Руси обећавају да ће се питање статуса Косова решавати у промењеним геополитичким условима. Није питање да ли ми то желимо, него да ли Руси то могу да остваре
Александар Живковић (Извор: Фејсбук/Журнал)
Хроника најављене предаје (4)
Притисак Јовандањског пристанка на „француско-немачки“ план неумитно меље. Док је у Шумадији Сретење обележавано уз партократско ограничавање изражавања народног саосећања са сународницима на Косову и Метохији, у Звечану и Лепосавићу већ се одржавао „правни поступак“ експропријације српске имовине од стране власти у Приштини. Као да није, колико јуче, Влада Србије тражила од КФОР-а повратак хиљаду војника на Косово.
У дипломатским круговима све више се спекулише датумима потписивања споразума, као и његовим анексима, једном о ЗСО и другом о статусу „СПЦ на Косову“. Овај други анекс, који је вероватно замишљен по угледу на својевремени анекс 5. Ахтисаријевог „свеобухватног плана“, никаквом дипломатском доброхотношћу према нашим црквеним поглаварима, не може да сакрије чињеницу да се у окриљу Цркве ствара један нови етнитет, управо та „СПЦ на Косову“.
Приштина хоће дијалог са СПЦ: Чека ли нас нови Темељни уговор и зашто не?
И у сред тих планова, громко је одјекнула изјава руског амбасадора у Београду, Александра Боцан-Харченка, да ће се питање статуса Косова решавати у промењеним геополитичким условима (након руске победе у Украјини). Боцан Харченко је, невешт каквог га је Бог дао, извукао из скупштинских изјава оне Вучићеве реченице којима се одбија евро-амерички план. Тиме је на веома јасан начин ограничио Вучићеве могућности за „врдање“, бар пред руском страном. Уследиле су у прозападним медијима читаве осуде наступа руског амбасадора (који је у међувремену добио подршку и својих шефова у Кремљу), па и захтеви да му се ускрати гостопримство. Промућурнији представници „западног тока“ ипак су проблем лоцирали у Вучићу самом, захтевајући да се „титлује оно што говори“ (Бошко Јакшић, Политика) или указујући на то да се он дефинитивно није определио против Руса (Еуроактив).
Вучић је дуго волео улогу Марка Краљевића („иако си турски/западни удворица, ал си, опет, српска узданица.“ ). Сада је све мање простора за ту игру, и Запад и Руси имају много полуга моћи у позадини косовског фронта и изгледају решено да их овај пут максимално искористе.
Делује примамљиво идеја да се статус Косова решава у другачијим „геополитичким приликама“, односно у промењеном односу моћи између великих сила. Мада се многи труде да рационалном анализом прикажу како је то немогуће, или, напротив, да је само питање тренутка, ко, уопште, гарантује да се догађаји у историји одвијају по неком рационалном плану или односу?
Стеван Гајић: Срби праштају и лоповлук, понекад и злочин, само не издају
Претерано поуздање у геополитичке прилике, као и, са друге стране, њихово потпуно игнорисање, може да умањи потенцијал нације да се упорно брани на свакој тачки на којој је угрожена, или, да се изложи ризику нестајања.
Данас смо на тој клацкалици. И имамо руску грамату.
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Александар Живковић: Предаја Косова – последњи чин?
- Александар Живковић: За активну улогу Цркве у косовским збивањима
- Александар Живковић: Узми ништа (ЗСО) и – чврсто га држи!
- Александар Живковић: „Црвене линије“ Србије на Западу
Categories: Преносимо
Оставите коментар