Јован Мирић: У аутобусу

У дводелну структуру моралне свести Госпође Н. не може да стане нико други осим уколико не буде опажен као носилац неких атрибута ауторитета

Фото: Аутобуси.нет

Чим је Госпођа Н, видевши у својој руци вишак новца, подигла поглед и полугласно рекла да јој је враћено више, моја позорност се укључила на максимум. Почео сам кришом да мотрим, ишчекујући шта ће се десити. Одмах сам имао осећај да се збива нешто обично и свакодневно, али у исти мах и крупно и богато значењем. Као да се ту преда мном удешава неки призор који ми нешто казује и открива. И заиста је открио.

Почетком јула 1987. године путовао сам аутобусом од Београда у правцу Новог Сада. Редослед насеља, односно станица, на овом правцу је овакав: Београд – Земун – Батајница – Нова Пазова – Стара Пазова итд. Дан је био врло топао, без дашка ветра; у аутобусу је такође било врло топло. Седео сам у четвртом или петом реду сасвим лево уз прозор. Једини извор свежине било ми је отворено горње прозорско окно које се налазило над седиштем испред мене. На том седишту седела је једна девојчица, поред ње је била једна жена средњих година (вероватно мајка девојчице), док је до мене седео један старији господин.

У Земуну је ушла гомила нових путника који су, будући да није било слободних места за седење, стајали у пролазу између седишта. Кондуктер је, због велике густине путника у том пролазу, стајао напред и од руке до руке примао новац путника и на исти начин им слао карте и кусур.

Једна жена од својих 30-32 године (назовимо је, ради прегледнијег излагања, Госпођом Н.), стајала је у пролазу тик до господина који је седео до мене. Кад  је на њу дошао ред, Госпођа Н. је послала кондуктеру новчаницу од 1.000 динара и поручила карту до Нове Пазове. Ускоро је, од руке до руке (испред ње се налазило 3-4 путника), примила оно што је послао кондуктер – карту и кусур. Примивши кусур, Госпођа Н. је, међутим, видела: две новчанице од по 500 динара, две или три од по 100 и још нешто ситнине. Очигледно, враћено јој је 500 динара више него што је требало. Тај вишак смо приметили и ја и господин до мене. Ја сам, иако ме је занимало шта ће се десити, настојао да се не примети како посматрам, а господин је само овлаш погледао у женину руку са новцем и скренуо поглед; деловао је незаинтересовано (ово наводим иако сам уверен да Госпођа Н. није ни запажала да ли је неко заиста посматра или не).

Дакле, жена држи новац, гледа га и гласно се чуди: „Шта је сад ово?“ Диже главу и погледа у правцу кондуктера (који је не може чути), а затим опет спушта поглед на враћени кусур у руци: „Па овај ми је вратио више!“. Потом још једном погледа у правцу кондуктера (који је сад већ окренут леђима) и још један тренутак стоји у недоумици. Ипак, рука јој већ иде ка новчанику. Госпођа Н. ставља новац у новчаник а новчаник у торбу, пропративши то гласним образложењем: „А и они мени стално узимају за месечну /карту/ и још ми наплаћују…“

Тиме је завршен први чин „моралне драме“ у аутобусу. Наша Госпођа Н. већ гледа, као и други, одсутним погледом кроз прозор, као да се ништа није десило. Аутобус се зауставља у Батајници, где много путника излази, а затим наставља даље… Испред Госпође Н, у пролазу између седишта, сада не стоји више ниједан путник.

***

Ово је прилично веран и детаљан опис догађаја. Неколико пута сам у себи поновио његов ток и сваки детаљ, како га до бележења не бих заборавио или преиначио. Како би се понашање Госпође Н. могло психолошки објаснити или разумети?

Прво питање које иште одговор јесте: зашто је путница задржала туђ новац. И први одговор се одмах намеће: из себичности. Многи ће рећи да људи знају шта је исправно и шта треба чинити, али су слаби према својим себичним жељама, па им попусте и зато крше моралне норме. И у психологији би се лако нашли заступници таквог објашњења. Тако би, рецимо, неко из великог броја заговорника оријентације коју обично називамо теоријом учења сматрао да је у случају ове жене затајио механизам кочења асоцијалног понашања, било зато што је слабије средство кочења него мотива понашања, било зато што је механизам кочења довољно јак, али је погрешним учењем „уграђен“ тако да ступа у дејство тек после дужег одлагања – а може бити у питању и нека трећа или четврта могућност.

Мислим, ипак, да се не може говорити о пресудном утицају јаке себичне жеље, па ни о томе да она објашњава женино задржавање новца. Јер, треба имати у виду да је реч о веома малој своти: 500 динара у то време није вредело много. Јака себична жеља за тако малом свотом указивала би већ на донекле патолошки облик (или интензитет) среброљубља. Међутим, тешко да овде имамо разлога за веровање у тако нешто. Пре свега, укупно гледано, Госпођа Н. је деловала као нормална особа; чак бих додао да је реч о особи нормалне савести, ако под нормалним подразумевамо оно што је уобичајено. Осим тога, приметивши вишак новца у својој руци, Госпођа Н. је на лицу имала израз зачуђености и збуњености, а не радости – као да ју је тај вишак увалио у непријатну ситуацију, а не у повољну прилику да нешто присвоји.

Постоји још једна могућност да се говори о себичној жељи, односно о „асоцијалном импулсу“. Догађа се понекад – психолози то добро знају, нарочито у клиничкој пракси – да појединац присвоји баш нешто од незнатне вредности, тј. да нешто скупоценије неће узети. Али, такве појаве се јављају у неким нарочитим околностима, а ми  пред собом имамо један сасвим обичан, готово свакидашњи догађај.

Да није реч о себичној жељи као пресудном узроку задржавања туђег новца потврђују још неки детаљи дати у горњем опису. Наиме, видевши вишак новца у руци Госпођа Н. одмах управља поглед ка кондуктеру, а нешто касније чини то још једном. Не сведочи ли то окретање главе ка кондуктеру о почетном подстицају да се врати туђе? Мислим да је управо о томе реч, премда звучи у неку руку парадоксално: једна поштена особа – поштена управо у смислу да је васпитањем усвојила тај први порив да врати оно што је туђе – краде! Ако постоји почетни подстицај да се новац врати, а он се ипак задржава, и то не због себичности (као што је, надам се, довољно уверљиво показано), то значи да постоји нека друга сила која сузбија почетни подстицај, тј. која пресудно одређује владање Госпође Н. овом приликом. Постојање такве силе која се супротставља почетном пориву говори да пред собом имамо конфликт, а понашање Госпође Н. и оставља упечатљив утисак конфликта. И која је онда та друга сила?

Да бисмо је открили (или да би нам се још јасније предочила), замислимо детаљно како би изгледао женин једини исправан потез у овој ситуацији – да врати вишак новца.

Госпођа Н. би морала а) да гласно позове кондуктера, б) да гласно пред свима каже како јој је вратио вишак новца и да му она тај вишак враћа назад и да затим, што се нормално очекује, в) слуша гласна захваљивања, а можда, чак – и то се понекад дешава – да трпи похвале на рачун свог поштења, при чему ће све то неизоставно изазвати г) упирање многих погледа у њу, међу којима ће вероватно бити и подругљивих. Сваки од ова четири елемента доноси непријатност, четврти највећу. Госпођи Н. је, свакако, веома тешко да искорачи и нађе се у центру опште пажње, ако не баш у свакој прилици, онда свакако у прилици када тај искорак треба да обасја њену личну одговорност за моралну одлуку и чин. Затечена вишком враћеног новца, њој је неугодно да буде без припремања, без учења улоге унапред, издвојена као јединка која све своје узима себи. У овом тренутку није толико важно да прецизно утврдимо прави извор женине непријатности (неко би рекао стрепње или страха) – да ли потиче од превелике пажње масе, од индивидуалности, од свести о терету личне одговорности, од истицања изнад других, од егзибиционизма или од  још нечега. Рецимо, за сада, да је у питању непријатност од укључивања друштвене скупине, или јавности, у свој лични морални чин (када би била сама у аутобусу, можда би поступила друкчије). И подвуцимо још један парадоксалан закључак: друштвена скупина делује противдруштвено јер, уз сарадњу женине лењости да савлада непријатност, условљава крађу!

Овај закључак, међутим, још није сасвим обезбеђен од примедби. Пре свега, могло би се приметити да није повучена разлика између тзв. психолошке средине Госпође Н. (како она види или доживљава друштвену скупину у којој се налази) и објективне средине, онакве каква она заиста јесте. Штавише, у опису догађаја наведено је да Госпођа Н. чак ни не запажа да ли је неко посматра или не, па и због тога њено очекивање непријатних реакција људи у аутобусу не мора да одговара стварности. Постоји извесност да је њено „виђење“ средине искривљено њеним субјективистичким, од саме средине независним чиниоцима, претеривањима, механизмима одбране и сл. А горњи закључак уобличен је тако да подразумева објективну друштвену средину и не би могао да важи за имагинарну, од стварности потпуно одвојену.

Одбрана од ове примедбе састојаће се из два корака.

У првом кораку образложићу како постоји могућност да такав доживљај средине, какав смо узели да има Госпођа Н, не мора да буде искривљен, већ може да одговара и објективној средини. Такву могућност налазимо у Пијажеовој теорији развоја моралног мишљења (наравно, не само у њој, али ће нам она овде најбоље послужити). Пијаже је још 1932. године говорио о принуди коју одрасли, и уопште старији, врше над децом, сматрајући је једним од узрока (у смислу довољног разлога) задржавања развоја моралног мишљења на хетерономном нивоу (за Пијажеа хетерономија не значи исто што и за Канта, већ је по значењу најближа појму ауторитарности или послушности; други узрок хетерономне моралности јесу интелектуална ограничења својствена предоперационалном ступњу развоја). Чак и кад се превазиђу интелектуална ограничења, развој моралног мишљења може да остане тамо где јесте – на предоперационалном нивоу, што заправо значи да моралног мишљења уопште нема – уколико постоји трајна и опсежна принуда друштвене средине, породичне и ванпородичне.

Други корак састојаће се у томе да покажем како и нашу типичну друштвену средину (па тиме и вероватну средину Госпође Н) треба сматрати изразито опресивном и принуђујућом.

Најпре нешто треба рећи о породичној средини. Има већ довољно научним истраживањима сакупљених података на основу којих се може казати да је у огромној већини наших породица морално васпитање деце ослоњено (заправо сведено) на обухватну и систематску принуду. Средства те принуде, додуше, разликују се зависно од образовног и социо-економског статуса родитеља, али, без обзира на те разлике, принуда остаје принуда. Увек је дете недвосмислено и доследно постављено у положај објекта а не субјекта, тј. васпитањем се у њега „уграђују“ навике и осећања, а сузбија самостално и критичко мишљење. Укратко речено, суштина моралности коју породица настоји да створи код деце своди се на послушност (или верност) родитељском ауторитету који се не представља као заступник уређеног скупа рационално образложених моралних правила и начела, већ углавном као пука субјективна, необразложена воља.

Све друге средине својом принудом „обезбеђују“ да моралност створена у породици остане таква каква јесте – хетерономна – или, чак, да назадује. Школска средина, рецимо, наставља ту исту линију систематске принуде. Уместо изношења података који би укратко описали принуду ове средине, мислим да ће бити корисније уколико само укажем на једну од њених типичних последица. Наиме, студенти са којима држим вежбе из развојне психологије показују врло велику пасивност на дискусионим часовима: иако имају шта и да питају и да кажу, губе огромно време док се не одваже да дигну руку и иступе гласно. По њиховим властитим речима, главни узрок њиховог устезања није наставник (што доказује да није у питању само пресликавање родитељског ауторитета), већ вршњачка група у којој се налазе. Очигледно, исто као и Госпођа Н, ни они се не усуђују, услед страха од реакције друштвене групе, да учине оно што треба, што је и лично и друштвено позитивно и корисно; то што треба да учине није обичан и ненапоран чин (како би било нормално) – већ у неку руку подвиг.

Фото: Хултонова архива/Гети

Нема потребе да прегледамо цео списак ужих друштвених средина у којима се кретала Госпођа Н. Биће довољно, надам се, да ову причу о принуди и њеном негативном дејству на развој моралности појединца завршимо са неколико речи о целини. Наиме, свако друштво мора да врши принуду, али није свака принуда ни формално-структурално, па ни по својим психолошким последицама иста. Разликујемо принуду која тежи ка уједначавању појединаца (не само у понашању, него и у мишљењу – моралном, политичком, идеолошком) од принуде која признаје разноврсност (тј. неједнакост)  појединца, али настоји да обезбеди рационалну координацију те разноврсности.

Изван је сумње да принуда својствена нашем друштву у послератним деценијама припада оној првој врсти. Неке од психолошких последица такве принуде већ су добро потврђене научним истраживањима (нпр. врло висока ауторитарност). Кад је реч о моралности, пак, такве емпиријске потврде још нема. Ипак би са великом извесношћу могло да се говори – будући да морално мишљење не може да напредује, као мишљење о стварности, на основу сукоба са чињеницама, већ (будући нормативно-евалуативно) на основу сукоба са различитим моралним ставовима и образложењима – не само о стагнацији него о дубоком и систематском пропадању моралности у свим слојевима нашег друштва.

Дакле, чак и ако наша путница не види своју непосредну друштвену средину објективно, чак и ако је стварна друштвена средина у аутобусу изузетак (а то је врло мало вероватно), најчешћа или типична средина коју Госпођа Н. сигурно има у неком сажетку свог друштвеног искуства – заиста одговара том искуству.

Што путница дуже одлаже враћање новца непријатност се повећава, јер се оној првобитној (од јавности наступа) додаје једна нова – непријатност од одвећ закаснелог враћања. Управо због тог изгледа на повећање непријатности (или можда даљих компликација услед сукобљавања са осећањем стида или кривице) логично је очекивати да ће Госпођа Н. што пре тај догађај предати забораву и престати да мисли на њега.

Све у свему, она главна сила која је пресудно одредила понашање ове путнице није била себична жеља за новцем, већ непријатност од скретања пажње на себе. Да је реч о особи нормалне, уобичајене моралности, види се и из тога што она не узима туђ новац тек тако, већ мора да нађе неко оправдање за то узимање, оправдање које неутралише прекор од своје савести (што значи да има савест) или некога споља (што би такође говорило о постојању савести, али плитко поунутрене).

Шта бисмо могли предвидети на основу овде изведене анализе понашања? Ништа сигурно и прецизно. Ако је понашање Госпође Н. сасвим препуштено међусобној игри различитих пријатности и непријатности, морали бисмо познавати веома велики број чинилаца који су јој пријатни и непријатни, утврдити интензитете тих чинилаца, њихове градијенте итд. Јер, Госпођа Н. не улаже никакав вољни напор да би савладала непријатност коју јој ствара лични и јавни морални чин.

Али, ако нисмо у стању извести одређена предвиђања на основу анализе понашања, преостаје нам да извидимо може ли се у предвиђању постићи нешто више на основу анализе других података којима располажемо. Сетимо се, Госпођа Н. је спонтано исказала и образложење за своје понашање и потребно је испитати да ли нам то образложење нуди нешто више. Међутим, претходно је неопходно да то образложење појаснимо.

Путница вероватно има месечну карту за једно аутобуско предузеће; ту карту друга предузећа са исте линије не уважавају, већ наплаћају уобичајену цену вожње. Аутобус тог другог предузећа понекад наиђе у згоднијем тренутку, па га путник узме иако мора да плати карту. Тако је, по свој прилици, било и у овом случају. Госпођа Н. је, са месечном картом за „Ласту“, раније завршила посао у Земуну, узела аутобус „Севертранса“ (који је први наишао) да би што пре стигла кући – и купила редовну карту не могавши да искористи месечну.

Сада би неко, међутим, могао порећи корисност анализе образложења. Јер, могао би рећи, то образложење није оно што жена стварно мисли, то је њена спонтана реакција, нехотична и случајна. Уместо тог образложења исто тако спонтано и без промишљања могло би се од исте особе у истој ситуацији чути и сасвим друкчије образложење, те онда нема никакве сазнајне добити из анализе било ког од њих.

Ово становиште садржи неколико делова које најпре треба разлучити, а затим сваки понаособ испитати. Прво, сасвим је извесно да образложење које је Госпођа Н. изрекла и није оно што она стварно мисли – напросто зато што она, бар овом приликом, уопште не мисли (тј. не размишља, не разматра аргументе и могућа решења) већ јој, једноставно, готова и уобличена мисао „пада на памет“ (и у истом тренутку на језик). А како би друкчије и било са нечим што је спонтано? Друго, управо та спонтаност обезбеђује психолошку валидност појави коју проучавамо: образложење је настало спонтано, што значи, поред осталог, да није подешавано према неком спољашњем моделу добрих или пожељних образложења. И треће: овде се сада не може улазити у питање детерминизма, а то није ни потребно. Чак и ако прихватимо могућност да се на истом месту могло чути и друкчије образложење од онога које се чуло, и тада постоји вероватноћа да оно буде бар са формалне или структуралне стране истоветно. Да та вероватноћа не лебди у ваздуху потврђују и психолошка истраживања инспирисана Колберговом теоријом о развоју моралног мишљења, која показују да огромна већина моралних судова појединца о разноврсним проблемима спада у структурално исту групу, тј. на структурално одређен исти развојни ступањ.

Међутим, и у психологији постоје нека теоријска становишта с којих би се могло чути да је анализа образложења излишна јер нам или не казује ништа ново или не говори о битном.

Према једном таквом становишту (или групи становишта), морално понашање у пресудној мери детерминисано је осећањима и навикама формираним у дугом процесу социјализације и заједничког живљења са људима  једне друштвене групе; сазнајне компоненте играју незнатну улогу у свему томе, ако уопште и играју. Уколико неког истраживача баш занима и та сазнајна страна – што је научно легитимно, јер и то улази у круг психолошких појава – онда је може проучавати као рационализацију, односно као чинилац који има свог удела у накнадним неутрализацијама гласа савести или очекиваног туђег прекора, а не као чинилац који би нам пружио крупне податке о самом моралном понашању, будући занемарљив у каузалном одређивању тога понашања.

У овом становишту треба уочити две ствари: једно је сазнајни чинилац као детерминанта моралног понашања, а друго сазнајна компонента као извор обавештења и о моралном понашању. Да ли когниција може да узрокује понашање (односно, како би то Кант поставио: да ли је ум делатан) – то је, наравно, питање које овде морамо заобићи. У сваком случају, поменуто становиште би на то питање понудило одречан одговор. Али, чак и ако је одговор на то питање одречан – а поготово уколико није – и тада остаје могућност да нам упознавање сазнајне стране моралности (судова и образложења) пружи ако не пресудне, а оно бар врло корисне и лакше доступне податке и о моралном владању, подразумевајући и предвиђање тог владања.

Подсетимо се, Госпођа Н. је, стављајући новац у торбу, рекла: „А и они мени стално узимају за месечну и још ми наплаћују…“

И у описаном понашању и у образложењу које се чуло одмах пада у очи један заједнички елемент: Госпођа Н. потпуно превиђа кондуктера као непосредног учесника у моралном односу и као непосредно оштећену страну. То што је двапут погледала у његовом правцу не значи да га она идентификује, а камоли уважава, као „равноправног партнера у моралној драми“: он је за њу тек просторно-персонално одредиште, само адреса за враћање туђег (не кондуктеровог!) новца. Не помишља Госпођа Н. да ће кондуктер морати да из свог џепа надокнади мањак који је отишао у њен новчаник. Само образложење, пак, поред овог елемента – порицања кондуктера као учесника – открива још један: два аутобуска предузећа спојена су у једно („они мени…“). У оба елемента постоји једна заједничка карактеристика: порицање конкретног индивидуалитета учесника у моралном спору. Међутим, пошто је конкретни индивидуалитет порекнут, питамо се шта стоји на његовом месту.

Ако узмемо у обзир да се једна од основних димензија морала тиче уређења односа (или посебне категорије односа) према другом појединцу (друга димензија тиче се односа према себи), онда из горње анализе произлази да је за Госпођу Н. тај Други добио облик некаквог фантома, неке глобалне, недиференциране и симболичке целине чије границе идентитета иначе нису лако одредљиве, али се у овом нашем примеру приближно своде на, рецимо тако, „аутобуску државу“. И управо је то тај Други, тај „морални партнер“ с којим Госпођа Н. успоставља однос равноправности: Он њој поврх месечне узима новац за карту – она Њему не враћа вишак кусура.

Дакле, већ можемо назрети како се из анализе образложења помаља одређена структура моралне свести и Госпође Н. Рекло би се, на основу изложеног, да се та структура састоји из само две тополошке инстанце: једну представља управо Госпођа Н, а другу Фантомски Други. Зато се морамо упитати где је нестала трећа инстанца, она трећа тачка која би ту логично морала постојати. Јер, у структури тзв. обичне моралне свести ту трећу тачку представља ауторитет, критеријум или мерило за утврђивање равноправности, односно неравноправности односа између друге две инстанце, Ја и Другог. Овом приликом нећемо се даље бавити питањем природе треће тачке када она постоји (нпр. шта се збива кад је она формална а шта кад је садржинска, шта бива ако је она поистовећена са неким појединачним или групним ауторитетом итд). Уочићемо само то да у моралној свести Госпође Н. те треће тачке уопште нема.

Служећи се језиком и теоријом Жана Пијажеа, рећи ћемо да те треће тачке нема зато што, услед ефикасне срединске принуде, индивидуалном конструкцијом није могла бити очувана (конзервисана) ни у свом конкретно-операционалном виду, а поготово не у формално-операционом (тек у овом виду њу је могуће потпуно очувати, будући да ју је тек тада могуће појмовно одредити и очистити од садржинских аспеката). Пошто у структури моралне свести Госпође Н. нема треће тачке, то онда значи да њено морално мишљење није реверзибилно већ интуитивно (тј. мишљења нема). Будући да нема реверзибилности, нема ни воље контроле моралног понашања: Госпођа Н. не настоји да вољом надвлада поражавајући утицај друштвене средине, већ препушта да о њеном понашању „одлучује“ игра пријатности и непријатности. Даље, будући да је иреверзибилан однос исто што и однос једностраног поштовања, Фантомски Други Госпође Н. морао би истовремено бити и њен ауторитет, извор моралних прописа и регулатор моралног понашања (што не искључује могућност да је за њу ауторитет стопљен са друштвеном групом, рецимо у виду ауторитета већине). А пошто је егоцентризам нужан израз иреверзибилности, то за собом повлачи постојање збрке у односу Ја – Други, односно неодређеност идентитета како Другог тако и Ја. Али, то такође значи да однос са Фантомским Другим, са ауторитетом, никако не може да буде однос равноправности, већ нешто друго.

Жан Пијаже

Да бисмо ближе одредили шта је то друго, послужићемо се Колберговом теоријом, која развој моралног мишљења види као напредовање кроз шест ступњева, односно три нивоа. Без приказивања тих ступњева рећи ћу да образложење које је изрекла Госпођа Н. одговара другом по реду Колберговом ступњу (а он, заједно с првим, сачињава најнижи ниво предконвенционалне моралности). Тај други ступањ Колберг је у својим ранијим делима називао ступњем „наивног инструменталног хедонизма“, док је његову врховну максиму изражавао овако: „Почеши ти моја леђа па ћу и ја твоја!“ И то је управо иста форма максиме коју је и Госпођа Н. изрекла, само у негативном облику. Због тога ћемо њену максиму другог ступња, имајући у виду да се односи на „аутобуску државу“, овако формулисати: „Ти мени жуљиш грбачу, па ћу и ја теби да закинем!“ Међутим, не бисмо могли рећи да је у тој максими садржан однос равноправности, какав Колберг налази на другом ступњу. Наиме, на том ступњу, по Колбергу, равноправност (тј. реверзибилност) се огледа у свесном опредељењу за размену једнаких, у првом реду материјалних, улога и услуга, слично као у најобичнијој трговини. О таквој размени се код Госпође Н. не може говорити. Она се пре несвесно прегања са својим ауторитетом, „аутобуском државом“, покушавајући само мало да поправи свој положај према њој, него шта тај однос принципијелно поставља на равноправну основу. Зато бисмо пре могли говорити о Пијажеовој артикулисаној интуицији, него о елементарној реверзибилној равноправности.

Све у свему, структура моралне свести Госпође Н, коју смо упознали, састоји се из две инстанце. То упознавање довело је до мноштва нових питања. Да ли је та структура највиши домет Госпође Н. или је она једна последица привремене регресије настале услед страха од иступа пред групом? Да ли та структура важи за све садржаје, за свеколико морално понашање наше путнице, или неки садржаји измичу тој структури? Ако страх (и уопште афективне чиниоце), по аналогији са мишљењем о стварности и држећи се поново Пијажеовог језика, схватамо као неку врсту „опажајног завођења“ моралне мисли због кога се та мисао центрира – да ли и тада можемо рећи да постоје морални садржаји и понашања Госпође Н. које би боље описале неке друге структуре, рецимо операционалне?

Остављајући по страни та и друга питања, рећи ћу само толико да, ако постоје садржаји који измичу дводелној структури моралне свести какву смо нашли у Госпође Н, велики део њеног моралног понашања мора ипак да буде „уклопив“ у ту структуру. Зато покушајмо да видимо каква предвиђања о понашању Госпође Н. проистичу из резултата анализе њеног образложења.

Из горње анализе могу се дедуковати бројна предвиђања, али ћемо се ограничити само на два: једно које се тиче односа Госпође Н. према другима и друго које се тиче њеног односа према себи. Разуме се да у оба случаја није могуће прецизно предвидети садржинске детаље понашања, већ само форму или структуру.

Дакле, у дводелну структуру моралне свести Госпође Н. не може да стане нико други осим уколико не буде опажен као носилац неких атрибута ауторитета. Другим речима, Госпођа Н. ће показати склоности да не види друге људе са којима дели овај свет; то смо већ видели за кондуктера, али то једнако важи и за друге путнике.

Друго, из такве, дводелне структуре моралне свести можемо закључити да ће и њен однос према себи бити нерационалан. У првом реду тај закључак би се могао извести из поставке о егоцентричности, која обележава стање моралне свести без треће тачке.  Осим тога, рационалност у обезбеђивању сопствених потреба подразумева не само промишљено, него и вољно делање, а вољне контроле такође нема. Најзад, када постоји стабилна и очувана трећа тачка, она се налази на метанивоу, одвојена је од поступка и омогућава разборито сагледавање и туђих и сопствених поступака у конкретним околностима. А будући да таква тачка не постоји, Госпођа Н. неће бити у стању ни да у обезбеђивању сопствене добробити поступа разборито.

***

Дакле, први чин аутобуске „моралне драме“ се завршио. Не знам зашто, али  имао сам неки осећај да ће уследити и други. И заиста је уследио.

Већ сам поменуо да је у Батајници много путника напустило аутобус. На изласку из Батајнице Госпођа Н. учтиво замоли жену која је седела испред мене да затвори прозорско окно изнад свог седишта, јер јој ветар дува право у главу. Замољена жена се мало подиже са седишта и затвори окно. Још се њена рука није ни спустила, а ја устанем и поново отворим прозорче. Спуштајући се на седиште приметим како ме Госпођа Н. гледа забезекнуто. Ја ништа не говорим. Не објашњавам да је то мени једини извор свежине, а да Госпођа Н. може врло једноставно да се уклони испред ваздушне струје једним јединим кораком унапред – јер пред њом више нема путника.

Ни Госпођа Н. ништа не рече. Читавих десет минута, све до изласка у Пазови, стајала је на истом месту и трпела да јој ветар бије у лице.

Јован Мирић, Призори моралне свести, АлгоритамБалканија, 2018.



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

7 replies

  1. A jesi i ti, autore, „peace of work“, ali nek si izanalizirao gospođu „N.“ Nadmoćno si nam izložio svoje kvazinaučne umotvorine, za čije dokazivanje nisi prezao ni od toga da pokažeš da si potpuni asocijalni agresivac i besprizorni nemušti primitivac. Ali imaš pokriće – sve je to zarad „nauke“.

    10
    18
  2. Zanimljiv tekst.Podseca me na ove sa „nase strane“ koji su protiv i vlasti i protiv „opozicije“, govori jedno, a stavlja pare u torbu.Ne treba zaboraviti da svi, i patriotski i drugosrbijanski intelektualci, vecinom, na pocetku meseca stanu u isti red za platu od drzave (zezam se pa kazem da je marksizam teorija koja sve, pitanje istine, etike, lepote, Boga, svodi na pitanje ko od toga zaradjuje, ali pracenje i kontrolisanje tokova novca je veliki deo americke moci).U stvari, oni zive iste zivote u istoj kasti koja ima malo veze sa vecinom stanovnika Srbije.Vec sam pisao o mom prijatelju za kojeg je tesko zamisliti sta bi jos trebao da zna da bi bio obrazovaniji, radi u srednjoj skoli, prevodi za drzavnu i privatnu kucu sa nemackog i francuskog, engleski zna bolje od vecine anglofona, ali, covek zeli nesto drugo, da pise, stvara (to je dobra prilika da se svi mi koji pokusavamo da nesto stvorimo uporedimo sa „opozicionarom“ Seseljom koji je objavio doslovno milione i milione strana finansiran od…).Elem, svojevremeno Pajtic odluci da zaposli sve doktore nauka, pa se tako otvori institut u kojem se zaposli i moj prijatelj.On, koji, kao i ja, misli da je DS najvece zlo, glasa na pokrajinskim izborima za Pajtica, objasnjavacu to sa:“…znas, zbog onog mojeg…“.Jos je Platon pisao da sukobi u drzavi nastaju zbog tog „moje“, zato je u „svojoj“ drzavi onima koji imaju vlast zabranio da imaju bilo sta „moje“, cak i zene i decu (a toj klasi vladara su mogle pripadati i zene, sto Aristotelu nije padalo na pamet), hranili bi se onim sto im narod da, ziveli bi svi zajedno, jeli zajedno…To „moje“ ima svako, i ono sto je zanimljivo, ma koliko ono bilo uzviseno, da bi se do njega doslo, mora se podjednako pasti kao i za 500 dinara.Moj prijatelj ima principe i uverenja, ali nikada nije pomislio da njegov glas toliko vredi, kao kada je glasao za „ono moje“.

    Elem, pokvarenost polako postaje nacionalna osobina. Moral se poistovecuje sa moralizatorstvom, pokvarenost sa snalazljivoscu, cak inteligencijom:“On je uspeo, a ti…“.Ovo danas izgovaraju i supruznici i deca.Covek se oseca krivim sto nije pokvaren.Muci ga savest sto ne krade za svoju porodicu.Mog oca su zezali da je jedini siromasni magacioner u gradu.Ako si magacioner, uvek moze nesto da nestane.Sin njegovog kolege kolima na basket, ja bajsom.Ruku na srce, nisam tada to ni primecivao.Komsinica medicinska sestra, odradila je jedno 6, 7 invalidskimh penzija porodici i familiji.Koliko je samo tu pokradeno od drzave.Socijalizam je stvorio tu mogucnost da i mali covek ostecuje drzavu i to prilicno.Tako se pokvarenost pocela siriti po svim slojevima.Kada je posle pada Milosevica, postalo jasno da partijasenje iz njegovog vremene nije anomalija, vec nacin funkcionisanja drzave, samo je bilo pitanje vremena kada ce se restaurirati jednopartijski sistem, pod parolom „prevazilazenja programskih razlika“ u obliku EUnijatske kaste sa dva suprotstavljena krila SNS i „opozicije“, izmedju kojih su razlike licne, zamislite jedni druge nazivaju fasistima, a onda se nadju, uz medijaciju fasista iz EU, da pregovaraju o minutazi na TV-u.Nikakve programske razlike tu ne postoje, samo licne uvrede i to nije posledica vladavine SNS-a, vec odsustva programskih razlika zbog cega je EU od bezalternativnosti trebalo sakriti u neupitnost.

    I, tu dolazimo do jos jedne bitne nacionalne osobine.Samolaganje.Sa Zapada nam decenijama porucuju sta se ocekuje od nas.Prema nama su otvoreniji nasi neprijatelji, poput Sonje Biserko, secam se svoje zapanjenosti kada je govorila da ce Srbija morati da ekonomski pomogne nezavisnost KiM, i, evo, upravo se to dogadja sa minisengenima, putevima, prugama.Bolje je slusati Biserko nego…a nasi ljudi upravo to nece, hoce da slusaju one koji „misle“ isto, to jest same sebe, a sta rade, to je vec deseto pitanje.

    A, mozda sam samo nervozan i neispavam, jer su Rusi izgubili u hokeju od Kanadjana, milioniti put, ista greske i ista igra Kanadjana.Voleti hokej na ledu u Srbiji to je, sto bi „veliki pesnik“, da mu ne spominjem prezime, rekao:“…malo veci peh“.Mada ni Rusima nije kao kada je bio SSSR, navukli komplekse, to je cela kultura kompleksa u odnosu na Zapad.

    14
    6
  3. Ово је један веома занимљив чланак и штета је што их нема више. Духовни живот људи, сваког појединца је извор свих кретања у спољашњем животу и утиче на друштво а о њему се скоро никако не води рачуна и не пише.
    Читајући овај чланак подсетих се мојег студирања, када сам морао да се посвађам са колегом из клупе. На часу, сам исто тако поставио питање, када су сви ћутали. Један део студената се на моје питање насмејао а тај колега најгласније и најупадљивије. После часа, приђох му и упитах зна ли он одговор на питање, a он одговори да не зна. „Зашто се онда смејеш кад ја питам?“ упитах га прилично гласно и нервозно. После тога нисам, бар са њим и његовим друштвом имао сличних искустава.
    Штета је што је наше читалаштво навикнуто на припросте чланке о неважним темама па се изненађује нечим писменијим и занимљивијим.

    13
    5
  4. Изванредан чланак! Одушевљен сам! Најискреније да кажем, у госпођи Н препознајем себе, какав сам већи дио живота био. А можда сам још увијек такав? У ствари, чини ми се да је огромна већина у нашем друштву тако обликована. Најадекватније то дефинише узречица: „не таласај!“ Тихи притисак околине нас гуши. Дави.

    Само понекад неко искочи и врисне. Али нажалост, ради драматургије, тај врисак пречесто бива извјештачен и неискрен. Оправдано се критикују неке ствари, али понуђена алтернатива често бива много гора.

    Веома ријетко, када дубље упознамо некога из те тихе и послушне људске (псеудо)заједнице, сазнајемо да он или она баш и не дијеле прокламоване вриједности иза којих се (скоро) сви заклањамо. Схватимо да у обезличеној маси ипак постоје људи са лицем. Онда се чудимо како их нисмо раније препознали.

    15
    3
  5. Аутор себе представља као објективног посматрача, а уствари је учесник догађаја.

    Једино што је овде парадоксално јесте ”слепоћа код очију” аутора чланка. Иако је одлично приметио манифестацију оног што се догодило, нема појма о суштини догађаја. Баш као што неписмени гледају у слова, одлично их виде, али немају појма о суштини текста.

    Госпоћа је полугласно (не лаје куца ради села) сондирала јавно мњење, које је могло да види шта се десило, и када нико није реаговао, стрпала паре у џеп.

    ”Госпођа Н. не настоји да вољом надвлада поражавајући утицај друштвене средине, већ препушта да о њеном понашању „одлучује“ игра пријатности и непријатности.”

    Нетачно. Препустила је осталим путницима да одлуче. Другим речима, питала те је, о ауторе, шта мислиш да треба да уради. Одговорио си – тишином. Сви што су ћутали су сада саучесници.

    Аз и буки теорије легитимитета и женског понашања – свакој својој акцији најпре обезбедити подршку околине. Пребацивање одговорности на друштво.

    Након тога је још једном полугласно сондирала околину, и када је реакција изостала, одшетала даље. И то је сва филозофија.

    Да је било ко шта добацио на време, госпођа би вратила новац.

    Овај ****** се уби од анализирања госпођиног морала, али му не пада на памет да прокоментарише морал оних који догађај виде, али ”ћуте и гледају своја посла”.

    „Види се и из тога што она не узима туђ новац тек тако, већ мора да нађе неко оправдање за то узимање, оправдање које неутралише прекор од своје савести“

    И то на глас, да би и ти чуо како је морална, и да ништа неће предузети без прећутног консензуса оних што је чују и виде.

    ”У опису догађаја наведено је да Госпођа Н. чак ни не запажа да ли је неко посматра или не…”

    Аутор, у својој филозофској високопарности, не разликује опис и тумачење догађаја. Вероватно се ради о особи која није у стању да примети да је посматрана периферним видним пољем, јер је ”наведено да госпођа није пиљила у њега”.

    Типичан модерни Србин. Ћути и гледа своја посла. А касније олајава, или чак уцењује.

    ”Фантомски Други Госпође Н. морао би истовремено бити и њен ауторитет, извор моралних прописа и регулатор моралног понашања (што не искључује могућност да је за њу ауторитет стопљен са друштвеном групом, рецимо у виду ауторитета већине). А пошто је егоцентризам нужан израз иреверзибилности…”

    Какво *******.

    9
    9
  6. Al ga isfilozofira zbog 500 starih dinara…

    9
    11
  7. Уосталом, колико сам у претходној поруци био у праву, говори и то што је ”мњење” дало за право да се та порука цензурише.

    То додатно илуструје колико је морал (легитимитет) важнији од етике, која је ендемична појава.

    5
    8

Оставите коментар