Кренули смо доста смирено, за оно какви смо, али не и довољно саборно, какви бисмо морали да будемо у овом историјском тренутку
Хроника најављене предаје (7)
На Чисти петак почели су акатисти Пресветој Богородици и молебни за спас наших светиња и верног народа на Косову и Метохији. Одржани су у храмовима Архиепископије београдско-карловачке, Митрополије црногорско-приморске, Епархије рашко-призренске и Епархије будимљанско-никшићке, као и у појединим манастирима у другим епархијама СПЦ.
У саборном Спомен-Храму Светог Саве молитву је предводио Свјатејши патријарх Порфирије. Окупило се око 500-600 душа, углавном људи са развијеним литургијским искуством и редовних учесника Великопосних богослужења. Било је и политичара, лидера странака који се противе ЕУ-америчком плану за Косово (занимљиво, њихово присуство није поменуто у званичном извештају на порталу СПЦ, иако су они народни посланици подједнако као и они из власти чије се присуство службама редовно региструје). Било је и више десетина истакнутих београдских интелектуалаца, али њих не бих посебно издвајао од овог, на служби претежног, нашег литургијског света, јер су и они људи тог опита и приступа животу. Ко боље познаје функционисање цркве у Београду, није ни очекивао веће присуство београдских свештеника, о њиховој ревности још је давно изрекао оцену Свети владика Николај, и томе се, нажалост, нема шта додати. Није било изнeнaђење ни што се патријарху у молитви нису придружили епископи из блиских епархија у Србији у којима нису организована молепествија. Иначе, користећи савремена средства транспорта, наши епископи сада путују и међусобно се друже преко сваке мере, у сваком случају више него икад у историји. Да ли су се у својим местима синоћ задржали „страха ради јудејскога“, остављамо њима на душу. Треба се бојати, међутим, да властима подобно држање епископа у Србији може да доведе до јерархијске кризе у целој Цркви, по одласку режима Алфа Вука, а неки од нас ће, колико невероватно звучало, и то дочекати.
Било је велелепно и усрдно богослужење синоћ у велелепном Храму, кога, што рече патријарх, „питање је да ли смо као народ достојни“.
Патријархова беседа дуго се очекивала. Најважнија његова порука била је да Црква неће одступити са Косова и да је и воља Господња да Црква у томе истраје.
Било је у патријарховој беседи и полемичких момената, очигледно да ни праштална атмосфера и усмерење његовог говора, нису успели да надвладају бол који осећа због приговора да Црква и он лично ћуте о Косову. То је на неки начин, приближило патријархов говор световним медијима, који у принципу немају слуха за духовне поруке, али, утисак је, могло се и без тога. Времена се мењају и начини иступања црквених великодостојника, али нека правила остају: са патријархом се не полемише, али ни патријарх не полемише. Но, најважније јесте да је патријарх нагласио нашу смиреност у молитви и дао упутства за даље молитве Сладчајшћем Исусу и Мајци Његовој.
То и јесте основно, и за Косово и Метохију, да се у храмовима смирено и слободно обраћамо Господу нашем. Садашњи историјски тренутак захтева да то чинимо и саборније, да надвладамо парохијализам и индивидуалистичко „задовољавање религиозних потреба“, који нас окупирају са свих страна, па продиру и у Цркву као, и земаљску организацију.
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Александар Живковић: Предаја Косова – последњи чин?
- Александар Живковић: За активну улогу Цркве у косовским збивањима
- Александар Живковић: Узми ништа (ЗСО) и – чврсто га држи!
- Александар Живковић: „Црвене линије“ Србије на Западу
- Александар Живковић: Руска контраофанзива на косовском фронту
- Александар Живковић: Густа ми магла паднала
- Александар Живковић: Стан, полако, рогоје, много ти је обоје
Categories: Преносимо
Лукава млакост фанариотског глобализма под образином смирења… Искуство, са друге стране, сведочи да то и такво „смирење“ немилосрдно коси и кажњава иномишљенике, кад год му се пружи прилика…
”Времена се мењају и начини иступања црквених великодостојника, али нека правила остају: са патријархом се не полемише, али ни патријарх не полемише…”
Око ове ствари не могу да се сложим са братом Александром.
Што је веће патријархово смирење, утолико истанчаније би требало да буде и његово умеће полемисања са ближњима. Не само са браћом архијерејима и осталим клиром СПЦ већ и са обичним људима, верницима СПЦ.
Уколико је веће његово смирење, утолико ће му мање бити потребне изјаве попут ове да ”Цркву нико не треба да учи шта је Косово и како да поступа на Косову и око Косова“. Једноставно, умеће да саслуша и глас оних који су у овом свету ништи и убоги, а који имају пуно тога паметног да кажу.
Напунимо цркве па ће бити и литија. Пламенац је поставио кључно питање о грешности и молитви. У време првог устанка сви су постили, исповедали се и причешћивали. Онда није проблем ни литија ни устанка.