Само слепи поклоници случаја могу да тврде како се Коста Булатовић случајно упокојио на Благовести 2023. године

Коста Булатовић (1937–2023). Извор: Вечерње новости

Хроника најављене предаје (12)

На Благовести ове године, док је наводни заштитник Срба са Косова и Метохије примио наводне представнике тог народа и „попустио пред њиховим аргументима“ (!), у Даниловграду, тужним изгнаником упокоји се Коста Булатовић, вођа народног отпора против зулума на Косову из осамдесетих година прошлог века.

О Булатовићевом покрету, доста се писало, нарочито од хрватских публициста, у жељи да се том Покрету припише одговорност за распад Југославије. Једна важна епизода из настојања да се у решавање положаја Срба на Косову укључи и комунистички врх тадашње „уже Србије“ и да се, истовремено, пробуди српска јавност на ту тему, пре свега протестима у Београду, везана је за хапшење Косте Булатовића и касније долазак косовопољских Срба у Београд, на Благовести 1986. године.

Преминуо Коста Булатовић – легендарни вођа Српског покрета отпора са Космета током ’80-их!

Стицајем околности и потписани је био сведок дела тих догађаја и овде ће изнети своја сећања, тада „старијег малолетника“, ученика трећег разреда гимназије. Но, да би се добила слика представљања тих догађаја у ондашњим српским медијима, која ни до данас није битније допуњена, екстензивно ћу цитирати чланак Александра Тијанића у НИН-у, бр. 1841, од 13. априла 1986. године. Тијанић, доцнији медијски саветник свих српских председника и опозиционара, имао је у то доба и посебну улогу у одржавању комуникације између челника србијанске и косовске партије, Ивана Стамболића и Азема Власија.

†††

Александар Тијанић: Дијалог о искушењима

Шта је покренуло протесну акцију у Косову Пољу и како се она одвијала. Непосредно обраћање народу, уважавање његовог незадовољства – та помало заборављена обавеза руководилаца спречила је да овај скуп заплива у опасне воде

Била је то рутинска акција за већ прекаљене косовске милиционере. Њих једанаест – шест у униформи, пет у цивилу, са четири аутомобила – привело је прошле среде, без отпора, Косту Булатовића, инжењера агроекономије из Косова Поља „због основане сумње да је начинио кривично дело непријатељске пропаганде (члан 133).“ Све што се након тога догодило – није било рутинске природе.

Наиме, Радоје Спасић, земљорадник из Велике Хоче, крај Ораховца, ухапшен нешто раније истог дана (исти члан Кривичног закона) признао је да „материјал непријатељске садржине“, нађен у његовој кући, потиче од Булатовића. О самом догађају мештани Хоче ћуте као заливени и само „претпостављају“ како се ради о фото-копијама „апела српском народу“, неким петицијама и писмима пензионисаног пуковника Филиповића из Београда, који већ десетак година води свој приватни рат шаљући невероватан број писама највишем државним и партијским руководствима, новинским уредницима и скупштинским делегатима, захтевајући увођење „ванредног стања и војну управу на Косову“.

Списак заплењених ствари реконструисан на основу изјава највероватније је непотпун у оба случаја. Сведоци тврде да су, пред двојицом грађана како то закон и налаже, из куће Булатовића органи однели: неколико књига о Косову (аутори – Батрић Јовановић, Димитрије Богдановић…), „косовску“ петицију београдских интелектуалаца, неколико фотокопија потписа петиције „2011“, писмени протест због пребијања најмлађег Шарића (једина српска породица у селу крај Ђаковице), писмо-захвалницу патријарха Германа због прилога од 50 хиљада динара за обнову неког црногорског манастира и, наравно, неколико писама пензионера Филиповића. (…)

Пошто је акција одвођења изведена доста бучно, око куће у Косову Пољу почело је окупљање људи који су на тај начин формирали грудву лавине која је, у свом коначном ефекту, разлог свог непосредног окупљања претворила само у повод за нешто озбиљније и значајније но што је протест због хапшења човека који је познат као један од „аниматора збијања националних редова“.

Коста Булатовић са ћерком у истражном затвору у Призрену, 4.4.1986. (Фото: Томислав Петернек)

Од раног јутра па до вечери следећег дана маса је непрекидно расла. Оближњи сокаци били су закрчени аутомобилима (многе регистрације ван Приштине), кућа препуна рођака и новинара. Наоколо је кружила нова петиција са само једном реченицом – „Хапшење Косте Булатовића је хапшење свих нас.“

(Даље, Тијанић описује како су руководиоци, касније чувене, XVII месне заједнице, били, како је написао, „демократски извиждани“ када су читали саопштење Окружног суда из Призрена. Од тада до доласка Ивана Стамболића у Косово Поље, нико од званичника се није усуђивао да изађе пред масу. Драматичност ситуације, под наводницима пише Тијанић: „самониклог бунта“, појачавала је околност да није било уличног осветљења, иако је Косово Поље удаљено само три километра од Обилића са његовим термоелектранама. У току ноћи решено је да се једна делегација упути Душану Чкребићу, председнику Председништва Србије, а друга у Покрајински комитет у Приштини, обе са само једним захтевом: ослобађање Булатовића. Из Покрајинског комитета, Кољ Широка је наговестио могућност „убрзања истраге и могућности да се притворени брани са слободе.“ Такође, понудио је окупљеним Србима да позову било ког савезног, републичког или покрајинског функционера у Косово Поље да им се обрати. „Убедљивом већином“, пише Тијанић,“на најнепосреднијим изборима овог пролећа, победио је Иван Стамболић, председник ЦК СК Србије“.)

Следећи дан, петак, 4.4, започео је причама међу народом о томе да је хапшење темпирано за 2. април дан Призренске лиге и најжешћих сепаратистичких демонстрација 1981. Постављано је и питање зашто за случај није било задужено тужилаштво у Приштини, већ у Призрену; говорило се да је Булатовић пребијен у затвору…

Онда је Тијанић ступио у акцију:

„Пошто је Призрен удаљен само сат вожње од епицентра догађаја, а таквим причама је неколико стотина окупљених од раног јутра електризирало атмосферу, НИН-ов новинар је, изражавајући здраву скепсу, сео у кола и заједно са фото-репортером одвео Булатовићеву кћерку до истражног затвора.“ Тамо је, претпостављате, све прошло не може боље бити (остала је и једна фотографија Косте Булатовића са лисицама на рукама и ћерком и милиционером у истражном затвору), па су умирујуће вести охладиле атмосферу у Косову Пољу. А то је  и те како било потребно јер се око 18 сати ту скупило, по Тијанићевој процени, више од пет хиљада људи. Почело је скандирање „хоћемо слободу!“, и „сви, сви…“, са значењем ако овако остане сви ћемо се одмах иселити са Косова. Старина Божа Марковић из Батуса позвао је да се у понедељак крене за Београд. У збивањима те вечери, Тијанићеве очи скенирају публику:

„Пажљивом посматрачу нису могли измаћи неки људи, који су, као мрави, непрестано циркулисали кроз масу и непогрешиво најављивали новинарима шта ће се догодити у следећем тренутку. С друге стране, било је исто толико неких других људи који су фото-апаратима и видео-камером сликали све и свакога, мада нико од присутних новинара није знао из које су редакције поменуте ,колеге’.“

Следеће вечери, у суботу, пред масом се појавио народни херој Урош Булатовић (Костин рођак) који је народ позвао да се разиђе, дајући му гаранцију (нека му пљуну на образ ако не буде тако), да ће Коста доћи кући за два сата. „Показало се да су народни хероји, као и увек, били у праву“, пише Тијанић, „нешто пре 22 сата, Коста Булатовић је изашао из кола СУП-а и праћен скандирањем ушао је у кућу. Присутне је само замолио да, ако воле Југославију и желе добро његовој породици нека се разиђу и не иду у Београд’.“

Александар Тијанић (Фото: Блиц)

Међутим, Срби са Косова су се организовали са раније прогнаним рођацима који су живели на територији „уже Србије“ и спремали су се да се њих двадесет хиљада окупи пред Скупштином у Београду. Оном ко је живео у то доба не треба објашњавати колико би такав скуп представљао нелагодни изазов за режим. Зато је у недељу у Косово Поље дошао тада први човек партије, а и државе, Србије, Иван Стамболић. Дешавања су наликовала на много познатији наступ који је Слободан Милошевић имао годину дана касније на истој сцени. Започело је сусретом покрајинских функционера и Ивана Стамболића са одабраном публиком („политичким активом“) у Дому културе у Косову Пољу. Износиле су се приче о насиљу у свакодневном животу, а већа маса окупљеног народа, чекала је на исход састанка испред Дома културе.

Азем Власи је рекао да познаје већину говорника на скупу, да су то „добри и лојални грађани, добри радници“ и да се њихове жалбе не смеју схватити олако. Али, какав ће траг у историји оставити људи који олако попуштају иреденти и одлазе да живе другде, наводно у миру, а зна се да мира не може бити нигде док постоји иредента. Како ћемо, додао је, ако оду Срби и Црногорци, да останемо овде сами, прогресивни Албанци комунисти: „Не признајем теорију – све су то Албанци, они ће лако наћи заједнички језик и нагодити се међусобно“.

Иван Стамболић је „видно потресен“ узвикнуо:

„Даље руке од Косова и Југославије, јер нема те цене које нисмо кадри платити за њих!“
Потом је, мимо протокола, изашао пред народ окупљен испред Дома културе и обратио му се. Та врста „непосредне комуникације“ била је сасвим изузетна у узнапредовалом „самоуправном социјализму“ са његовим „делегатским системом“. Поента Стамболићевог говора била је да је „овде (на Косову) право место где се ваши проблеми могу стварно решити. Свако друго је погрешно место. Не тражите то друго место и не идите од ваших прагова. Не дајте да вас неко манипулише. Не дајте да неко на вашем оправданом незадовољству покуша да спроведе своју злу намеру, своје опасне намере по све нас.“ Другим речима, савезни врх (опет тај Доланц) ми је наложио да вас не пустим у Београд.

†††

Ипак, уз много муке, Косовопољци су возом дошли у Београд у рано јутро, у понедељак, на Благовести 1986. Те ноћи их је на железничкој и аутобуској станици чекала велика маса рођака која је пристизала из других крајева Србије. Како је полиција успела да их склони до јутра не знам, нисам томе сведочио. Али сам дочекао са другом, и касније кумом, Драганом Ве Игњатовићем (1968–2008), Косовопољце предвођене Божом Марковићем из Батуса на перону железничке станице који је био „покривена“ фино одевеним мушкарцима, којима су из сакоа „зврцкале“ мотороле. Плашили смо се да нас „другови“ не приведу, а нисмо имали ни личне карте. Охрабрише нас Косовци који су одмах по изласку из воза почели да скандирају: „Хоћемо слободу!“, „Идемо на Скупштину!“ Биле су то прве опозиционе пароле које сам чуо у животу. Испред железничке станице били су паркирани аутобуси којима је власт хтела да их превезе, да не дозволи мешање са Београђанима. Нешто даље стајала су два водена топа за разбијање демонстрација.

Преко Старог моста, Београд, 7.4.1986., са шајкачом Божа Марковић, десно, на тротоару, аутор текста А. Ж. (Фото: Томислав Петернек)

У аутобусе су први ушли Александар Тијанић и уредница ТВ-дневника, Гордана Суша. За њима кренуше неке уморне баке. Остали су почели да узвикују: идемо пешке, идемо пешке, дошли смо да нас виде! Полиција попусти и пусти масу да се креће, али не ка Скупштини, већ путем Старог моста ка Сава центру. Кум и ја кренули смо са њима, али како су повремено агенти у цивилу упадали међу протестанте изводећи из масе појединце за које су претпостављали (знали?) да не припадају групи која је допутовала, кретали смо се мало са стране уз врх колоне. Тако сам, недостојан, остао овековечен на легендарној фотографији Томислава Петернека са Старог моста, новој Сеоби Чарнојевића.

Косовце је у Сава центру примио Лазар Мојсов са другим функционерима. Уследила је петочасовна прича о разним злостављањима, која је касније и објављена.

Вук Жугић, уредник културних програма Сава центра, сведочио је да се тог дана ту затекао и Ђорђе Балашевић. Све време је слушао излагања Косоваца и потом написао Не ломите ми багрење.

Митрополит Амфилохије одликује Косту Булатовића Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца (Фото: ИН4С)

Тако је Коста Булатовић, крстоносац косовски, био и благовесник Косовског завета.

Опрема: Стање ствари

(Журнал, 9. 4. 2023)

Прочитајте још

• Александар Живковић: Предаја Косова – последњи чин?
• Александар Живковић: За активну улогу Цркве у косовским збивањима
• Александар Живковић: Узми ништа (ЗСО) и – чврсто га држи!
• Александар Живковић: „Црвене линије“ Србије на Западу
• Александар Живковић: Руска контраофанзива на косовском фронту
• Александар Живковић: Густа ми магла паднала
• Александар Живковић: Стан, полако, рогоје, много ти је обоје
• Александар Живковић: Први молебан
• Александар Живковић: Улице (можда) наше – медији сигурно ваши
• Александар Живковић: „Наркоманска“ економска структура Србије и губљење Косова
• Александар Живковић: Охридска формула – 2 + 4 = НАТО
• Александар Живковић: Референдум о Косову – зашто не?

Categories: Преносимо

Tags: Александар Живковић, Александар Тијанић, КиМ, Коста Булатовић, на вест о смрти