Суштина аустрославизма је настојање Беча да се као центар словенства наметне Аустрија, а не Русија, и елиминисање руског утицаја, каже италијански слависта Серђо Бонаца у тексту из 1988. године
Наслов текста Серђа Бонаце у часопису Europa orientalis (1988)
Понекад је могуће на само неколика страна објаснити најсложеније и најделикатније појаве. То потврђује и чланак италијанског слависте Серђа Бонаце (Sergio Bonazza), објављен 1988. године, на немачком језику, у италијанском часопису Europa orientalis. Лапидаран је већ и сам наслов чланка и јасно указује на тему којом се Бонаца ту бави: “Vuk Stef. Karadžić und der Austroslavismus“. Реч је, дакле, о политичкој позадини Вукове реформе, односно њеној употреби у аустријској стратегији супротстављању руском утицају на балканском и средњоевропском простору.
Важно је напоменути да се Бонаца у свом раду у значајној мери позива на једну књигу Алексе Ивића, из 1926. године, односно да је много тога што италијански научник наводи морало бити познато код нас. Ипак, сматрамо да је важно укратко представити главне тезе Бонациног чланка.
Аутор чланак почиње кратким дефинисањем идеје аустрославизма. У његовој суштини, истиче Бонаца, лежи настојање Беча да се као центар словенства наметне Аустрија, а не Русија. То је, даље, подразумевало да се национална еманципација Словена одвија под окриљем хабсбуршке круне. За нашу тему важна је Бонацина констатација да је Јернеј Копитар, бечки тутор Вука Караџића, био најважнији заговорник пројекта аустрославизма, сматрајући ову идеју аустријском политичком неопходношћу.
Јернеј Копитар (Извор: Глас Српске)
Аутор чланка основе Копитаревог аустрославизма налази у његова два чланка: “Faustin Prohazka und Joseph Zlobicky” и “Patriotische Phantasien eines Slaven”, објављена 1810. године. Ту проналазимо не само језгро концепта аустрославизма, већ и замишљену улогу Срба у том подухвату. Копитар ту пласира идеју о Бечу као центру словенства, с јасним антируским нијансама. Истиче, наиме, потребу Беча да се бави старословенским језиком, да брига о њему не би дошла у „покварене руке Руса“, дајући управо српском фактору посебно место у овом амбициозном концепту. Иако је признавао озбиљну духовну приврженост Срба Русима и зависност Срба од руских културних утицаја, посебно на нивоу писма, Копитар је, читамо у Бонацином чланку, сматрао да је српску књижевност могуће уздићи до позиције у којој би она постала „опасан ривал руској књижевности”. У овим текстовима Копитар је уочио и главни проблем. Срби нису имали граматику, речник, нити прикупљену збирку народних песама.
Изводећи закључак из поменутих Копитаревих теза италијански слависта примећује да је српско питање „од почетка било кључно питање аустрославизма“, те да је, према Копитару, суштински проблем био чињеница да Срби нису имали модеран књижевни језик, те да су уместо тога користили црквенословенски, и то у руској ортографији.
Бонаца примећује Копитареву пасионирану посвећеност Доситеју и његовом делу и у томе види неку врсту поруке Србима: Крените истим путем! Аутор чланка сматра да је Копитар циљано тражио образованог Србина, који би обавио предвиђене лексичке и литерарне задатке, који је требало да ударе темељ српској књижевности: израда српског речника, граматике и критичко прикупљање народних песама. „Открио је Вука“, закључује италијански слависта, „зато што га је тражио“.
Копитар је, читамо даље у чланку, давао предност народној књижевности, зато што у њој није било старословенског, којег је требало избећи. Сврха речника је била да се говорни језик успостави као књижевни. Сам Копитар директно је говорио о правој сврси успостављања модерног књижевног српског језика: уклањање баријера међу „Србима различитих вера“ и елиминисање руског утицаја на њих.
Ствари су се покренуле 1813. године, када су се Вук и Копитар упознали. Већ наредне године Вук је објавио прву књигу српских народних песама и граматику. Пар година касније, штампани су други том народних песама и речник. Копитар је касније истицао своју улогу у настанку речника и политичку сврху овог подухвата: „Подстакао сам га (Вука – П.Д) да изради и један речник и на тај начин у потпуности утемељи књижевну реформу, која би била од користи католичкој већини у Аустрији, али и поткопала русоманију ових шизматичких Илира.“
Драган Крстић: Римокатоличка Нова година као комунистички континуитет политике Аустроугарске (1968)
Копитар је био задовољан урађеним. О прикупљеним песмама писао је: „Ова узорна поезија у Вуковој ортографији је својом класичном унутрашњом вредношћу потпуно погодна да српској књижевности, која је до сада била под руским утицајем, пружи једно национално, за Аустрију знатно повољније језгро.“
Бонаца пише о забринутости Руса због велике литерарне реформе у Србији, у чему се видео потенцијал за слабљење веза Срба и Руса. Ову руску позицију италијански слависта аргументује ставом Николаја Греча, уредника часописа Син отечества, који је истицао да је нова српска ортографија раскинула везе између српског и руског језика.
Извори које је Бонаца користио и цитирао упућују на закључак да Вук није био упознат са пројектом аустрославизма и политичком суштином реформе коју је спроводио. Сам Копитар је касније сведочио да политички аспект овог подухвата Вуку или није био познат, или је према томе био равнодушан. Копитар му је појашњавао да се ту „пре свега ради о томе да се Србима понуди нешто чисто српско“, приметивши да је спроводећи књижевну и језичку реформу Вук „нехотично и несвесно радио у корист Аустрије“, односно удаљио Србе од Руса.
Копитар је био задовољан постигнутим. Истицао је, читамо у Бонацином чланку, да се реформом поставио темељ српској књижевности, која ће се даље слободно развијати, захваљујући њеној сопственој животности. Уочавао је два позитивна исхода и њих прецизно дефинисао: Срби добијају књижевност на „вољеном матерњем језику“, а реформа „у политичком погледу користи Аустрији, тиме што аустријске и турске Србе одвлачи од Русије“.
Бонацин чланак даје довољно основа за неколико закључака. Он показује да Копитар није био Вуков сарадник на спровођењу језичке реформе, већ њен прави творац. Затим, да је читава реформа имала јасну политичку функцију у тадашњем аустро-руском ривалитету. Намеће се аналогија са сличним процесима који су се крајем 19. века одвијали у Босни и међу Албанцима. Да ли је Копитар био претеча Калаја и Талоција (о томе видети овде и овде), односно да ли је први аустријски експеримент управљања процесом стварања балканских нација спроведен на Србима?
На крају, поставља се и питање аутентичности многих сегмената културе Срба, али и других народа, на ничијој земљи између великих сила. Шта је од тога производ унутрашње динамике, а шта тек ехо сусрета и сукоба околних гигантских култура?
Пуна библиографска јединица анализираног чланка: Sergio Bonazza, “V. S. Karadžić und der Austroslavismus”, EUROPA ORIENTALIS VII (1988), 361-371.
Опрема: Стање ствари
Оливера Драгишић: Контроверзе Вукове реформе
Је ли нам промакло да је и у Бечу било обележено 200 година од рођења Вука? Зашто то Аустријанци обележавају, шта је њима Вук? И да је аустријска ТВ ОРФ била копродуцент једне од домаћих серија о Вуку?
Насловница књиге Мирослава Јовановића (Извор: Стела поларе)
Поводом књиге: Мирослав Јовановић, Језик и друштвена историја. Против Вука, Службени гласник, Београд 2022.
У Службеном гласнику су, захваљујући ентузијазму уредника Борисава Челиковића и слуху за важне публикације Петра Арбутине, по други пут издате две књиге професора Мирослава Јовановића, сада обједињене под насловом Језик и друштвена историја. Против Вука. Прва од две књиге, Језик и друштвена историја, објављена је пре двадесет година (2002), а друга, хрестоматија провокативног наслова Против Вука, пре осамнаест година (2004). Упркос чињеници да је њихов тираж тих година у рекордном року био продат, рецепција у виду осврта, приказа или даљих могућих праваца истраживања је изостала. Ово Гласниково издање друга је шанса да се јавно проговори о резултатима Јовановићевих сазнања. Садржај ове књиге није усмерен „против Вука“ (како то један део наслова сугерише), већ је том синтагмом описан садржај хрестоматије у којој су на савремени српски језик преведени текстови Вукових опонената. Неке од тих текстова први пут читамо после више од двеста година, што нам даје за право да и Вуку ставимо неке примедбе.
Мирослав Јовановић (1962-2014) (Извор: Независне)
Вукова језичка реформа, која представља последицу сложене расправе у још сложенијим друштвеним и политичким околностима, била је један је од два најважнија догађаја у културном животу деветнаестовековних Срба. Други важан догађај био је расправа о методи коју су крајем 19. века водили позитивисти на челу са Иларионом Руварцем против романтичара Пантелије-Панте Срећковића. Победа Вуковог правца у домену језика, с једне стране, и каснија победа Руварчевог правца у историографији, с друге, сусреле су се у личностима попут Стојана Новаковића или Љубе Стојановића, чиме је био трасиран даљи научни стил, али и однос ка српском културном наслеђу (до данас).
Зашто Вукова реформа у нашем друштву заслужује сталну проблематизацију и због чега је ова књига вредна шире пажње?
Најпре, Вукову реформу није могуће оспорити, нити је могуће негирати њене последице, нити то треба чинити, нити је то била тема и замисао ове књиге. Шта више, искључива критика Вуковог наслеђа била би у супротности са намером аутора који се залагао за пажљиво истраживање и стицање поузданог знања о расправи и околностима у којима се она одвијала, а потом и за проширење подручја културне баштине у коју би, после више од два века, коначно требало уврстити стваралаштво које је остало иза Вукових опонената.
Аутор је проблему Вукове реформе приступио из различитих дискурса и интерпретативних углова, но преломни тренутак у књизи представља резултат проистекао из Јовановићеве методологије. Први корак који сваки историчар треба да направи током процеса истраживања своди се на покушај отклона од језика самих извора. Аутор је одбацио митологизован и апологетски регистар Вукових тумача и настављача који су сложен феномен свели на три речи: борба, рат и револуција (за српски језик). Уместо ратоборних термина који ствари радикализују и изоштравају до крајњих супротности, у књизи се сукоб доследно назива полемиком. Тиме је постављен нови, знатно флексибилнији и отворенији оквир за сагледава садржаја расправе, обезбеђујући истовремено њеним учесницима равноправан статус који су још током саме расправе изгубили. Јер, тамо где је реч о рату у исходу може бити само победника и поражених, што даље води ка позитивној митологизацији победника, односно негативној митологизацији поражене стране. Тако је Вук постао борац за свету ствар, Месија, Дон Кихот и миљеник историје (суда времена), док су његови опоненти окарактерисани као незналице, неизлечиви болесници, тврдоглави, страшни, неморални, неучтиви, људи ослобођени стида, зналци-кукавице, рушиоци мутне и нејасне мисли, зависни и завидни људи који „преврћу вером“, па чак и као бућоглаве сове! Кербери мита о Вуковој борби за језик и нацију (попут Александра Белића или Миодрага Поповића, па до Иве Андрића) у својим су делима одбацили и најнеопходнију дозу научног скептицизма, западајући чак у романтизам, па и у патетику. У књизи нису расветљени мотиви таквог поимања ствари и то би могао бити један правац даљих истраживања.
Рајна Драгићевић: Вуковом реформом избрисан и заборављен лексички слој славеносрпског језика
Победом Вукове реформе из српског културног наслеђа искључена је култура 480 књига које су настале током 18. века, на различитим варијантама српског језика (диглосија, триглосија, три језичка стила) током барока и предромантизма. Искључен је, дакле, читав сегмент наше културе који данас не умемо да прочитамо, нити да разумемо, нити да набројимо бар неке од аутора тих дела, нити да упамтимо називе бар неких од књига. А ту би, рецимо, спадали први речници, први романи, први уџбеници и граматике језика, први женски и дечји часописи као и они који су упућивали на начин уређивања дома, затим критике Вуковог превода Новог Завета и разне друге теме из економије, права, машинства, ратарства, теологије. У питању је култура српског грађанства из Аустроугарске, формирана у необичним и динамичним политичким и друштвеним околностима 18. века.
Посматрајући ствари из унутрашњег, српског угла, према Јовановићевом мишљењу, језичка реформа је била последица нагомиланих проблема са којима се српски човек суочавао на размеђи два века. И не само на размеђи два века, већ и на размеђи два света, аустроугарског и турског, протежући се својим постојањем и језиком од Одесе до Трста и од Будима, Пеште и Беча до Солуна. Територијалну, односно хоризонталну распрострањеност српског друштва и разноликост српског језика оптерећивала је и све снажнија вертикална, сталешка раслојеност. У том смислу некакав српски koine био је преко потребан и расправа о језику, односно о културном моделу за који ће се Срби трајно определити представљала је логичан расплет таквих околности. Али не и спонтан процес.
Вођен руком и идејом аустрославизма Јернеја Копитара, Вук се залагао за издизање народног на ниво обједињујућег, књижевног српског језика, док су његови опоненти углавном заговарали варијанту језика која је представљала мешавину народног и рускословенског језика. Предност њиховог предлога била је у томе што би таквим српским језиком могао бити обухваћен шири и сложенији стратум српског друштва и што њиме не би биле изгубљене димензије и елементи културе српског грађанства које се за ту варијанту и залагало. Без обзира на чињеницу што су и Вукови опоненти међу собом водили жестоку расправу која је понекад бивала значајнија од расправе коју су водили против Вука, свих осамнаест учесника полемике осуђено је на потоње „искључивање“ из нашег националног сећања. Савременим језиком речено, Вукови опоненти, чији се предлог није уклапао у Копитарове језичке империјалне концепте, постали су жртве оновремене „кенсл културе“.
Вукови подржаваоци волели су да истичу његово знање и упућеност, као и праведност које су га током расправе красиле, што је имплицитно значило да његови противници то све нису били, а посебно је била хваљена Вукова „неписменост“ (одсуство његовог високог формалног образовања). Јовановић поставља питање како је и зашто било могуће да Александар Белић или Миодраг Поповић омаловажавају високо образовање Вукових противника који су одреда били школовани на европским универзитетима (петнаест од осамнаест учесника расправе), а многи од њих су школовање завршили „на два предмета“, што би, у ствари, значило на два факултета. У својим књигама Мирослав Јовановић не полази од себе у сагледавању проблема из историографског угла, већ набраја и своје претходнике попут Меше Селимовића или Милке Ивић и других који су давно пре њега приметили да око Вука има неки „квар“ и који су такође били потакнути да тај аспект наше културе преиспитају и поставе на чвршће темеље.
Зорица Никитовић: Срби немају само двовјековну језичку прошлост
Како је Мирослав Јовановић, професор опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду, дошао на тему националне историје новог века? По среди је неколико фактора, од којих никако не треба искључити његову широку истраживачку знатижељу и ерудицију, потом и смисао за идеју и поседовање научне интуиције, али свакако да је његово „заглављивање“ на нововековној националној теми произашло из других поља његовог научног интересовања. Широј јавности познат је као истраживач руске, балканске и српске историје, а посебно руско-српских политичких и културних веза. Руско-српски културни трансфер најнепосредније је био остварен између два светска рата, на простору тадашње Југославије када су у њу стигле руске избеглице. Осврћући се на тај део његовог истраживања, Горан Милорадовић приметио је да је Јовановић вођен интересовањем за ранијим, историјски удаљенијим руско-српским везама дошао до теме утицаја рускословенског језика, руских учитеља и уџбеника на српски језик и културу у Аустроугарској током 18. века (овде). Појава рускословенског језика одражавала је директан утицај руске политике на Србе (донекле толерисан у Бечу), али је уједно представљала и снажан културни дисконтинуитет у историји развоја српског језика и културе који је условио појаву триглосије (употребу три врсте језика) међу Србима, што је додатно усложило ионако сложене ствари у оквиру српског културног подручја. Из те теме морао је стићи и до Вукове реформе, а од реформе даље ка суштини проблема – нашем односу према својој речи и култури. Јер, суштина ове књиге није сама Вукова реформа и њена процена са становишта културног развоја или културне политике. Њен фокус је померен ка потоњем инжињерингу сећања на саму расправу, њене победнике и губитнике, ка механизму производње мита о значају Вукове реформе и ставу да се Вук и његово дело изједначавају са српском културом. Тај став није нетачан, али није ни тачан, нити је потпун. Српска култура одувек је била шира од Вуковог, а посебно од Копитаровог концепта.
Посматрајући унутрашње поље феномена, Јовановић проблем своди на склоност Срба (посебно њине елите и интелигенције) ка митотворству. Закључак је тачан, али и непотпун јер је и сам аутор приметио да су мит о Вуку експлоатисале разне политичке елите, од Пашићевих радикала, преко заступника интегралног југословенства, а потом и бранилаца Титовог „братства и јединства“. Културни модел који је том реформом постављен и који су у другој половини 19. века коначно и Србијанци прихватили негује се и пажљиво (без значајнијих преиспитивања) чува и данас. И најповршнија анализа историје Вукове језичке реформе наводи нас на помисао о њеном коинцидирању са идејом југословенства, као и да проблем није био само унутрашње српске природе. Могуће је да у овом тренутку на савременом српском језику настају и такви истраживачки радови који преиспитују статус ћирилице у последња два века или који се баве ширим спољним политичким контекстом Вукове делатности, али док та дела не угледамо у излозима наших књижара или их не позајмимо са рафова наших библиотека, остаје нам да запазимо да је у 19. веку Аустроугарска империја водила снажну културну политику на Балкану. Та културна политика најочигледније је била спровођена кроз политике језика и креирања нација као што је то био случај са Калајевим режимом у Босни (овде) или са стварањем албанске нације и кроз креирање албанског језика (овде). У том смислу ништа мање нису важни ни подухвати стварања украјинске или белоруске нације и културног инжењеринга који је на тим просторима спроведен. Вукова језичка реформа не може се посматрати као изоловани случај, а Бечки договор из 1850. године може се сматрати првим кораком ка стварању будуће Југославије.
Александар Растовић: Енглеска предњачи и у русофобији и у србофобији
О последицама: у Београду је пре две године на углу Палмотићеве и Улице Џорџа Вашингтона подигнут споменик Јернеју Копитару као израз срдачних српско-словеначких дипломатских и свих других веза. У Словенији је, за узврат, са истим образложењем подигнут споменик Вуку Караџићу. То је очигледна последица или незнања или несвести или спиновања суштине Вуковог наслеђа у Срба, јер како је могуће да се једна тако сложена политичка и културолошка појава која је представљала тек део шире аустроугарске културне политике сада сведе на српско-словеначку ствар? Копитар јесте био Словенац, Вук јесте био Србин, али обојица су спроводила политичку вољу Беча у културама својих народа, уз две напомене: Вуков и Копитаров однос је пигмалионски и Копитарова политика неким случајем није заживела баш у Словенији. Је ли нам промакло да је и у Бечу, као и код нас, било обележено 200 година од рођења Вука? Зашто то Аустријанци обележавају, шта је њима Вук? Је ли нам исто тако промакло да је аустријска ОРФ телевизија била копродуцент једне од најпопуларнијих домаћих серија о Вуку Караџићу?
Откривање споменика Јернеју Копитару у Београду 23. марта 2022.
Најзад, јасно је шта смо изгубили Вуковом реформом (осамнаестовековну српску грађанску културу 480 књига), али шта смо добили? Вука од оправданих критика чува његово истински велико дело. Определивши се за народну културу (из које су, опет многи српски крајеви испали, југ Србије рецимо, али то је судбина сваке стандардизације), Вук је сасвим сигурно, из нехата, сачувао неке важне елементе народне културе, необичне елементе њене епике и њених изванредних певачких способности и неочекиваног богатства. Ако следимо сазнања до којих је у својим истраживањима дошао Александар Лома, изложена у књизи Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике (Београд: 2002) суочићемо се са необичним али узбудљивим сазнањем да народни језик у својој дубини баштини тако старе културне обрасце, старије од Рамајане (овде). У том смислу Вуков учинак није лош. Осим тога, Вукова језичка реформа за последицу има и то да елементарно образовани Србин може разумети језик високо образованих представника свога рода. Средњошколац може читати и разумети Политикин Културни додатак, што често није случај у другим културама. Средње образовани Немци понекад не могу разумети високи стил њихових врсних интелектуалаца. Српска култура је у том смислу компактнија и упућенији смо једни на друге, али није ли то уједно и мана коју смо добили Вуковом језичком реформом? Јер, целокупна српска култура остала је заглављена на нижим нивоима својих потенцијала. Питања су, како ствари стоје, веома сложена и бесконачно занимљива.
Ко се определи да прочита ову пребогату и врло инспиративну књигу, имаће и то задовољство да кроз хрестоматију стекне непосредан увид у садржај неких од 480 заборављених дела јер се професорка Татјана Суботин потрудила да нам ту литературу приближи преводом низа дела на савремени српски језик. Кога занима шири рад, личност и наслеђе Мирослава Јовановића, о томе се може обавестити из исцрпног поговора Милоша Тимотијевића, музејског саветника Народног музеја у Чачку.
О промоцији књиге погледати још на сајту Службеног гласника.
Опрема: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Невероватно је колики број назови озбиљних интелектуалаца и универзитетских професора не зна ни основне ствари о језику.
Прва ствар, сваки стандардни језик настаје од дијалекта, и то не од било ког, него од дијалекта најразвијенијег дела дате етничке заједнице. Једини пример стандардног језика који је настао другачије јесте Лутерова верзија стандардног немачког, али она је далеко мање у употреби од немачког стандарда насталог од баварског и аустријског дијалекта, или пак немачког дијалекта из Швајцарске (Граубиндена). Другим речима, ми нисмо никакав изузетак и могао је Вук Караџић да буде плаћен од било кога, наш стандардни језик је и с њим и без њега морао настати тако како је настао: од дијалекта најразвијенијег српског становништва, српског грађанства из тадашње Хабзбуршке монархије! А то српско грађанство је говорило шумадијско-војвођанским. Постојала је још једна српска елита, номинално српска, то су били Срби муслимани из Босне (потурице), вечито привилеговани, који су говорили источнохерцеговачким. Није то била никаква битка између Доситеја и Вука или како већ желе да нам је прикажу разне незналице, него избор између српском народу у основи страног аустријског грађанског концепта и у основи страног турског грађанског концепта.
А Вук Караџић је више од било кога другог заслужан за очување наше, српске и словенске традиције управо тиме што је бележио народни говор (дијалекте) и народне умотворине (фолклор). Без тих сведочанстава имали бисмо само писану историју, а она је увек перспектива вишег сталежа, не казује нам готово ништа о обичном српском човеку. Да су те умотворине и ти дијалекти забележени само мало касније, не бисмо имали ни изблиза толико јасну, готово изворну слику о њима. На пример, наше умотворине немају много апстрактних именица (које су одлика књижевног језика), користи се релативно сиромашна лексика, али зато пуна симбола односно народних веровања (свака реч је митологема, односно представа појединости мита илити митеме). Има народа који су нешто касније добили збирке пословица, на пример, и те збирке не личе ни на шта, пуне су ненародних елемената, као наше „песме на народну“ у односу на изворно народне песме.
То што истичете Рајну Драгићевић је посебна прича. Цењена универзитетска професорка могла је барем толико да се распита и сазна да је сваки стандардни језик настао од дијалекта или говора, а не од црквеног језика, што су били и српскословенски и рускословенски, а углавном и славеносрпски. Могла је да се распита бар толико да сазна како су наши преци, када су прешли 1690. Саву и Дунав и ушли на територију Аустрије, прешли у толиком броју да је аустријски цар Леополд забранио Србима било какво политичко организовање. Политички вођа Срба морао је бити онај ко беше и духовни – испрва патријарх, после митрополит. Наша црква је стога била она елита коју је српско грађанство заменило на месту вишег сталежа почетком 19. века. Њен језик, црквени, који ни иначе ни би могао никад постати стандардни јер је језик религије специфичан, неподесан за норму, тада је замењен језиком грађанства. То грађанство је било још увек релативно свеже, настало од дојучерашњих сељака, и говорило је још увек „народним“ језиком, Вук је само био на правом месту и у право време. Судбина славеносрпског је морала бити иста као и старофранцуског, староенглеског и сличних језика феудалаца, који су отишли у историју са доласком нове елите, буржоазије.
Шта је Беч хтео са Вуком и Копитаром је једна ствар, али ни Беч није у оно доба могао знати законитости језичке стандардизације, која је била тек у повоју на Старом континенту. Наш проблем је што знамо врло мало од оног што треба да знамо, па у свему видимо завере. Да, завере су логична појава у класном друштву (ја и ти се уротимо против осталих чланова јер смо имућнији), али то не значи да они који кују завере увек могу да их остваре. Постоје законитости против којих не вреде ни царски планови. Језичка норма је једна од њих: она је увек одраз утицајне заједнице, а не утицајног појединца. Још само да то схвате они који очигледно „све знају“, али очигледно ништа не читају – иначе би све ово већ негде сазнали.
Ako znamo kakvi su Srbožderi bili kumunisti i da im nema ravnih po sistemskom uništavanju srpstva – samo treba uočiti činjenicu da su oni Vukovo delo visoko držali i imali pozitivan stav do toga da odlikaše među đacima nazivaju Vukovcima. Vuk je ustvari bio samo izvođač radova Jerneja Kopitara, izvučeno je jedno narečje, zapadno srpsko i siatematizovano jer je najdalje od ruskog jezika. Pa tako se danas mnogo bolje razumemo sa Slovacima nego sa Rusima. Dok Ruse Makedonci kao i Bugari u najvećem delu razumeju. U njegovom r(J)ečniku jedva da ima starih srpskih i slovenskih reči. Mnogim istim rečima kao u ruskom je primenjen smisao i odnose se na različite pojmove. To je takođe bio prvi ašov u odvajanju Makedonije od Srbije. Ne bih nikad odvajao srpstvo ali paradoksalno, dobi značaj nasleđe Bosne, Hercegovine ili Like kao najneultivisanijih srpskih proručija a izgubi ga Makedonija najkulturnija i najproduhovljenija oblast… Takođe ispade to da polovina R Srbije slabo ume da govori srpski jezik tj. dosta slabije od Hrvata i Muslimana. Posebna zanimljivost je da je Kopitar bio mentor i ukrajinskom Vuku – Tarasu Ševčenku, koji je otac ukrajinskog jezika, takođe od zapadnog ikavskog ruskog dijalekta…
Није битно – одговор.
Једноставно, глупост је мислити да је Вукова реформа нека врста нормалног природног развоја језика. Никаква законитост језичких норми не би молга без царских планова Беча и Рима, преко „Вукове“ реформе нанети такву катастрофу србском националном корпусу. Такав дисконтинуитет да србска деца после те реформе не могу да читају Светог Саву у оригиналу, не може се другачије назвати него културним геноцидом насталим услед специјалне операције Рима и Беча.
Прво, не ради се ни о каквој Вуковој реформи, Вук је ставио само тачку изнад ј у реформи Саве Мркаља, кога је Господ казнио лудилом. Пошто нису могли сумасшедешег човека ставити као реформатора језика, препознали су у Вуку идеалну личност која ће свирати по бечким и ватиканским нотама. Друго, није он творац кованице „пиши као што говориш, читај како је написано“ већ је то смислио Јохан Кристофер Адељунг, немачки граматичар и филолог. Треће, да ли нормалан Србин може помислити да може добро донети реформа коју не подржава његова СПЦ а здушно подржавају Беч и Рим. Или, да ли нормалан Србин може помислити да језуита Копитар може желети добро православној Србадији? Четврто, како то да је у Русији такође билоо више реформи, од Ломоносова, Тардиовског па до Пушкина, али се оне не показаше катастрофалним по руски национални корпус, него управо модел Вука Караџића се показа као катастрофалан и по питању украјинског и по питању белоруског језика (где је поптуно мпресликан Вуков модел). Пето, црквени језик уопште није морао постати стандардни као манипулишете. Велики Његош није прихватио Вукову реформу, то лажу комуњаре и масони (пола речи из Горског Вијенца не налази се у Вуковом речнику), па да ли имамо до данашњег дана неко књижевно дело написано Вуковим језиком да се може мерити са Горским Вијенцем? И на крају, зато мислите да умотворине без Вука не би могле бити сачуване? Руске билине су и после реформи сачувале сву лепоту и готово изворну слику о њима…
И дан данас људи млате празну сламу и боре се против Вукове реформе. Меша Селимовић је написао књигу о томе пре 50 година
https://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk.html
а сада нам ови аматери откривају рупу у саксији.
Да ли би уопште постојао Косовски мит и косовски звет да није било Вука. Ти који се питају шта би било да није било Вукове реформе, били би као Бугари. Њима су Руси стандардизовали језик, са циљем да се што више разликује од српског па узеше трновски дијалекат уместо софијског. Нису на том језику дали књижевника који је до лаката Андрићу или Црњанском. Тј. немају ничег вредног у књижевности. Бугарска је данас у НАТО-у, и наоружава Украјину против Русије, и у претходна два светска рата је била против Русије. Толико о политичким резултатима реформе.
Кад је неко стручан као Бранко, онда он зна да би без Вука били Бугари и да нас је Вук одбранио од НАТО пакта. Аферим. Да цитирамо мало једног аматера по аршинима стручњака Бранка – светог владику Николаја: „Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно“ <…> “Срби су на Бечком договору били преварени и пали су у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес <…> Била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Тако су Вук и Даничић отворили све капије и све канале према Западу учинивши да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада”.
Шта је знао Николај, млатио празну сламу, стручњак Бранко ће да нас просветли…
@Ранко
Не могу “ два танка убити Ранка „, ја ћу Вас подржати тек коментаром, очевидно сте више него довољни само Ви да ватру истине распаљујете и одржавате – изгореће гумно што остаде од празнословних “ Млатко Празносламовских „…
Ниси одговорио на моју критику. Бугари су урадили све што траже наши противници Вука. Сачували су и везу са старословенским, увели су руску ортографију, имају гомилу русизама које ми немамо… да ли данас неку корист имају од тога?
А Николај се као и Дучић клео у Југославију све док није пропала. Ишао је да студира у Немчку и Енглеску а не Атимнну и Петроград
Мало, мало па се спотакнемо о незнање сопствене историје. Прво, није српски настао од руског већ обратно. Српски језик је стар хиљадама година а руско име се појавило тек у 8.веку. Бесмислено је тврдити да би стандардни српски језик требало развити из црквенословенског. Црквенословенски је окамењени српски, деформисан од стране елита које су биле одвојене од ‘чобанског’ језика. Ни шпански ни француски нису настали из латинског (још једна историјска превара) који је био вештачки и језик цркве (узгред, као млађи језик и он је доста позајмио из српског).
Позната је аустријска политика према Србима али је такође бесмислено тврдити да је Копитарово залагање да Срби имају своју граматику, речник и збирку народних песама – антисрпско. Уосталом, упоредимо најстарије епске и лирске песме са садашњим српским стандардом и видећемо да је то исти језик. Такође, гусле су биле доминантне у планинском, динарском подручју где се сачувало народно сећање и језик а не у нишком и врањанском крају. Зато и немамо епске песме на врањанском наречју.
Српска азбука је супериорнија у односу на руску (раније сам показао више примера) а може се рећи и у односу на све друге, српска народна епика је такође много развијенија и старија од руске. Ни Енглези нити било који други народ, иако говоре младим језицима (у односу на српски) скоро да не разумеју оригинални језик Шекспира од пре само неколико стотина година.
Поређење са бугарским је такође бесмислено. То је такође српски језик који су азијатски Булгари прихватили и који је тек пре пар стотина година промењен да би (попут смакедонског или хрватског) остављао утисак аутохтоног језика различитог од српског. Са истим циљем су и Грци много раније мењали свој језик да буде што дивергентнији од староседелачког пелазгијског на коме су, у складу са скромним фондом својих фонема, изговарали Оченаш.
Није народ прихватио Вукову верзију језика већ је Вук народни, ‘чобански’ језик (дијалекат са свим падежима и доминантним приповедачким и епско-лирским опусом) усвојио за стандардни. Можда би некоме сада биле интересантније вести на Дневнику ако би их читао Ђоша или Тика Шпиц (које би тиме биле још више удаљене од руског) али то је већ ствар укуса а томе не вреди расправљати.
Шта год, ту смо где смо . Вук је био „једна сламка међу вијорове“ и нико не може рећи да је учинио мало, као што нико не може рећи да није направио многе грешке и нека озбиљна прегрешења. Интересантне су ми овде тезе о најразвијенијим језицима, тако познате из доба комунизма, са наглашавањем броја падежа и акцената .Ја на то увек имам само један одговор. Колико падежа има у најдинамичнијем језику који је освојио свет, колико год ми Енглезе с правом сматрали својим озбиљним непријатељима?
Дакле, можете да се закитите па да се сликате са свих 7 и са сва 4 акцента , а можете да измислите још два пута толико, живот вас је оспорио и та теза се показала као србомрзачка и то дубоко. Одгледах пре неколико месеци снимке једног скупа Матице српске , а можда и несрпске и насмејах се „стручњаку“ који залепи термин србијански језик свима нама из Србије на челенку. Ми, дакле, српски не говоримо, ми га не знамо , знају га само наша седмопадежна и четвороакценатска браћа.
Знали су они много , много су знања накупили у Кумровцу и били су вазда главна полуга преваспитавања глупих Србијанаца који и нису Срби јер су их Турци правили. Ни данас ништа од своје „културне“ политике нису променили, само им се , као и увек, чини да су ти тупави Србијанци дужни да свима дају више него што имају , и да је све што им се отело мало, да њихова деца и не треба да се школују, нису талентована и нису Срби са динарским пореклом и квргом на тинтари. Помазиш га по главуџи и одмах знаш да ли је права роба или србијански бофлук. То што се широм Србије гасе и затиру жива говорна врела несагледиве старине , животворни букови кадри да роде нову реч , наравно да није важно кад се упореди са машћу и слашћу плодова добијених понижавањем и омаловажавањем. Е, како ја видим, моћи ћете да очекујете да вам баба Даница умеси колаче за уз пут, јер ћете из ове опљачкане Србијице ускоро моћи да добијете само мућак и моћи ћете једино бакама и декама да се обратите за све што су глупи Србијанци дужни да вам дају , а управо толико и тако сте заслужили. Разумемо ми да ви нас тупаве не разумете , немамо 7 падежа, а ни за акценте нас много не боли сељачко увце.Да знате, чварци коштају 2000 динара зато што су нам деца побегла од ваше памети, а баке и деке то не смеју да једу.
Pre Kopitarove reforme imali smo govor koji je građen više vekova od strane najobrazovanijih ljudi našeg naroda i koji je bio jednako udaljen svakog narečja ponaosob. Sa ove pozicije teško je napraviti misaonu rekonstrukciju tog govora, šta više sigurno da je bila potreba za reformom baš zbog krutog crkvenog uticaja ili ruskog upliva koji je preko knjiga koje su dolazile iz Rusije bio značajan. Ali Vukova reforma, taman kao i Bolonja što je uredila naše obrazovanje gde se podišlo studentima koji su prosečni ili ispod prosečni. E tako je vukova reforma podišla „ovčarima i govedarima“ kako se u ono vreme govorilo. Nije je prihvatio Njegoš, protiv nje je bio Sterija, kasnije se negativno izjasnio i Meša Selimović. Takođe treba čitati Evsevija Mihajlovića iz ondašnjeg Bečkereka o vulgarnom uticaju na Novi Zavet koji je Vuk preveo sa Nemačkog originala. Inače, Vuk je pored svega bio konvertit, pitanje je samo da li javni ili kripto, ali se zna da je venčan u katoličkoj Crkvi, što je u ono vreme bilo nemoguće bez „krizne“. Sin mu je umro kao katolik a kćerka se zvala Vilhemina. Pre Vuka smatralo se da se srpski jezik govori od Trsta do Crnog mora, a posledično nismo sigurni da će se u skorije vreme govoriti i u Vojvodini. Naša najveća zabluda je to što se ludi hvalimo da jedini „pišemo kao što govorimo“ a za šta je zaslužan stranac. Svi ludi samo mi pametni. Jezik koji je na tolikom prostoru rasprostranjen sa svim svojim varijacijama, ima nasušnu potrebu za akcentima i apostrofima, da bi ga svi mogli videti isto a izgovarati različito i prvenstvo da bi sve obuhvatio. Da se izjasnim do kraja, nemam ništa protiv istočno hercegivačkog govora, on mi je jako lep i glasovno melodičan ali bez predmetno ga je upoređivai sa govorom Vranja, Tike i Đoše. Prvo jer je ist. herc. sistematizovan i ustrojen a južnjački ne samo da to nije nego je i ostao na nivou seljačkog govora. Drugo, taj govor je postao smešan i podrugljiv jer se ga danas govore uz sintaksu zapadno srpskih narečja i zato to zvuči odvratno kao kada bi bosanci formirali rečimprema obrascu govora iz Pirota. Taj izvorni govor kao u delima Bore Stankovića ili u starim pesmama zvuči mnogo lepše i romansiranije. Dalje, ovaj vladajući akcenat koji se forsira sa televizija, posebno RTS a koji se u unutrašnjosti određuje kao isfeminizirano „razvlačenje“ u govoru i prosto nepravilan i nije u duhu srpskog govora. To je pomadžareni srpski. Kad je Vojvodina oslobođena u njoj su Srbi činili trećinu stanovnika, upliv u govoru je evidentan. Ako u Skupštini slušate Ištvana i Balinta Pastora kada govore na srpskom videće ćte da je to taj govor. I još par reči o tome da je strašno da srpska deca ne mogu da čitaju ono što su naši preci pisali. Gorski Vjenac kao naše najveće književnom delo nam je bar 20% nerazumljiv a Luča Mikrokozma i više od toga. Crkva se dugo branila, ali vidim da su poslednjih 10 godina počeli i nazive i imena na ikonama da ispisuju na modernom srpskom, vukovom. Nekad se ista liturđijampojala od Jadrana do Vladivostoka a sada toga više nema, jezuita Kopitar i njegov ‘romi potrčko mirno spavaju.
Каве везе има шта су Бугари радили побогу човече, пре свега, ми нисмо Бугари, нисмо ми од њих украли језик него они од нас, нисмо ми имали туђе монархе на челу, нисмо ослобађани туђом крвљу, нисмо се приклањали сваком моћнику, увек сми били на правилној страни историје. Једноставно, Срби су данас бројчано мали народ али су и у савременом добу задржали менталитет великог народа, томе доказ је и 1804 и 1815 и 1912 и 1914 и 1941 и 1999…
Не ради се о потреби увођења русизама, Онорије ти је објаснио да је старосрбски језик прајезик свих Словена, и данас када слависти седну за један сто, сви ће боље разумети Србина него представнике других народа, док ће Србин боље од других разумети слависте из других народа. Ради се о томе да је са таквим дисконтинуитетом Вукова реформа злоупотребљена на политичко-религиозном пољу и тога су наручиоци из Рима и Беча били итекако свесни.
Није коректно поредити Шекспира са Светим Савом, није коректно било кога поредити са Светим Савом када говоримо о дискунтинуитету који је Вук направио према духовном оцу нашег народа. Православне је Свети Сава сматрао за “једнородне по крштењу” и приликом крунисања свог брата истакао је: “Имајте веру праву, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњима, дарежљивост према убогим, милост према једнокрвним нам створењима и једнородним по крштењу, која су вам под влашћу…” И док има Срба светосаваца, темељ хришћанства код Срба неће бити пренет са Богочовека Христа, на, не дао Бог, пролазног римског епископа.
Колико пута треба цитирати став истинског творца српске језичке реформе, преданог римокатоличког делатника, језуите Јернеја Бартоломеја Копитара (1827): “СПЦ чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке”. Паметном доста.
Дакле, по својим религиозно-политичким последицама та језичка реформа допринела је више ствари папизма и унијаћењу Срба од свих вишевековних покушаја Ватикана по том питању. Тога су били свесни многи умни људи тога времена, па је тако Митрополит Стратимировић разложно указивао да наш славеносербски језик у српској словесности (књижевности) мора да остане уздигнут изнад жаргонског језика народног. Но, узалуд је причати “глувом код ушију” или како би рекао Његош – то што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема.
Огромна је разлика између не само црквенословенског, него и руског језика из периода Петра Великог и савременог руског језика, не само у лексици него и у ортографији, понављам, било је неколико великих реформи језика, али оне нису имале тако катастрофалне религиозно-политичке последице, јер реформе нису спровођење по налогу језуите русофоба, као што је наша реформа спроведена по налогу језуите србофоба оданог Риму и Бечу. То је оно о чему је говорио свети владика Николај (узгред, да није ишао да студира на Запад, зар би могао онако разарајуће да пише о «белој демонији» чију злоћудност ни данас не виде слепи код очију и глуви код ушију)
Амин Бојане, само штета што лепу анализу написа на писму којим се и Вук потписа испод Бечког књижевног договора 🙂
Što ono jedan reče – izvinjavam se na latinici, ali novi mi telefon nema opciju za Ćirilicu. Ili Azbuku kako je pravilnije reći. Na taj deo oko Novosadskog dogovora se nisam osvrnuo. Njime je podignuta rampa da Srbi katolici definitivno postanu Hrvati a i samo imenovanje jezika je relativizovano. Može jezik da bidne srpski al ne mora da znači, može i hrvatski, može i bosanski, crnogorski, bhs, luda kuća pa sve može… Dalje, s Vukom slovno su označeni glasovi Dž i F. Preko F nam se u jeziku odomaćila masa anglicizama a preko Dž masa turcizama. Pre toga nije bilo srpske reči ni na F ni na Dž, čak je i Filipenda bio Pilipenda. Jezik je postao jalov, gotovo da ne može da stvori nove reči za nove pojmove, preko padeških promena se lakše tuđe reči posrbljuju poput „četovanja“ ali džaba kada je u korenu reč strana. Sve to nam jezik kvari i jede iznutra. A da ne govorimo o tome koliko sputava stvaralaštvo, dobrih pisaca sa juga Srbije i istoka Srbije pa i pomoravskog dela Šumadije ima veoma malo. Teško je i obrazovnim ljudima kad prvo moraju da promisle kako da nešto kažu, a onda i šta će da kažu. Toliko naših lepih narečja nestaje i gubi se nepovratno. I još ovo, onima koji su upućeni u jezik kojim su govorili iliri, tračani, trivali – zna se da je taj njihov protosrpski govor mnogo bliži srpskom staro govoru južnih krajeva. Dok se za moderni srpski jedva može reći da ima nekakav kontinuitet s njim.
@ Ранко
Острашћени сте. Импонује Вам то што „знате“ нешто што плебс тобож не зна, негде сте прочитали какав податак, па сада ликујете. Али не знате оно што треба знати да бисте ваљано дискутовали о стандардизацији језика. Ово није конспирологија или политика, него социолингвистика, дијалектологија и филозофија језика. Ево Вам предлог:
Дајте ми један пример настанка стандардног језика ван начина који сам описао! Један једини!
Да ли сте прочитали иједан ред нашег народног језика пре Вуковог доба? Ја јесам. Ти људи су писали донекле различитим словима од Вукових јер је то и нормално: рукописни запис подразумева различите облике исте графије. Међутим, ако искључимо те очекиване разлике, добијамо језик који се суштински не разликује од Вуковог. Причам о текстовима наших обичних људи из Хабзбзуршке монархије током 18. века, пре Караџићевог рођења.
Када ми дате тај пример (под 1) и одговорите потврдно на питање (под 2) – можемо наставити са расправом. Јер, овако је бесмислено: Ви ћете терати своје теорије завера, а ја ћу се држати оног што није спорно (али Вас не интересује).
Уживајте у лајковима ако су Вам битни. Мени је важнија научна истина. До ње се долази када суочите своје мишљење (искуство) са туђим, другачијим, а не када говорите оно што неко на неком месту (сајту) воли да чује, или пишете придев „српски“ са „б“ јер је то по неком лаичком мишљењу одраз родољубља (а видео бих те родољубе како би им се свидео наш језик када би неговао етимолошки правопис и личио отприлике на ону наказу од пољског).
Ако је Вук створио основу да језик „чобана“ буде основа књижевном (учевном) језику, то отвара два питања: од ког је то „чобана“ чувена реч „реформа“, и основније, шта је бре то „чобан“? Наша звезда Јутурбета тврди да је за „чобана“ одговоран средњевековни српски израз, и данас разумљив, творбени, звонки – „стапан“. Дакле, „реформа“ је само обмана за истискивање српских речи, одузимање књижевног писменог наслеђа, прекид језичке творности а место свега тога тога увођење „туђизама“. За следбенике Вука и њ. дела поражавајуће је и просто питање из „чобанског“ језика јер немају одговор без обзира на „стручност“ – шта значи „Качи се на крке“?
Рѣшење проблема Вукове реформе нам је свѣма прѣд носом. Штета коју нам је као народу та реформа нанѣла уопште нѣје нѣпоправљива како нам се чини, и може се исправити без одрѣцања од добрѣх тековина, коих такође има.
За почетак, ваља нам да се суочимо са чињеницом да нам је за овѣх 150 година описмењавања вуковицом свѣст и општа изворна култура добрано сужена и срозана, те да је наше истинско познавање матерњег језика доста убогије и од просѣчно школованих ондашњих противника Вукове реформе, а богами и од ондашњих простих сељака „говедара“. И то без обзира на сва достигнућа и напрѣдак лингвистичке науке.
Вуковица се, као прво, нѣ може назвати ћириличним писмом у правом смислу те рѣчи – не само због латиничне „јоте“ које ни у чијој ћирилици никад нѣје било и коју важећим правописом често трпамо тамо гдѣ гласу који означава никад нѣје било мѣсто. Ћирило-методијевска ћирилица је ишла за тѣм да богослужбеним – тада јединим књижевним језиком – обједини све Словѣне, кои у њихово доба још увѣк бѣху јединствен, огроман, истојезични народни океан, простирући се од балканских обала па до неутврђених, магловитих граница сѣвера читавог тада познатог свѣта. За основу тог језика јесте узето старосрпско нарѣчје, али су у њега унѣти и важни елементи свѣх других нарѣчја, како би се извукао највећи заједнички садржилац. Даље је врѣменом та основа надограђивана стварањем нових рѣчи, граматичких облика, обрта, каквих нѣје било ни у једном од нарѣчја. Као резултат, изграђен је прѣбогат књижевни језик, каквим ни у једном словѣнском племену никад у народу нѣје говорено, али је свѣма био довољно разумљив; с тѣм што се тај језик морао УЧИТИ, као што се и данас књижевном језику МОРАМО учити, као и језику физике, математике или које год науке – ниједан од тѣх језика нѣћемо научити у кући, на пијаци, чувајући говеда, већ у школи.
Како се кроз историју велики једнокрвни народни океан прѣтварао у издвојена мора, језера и обичне баруштине, тако су сваком од тѣх подручја почела преовладавати локална својства, но ипак без штете по културно и цивилизацијско јединство – окром код онѣх словѣнских племена која су рано ПОЛАТИНИЧЕНА, или утопљена у туђе народе.
Смѣр свѣх нововѣковних језичких реформи је потпуно супротан: настојавање на најситнијим разликама и дробљење народа обратно у слабе племенске заједнице. Вукова реформа је томе најбољи примѣр. Језике не стварају и нѣ унапрѣђују лингвисти (они углавном раде за лову) – већ пѣсници, књижевници, прѣводиоци. Вук Стеф. Караџић нѣје био чак ни лингвиста. Људи су по природи површни, и ако нѣки прѣдмет нѣје правилно освѣтљен и објашњен кад о њему стичу основна знања, они ће га наопако схватати док су живи.
Занимљива ствар: најупорнији чувари једне од писаних иначица старе, светосавске српске ћирилице, тзв. „беговског писма“ бѣху – српски муслимани. Тако је названа јер су је као своје „тајно писмо“ користили наши турски великаши, који баш ни с турским властима не бѣху баш увѣк улѣпо. Нѣгдѣ наиђох на податак да је послѣдњи потомак бегова који су то писмо знали умръо крајем 50-их година прошлог вѣка – таман кад се правио тзв. Новосадски договор, којим је српском вуковском јеуззику закуцан један од послѣдњих ексера у мртвачки ковчег.
Елем. Већ самим графичким обликом, вуковска ђирилица у главама људи ствара раздор за који они никад прѣ његове „реформе“ нѣсу знали. Бадава Његош крстијаше оне који прдијаху:
Лепо, липо, љепо и лијепо,
Бело, било, бјело и бијело
Листићи су једнога цвијета,
У пупуљ се један одњихали итд.
„Липо“ и „љепо“ рѣшењем лингвиста одмах постаје „нѣкњижевно“, и то на основу никад нѣ објашњених „естетских“ критеријума и нѣчесових разлога „благозвучности“. Бадава ћеш данас објашњавати чак и образованом човѣку да су тѣх осам рѣчи у прва два стиха вѣковима биле само двѣ: лѣпо и бѣло. Липо и љепо су данас хрватске“ или „црногорске“, можда још понѣчије, али нѣ српске.
Разбијање српског језика нѣје завршено. Већ се уводи „буњевачки“, политички је признат „бошњачки“, на дѣлу су припреме за стварање „торлачког“ или „тимочког“ језика – како га већ назову… Исто тако је још ранѣје чак из Вукове осакаћене ћирилице избачено „ъ“, затѣм у „македонски“, осѣм посебне граматике, умѣсто „ћ“ и „ђ“ нѣпотрѣбно уведено „ќ“ и „ѓ“, Црногорци уводе два слова за гласове који су, иначе, раширени и у западној Србији, и, као и тзв. Бошњаци, прѣлазе на латиницу… Тотално дивљаштво, и то са највиших политичких и културних инстанци, и залуђивање, злочиначко свађање народа…
И да нѣ дужим више: први корак у оздрављењу Срба може бити само реформа Вукове реформе. Саврѣмена српска азбука мора имати бар 34 слова за минимум функционалности и вѣрности у осликавању тог језика у писму. Кључан у цѣлој причи је двогласник „јат“ (ѣ), и приближно тачну његову употрѣбу можете видѣти већ читањем овог коментара. Остала три су: полугласник „ъ“, африката ѕ (слитно дз), неопходне за обѣлѣжавање нѣких махом староштокавских рѣчи и туђица, и „щ“.А то је тек пола посла. Послѣдњи знак нам је више потрѣбан за обнову партиципа – важног граматичког облика, који можемо срѣсти код Његоша и Стерије, а с Вуковом реформом избаченог из српског језика, јербо је „нѣнародан“ и „застарѣо“, што је, наравно, глупост.
На ове ствари уопште нѣ мисле самозвани „борци за очување ћирилице“, тачнѣје – њене осакаћене иначице, вуковице. Вуковска ћирилица је осуђена на нѣстанак и оваква каква је сад она и нѣма нарочитих разлога за постојање: устројена је по истом принципу као и тзв. хрватска латиница (тј. „хрватска латиница“ је створена по угледу на вуковицу, али ко се данас тога сѣћа), и сличнија је тој латиници него изворној ћирилици. Пошто живимо у окружењу у каквом живимо, и пошто „хрватска“ латиница у готово подједнакој мѣри задовољава захтѣве садашње разине наше писмености, коју с вуковицом никако нѣ можемо више уздићи, то је исход те борбе унапрѣд извѣстан. То јест: или ћемо реформом Вукове реформе унапрѣдити српски језик, заокружити српски национални простор и подручје његовог утѣцаја, или ћемо се преобратити у распарчану и глуву провинцију европске глуве провинције, познатију под именом: Хрватска. Трећа могућност је да се уздамо у чудо и спас од браће са Истока. Кукала нам мајка ако смо на то спали.
Господине „Није битно“, можете Ви колико хоћете високоумно причати о научним законитостима језичке стандардизације, Вас оповргава истински газда најамника Вука, језуита Копитар. Баш ме брига за умишљене научне постулате о језичкој стандардизацији човече, за мене је Православље истинска србска наука, чиста Христова наука, чисти извор воде од које се не жедни. Унијаћење је тај чисти извор замутило у великој мери захваљујући «Вуковој» реформи и то језуита Копитар хируршки прецизно истиче речима да би БЕЧ МОРАО ПОДРЖАТИ РЕФОРМУ ВУКА КАРАЏИЋА ЈЕР СЕ ЊОМЕ УКЛАЊА ГЛАВНА ПРЕПРЕКА ЗА ПРЕВОЂЕЊЕ СРБА У РИМОКАТОЛИЧАНСТВО. Шта Вам је нејасно? Наравно да је свештеноначалије и те како имало разлога да страхује од унијаћења и историја је показала да су и наше свештеноначалије и језуита Копитар били много видовитији од свих и тадашњих и данашњих поштовалаца Вукових. Штавише, сви данашњи поштоваоци његове реформе су већ на половину поунијаћени.
И зашто би потврда неизбежности Вукове реформе били неки радови нашег народног језика пре Вука, који се суштински не разликују од Вуковог језика? То су глупости. Још је Меша доказао да је Вуков језик сиромашан речима за умозрителне мисли. Ако смо ми имали тако уметнички високе књижевне домете и изван Вуковог народног језика (да оставимо по страни и Видаковића и Хаџића и самог митрополита Стратимировића, да се ограничимо делима Венцловића, Сарајлије и Његоша), зашто би те радове које помињете уопште узимали за неки критеријум приликом разматрања неопходности такве реформе а занемаривали поменуте примере доказаних књижевних величина који нису писали Вуковим народним језиком? Већ сам наводио и пример реформи у Русији, хајде ми мало причајте да је Пушкинов језик био плод „научних законитости језичке стандардизације“. Нисте острашћени колико сте смешни…
Сутра је Велика Среда, страшни дан људске издаје Спаситеља, па прекидам сваку полемику, са жељом свима да у радости дочекају светло Васкрсење Христово. Ако има жеље, после Васкрса не бежим од ове полемике ако је потребно и до најситнијих цреваца, сматрам да је дошло време да се вукоунијати као својеврсни слој аутошовиниста склоне са грбаче многострадалног нашег србског рода православног…
Данас ме син приупита да ли је Вук Караџић био добар за нас, па ме то инспириса да напишем један кратак чланак на ту тему. Иначе ово ме је питало више читалаца, па хајде да видимо.
…
https://milos.io/da-li-je-vuk-karadzic-bio-dobar-za-srpski-narod/
Није ми јасно у чему се састоје примедбе на Вуков рад и дело. Њему се пројектује и Новосадски договор и многе ствари које су радили комунисти. Неко рече да ће тзв ‘вуковица’ тј. азбука нестати (!??), ваљда због тога што није издржала пробу времена? Неки жале за језиком из доба Светог Саве што је просто невероватно као да се он могао одржати непромењен до сада. Бајаги сада наша деца не могу да читају Савине текстове.
Неко опет зажали за језиком који су наши ‘образовани’ људи кориситили пре Вука. Колико је таквих било? Један промил а вероватно и мање. Не схвата се да је то био вештачки језик у уским помодарским круговима који није имао везе са реалним животом. И како би се он наметнуо остатку од 99,9% становништва? Стари текстови су имали гомилу непотребних знакова за чије коришћење није било правила и мислим да нико није знао када се шта употребљава. Вероватно бисмо морали да имамо спелинг попут енглеског где ни образовани људи не могу да пишу диктат који има речи које се мало ређе користе.
Какве везе Вук има са црквеном литургијом и језиком молитви? Црква је могла да задржи црквено-словенски језик и старо писмо у својој служби. Вероватно би и перспектива била другачија када би се знало да ми нисмо добили азбуку од Константина и Методија, који су били ватикански (!) службеници и који су по налогу Ватикана били послати међу Србе (тј. Словене) иако је у то време формално још била јединствена хришћанска црква. Друго, заборавља се да је латиница настала од етрурског писма које је опет слично тзв ћирилици и настало из винчанског писма.
Вука оптужују и за унијаћење као да оно не би постојало без њега. За проблеме у његово време су криви исти они који су криви за проблеме данас – корумпирана, покондирена и кукавичка интелигенција, одвојена од народа која изиграва неки елитизам а не зна одакле је шупља. Заборавља се које је то време било, свега неколико година после Карађорђевог устанка док су се још јатаганима водиле борбе у шанчевима са Турцима.
Колико је важан Вуков рад јер би у налету модернизације за само пар деценија касније вероватно било изгубљено 90% од народног блага које је Вук сакупио. Који народ у свету још то има? Интересантно да ми је на то указао један страни професор који је поменуо да само још Грци то имају. Нисам хтео да се упуштам у дискусију да је и то што Грци имају у ствари српско и претеча српске епике. Ни код нас многи неће да виде нелогичност да неки народ створи само два велика епа и ништа друго ‘ситније’, а било би нормално да су епови само врх пирамиде народног стваралаштва.
Све ово претходно нема везе са чињеницом да сам ja школске распусте проводио буквално на Вуковом прагу, хранио се воћем из његовог дворишта, пио изворску воду и као основац упознао Бранка, Десанку, Мешу и многе друге из школских читанки. Да сам више пута ишао његовом, сада зараслом стазом кроз шуму, до 3-4 километра удаљеног манастира Троноша да се напијем ледене воде са чесме Девет Југовића која је (Матић може да посведочи тај благослов) била толико хладна да нисмо смели директно да је дајемо Гароњи и Мурги да је пије.
Неколико метара поред тог манастира из земље вире остаци античког српског града о коме наши историчари и интелигенти не смеју ништа да кажу, баш као што нису ни у Вуково време (а неки ни сада) видели да је неодрживо конзервирати језик из шачице коми-фо салона, насупрот живом и динамичном језику којим је говорило 99% народа.
Одавно нисам видео овако мазохистички текст као што је ‘Да ли је Вук био добар за српски народ?’ Чега ту све нема а највише зловоље и самомржње и потпуног одсуства свести о томе. Спрдање са ‘пиши као што говориш’ и са ликовањем помињање Аделунга. Где је Аделунг то остварио? И Бернард Шо је покушао то да уради са енглеским по узору на српску азбуку али није успео.
Просто нисмо свесни шта имамо и увек говорим странцима да могу за 5 минута да науче да читају српски без грешке само да науче азбуку као и да наша деца већ са 3 године могу да читају једноставне речи. И још се злобно додаје да се ето Вук кити туђим перјем настављајући Мркаљев рад. Зашто је уопште Мркаљ започео са избацивањем непотребних слова и зашто се он не критикује? Зашто се не каже да се Вук кити и Аделунговим перјем?
Тешко ће се ико наћи да захтева повратак дебелог јера али ето и то имамо у тексту. Даље имамо да је језик постао ‘простачки’ а требало би да се одмах позна по говору којој касти ко припада. Вук је по налогу Беча ‘вулгаризовао’ језик док су се манастири вековима борили да очувају дух језика и говора? Каква бесмислица, да ли је црквенословенски требало да буде као латински – мртав, вештачки језик, којим нико не говори.
Следећа бесмислица – отимање учења писмености из цркве. Вук је наводно ‘замрзео’ цркву јер је морао да чува стоку? Прво манастир није у Тршићу, друго није ту било учитеља већ су попови узгред нешто подучавали децу а врло често ни сами нису имали много писмености. Да ли је требало да образовање остане у манастирима и како би деца ту долазила? Да ли су монаси, који су често постајали искушеници без икаквог образовања, били квалификованији да описмењују децу од учитеља који су завршили школе за то? Сада се ретроактивно и замерке савременој настави веронауке узгред набацују на Вуков рачун.
Сада се и превод Библије види као покатоличавање народа? И то је Милош одмах видео? Можда не би требало да постоји превод Библије на српски? И после 27 покушаја Вук је успео да изманипулише Цркву да ипак штампа Библију и ту добро заради? Узгред, Библију је Србин превео на латински у време када је хришћанство тек легализовано, тај превод се још користи а он је светац и код нас и код католика и код протестаната.
Онда имамо ‘језуитске везе’ и ‘антисрпски’ савет да се направи српски речник, граматика и збирка народних песама. Па још и ‘блаћење’ Милоша Обреновића, венчање у католичкој цркви, продају манастирских књига и још једна добра зарада. Има ли иста добрo да је Вук урадио?
Да ли је први српски речник био непотребан? Да ли је граматика била потребна као и превод Библије (замисли са немачког!). Да ли је сређивање азбуке чиме је постала најједноставнија у свету било непотребно (неко помену два слова вишка и четири слова мањка укључујући оно које је подгорички муслиман из Осијека узео из пољске абецеде и подарио њиме Монтонигере).
Да ли су нам непотребне епска и лирска поезија које нико други нема и које би нестале да нису у последњи час забележене као и приповетке, загонетке, питалице, брзалице, зезалице, итд? Шта бисмо знали о прекосовској Србији, о косовској бици, да немамо песама које су нам у исто време и историја која скоро нигде другде није забележена. Зашто ништа не знамо о пренемањићкој историји – зато што је, како Вук каже, ‘народ занемео’ после косовске битке и заборавио све шта је било раније а није било никога да забележи народно стваралаштво и одраз историје у њој. Као што скоро ништа не знамо о томе, исто тако, без Вука не бисмо ништа знали о косовском миту и прекарађорђевској Србији.
И шта је закључак? ‘Вук није био добар за нас и био је (са Доситејем) културни јањичар’.
Какав гремлиновски закључак исисан из малог прста, без икаквог историјског контекста, без осећаја за време и простор, пре свега самомрзовољан са тежњом да ту фрустрацију пренесе и на своје потомке, јер би се у супротном случају нашао и понеки плус, макар да се створи привид избалансираног и објективног погледа.
@Онорије АЕ Илирије
Кад сам прѣкјуче у горњем чланку видѣо насловницу књиге Мирослава Јовановића, за коју нѣсам знао, јуче сам одмах отишао у књижару и купио је, иако, бар за мене, у њој нѣма ничег новог. Али згодно је у једним корицама имати прѣгледно и нѣпристрасно најглавнѣје „за“ и „против“ Вука без постраних идеолошких поповања.
С Вама се на ову тему не може разговарати. Бркате појмове, нѣ знате о чему говорите. Ако Вам је заиста стало да се мало разаберете у проблему српског писма и језика, купите књигу, па је лѣпо проучите, са свѣшћу да је рѣч тек о читанци по датом питању. Овако, објашњавати се с Вама нѣма никаквог смисла.
@ Гремлин
Заиста? Нисам видео ништа ‘за’ Вука. Видео сам – кићење туђим перјем, крађу и препродају манастирских књига од стране целе породице чак и на самртној постељи, крађу ауторских права, анимозитет према дебелом јеру, непотребан превод Библије са немачког, њено истрајно утрпавање Цркви да би се избоксовале неке паре, охрабривање Смакедонаца (и Бугара) да се кроз 100 година одвоје и однесу српске манастире, слабо примање наука и мржња према цркви због чувања оваца што је узроковало описмењавање у државним школама уместо код полуписмених монаха, директна кривица због неуспеха у увођењу веронауке у школе после изручивања Милошевића Хагу, унијаћење, покатоличавање, јањичарење, простачење српског језика и уваљивање тог истог Хрватима, блаћење Милоша, има вероватно још.
Не мораш са мном да разговараш о српском језику и писму али можда можеш остале читаоце да просветлиш о тим стварима и покушаш да нађеш барем једно ‘за’, које си верујем случајно испустио јер ћеш свом сину гледати у очи а не мени.
@Онорије АЕ Илирије
Врли и многопоштовани,
Једно Вас усрдно молим – да се, колико можете и умете, поистоветите са овим мојим осећањем и доживљајем : Неима и не може бити Логосности у и на вуковици. Не постоји восхићење, радост, слава, хвала и благодарност Творцу у и на вуковици. Тек лишеност (над)духовног искуства. Праштајте и свеколико добро од Господа Спаса…
@Онорије АЕ Илирије
Овдѣ нѣје рѣч о ономе што је ДОБРО код Вука, већ о ономе што је ЛОШЕ. Опште су познате и безброј пута понављане његове добре стране (историографски, етнографски списи, сакупљање грађе за рѣчник и народних песама, прича, умотворина, увођење у азбуку нових слова – ђ, љ, њ – узгред Вукова је азбука имала 31 слово, „ъ“ су избацили његови настављачи). Све остало је – лоше: наметање јоте, одбацивање црквенословѣнског као туђег и по цѣну пригрљивања турског и нѣмачког као својег, потцѣњивање других и потпуно порѣцање свѣм неистомишљеницима способности да се могу бавити пословима којима се он бавио и њихова послѣдична оклеветаност, оцрњеност и заборав. То је у реду, а нѣје у реду помињање Вукових доказаних нѣподопштина?
Ево, и Милош Милојевић је мало послѣ Вука скупио нѣпроцѣњиво народно благо у српским прѣделима гдѣ Вук нѣје крочио – Косову и Метохији, Маћедонији, Албанији – и проглашен фалсификатором! Упутите ме на један једини озбиљан рад којим је то доказано! А њиме скупљене пѣсме (нѣколико стотина!) би морале да Вам буду кудикамо ближе срцу од онѣх Вукових, будући да видим да нагињете Етрурцима, који су сјупер, док Ћирило и Методије нѣсу сјупер. У Милојевићевој грађи је пѣсама везаних за древну српску историју кудикамо више него код Вука. Можда тај народ на југу нѣје тако „епичан“ као онај на западу, али очито има много дубље памћење. И те пѣсме по лѣпоти нѣ уступају Вуковим.
Прѣводе Библије на народне језике, па и онај Вуков и Даничићев, плаћало је лондонско Библијско друштво. Вук се у овом случају прихватио посла коме једноставно нѣје био дорастао. Царска Русија је забранила на својој територији рад Библијског друштва – типичне НВО тог доба – и растурање њихових Библија, као антируског и антиправослвног, послѣ чега Библијско друштво мѣња назив, па га послѣ нѣког врѣмена руска држава опет забрањује. Прошле године на Сајму књига данашња наслѣдница исте организације дѣлила је џабе Библију с „осаврѣмењеним“ Вуковим и Даничићевим прѣводом. Ко иоле уме размишљати својом главом, нѣка из овѣх пар чињеница сам извуче закључке.
Сваки пуноврѣдан језик састоји се, сликовито рѣчено, од три спрата: језика широких народних маса, језика књижевности, науке, државне управе, струке уопште, и горњег спрата и крова – језика високе поезије, разговора са Богом и божанским. Сва три спрата језика су истоврѣмено и одвојена и узајамно повезана и прожимају се. Умни људи су ову чињеницу знали и у Вуково доба, али он нѣје. Вуковом реформом је кућа српског језика остала без крова, док су горњи и срѣдњи спрат искрпљени и затрпани кршем од сувишног нѣмачког, француског, енглеског итд. смећа, туђих врѣдности, појмова и обрта. Прави рај за тупе малограђане и „надируће простаке“ (Мерешковски). Ако је већ неминовно да се на сваком кораку саплићемо о пластичне кесе, нѣ морамо их још трпѣти на главама и можемо се помучити да то смеће мало почистимо. Ако то нѣкима нѣје сувише надмено и „елитистички“. Крај приче.
@ Зоран Николић (Ваљево)
Није се потребно одушевљавати Вуком и ‘вуковицом’ али ми још увек није јасно шта се њему замера а то често иде и до ирационалне мржње па се истиче хромост као главни знак његовог препознавања. Овде свако ко остане без аргумената одмах потегне да ти немаш појма а он све зна али опет ништа неће да каже. Већ сам овде сусрео много сличних од којих онај што је продавао (грчки) рог за свећу није био последњи. Може, али не мора да значи, да имам неко знање које други немају пошто сам као основац био један од победника ЈУ (али фактички СР&ЦГ) такмичења у познавању Вуковог дела што значи да се обијање Вуковог прага и литерално напајање са његовог извора ипак исплатило.
Говорећи о том извору имам још један дуг који ме обавезује да представим ствари какве јесу, без обзира да ли се то некоме свиђа или не. Ма колико некоме изгледало парадоксално, реч је о сећању на Гароњу и Мургу који су такође окусили ту воду као и устаници Трећег српског устанка који су пре њих ту утолили жеђ пред полазак у бој. Теби могу да кажем да су они под старе дане, као искусни и смирени, пажљиво вукли онај помињани лампек по џомбама без иједног фаула. Не смем ни да помислим да ли су завршили у неком гулашу али игнорисање горе реченог би значило да су они 15 година гулили јарам узалуд.
Ево за тебе и све друге једна химна на црквено-словенском:
Ради тајанствене противуречности ( парадокса ) и Вашег топлог одговора добри Онорије, још чвршће верујем и знадем да СВЕ ЋЕ ДОБРО БИТИ…
ВУК ЈЕ ОДЛИЧАН ПРИМЕР ДА, КАДА СЕ НАПРАВИ ВЕЛИКА НАЦИОНАЛНА ГРЕШКА У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ, ЊУ ЈЕ ГОТОВО НЕМОГУЕЋ КАСНИЈЕ ПОПРАВИТИ
И данас Срби „добрим намерама“ (као што је била и „Вукова реформа“) хрле ка пропасти и затирању
Вук је одличан пример како се неке велике историјске грешке за културу и будућност једног народа некада тешко могу исправити. Вукова грешка се данас готово никако не може исправити.
Вук је увео у српски језик туђе (хрватско абецедно) писмо (он га је одобрио и озваничио 1850. године у Књижевном договору у Бечу) и то је кључно утицало на касније већ давно планирано добро осмишљено полатиничавање свих (и) православних Срба. Та огромна мана Вукове језичке реформе данас нам је, и после враћања имена „српски језик“, донела наставак сада и „самосталног“ сопственог затирања свога (ћириличког) писма и донела нам је чињеницу страшну — да је данас српски народ једини разбијен у по писму, што је незамисливо за друге народе. Замислите „један“ (српски) народ чији представници данас не само да не пишу једним (истим) писмом него их 90 одсто пише туђим (и то хрватским) писмом, чиме Срби практично себе гурају у хрватску поткултуру.
Наша власт и лингвисти и данас неуставним и непрактичним (читај: неспроводивим) законима (има их два) и правописом директно помажу наставак планског готово хиљадугодишњим затирањем ћирилице и разбијањем српског културног и националног идентитета. Прихватањем, дакле, другог писма (хрватског) на Бечком договору 1850. године Вук је својом „реформом“ директно омогућио спровођење антисрпских планова о полатиничавању Срба и разбијањем њиховом и националног, и културног и цивилизацијског идентитета и јединства. То је умногоме олакшало познато српско национално разбијање што је био план свих највећих српских непријатеља.
Многи Срби и данас тумаче Вука и његову реформу као обједињујућу за српски народ, а, у ствари, догодило се сасвим супротно: принципи и начин стварања Вуковог српског стандардног језика директно је помогли разбијање српског језика на „хрватски“, „босански“, „црногорски“ и на могуће друге „књижевне језике“ из српског језика.
Верујемо Вуку да је имао (и) добре намере, али његова реформа се олакшано оваплотила у сваковрсно разбијање Срба и у његово време и, још више, после њега.
И данас Срби „добрим намерама“ хрле ка пропасти и нестајању.
Могуће је да су српски лингвисти имали „добре намере“ када су нерадо прихватили стари назив српски језик уместо „српскохрватског“ (1990- 991), да су „српскохрватски језик“ из „добре намере“ задржали и данас у Академијином Речнику српскохрватског књижевног и народног језика, да су из „добрих намера“ решили питање писма у Правопису српског језика (1993. и 2010) по принципима из Новосадског договора (1954) у вези с двоазбучјем / разбијањем Срба и даље на два писма), да су из „добрих намера“ подржали 2021. сваковрсно скрнав и неуставан Закон о српском језику и ћирилици који наставља да дели Србе по писму, а не спомиње се уставно (народно) ћириличко једноазбучје Срба. А и данас само појединци и од лингвиста виде и тврде да је тај закон о српском језику и ћирилици нонсенс који народи изван Србије нити имају такве, нити примењују нити помишљају да сличан закон стварају као што га је створила 2021. српска власт и у Народној скупштини с „добрим намерама“ усвојила. Сви нормално мислећи људи виде да тај закон није донео ни један одсто српске ћирилице изнад досадашњих десетак процената ћирилице у односу на 90 одсто владајућу хрватску абецеде у Србији (много горе него и у време комуниста који су до сада затрли највише српске ћирилице).
Пред само усвајање тог скрнавог (прилично блага реч) закона о српском језику и ћирилици (2021) (нису нам дали више времена за примедбе, јер нормалне, уобичајене јавне расправе није ни било) упутили смо из првоосноване „Ћирилице“ детаљније примедбе председнику Скупштине, Влади Србије и председнику Србије — ад се не брукају усвајањем таквог апсурдног и, већ на први поглед, неуставног закона, али су га они ипак усвојили, и то чак — једногласно у Скупштини!
Алал им такво једногласно гласање!
@ Драгољуб Збиљић
Не знам ко је иза псеудонима пошто их има двојица који се често јављају под разним именима и понекад полемишу сами са са собом. Каже се да је Вук одличан пример да, када се направи велика национална грешка у једном тренутку, њу је готово немогуће касније поправити. Која је то грешка која се не може исправити? Вука оптужују и за ствари које су се догађале стотину и више година после његове смрти.
Да ли је латиница била у употреби у Србији до 1914? Не. Почела је да се користи од стране окупатора у за време ww1 и после успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Где је ту Вукова грешка? Што је помогао Хрватима да прихвате српски штокавски изговор као свој? Они су то све могли да ураде и без њега. Зато што је усвојио латинично слово Ј у своју азбуку? Шта је то толико непоправљиво и да ли би покатоличавања било да није било Вука?
Одговор Онорију Ел Илирију
АКО НЕ ВЕРУЈЕТЕ МЕНИ, ПРОЧИТАЈТЕ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР У БЕЧУ (1850)
Нисам псеудоним, а шта и да јесам, као што сте и Ви псеудоним? За мене је ваано да ли се говори сушта истина или лаж. Свако ко сведочи истином, у праву је, ма како се звао. . .
Поштовани Онорије, нисте пажљиво прочитали моје реаговање до краја, као што, изгледа, нисте (про)читали ни текст Књижевног договора у Бечу 1850. године. Прочитајте моје реаговање још једном, као и текст Договора у Бечу (1850), па ћете схватити да је двоаазбучје у своју језичку реформу увео (сагласио се) Вук Караџић тиме што је прихватио налог Хрвата (вероватно и Беча) да Хрвати пишу преуезту Вукову реформу језика њиховим створеним латиничким писмом (реч је о верзији латинице по Љ. Гају.
Дакле, Вук се, сасвим очигледно, сагласио да се његова језичка реформа српског језика може писати и хрватским националним писмом. Наравно, касније је то Вуково прихватање даље проширено и даље „оплемењивано“ па је ат латиница могла да се намеће и православним Србима (посебно преко комуниста, али и данашњих српских власти и лингвиста), па су тако данас Срби 90 одсто заменили своје хиљадугодишње ћириличко писмо хрватским латиничким писмом и свој идентитет у пусму потпуно поништили 90 одсто. Све то по томе што је Вук (иницијално и самостално) увео то хрватско писмо у употребу својим и Даничићевим практичним поступком — својим потписима тим хрватским писмом.
По Вуку и његовом примеру, дакле, Срби су, после њега, „намамљени“ до данас 90 одсто на хрватски латинички алфабет.