Могу ли Срби да науче или ћемо поново срљати у битке које не можемо добити… Спасти шта се спасти да… Како не разумете, пише „Политика“ из пера Дејана Новаковића

Извор: ИН4С

У сенци покушаја физичког напада дела посланика опозиције на Александра Вучића и расправе која се одвијала у скупштини, између редова, могле су се чути две поруке председника Србије које су у случају проблема и решења питања Косова и Метохије, можда и кључне.

Два момента у којима је Вучић јасно дефинисао са каквим се проблемом са једне стране, и неразумевањем прожетим незнањем и (не)намерним несхватањем са друге, суочава Србија.

Председник Србије, у једном тренутку током расправе, каже „Људи, покушавамо спасти шта се спасти да“, суочен са готово неразумним узвикивањем и понављањем празних парола.

Вучић током свог обраћања изражава жаљење због приказаног нејединства политичких представника у скупштини, али и због апсолутне незаинтересованости за судбину државе и народа и свега онога што се дешава ван света прожетог лажним принципима и паролама.

Суд казнио „Политику“ јер није вратила старо заглавље и имена породице Рибникар

„Како не разумете, како не схватате“, упитао је Вучић и даље суочен са готово бесловесним узвикивањем „Издаја“, „Догодине на Косову“ и осталих маштарија које чак ни у главама оних који их проповедају не звуче оствариво, али зато звуче веома исплативо, што у политичким поенима, што у новчаним апоенима.

Како дати, оно што ти је одавно отето

Србија je у парламенту слушала расправу о капитулацији и предаји дела територије над којим нема контролу већ више од 20 година. Расправу хоће ли дати нешто што су нам већ одавно отели и са каквим ставом ће бранити од јачих позиције које у старту нису једнаке.

Године 1999. СРЈ потписује Кумановски мировни споразум по којем се Војска Југославије, полиција и сви органи власти земље повлаче са Косова и Метохије. Неко би могао закључити да је то била капитулација, али не и део Срба. Многи су закључили да је препуштање Косова и Метохије под контролу снага НАТО била заправо победа над Алијансом.

Газиводе, ресурси, север… Хоћемо ли дати? Хоћемо ли дати места на која албански специјалци под контролом Приштине упадају кад пожеле и нема ко да их спречи и заустави.

Александар Вучић: За Србију добитак и један метар на Косову, данас немамо ништа

Србе на Косову и Метохији редовно шиканирају, нападају, убадају ножевима или пуцају на њих, прожети мржњом коју власт у Приштини диригује и нема ко да реагује. Неће се огласити Американци, Европљани, Кфор, свет, међународна заједница, нити било ко… Никакав уговор не гарантује да ће терор престати и да ће Срби тамо опстати. Сваки улазак у сукоб не гарантује више ништа ни остатку Србије.

Које су нам опције? Да одбијемо све што нам нуде они моћнији који већ више од једног века нажалост кроје судбину ових простора?

Део Срба остао је у заблуди да је било какав разговор о Косову и Метохији преговор између једнаких страна. Но, како Србија не може да покрене рат нпр. у Аризони, а Американци и Британци могу на Косову или БиХ које су намерно и оставили као два потенцијална жаришта на Балкану, тешко да се ради о једнаким странама. На једној страни су Албанци које штити већа батина, на другој страни су Срби који готово да немају ништа.

Ипак, последњих година јасно је видљиво да је вештом дипломатском политиком проблем Косова од свршене ствари поново враћен за преговарачки сто и да је Вашингтон, који данас и одлучује о судбини јужне српске покрајине, направио одређени помак у разумевању интереса Србије и значаја ове територије за нас. Уз то, треба додати и повлачења признања тзв. Косова које је српска дипломатија извојевала, а да многима још увек није јасно како им је успело да покрену процес какав никада није виђен у историји. Повлачење признања једне државе била је непозната пракса, све док Београд својом иницијативом није покренуо талас који је почео да урушава албанске снове и узнемирио многе духове у Приштини који су се прерано надали да је ствар завршена.

Позиција Београда јесте боља него што је била пре двадесет или петнаест година и биће још јача, уколико будемо знали да одиграмо паметно…

Тешко је рећи да ће било какво решење за Косово и Метохију бити трајно и одрживо, као и да ће било какав споразум бити испоштован, нарочито у оном делу који иде у прилог Србима. То смо већ имали прилике да видимо. Ипак, потребно је „играти игру“ која нам се намеће и урадити оно што је могуће у датом тренутку.

Изјава из јануара 2007. тадашњег главног и одговорног уредника Политике Љиљане Смајловић поводом избацивања из заглавља помињања браће Рибникар погинулих у српској војсци у Првом светском рату (Извор: Политика)

Спасти што се спасти да. Кључна порука која се тиче Косова и Метохије. Нема доброг решења за Србе када је у питању Косово и Метохија, бар не у овом тренутку. Најбоље што се може – сачувати српски народ који живи на Косову и Метохији, купити време и Србији преко потребан мир и…

И чекати боље прилике…

Како не разумете

„Како не разумете? Како не схватате у каквој ситуацији се налазимо“, упитао је Вучић јасно алудирајући и на међународне околности које нам не иду на руку већ скоро три деценије, а он покушава да их преокрене у условима, у којима то делује готово немогуће, или како каже „покушава од оних који су нам били непријатељи да створи пријатеље“.

Коча Поповић

Једна прича каже да је група студената прекинула Кочу Поповића док је играо тенис на Калемегдану, жалећи му се на систем у тадашњој држави.

Запрепашћени млади људи остали су запањени када им је Коча рекао Борите се!

Упитали су поново: Шта?

Коча им је рекао: Када је моја генерација постала незадовољна узела је пушку, кренула у шуму и почела да се бори…

Незвани гости погнуте главе напустили су игралиште схватајући да им ипак није толико стало до борбе колико до главе и живота који су до тада живели.

Извор: xxzmagazin.com

Слично је и сада.

Брани ли неко „догодинашима“ да се боре и да одмах крену према Призрену? Зашто не организују герилу, убаце се на Косово и започну борбу. Брани ли неко онима који су узвикивали да не дају Косово да то покажу у пракси? Немојте само да вас врате албански полицајци са административног прелаза јер немате пи-си-ар тест или вам фали један папир.

Све је то једна велика лаж. Нико од „дежурних патриота“ неће кренути нигде даље од топле скупштине, скупштинског ресторана или Београда.

Наша борба за Косово и патриотизам почињу и престају за тастатуром у топлој соби.

Једноставно, Србија нема снаге, крви, нити оног људског материјала који је некад могао да крене у борбу без размишљања, а и те величанствене победе време и доцније политичке грешке претвориле су нам у поразе…

Спасти шта се спасти да, купити време и преко потребан мир и чекати боље прилике…

Текст у Политици од 10. фебруара 2023. (Извор: Политика)

40 година лутања кроз пустињу

Мојсије је четрдесет година водио племена Израиљева кроз пустињу. Не зато што су лутали или нису знали куда иду. Потребно је било да изумре генерација робова изашла из Египта и да стаса генерација ратника која ће откидати од шкрте пустиње сваки залогај… Тек онда је почела борба за обећану земљу. Борба, не потписивање петиција, узвикивање парола или чекање да им неко нешто поклони.

Можда ће Срби поново имати такво поколење, ако уопште успеју биолошки да опстану, ако довољно развију економију, војску и стратегију дугорочне политике и ако модернизам не уништи и оно мало што је остало од наше културе и душе народа… Можда смо ипак на неповратном путу, али свакако, потребно је купити време… Оно је најбољи судија…

Фејсбук ратници

Фејсбук ратници свакако неће ослободити Косово, нити ће нам га вратити Американци, а још мање Путин и Руси који очигледно ни са својим проблемима не могу изаћи на крај.

Албанци су деценијама робијали, шверцовали дрогу, улагали новац поткупљујући и лобирајући свуда по свету. Када је дошло време, борили су се као терористи. Многи су из ОВК могли су да заврше миришући љубичице одоздо, али коцка је тако пала, па су униформе заменили оделима и постали политичари. Да ли је то лепо – није, али тако функционише свет.

Извор: ВКонтакте

Сулудо је и размишљати да ће Срби Косово вратити путем петиција и резолуција, права и правде.

Повратка Косова и Метохије неће бити без жртве, личне и колективне, а пре свега, неће бити без стратегије, улагања огромног новца, стварања јаких савезника и што је најважније, неће га бити ако тамо више не буде било кога да се врати.

Споразум и УН

Потписати или прихватити неки споразум? Да. Сваки споразум у коме се не признаје тзв. Косово.

Улазак у УН? То је поново расправа о нечему о чему ми не одлучујемо. Ако Руси преспоје неки договор око Украјине са Американцима, а Кинези око спољне трговине, одоше наши адути. О чему се онда изјашњавамо? Наше жеље су једно, стварност је друго.

Лобирати да се то никада не деси, али бити свестан да су наши ресурси и домети сада ограничени…

Једна политика званично, друга незванично. Зар то не раде сви? Зар то није врхунац дипломатије?

Илустрација уз текст „Војко и Савле“ објављен у Политици 18. јануара 1987.

Омогућити људима на Косову и Метохији да преживе, да живе, опстану и створе нове генерације. Купити Србији преко потребан мир и време…

Спасти шта се спасти да… И чекати прилику…

Косово нама, право и споразуми Албанцима

Двадесет година касније, нико се није надао да ће Јенкији отићи кући из Авганистана, остављајући своје домаће слуге на милост и немилост талибанима. Исто се десило у Вијетнаму, Ираку… Десиће се опет… „Опасно је бити непријатељ Америке, а још опасније њен пријатељ“, одавно је упозорио Кисинџер.

Србија мора купити време и преко потребан мир, развити стратегију, моћ…

Ако се једног дана околности, коцка судбине или срећа јуначка окрену, узети Косово назад, а Албанцима препустити споразуме, папире, петиције, резолуције, право и правду…

Право, правда, принципи никада и нису постојали у међународним односима, а да не помињемо што то и нису политичке категорије. Право и принципи су одлика слабих. Јаки имају моћ, отимају и кроје правду, онако како је они виде.

Тако функционише свет… Томе се прилагођаваш и делујеш у складу са тим или пропадаш улудо тражећи право и правду тамо где је нема.

Дејан Новаковић (Извор: НС уживо)

Ниједан потписани споразум никада није испоштован, Русима је гарантовано да се НАТО неће ширити – дошли су им на границе, Украјини је гарантован територијални интегритет ако се одрекну нуклеарног оружја – пола земље им је у пламену, Србији је гарантован повратак 1.000 припадника војске на Косово и Метохију и суверенитет над јужном покрајином – имају ли ишта од тога? Ниједан договор, уговор и споразум не траје вечно, нема трајних решења… Зашто би онда иједан споразум важио за Србију све и да нам је на корист, а у случају Косова и Метохије то неће бити.

Могу ли Срби да науче или ћемо поново срљати у битке које не можемо добити…

Спасти шта се спасти да… Како не разумете…

Дејан Новаковић

О аутору

Дејан Новаковић је уредник Веб редакције Политике. Раније је био уредник портала листа Ало! 

Наслов, опрема и белешка о аутору: Стање ствари

(Политика, 6. 2. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Дејан Новаковић, Косово и Метохија, Политика