали читаво човечанство, али исходи тих ратова били су сасвим другачији.

Џон Фостер Далс и Двајт Ајзенхауер, 18. 11. 1955. (Фото: Политико)

Која су била стварна значења речи попут „слобода“, „демократија“, „правда“, „истина“ и многих других, фундаменталних? Када анализујем значења тих речи из свог детињства и касније, у свом малом кругу људи и реалности у коме сам се кретао, знам да су многи делови конотативних и денотативних структура важних речи били померени или погрешни, са психолошким варкама које су могле бити – и биле су – егзистенцијално залуђујуће и опасне. У том кругу људи, практично у мојој породици и ближој околини, већина нас била је спремна да уочи ту варку, и уочила је и уочавала је без обзира на цену која се због тога морала платити, а та цена је заиста била висока.

Али многи су одбили да се суоче са тим варкама и још су их интензификовали. Не мислим овде толико на „источни“ свет у тоталитарним системима, јер се он обелодањивао у малом проценту популације, само код оних који су пристали на жртву, а страшне психолошке драме које су се неограничено одвијале у људима остале су прекривене ћутњом или тамом. Чак је и „наш“ случај остао многима, практично готово свима непознат. Тек од скора, са „дисидентском“ књижевношћу и „самиздатом“ у Совјетском Савезу ствари су почеле да се помаљају из царства мрака. Мислим овде пре свега на Запад, који у тим сазнањима изузев својих сопствених, субјективних ограничења, није имао никаквих других сметњи да развија увид у многобројне варке својих речи. Запад ради још увек са истим оним речима и значењима са којима се понашао и током Другог светског рата, што и јесте довело свет до ивице катастрофе. Његов преовлађујући прагматизам ослања реч на спољни критеријум и проверава валидност значења у кореспонденцији са баналном реалношћу, а питање је колико су и те баналности реално схваћене, што потпуно затвара круг сазнања, водећи га, грубо узев, у својеврсни нарцисоидни аутизам.

Леонид Брежњев и Ричард Никсон, јун 1973. (Фото: Радио Слободна Европа)

Не знам да ли ће ово што ћу написати бити пакосно, или ће допринети анализи онога о чему пишем; надам се да неће бити оно прво. Када сам боравио у САД, Џон Фостер Далс је дотрајавао своје последње дане. Боловао је од рака дебелог црева, што би по психоаналитичким тумачењима указивало на „аналну фиксацију“ са (у овом случају) „педантним“ карактером и ригидном личношћу. Сећам се слике приликом његове посете Ајзенхауеру, вероватно опроштајне. Мада сам скептичан према сличним психоаналитичким тврдњама, овде су се оне прилично добро уклопиле у општу слику која постоји о Далсу. Међутим, овде није у питању Далс као појединац, већ као личност која је репрезентативна за много шире оквире понашања читавог Запада – због тога сам се и усудио да говорим о можда нелепим стварима. Општи историјски токови не могу се одвијати без својих репрезената, као што ни појединац, са својим психолошким стањем, не може стајати на одговорним институционалним положајима уколико психолошки не репрезентује општу психолошку раван институционално конституисане средине.

На известан начин, Далс ме подсећа на Лутера, са свим психолошким особинама и понашањима која су се одвијала у оквиру суштински сличних дилема и алтернатива, само са неколико векова закашњења. Не браним, разуме се, „ђавола“, ни Лутеровог, ни Далсовог, реалног, нити оног који им се приказивао у привиђењима, и устајем против тих врста искушења, заиста ђаволских. Постављам само питање колико се борба против комунистичког „ђавола“ може водити семантиком протестантизма и Римске цркве, а искушење представља, у ствари, појачани облик римокатолицизма и протестантизма (прагматизма). Као што су Вебер и остали одавно приметили, у основи западне цивилизације лежи протестантизам (нарочито у њеном екстремном, англосаксонском облику), а психоаналитичари су томе додали и „аналну фиксацију“ или аналну регресију (не обавезно са канцером ректума), што је све довело до изразите материјалне производње и преоријентације ка материјалном систему вредности. Римокатолицизам са својом строгом доктрином ауторитарности и хијерархије, теократским или плутократским концептом државе и друштва, допринео је ефикасности успостављене организације материјалне производње. То су, уопштено говорећи, биле основе веровања „западноевропејаца“ у царској Русији, из којих су се испилили бољшевици, са програмом комбинованог римокатолицизма (ауторитарности и хијерархији је дат примат) и протестантизма. Премда очигледно није знао за генезу „западноевропејаца“ насупрот „славјанофилима“ – православљу, Јунг је проблем видео на сличан начин, указујући да није случајно што и САД и Совјетски Савез на својим заставама имају петокраку звезду и што су толико слични у многим другим димензијама понашања.

Против чега су се, онда, сви на Западу устремили? Питање би било много јасније ако би било постављано личном заменицом „кога“. Одговор би тада био много јаснији, односио би се на Словене, посебно Русе, како се то, уосталом, и наводи у говору. Чак се и јавно прави разлика између Словена и несловена који су „упали“ у комунистички блок. Али при том се испушта оно што је најважније у историји, јер се она не креће динамиком за или против неког, већ за и против нечег. Лутер се није борио против папе, нарочито не овог или оног папе, већ против онога што је папство носило са собом. И читав његов говор није био против неког, већ против нечег и тако је једино и могао да представља нешто.

Рецимо да се у политици мора извршити практична персонификација нечег, али тада се поставља још незгодније питање – против чега се Запад стварно бори? Шта ће бити ако се испостави да се Запад бори против својих основних, есенцијалних димензија, које су се хипертрофирано оваплотиле у свему ономе што представља комунизам и Совјетски Савез? То је, наравно, управо и случај и то представља један од основних психолошких, семантичких и уопште језичких проблема нашег времена. Како назвати највећим непријатељем основне димензије свог сопственог бића? Ту се негде, око тог места развија психолошки притисак који помера значења употребљених речи или врши селекцију речи и појмова који се користе и које опредељују даље закључивање. Можда је људима тамо на Западу употребљена лексика, семантика и синтакса јасна, ако никако другачије барем у прагматичком смислу. Формално. И мени је њихов говор за толико јасан. Али иза тог говора чини се да стоји нешто што тек треба да буде разјашњено.

***

Рат и (или) мир у овом нашем добу одавно је започео и нема изгледа да ускоро буде завршен. Односи Исток-Запад не одвијају се само у географском простору, већ свуда, као и односи Север-Југ. Садашњи сукоби на северу Африке и на Блиском истоку утолико су занимљиви што обједињују све стратешке сукобе у свим географским правцима. Опште стање духа и односа карактеристични су и по томе што ни у једној димензији нису линеарни, мада их стереотипи и с једне и с друге стране приказују линеарно. Израел је у рату и миру са Арапима премоћан, упркос своје објективне инфериорности, а побеђује не због своје снаге, већ због слабости противника. У општем стратешком смислу основна надмоћ Израела потиче из његове позитивне оријентације, док општа слабост Арапа потиче из њихових негативних односа према Израелу. Поларизација на позитивно-негативно није свеобухватна, већ специфична, и то је ипак довољно за победу једних или пораз других, јер негативистичке односе према реалности историја ником није опростила, па не опрашта ни Арапима. Из негативистичког односа не може произаћи ништа позитивно, већ само оно што је стављено у процес, а то је негативно. Отуда и парадоксална блискост Арапа и комуниста, мада би то далеко пре требало да се деси са Израелом. Потенцијално нема већих противника од арапског фундаментализма и комунизма, али тај јаз је премошћен општом психолошком сличношћу негативне интеграције једних и других на критеријуму „против“, а не „за“. Општа збрка односа допуњена је и тоталним антисемитизмом, образложеним расним (етничким) разликама, а оне су потпуно измишљене, или су инверзне, јер се непријатељство на том простору одвија и између семитских група (Палестинци, чисти Семити, а и неки други су бар мешани, као што су то Јорданци), док су они који су у тој збрци пријатељи, стварно расно и етнички различити.

Интересују ме неки општи психолошки односи у читавој тој збрци, која ипак има неког система у себи. Свет се поделио навијачки за једну или другу страну и сукоб се не драматизује толико због онога што је стварно у игри (општи односи које сам малопре споменуо), колико због наводних жртава, које су трагичне као и сваке друге жртве на било ком другом простору и у било ком времену – а овде се жестоко надувавају и сентиментализују, као да свет због њих заиста пати. То је још један од уобичајених стереотипа који раде у светској јавности, мада сви знају да тај исти свет не хаје много ни за те, нити за неке друге жртве ако нису његове.

Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV

На нашем примеру ствари изгледају још нечасније, јер се баш нико, ама баш нико није узбуђивао око страшног покоља Срба током Другог светског рата, од кога и није прошло баш толико много времена, а још увек се нико није могао ни сетити шта је све урађено много блажим поводом него што је израелско-арапски сукоб. И Черчил и Рузвелт су много пута опомињани (од стране Пурића, Фотића, Дучића и других) да макар само спомену покољ, макар само српске нејачи, макар и заборавили одрасле жртве, али ни они нити ико други нису то урадили, него су преко Би-Би-Си-ја 1942. године одржали ону ужасну емисију у којој су позвали Србе да се и даље подмећу под усташки и окупаторски нож, јер „трава све боље расте, што се ниже коси“ – да, изгледа невероватно, али ту стару српску пословицу искористили су као одговор Пурићу и молби да опомену џелате да ће за покоље сносити последице. Ни тада ни касније нико се није узбуђивао око вриске кланих мајки и деце и баш тај цивилизовани Запад или „правични“ Исток су са своје стране доприносили том покољу, било ћутањем које је значило охрабрење џелатима, било тиме што су им непосредно још и помагали зверским бомбардовањем српских насеља, или предајом заробљеника џелатима, оној другој страни у грађанском рату, за коју се знало шта ће урадити са тим људима који су се предали „савезницима“.

О аутору

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1987. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот-аматер.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73, Балканија, 2015.

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Драган Крстић, Други светски рат, Запад, геноцид над Србима, мир, рат