Стеван Гајић: Срби праштају и лоповлук, понекад и злочин, само не издају

Чак и овако драстично укаљани властодршци у Србији имају прилику да се пред историјом оперу од слојева непочинстава ако одбију западни ултиматум

Стеван Гајић (Фото: Новорусија)

Кад чујемо спекулације председника Србије о увођењу санкција Русији, доста је занимљиво подсетити на шеталицу коју је, како се тврдило, 2019. године носило 100.000 напредњака, на којој је писало „Један од 300 милиона“. Та алузија на изреку „Нас и Руса 300 милиона“ послужила је усмеравању жаоке ка тадашњим антирежимским протестима „Један од пет милиона“.

Помним пратиоцима политике у Србији, нажалост више него у Русији (која је одлучила да председника Србије том приликом награди орденом Александра Невског), било је јасно да наглашено улизивање напредњачке власти Русији није мотивисано искреним побудама и жељом да ојача српска позиција кад је реч о Косову и Метохији тиме што би се Србија заштитила руском подршком, не само дипломатском него и сваком другом, већ је то, више него очигледно, рађено у оквиру пројеката чији је циљ била натоизација читавог Балкана. Један од тих пројеката било је тзв. разграничење на Косову и Метохији, већ тада на издисају, будући да су се врхунац тог плана и убрзо његова пропаст збили крајем 2018. године. Уследио је пројекат „Отворени Балкан“, идеја Алекса Сороса, честог госта Александра Вучића, Едија Раме и приштинских властодржаца.

Сада слушамо Вучића како говори да ће доћи тренутак, вероватно брже него што мислимо, у коме ће Србија морати да уведе санкције Русији. Дотле се шеф српске дипломатије Ивица Дачић увија и покушава некако да умилостиви Вучића – баш у време кад његову Социјалистичку партију Србије већи коалициони партнер оштро опомиње, чак наговештава и раскид сарадње, све уз намештаљке попут ласцивног садржаја који заокупља пажњу једног посланика социјалиста усред скупштинске расправе о Косову и Метохији. Дачићу није пало на памет да стане у заштиту партијског колеге. Као што није ни речју заштитио Марију Захарову када јој је приређен јавни медијски линч крунисан срамним насловом најстаријег српског листа „Политика“.

Насловна страна Политике за понедељак 7. септембар 2020.

Уместо тога, он је брже-боље гледао да заглади односе са Вучићем који га је, још док је лидер социјалиста био председник владе, дресирао низом компромитујућих снимака, и медијских наслова, а крајем јануара 2013. и бламажом у ТВ емисији „Немогућа мисија“. О тој емисији, са водитељком која је тадашњем председнику Владе Србије показивала најинтимније делове тела усред интервјуа, потом су данима брујали и медији широм Европе. Дачић је поруку разумео, а резултат је био да тада формално трећи, Вучић, исплива као први човек Србије. Вучићев моменат тријумфа обележила је и улизичка песма Курсаџија у јануару 2014. „Кад бих био потпредседник владе“.

У фебруару је деловало да ће Вучић коначно згазити Дачића који је до тада био неизбежан тас на политичкој ваги, али уместо тога Дачић опстаје поставши у потпуности лојалан Вучићу. Ипак је овако оштећен и лојалан био кориснији и Вучићу и креаторима подухвата растурања институција државе Србије на Косову и Метохији, под називом Бриселски споразум. Логично, само неколико месеци после ове вожње са аферама потписан је антиуставни Бриселски споразум.

И како каже чувена реченице из епизода серије Грлом у Јагоде – „Шта је било после“?

Бог, или судбина, међутим, уредили су да се догађаји који нас подсећају на трилер из 2013. жестоко згусну тачно деценију касније. У фебруару 2023. Американци нас, преко такозваног француско-немачког плана, терају на потпуну и безусловну капитулацију ултиматумом којим би Србија требало да истовремено одустане од Косова, односно призна легалност сецесије дела наше државне територије, и уведе санкције Русији. Пристане ли Србија на било који од та два услова, други неумитно иде у истом пакету. Прихватање француско-немачког плана укида Србију као државу, а оставинска расправа распарчала би остатак њене територије.

Како сада ти велики русофили и јунаци ником поникоше? Где се дело 100.000 напредњака? Морам да кажем да за разлику од њих (и од Дачића), социјалисти засад показују, барем у Скупштини, да имају кичму и не желе да се уклопе у ове наговештене планове издаје Косова и Метохије. Може се само замислити какво је стање по дубини СПС-а, да не кажем у бази, како је волео да говори некада високи функционер те партије Бане Ивковић.

Стеван Гајић: Србији се нуди безусловна и потпуна капитулација

А судбина је, ето, удесила да баш сада, када Запад притиска власти Србије, пада 185. годишњица успостављања дипломатских односа Русије и Србије. Они су успостављени читаве четири деценије пре пуног међународног признања Србије, када је 23. фебруара 1838. српски кнез Милош Обреновић примио у својој резиденцији у Крагујевцу првог руског конзула Герасима Вашченка (Герасим Васильевич Ващенко) послатог у Србију по налогу цара Николаја I Романова.

Да ствар буде гора по потписнике Бриселског споразума, датум пада тачно дан уочи годишњице почетка Специјалне војне операције у Украјини. Оно што је важно јесте питање да ли ће на било који начин српска дипломатија, на чијем челу је поново „русофил” Ивица Дачић, да обележи тај датум. И да ли ће то бити макар приближно слично помпезном обележавању 2021. године 140. годишњице успостављања српско-америчких дипломатских односа?

Фото: Танјуг

Занимљиво је да 23. фебруара Русија обележава најважнији војни празник Дан заштитника отаџбине (День защитника Отечества), тако да су се ствари испреплеле и поклопиле, што некоме може да створи и главобољу. Тим већу ако делује да је тај неко, попут Вучића и Дачића, приде и уцењен – Вучић од Запада а Дачић вероватно и од Запада и од Вучића. Како ће се понашати видећемо, а већ сада је јасно да Дачићу ствари додатно компликују његови социјалисти који су у најмању руку показали да га слепо не прате, а он, пак, нити је заштитио свог посланика нити своју посланичку групу. Напредњаци, с друге стране за сада, сем појединих – колико год били антипатични мора се рећи часних – изузетака, на партијском нивоу не показују никакав отпор према све јаснијим Вучићевим најавама да се он креће ка пристанку на увођење санкција и на разговор у оквиру француско-немачког плана.

Док се расплет чека, одзвањају речи руског амбасадора Александра Боцан-Харченка изговорене 9. фебруара 2023. године: „Косовско питање биће решено у другим геополитичким условима који ће настати након окончања сукоба између заједничког Запада и Русије.” Амбасадор је упозорио да француско-немачки план значи међународно признање независности Косова, али да ће Русија у садашњем сукобу сигурно победити и да у новом мултиполарном поретку „Запад неће имати одлучујућу улогу“.

Дакле, да скратим, с једне стране имамо савезника, с којим нас очекује важан јубилеј, а који пружа јасну подршку српском народу и држави, док са друге стране трпимо кулминацију тридесетогодишњих уцена из Вашингтона, Лондона, Берлина, Париза и Брисела. У овим околностима чак и овако, свим могућим аферама и издајама, драстично укаљани властодршци у Србији имају прилику да се пред историјом оперу од слојева непочинстава ако одбију западни ултиматум. Дакле, какав год непријатан материјал Запад имао, којим их евентуално уцењује, не треба да се брину уколико не издају до краја, као да ми не знамо какве су наше власти и на шта су спремни.

Александар Боцан-Харченко: Косовско питање биће решено у другим геополитичким условима, после победе Русије

Уместо страха од компромитације, српски оберкнезови треба пре свега да имају на уму да Срби праштају и лоповлук, понекад и злочин, само не издају. Сведочанство томе је да данас у Београду имамо и Карађорђев и Милошев споменик. Имамо бисту и улицу Александра Обреновића, али и оних који су дошли на власт као резултат његове трагичне погибије. А знамо да Србија, између Српске револуције 1804. и улагања Србије у темељ нове државе 1918. године, није оскудевала у интригама, аферама, чак и злочинима. Разлог због којег имамо њихове споменике је тај што су упркос свим гресима ове вође ипак у укупном резултату били виђени као људи који су допринели српској држави и народу.

Наравно да се у савест данашње гарнитуре српских власти не треба уздати, али треба се надати притиску народа и Српске православне цркве, чија одговорност је сада велика. А народ и Црква, уз Божју помоћ, показали су да на моменте могу бити моћнији од притиска западних душмана попут колонијалног управника Кристофера Хила који је доживео Пирову победу, суштински тежак пораз, током Европрајда лета 2022. Пораз који ни једна Ви сте свет реклама америчке амбасаде у Београду не може да поправи.

Није С*ање ствари: Вучић тврди да никакве шетње на Европрајду није било

Сигнал шта ће наше власти урадити поводом ултиматума биће однос према годишњици успостављања руско-српских дипломатских односа. А наше као народа је да им дамо до знања да треба више да се плаше нас него уцењивача са Запада.

У добру је лако добар бити, на бруци се познају јунаци!



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , , , , ,

3 replies

  1. Tako je bratac, tako je.

    29
    1
  2. Поводом Гајићевог наслова – да Срби не праштају издају – додао бих да су се на појму ИЗДАЈА више пута оклизнули.

    Пали и тешко настрадали.
    Рецимо 27 марта 1941, кад су бахати официри и загрејане масе срушили дуго и мукотрпно прављен мировни уговор са Хитлером. Кад су творце тога уговора – кнеза Павла, Драгишу Цветковића и Влатка Мачека – прогласили за издајнике и ухапсили.





    4
    3
  3. @Деда Ђоле
    Са Хитлером, и њему сличнима, само безумник може склапати
    мировни уговор.
    Стаљин потписао ”мировни уговор” са Хитлером и ”прошао као
    бос по трњу”.
    Ништа мањи безумник није ни онај који то подржава, осим
    ако издају види и доживљава као ”мир” (мир у злу, са злом),
    по сваку цену.
    Шта кажу Свети Оци тим поводом?
    ”Мир у злу и спокојство у слабости је рђав мир.”

    6
    1

Оставите коментар