Записник са суђења на Филозофском факултету, одржаног 4. јуна 1952. године. Оптужени Слободан Томовић избачен је са факултета по тужби Комитета комунистичке омладине на челу са Николом Милошевићем

Никола Милошевић (Фото: Фејсбук)

САВЕЗ СТУДЕНАТА
КОМИТЕТ КОМУНИСТИЧКЕ ОМЛАДИНЕ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА
ЗАХТЕВ

Тражимо да се Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, искључи са факултета зато:

1. Што се кроз делатност Томовићеву на факултету и у приватном животу испољава непријатељски став према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма.
2. Што је као студент, изучавајући филозофска дела, тежио да својим посебним погледима да један скроз фашистички и реакционарни облик и да те своје погледе наметне и другима.
3. Што се са омаловажавањем изражавао о нашим државним и партијским руководиоцима, као и о дијалектичком и историјском материјализму.
4. Што је имао непристојан и омаловажавајући однос како према наставницима Универзитета, тако и према студентима.

Слободан Томовић је непосредно после ослобађања ступио у четнички одред, припадао је Равногорској омладинској организацији и због тог припадништва био је двапут хапшен, искључен је из Савеза студената због своје непријатељске делатности.

Председник Комитета комунистичке омладине Филозофског факултета
Никола Милошевић, с. р.

Београд, 17. мај 1952.

СУЂЕЊЕ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ, 1952. ГОДИНЕ

Дисциплинско суђење одржано 4. јуна 1952. године у Београду. Оптужени – Слободан Томовић, студент друге године Чисте филозофије. Дисциплинску комисију Ректората Београдског универзитета сачињавају: проф. др Драгослав Тодоровић (председник), проф. др Радомир Алексић, Милош Рајачић (функционер омладинске организације), Сава Дутина (секретар – записничар). Процес се одвија без присуства јавности у једној од слушаоница Филозофског факултета.

Оптужницу против студента филозофије Томовића покренуо је Комитет омладине Филозофског факултета на челу са студентом Николом Милошевићем, секретаром Савеза комуниста Филозофског факултета. Сведоци на страни оптужнице су студенти филозофије: Никола Милошевић, Радован Влајнић, Бранко Пејић и Чедомир Кораћ. (Процес без прекида траје од 8-16 часова. Ово је скраћена верзија записника са суђења, прим. ур.)

ПРОФ. ДР ДРАГОСЛАВ ТОДОРОВИЋ: Друже Томовићу, јесте ли разумели оптужницу?

СЛОБОДАН ТОМОВИЋ: Разумео сам!

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Прихватате ли наводе оптужнице?

С. ТОМОВИЋ: Не!

ПРОФ. ДР РАДОМИР АЛЕКСИЋ: Не! Како то не?

С. ТОМОВИЋ: Оптужница је лажна као и сви њени наводи.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Како може бити лажна? То је Комитет омладине упутио дисциплинској комисији због ваших непријатељских изјава и делатности.

С. ТОМОВИЋ: У Комитету се налазе студенти који се од мене битно разликују у филозофским погледима, стога су моји противници и опоненти.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: А зашто би Комитет био против вас мимо осталих студената?

С. ТОМОВИЋ: Немојте питати мене, већ колегу Милошевића.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Пређимо на ствар. Оптужница Вас терети за непријатељску пропаганду.

С. ТОМОВИЋ: Најљубазније вас молим, господине професоре, реците шта се из мојих исказа или радњи може узети као непријатељство, уосталом – против кога.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: На часовима филозофске дискусије ви ширите међу студентима своја фашистичка уверења.

С. ТОМОВИЋ: Молим вас, наведите чињенице у вези са вашом тврдњом.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: У оптужници пише да читате углавном филозофа Ничеа и усвајате његове погледе.

С. ТОМОВИЋ: Тачно је. Читам Ничеова дела као и остале филозофе. То студирам, али какве везе ово има са фашизмом?

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Има, има Томовићу. Ниче је идејни утемељивач фашизма. Хитлер је сабрана Ничеова дела послао на поклон своме пријатељу Дучеу. Треба ли бољи доказ.

С. ТОМОВИЋ: Такви детаљи нису битни за Ничеову филозофију. Ниче је, упркос свему, велики филозоф или тачније филозоф-уметник.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Желите ли тиме да кажете како Маркс није филозоф, или да је бар мањи од Ничеа?

С. ТОМОВИЋ: Тиме ништа не тврдим. Понављам, дошао сам да студирам филозофију. Не прихватам напречац ничију теорију без обзира на њен ауторитет, ма то била и Марксова или Ничеова, како ви тврдите.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Колега Милошевићу, покушајте да образложите Томовићева политичко-филозофска уверења.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Томовић је један од бриљантних студената на Филозофској групи, али су његова схватања реакционарна, мрачна, а његов утицај на студенте више него штетан.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Имате ли приговор Вашем колеги Милошевићу?

С. ТОМОВИЋ: То је његово виђење ствари. Али још нисам чуо доказе за оно што тврди колега Милошевић.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Милошевићу, шта је конкретно заступао Томовић у вашим филозофским дискусијама на Факултету?

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Па то, стално истиче Ничеов индивидуализам с циљем да умањи Марксов допринос теорији класне борбе и револуције. То је Томовићев индиректан напад на марксизам и склоност фашистичком погледу на свет.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово оптужени Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Уколико сведок Милошевић унапред зна шта је у мојој души, онда је свака одбрана беспредметна. Шта значи индиректан напад на неку теорију или ауторитет који ту теорију заступа?

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Ми смо овде да установимо чињенице.

С. ТОМОВИЋ: Онда позовите сведока да се служи чињеницама, а никако претпоставкама.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Милошевићу, наведите неки конкретан пример Томовићеве фашистичке политичко-филозофске оријентације.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: У разговору са Томовићем споменуо сам Гебелсове речи „кад чујем реч култура машим се за револвер“.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: И шта је Томовић на то казао?

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Није ништа рекао, само се задовољно осмехнуо.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: И шта сте ви из тога закључили?

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Закључио сам да Томовић дискретно одобрава Гебелсов начин мишљења.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Значи солидарисао се са…

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Није коментарисао. Прави марксиста би негативно тумачио контекст овога цитата.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Оптужени Томовић, имате ли приговор сведоку?

С. ТОМОВИЋ: Све је тачно, осим претпоставке о мојему приватном унутрашњем расположењу. Мени не удара крв у главу кад чујем неки цитат. Због тога је изјава сведока ништавна.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Ви се опет погрешно браните. Ево, нека каже сведок Кораћ шта сте говорили о Васојевићима.

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Томовић је тврдио да су Васојевићи племе нордијског порекла.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да! То је једна позната расистичка теорија о нордијском пореклу Јужних Словена.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Кораћ, шта мислите с каквим циљем је Томовић у разговору истицао нордијски карактер племена Васојевића?

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Мислим, да покаже како су Васојевићи елита у српству, слично Немцима у Европи.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: И, наравно, тиме оправда фашистички четнички покрет у Васојевићима.

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Претпостављам да му је то био циљ.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Оптужени Томовићу, имате ли приговор сведоку?

С. ТОМОВИЋ: Сведок не говори истину.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Не вређајте човека. Он је Црногорац као и нас двојица, Томовићу.

С. ТОМОВИЋ: То не искључује служење неистином.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Оптужени Томовић, друг Кораћ вас најбоље познаје, школски сте другови из никшићке гимназије.

С. ТОМОВИЋ: Никада нисмо били другови!

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Али због чега би друг Кораћ тврдио неистину? Реците слободно шта имате. Ево, и ја сам Васојевић из Анџелата код Андријевице.

СЛОБОДАН ТОМОВИЋ: Кораћ прима студентску помоћ коју одобрава сведок Милошевић. Реч је о партијском задужењу.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: То не може бити! Ви сте ипак нешто казали у вези са нордијским карактером Васојевића.

С. ТОМОВИЋ: Казао сам, али са другим циљем и у другом смислу од овога што сведок наклапа.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта сте казали?

С. ТОМОВИЋ: Рекао сам да ПОСТОЈИ научна хипотеза да су неки грађани у околини Мојковца, антрополошки гледано, остаци Саса. Они су у вријеме краља Уроша радили као рудари у Брскову и тамо домицилирани.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па то су Васојевићи!

С. ТОМОВИЋ: Нису! Брсково није у Васојевићима, мада тамо има досељених Васојевића.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Добро, добро, оставимо то. Оптужница Вас терети за вређање комуниста.

С. ТОМОВИЋ: Не вређам никога, па ни комунисте.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово, друже Влајнићу?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, вређао је све нас – све комунисте, назвао нас је „буздованима“.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли бар ово тачно, Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Није тачно! Дословно сам рекао „Где престаје логика, ту почиње буздован“. Ово се није односило на комунисте. То је реторичка фигура употребљена у филозофској расправи.

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, јесте, друже председниче. Мислио је на комунисте. Тако он, уосталом, мисли. Сматра нас будалама!

ЧЕДОМИР КОРАЋ: (прискаче у помоћ Влајнићу) На Студентском конгресу у Загребу изнет је Томовићев случај пред другом маршалом. Случај је повезан са студентима Правног факултета Буилом и Јуришићем и њиховим непријатељским иступањем. Студентски лист је два пута о Томовићу негативно писао.

МИЛАН РАЈАЧИЋ: Да, да, писало је у Студентском листу о Томовићевим малограђанским изјавама око буздована.

С. ТОМОВИЋ: Уопште не знам ко су Буило и Јуришић. О догађају на Правном факултету прочитао сам из новина и са мном тај случај нема никакве везе.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовићу, реците нам шта сте заправо мислили кад сте говорили о буздовану?

С. ТОМОВИЋ: Па, буздован је средњовјековно оружје. У говору има пренесено значење односи се на сједињену глупост и силу.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: На кога сте у конкретном случају циљали? Будите прецизни!

С. ТОМОВИЋ: Циљао сам на моје опоненте у филозофској расправи.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Али то су све марксисти-комунисти. Њима сте то упутили.

С. ТОМОВИЋ: На такву подударност нисам мислио, господине професоре.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Овако безобразног човека у свом животу нисам срео. Па где Ви живите, Томовићу? Говорите као да сте пали са Марса. Ви не припадате нашој стварности, социјализму, нашем времену…

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовић је јавно нападао марксизам. Је ли тако, друже Милошевићу?

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Јесте! Говорио је да је марксизам теорија за прости народ.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете за изјаву сведока?

С. ТОМОВИЋ: Тачна је, али то је Маркс рекао.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то – Маркс рекао!

СЛОБОДА. ТОМОВИЋ: Карл Маркс је написао – „Теорија кад овлада масама постаје материјална покретачка сила“, значи марксизам је теорија за масе или прост народ, ако вам то боље звучи.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Сад сте се уверили, друже председниче, у Томовићеве политичке софизме. Он и дијалектику негира. Стога му није место на факултету.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Зар и дијалектику!

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Тврдио је да је Хегел рационалним поступком напросто измислио дијалектику. Рекао је како је дијалектика филозофска небулоза, конструкција којом се Маркс вјешто послужио да збуни ум и побрка мишљење људи ради лакше политичке манипулације.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовићу, је ли заиста могуће да сте све ово о дијалектици говорили?

С. ТОМОВИЋ: Говорио сам, али то је истина. Дијалектика је обична софистика, интелектуална превара којом се помоћу ауторитета филозофије политички манипулише. Показује се како иста ствар истовремено може бити и не бити оно што јесте. То је у суштини лажна метода.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Питам се јесте ли ви уопште нормалан човек! Па ви сте… ви сте обична звер.

С. ТОМОВИЋ: И ја се то питам с обзиром на околности којима сам изложен. Само не заборавите, господине професоре, говорим и мислим у оквиру своје филозофске слободе, политички сам незаинтересован и не можете ми судити.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Ви политички незаинтересовани! Ви се и те како бавите политиком. Сви су ваши ставови политикански. Ви негирате наш развитак, изградњу и напоре радних људи.

С. ТОМОВИЋ: Грешите, господине професоре. Ја уважавам све људске напоре и сваку изградњу, што да не?

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Ви опет у вашем маниру. Говорите као да сте Енглез, а не човек уклопљен у нашу стварност, саживљен са нашим људима, са изградњом социјализма.

С. ТОМОВИЋ: Чини ми се да говорим јасно, господине професоре. Говорим српским језиком за који сте ви стручњак. Како бих другачије изразио своју сагласност са државом и њеним законима.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Ваше уважавање нама није потребно. Ви цинично исмевате нас и све наше напоре. Ево, у оптужници стоји да потцењујете друга Ђиласа.

С. ТОМОВИЋ: Није тачно, никога не потцењујем!

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Реците му, друже Кораћ.

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Томовић се увек намршти кад се поведе реч о другу Ђиду. Не одушевљава га разговор о Ђидовој интелигенцији и његовој теоријској поткованости. Он је, некако, изузетак међу студентима.

С. ТОМОВИЋ: Вас занимају, значи, моје спољашње гримасе у присуству провокатора типа Милошевића, Влајнића и Кораћа. О Ђиласу нека историја даде суд, не ја.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: О другу Ђиду историја је већ дала суд, али се Вашој тврдоглавости не може ништа… Друже Пејићу, ви се највише дружите са Томовићем. Реците, помогните нам! Шта Томовић политички мисли о социјализму, револуцији, комунистичкој будућности човечанства!

БРАНКО ПЕЈИЋ: Дружим се са Томовићем прилично дуго, али он никад не говори о политици, само о филозофији.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то ништа не каже, човече, сви сведоци осим вас истичу његове назадне погледе.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (обраћа се Пејићу) Нисмо се тако договорили, друже Бранко. Мени си друкчије причао о Томовићу.

БРАНКО ПЕЈИЋ: (замуцкујући) Па да, може се индиректно говорити о Томовићевим назадним политичким ставовима у смислу како сте ви истакли. Али он чита само филозофске књиге.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Које филозофе? Поред Ничеа, наравно.

БРАНКО ПЕЈИЋ: Чита Бергсона, Лајбница, Канта. Нарочито Канта! Професор Недељковић га је назвао неокантовцем!

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Ух, ух, ух, све најопскурније филозофе. Све саме идеалисте, мрачњаке, метафизичаре!

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А зашто га је професор Недељковић назвао неокантовцем?

БРАНКО ПЕЈИЋ: Томовић је са професором водио спор, онако у заносу, студентски.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А је ли се још са неким на катедри Томовић спорио?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, са Михаилом Марковићем и Андријом Стојковићем око смисла дијалектике. Са професором Вељком Кораћем направио је инцидент.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Какав инцидент?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Казао је у лице професору да не зна филозофију и да је друг Кораћ овде по задатку.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли то тачно Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Тачно је, Кораћ не зна филозофију, осим марксизма и нешто Хегела.

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: То није све! Иза ставова Томовића открили смо једног информбировца, Чеда Радуловића. Њега смо на партијском састанку раскринкали. Бранио је Томовића.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да, логична је веза између четника и информбироваца.

С. ТОМОВИЋ: Не инсистирајте на тој вези. Стаљин и Москва су увијек за мене били знамење тираније. Што није са вама случај. До јуче сте се заклињали у Стаљина. Био вам је замена за Бога.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (Упада у реч) Томовић није информбировац. Он не воли Москву, али са другачијих позиција од наших комунистичких.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Реците нам, друже Пејићу, зашто сте се толико дуго дружили са Томовићем кад сте се уверили у његове назадне идеолошке погледе?

БРАНКО ПЕЈИЋ: Импоновао ми је као интелектуалац, мада признајем да је то све некако било изван времена. Другови су ми на то скренули пажњу.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: У оптужници се наводи да сте ви, друже Томовићу, после ослобођења као средњошколац два пута хапшени због ваших политичких ставова.

С. ТОМОВИЋ: Три, а не два пута. Два пута сам суђен од стране редовних судова. Први пут, као шеснаестогодишњак, одговарао сам пред војним дивизијским већем, али то нема никакве везе са филозофијом.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Све се, дакле, уклапа. Све коцкице су на броју.

С. ТОМОВИЋ: А шта се то уклапа, господине професоре?

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Не можете ви нама постављати питања. Можемо ми вас и под кривичну одговорност, не само дисциплинску.

С. ТОМОВИЋ: Можете, али то сигурно нећете урадити.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како знате да нећемо?

С. ТОМОВИЋ: Ви сте професори универзитета, нисте полицајци.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Ми смо професори универзитета, али ви сте непријатељ каквог до сада у нашој пракси нисмо видели.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Оптужени Томовићу, имате ли шта да кажете у завршној речи, што ће вам олакшати положај пред Комисијом?

С. ТОМОВИЋ: Ништа нарочито! Кад право размислим, ви и нисте неки суд у пуном смислу речи.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете? Како нисмо суд? Узећемо у обзир ваше увреде. То ће се Вама грдно осветити. (Виче) Вама ће се осветити Ваша дрскост и безочност.

С. ТОМОВИЋ: Немојте ме плашити, земљаче и професоре Алексићу. Ви нисте суд већ трансмисија режима, средство једне политике која је одлуку унапред донела. Знајте, не рачунам са чињеницом да смо нас двојица земљаци из Васојевића.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Процес је завршен Томовићу. Можете сутра доћи у Ректорат да се упознате са одлуком.

С. ТОМОВИЋ: То није суђење већ судска фарса, господо професори! Од вас сам пуно млађи и неће Вам ово ићи у прилог, бар не као људима од науке.

ДИСЦИПЛИНСКА КОМИСИЈА ЗА СТУДЕНТЕ ПРИ РЕКТОРАТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Дисциплинска комисија за студенте при Ректорату Београдског универзитета, састављена од др Драгослава Тодоровића, ванредног професора Економског факултета – као председника, др Радомира Алексића, ванредног професора – као члана, и Милоша Рајачића, студента Правног факултета, у дисциплинском предмету против Слободана Томовића, студента Филозофског факултета – филозофске групе друге године, рођеног 20. маја 1929. године, у Матешеву, Н.Р. Црна Гора – на састанку своме од 4. јуна 1952. године, размотрила је предмет дисциплинског прекршаја Слободана Томовића по оптужници Савеза студената Филозофског факултета, по завршеним саслушањима окривљеног и сведока – утврдила је да је окривљени крив за дисциплински прекршај из тач. 7 чл. 3. Правила о дисциплинској одговорности студената Београдског универзитета, па је, на основу чл. 1, 3, тач. 7 и чл. 4, 6, 9, 11, 14 и 16 Правила о дисциплинској одговорности

студената Београдског Универзитета, једногласно донела следећу

ПРЕСУДУ:

Окривљени Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, Филозофске групе друге године, крив је за дела изражена у непријатељском ставу према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма, вређању позива студената, непристојном односу према наставницима и Универзитету; у коришћењу студентског статуса за изучавање филозофије у крајње фашистичком и реакционарном облику, са жељом да се таквом филозофијом утиче на друге студенте – према томе на основу чл. 3, тач. 7 Правила о дисциплинској одговорности студената Београдског универзитета, КАЖЊАВА СЕ УДАЉЕЊЕМ СА ФАКУЛТЕТА ЗА ВРЕМЕ ОД ПЕТ ГОДИНА, сходно чл. 9 Правила.

Слободан Томовић (1929–2016). (Фото: vesti.rs)

Дисциплинска комисија размотрила је акта претходног дисциплинског извиђања по овом предмету, извршила је саслушање окривљеног Томовић Слободана и сведока: Влајнића Радована, Милошевића Николе, Кораћа Чедомира и Пејића Бранка, по наводима оптужнице, као и суочења окривљеног са сведоцима по контрадикторним изјавама. Из саме одбране окривљеног, као и једнодушних исказа самих сведока, Комисија је стекла уверење да је окривљени заиста непријатељски расположен према нашем државном и друштвеном уређењу и да он својим ставом и својим личним „филозофским схватањима“ негативно утиче на околину и да му као таквом нема места на Факултету.

Против ове одлуке кажњени Томовић Слободан има право жалбе Универзитетском савету у року од осам дана од дана саопштења, односно уручења ове одлуке.

Председник Дисциплинске комисије

Д. Томовић, с.р.

Чланови Комисије

Рад. Алексић, с. р.
М. Рајачић, с. р.

(Извор)

Ана Селић: Како настају наше величине

Ово саслушање и пресуда су, поготово за млађе читаоце и без обзира на актере, савршена слика о послератном стању у Србији. Намерно кажемо у Србији, иако је она тада била део шире, сада непостојеће заједнице, пошто је Србија, из много разлога, или заправо само једног – своје самосвојности – имала посебан третман. Крилатица „Слаба Србија, јака Југославија“, уосталом, и данас је врло актуелна, иако сврха сламања Србије није сада тако сажето формулисана: прави циљ још није за јавност.

Но, овај случај не представљамо само као илустрацију тога како је било, већ и тога како и даље јесте. Доказ за то је и изјава професора Томовића, штампана уз текст у Дневном телеграфу, о томе нашта је наишао када је, средином деведесетих година прошлог века, покушао да дође до документације о свом прогону:

„Испоставило се да тих докумената нема у факултетским архивама! А што је било још страшније, нигде у папирима није било ни мог имена – ни да сам уопште био студент филозофије, нити да сам ту дипломирао, па чак ни докторирао на том факултету.

Љубазне жене које су прекопавале по архивама биле су запањене: није било никаквог трага да сам икада боравио на Филозофском факултету!“

Распитујући се преко старих универзитетских веза Томовић је на крају сазнао да се документа о његовом случају налазе у приватној архиви човека који је радио на Филозофском факултету, али је био и сарадник тајне полиције. Покушао је да их добије директно од њега, али није успео. А онда је кренуо другим путем:

„Замолио сам доброг пријатеља да затражи документа од дотичног сарадника тајне полиције под изговором да жели да пише докторски рад о тим временима на Универзитету. Власник приватне архиве услишио је молбу мог пријатеља и позајмио му документа на два дана! Пријатељ је поштовао рок и вратио документа на време. Наравно, ми смо их у међувремену фотокопирали…“

„Случај Томовић“ ипак није имао трагичан исход. Томовић је наставио студије на Теолошком факултету, који тада више није био у саставу Универзитета, а после три године враћен је на Филозофски факултет, где је дипломирао 1956. После додатних перипетија успео је да на овом факултету и докторира, али тек 1973, јер је до тада Идеолошка комисија Министарства просвете Србије редовно одбијала све његове молбе да настави последипломске студије. Посао је могао да добије само у провинцији, а врата свих листова и часописа у земљи била су му затворена. Крајем седамдесетих година ипак је постао професор универзитета у Подгорици, а деведесетих и министар вера Црне Горе. То му је, како каже, донело сатисфакцију, а мотив да све ово изнесе у јавност није жеља да било којој личности нашкоди, већ:

„Да нове генерације добију слику о времену када су подвале цветале, а измишљање политичких кривица било главно занимање“. „У томе су“, каже он, „предњачили интелигентни, образовани људи. Разлику између полиције и професора универзитета било је тешко повући, осим у корист полиције“.

О континуитету контекста „случаја Томовић“ сведоче и речи овог професора које се тичу школства после Другог светског рата, а које се, уз промењени идеолошки предзнак, сасвим лако могу применити и на данашње време:

„Целокупни образовни систем конципиран је као средство за индоктринацију комунистичким погледом на свет оличеном у синтагми: марксизам-лењинизам. Филозофски факултети имали су посебну обавезу да постану огњиште лажне доктрине која је примењивана на све области живота. Унутар филозофских факултета, филозофска катедра, или такозвана ‘чиста филозофија’, имала је повлашћено место. Тамо се изучавао дијалектички и историјски материјализам, попут светих еванђеља. Укупне природне и друштвене науке, јавни и културни живот у целини имао је бити подређен строгој индоктринацији једног тотално изопаченог погледа на свет, тачније редукцији свести до стања из кога се не може ни о чему имати здраво гледиште“.

Улога Филозофског факултета, наравно, више није средишња али кроз читав образовни систем, а нарочито преко Факултета политичких наука, пропагира се прави и једини важећи поглед на свет, „демократија“ и њен продукт – најновији нови човек, материјалнији и приземнији него и 1945, а целокупан научни, друштвени и културни живот опет „нема алтернативу“.

Нешто раније, многи су на Универзитету прошли много горе него професор Томовић, вероватно зато што су били већ формирани и угледни људи, и за собом имали осведочен живот.

Тако, „већ крајем 1944. године“, наводи Перо Алексић у листу Српско наслеђе (број 3, март 1998), „нове ‘народне власти’ у Србији, почеле су велику кампању прогона неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове, како ће се испоставити, погромашке акције налазиле су се и такве личности којима би се трајно поносиле културе и много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа, већину њих наша јавност већ одавно је заборавила, па су неки од њих данас непознати чак и нашој стручној јавности.

На дугачком списку страдалника ове типично стаљинистичке кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности проф. др Боривоје Д. Милојевић, директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германиста Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве… Ту су и проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, оснивач примењене ентимологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља З. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике Политике, проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској…“

Аутор првог, а вероватно досада и јединог целовитог рада о овој теми, заснованог на вишемесечном истраживању у Архиву Србије и Историјском архиву Београда, додаје и како је идеолошка чистка на Универзитету имала више од 60 жртава чија је судбина и тада када он о њој пише –1998 – и даље била део завере ћутања.

Истичемо овде, иако текст преносимо и у целини, само два примера: судбину Веселина Чајкановића, најзначајнијег не само српског филолога и етнолога, и професора историје и теологије Радослава Грујића. Академика Чајкановића, који је говорио петнаестак језика, чија нека дела чине и данас обавезну лектиру великог броја водећих светских универзитета и библиотека, „Суд части“, основан да се спроведу чистке, је међу првима удаљио са Универзитета, априла 1945. Професор Чајкановић је узео своју пресуду, вратио се кући и пао у постељу из које више није ни устао. Умро је августа 1946.

Професор Радослав Грујић је 1927. у манастиру Свети арханђели код Призрена пронашао мошти цара Душана и пренео их у Београд. Године 1942. спасао је мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира које су пустошиле усташе.

Радослав Грјуић

„Своју највећу улогу професор Грујић“, према писању Вечерњих новости, „имао је у Другом светском рату, забележио је покојни др Слободан Милеуснић, некадашњи директор музеја СПЦ. Водио је битку на два фронта: збрињавао српске избеглице из ратних подручја и спасавао црквено-уметничке драгоцености. Његовим залагањем спасени су и многи животи недужних људи заточених у логорима.“

Но, професор Грујић је не само удаљен са Универзитета, већ осуђен и на губитак националне части и стављен на листу ратних злочинаца, а према Новостима, иако је пре неколико година добио и своју улицу у Београду, ова последња пресуда комунистичких власти из 1945. још je на снази.

Тако су прошли прогоњени. А шта је са прогонитељима?

Проф. др Радомир Алексић, лингвиста и аутор једног од речника страних речи и израза, Томовићев иследник и судија, имао је претходно дуготрајно искуство као члан Суда части Београдског универзитета. Он је један од потписника пресуде Чајкановићу и низу других професора који су дошли под удар ове казне без права на жалбу.

Професор Алексић био је члан САНУ, а по неким наводима и масон, као такав ни најмање усамљен међу тадашњом (да ли и садашњом?) интелектуалном елитом у Србији.

Професор Драгослав Тодоровић, доктор правних наука (докторирао 1933. у Паризу), редовни професор Универзитета у Београду од 1955, аутор Лексикона спољне трговине, био је тужилац Суда части. Радио је у Министарству спољне трговине, уређивао часописе Правна мисао и Економски анали. Године 1964. умро у Етиопији, где га је као стручњака послала југословенска влада. Био је почасни доктор Правног факултета у Монпељеу и Нансију (иначе, стецишту многих југословенских комунистичких величина) и почасни члан Америчке академије за политичке и друштвене науке у Филаделфији.

О Милошу Рајачићу, функционеру омладинске организације нисмо успели да пронађемо никакве податке, али ће од њега ће остати забележена само једна његова реченица изговорена током Томовићевог суђења: „Да, да, писало је у Студентском листу о Томовићевим малограђанским изјавама око буздована“.

О записничару Сави Дутини, ни толико.

Што се сведока оптужбе тиче, Радован Влајнић је можда умро 2008, а Бранко Пејић знатно раније, после година рада у Југославијапублику, и скромног приватног и, по зналцима, часног живота. Оставио је за собом неке списе који ће можда једног дана бити објављени, а из овог текста јасан је утисак да је на „суђење“ доведен под притиском па изложен и претњама, не буде ли и он дао свој допринос блаћењу Томовића.

Тражећи нешто о Чедомиру Кораћу, наводном школском другу Слободана Томовића, били смо суочени са 35 интернет страница на којима су под овим именом заједнички наступали Чедомир Јовановић и Жарко Кораћ што је, можда, у филозофском смислу и одговарајући траг који је он оставио за собом.

А какав је траг оставио Никола Милошевић, професор и академик, главни тужилац свог колеге са студија, можда најбоље сведоче похвале које су му, после смрти 2007, изрекли проф. др Коста Чавошки и проф. др Мило Ломпар, његов ученик и дубоки поштовалац.

Биста Николе Милошевића (Фото: Филолошки факултет)

У тексту посвећеном сенима Николе Милошевића проф. Чавошки са пуно разумевања и поштовања говори о развојном путу Николе Милошевића од скојевца и партијца до „звезде“ која се:

„изненада појавила на нашем филозофском и политичком небу и одмах нас обасјала јарком светлошћу (…) Био је у нас први који је осветлио ону дубљу, загонетнију страну филозофије Фридриха Ничеа“,

нашта нам, у светлу суђења Томовићу, остаје да се домишљамо како у нашој верзији односа Салијерија и Моцарта некако увек испада да Салијери боље прође.

„Управо такав човек одиграо је запажену улогу у рушењу комунистичког мита у нашим главама и разарању марксистичке идеологије у нашим политичким представама. После младалачког скојевског и потоњег партијског искушења, као ученик и изнад свега частан човек Никола Милошевић је брзо, најпре у властитим мислима а потом и у својим јавним речима, раскрстио с комунизмом“,

наставља у свом омажу Милошевићу професор Чавошки, јасно нам стављајући до знања да му је његов развојни пут сасвим познат и да је не само прихватљив већ и за похвалу, с обзиром на учинак – рушење мита комунизма, као да је тај мит највећи проблем с којим смо се сретали.

Професор Ломпар је још поетичнији; призивајући као сведока Хану Арент, у тексту под насловом Светлост самотника он пише:

„Шта опстаје унутар сивог клупка односа које образују људи док живе своје животе, крећући се у свету под утицајем историјског времена, у колоплету прикривених уједа, неискрених похвала, нечег што је увек самообмањујуће или нечег што се открива у дотицају притајеног зла? Само наша свест о томе да постоји, јер мора постојати, човек у сивим временима“.

што све, наравно, не значи ништа, мада се угледни професор потом ипак донекле приближава теми:

„Његово дело и његова личност испуњавају једну атитуду на замишљеној мапи српске културе. Иако је био и филозоф, и књижевни теоретичар, и херменеутичар, и полемичар, и политичар, и писац, Никола Милошевић је – својим животним зрачењем, околношћу да смо знали да је међу нама – највише давао достојанство једном животном позиву који је своје најзнатније људе имао у часу када је Србија била најмања: он је, пре свега, био професор.“

Неумереност у величању, нарочито не више живих, је свакако још једна од не баш много похвалних црта нашег јавног и интелектуалног дискурса, јер, и оних шездесет и нешто професора избачених са Универзитета 1945. такође су били професори у нимало лаким, а можда и тежим временима од оних која су запала Николи Милошевићу.

Но, у писму неколицине студената Београдског универзитета, генерације 1946–58, објављеном на интернету – вероватно као реакција на објављивање текста о Томовићевом суђењу, наводи се следеће:

„Сведоци смо да се Никола Милошевић, академик и републички посланик, представља (или га представљају) не само као морална громада српске политичке сцене, него и као борац против Броза и комунизма. Међутим, тај исти Никола Милошевић је био један од најагилнијих скојеваца послератног Београда. Док је био на функцији председника Комитета комунистичке омладине на Филозофском факултету Никола Милошевић је отерао у затвор многе невине студенте. Један од њих био је и Борислав Пекић… Многи од нас били су жртве омладинског комунистичког функционера Николе Милошевића. Страховали смо да не постанемо мете његове сујете и зависти и доживимо све оно кроз шта је прошао наш тадашњи колега Слободан Томовић. Разлог за Милошевићеву тужбу против Томовића је била лична љубомора, јер је Томовић био најбољи студент на Филозофском факултету. Томовић је и данас жив (текст је из 2013. године, а проф. С. Томовић је умро 2016. године – прим. СтСт) и живи у Подгорици (бивши министар вера у Влади Црне Горе).

Недавно је на питање новинара да ли је био члан Комунистичке партије, Милошевић уз осмех одговорио да је то један други његов презимењак, а не он. О тадашњем Николи Милошевићу на Универзитету може да посведочи и Драгољуб Мићуновић, председник Демократског центра. Чудимо се због чега тај дугогодишњи борац за демократију и истину ћути и не саопштава јавности шта је све доживљавао од тадашње ударне комунистичке песнице Николе Милошевића.“

На ово писмо, међутим, није било никакве реакције. Пречути и ћутати је изгледа најбољи начин да се избегне свака одговорност. Ко може са упорношћу и истрајношћу Катона Старијег стално захтевати да и ова Картагина буде разорена?

Донко Ракочевић: Молитва Слободана Томовића

Но професорима је дужност да разматрају своју тему у континуитету и контексту, не само прагматично или лирски, и усредсређујући се само на сопствено искуство, као што је у случају два горе цитирана професора реч, и не правдајући се тиме да је њихов сектор Средњи век, међународно процесно право, интегрални рачун или запостављеност Бергсона у комунистичкој Русији.

Њихова тема наиме јесте (или би требало да буде) васпитање и подучавање генерација у духу истине, морала и очувања народног и појединачног интегритета.

Они, дакле, треба да интимно, а и јавно, раскрсте са својим дилемама у том погледу, јер се уклањање 60 професора са Универзитета 1945. године тиче и њих лично: они су уклоњени јер су радили за свој народ. Они који су радили за себе, остали су. Док то не учине, питање наших величина биће и даље отворено а континуитет са временом отворених прогона непрекинут, иако оденут у лепше рухо.

Професор Милошевић учинио је ипак гест налик покајању који је његовим хвалитељима и обожаваоцима, као и његовим противницима, очито промакао: своју библиотеку од више хиљада књига завештао је Православном богословском факултету у Београду. То је можда мали корак, али је и неки почетак.

Јер, колико студената или одраслих зна, на пример, да је септембра 1949. „нова“ власт конфисковала имовину Михаила Пупина, или да је војводу Петра Бојовића на смрт претукла група комуниста, послата 1945. да га принудно исели из његове куће у Трнској 25 у Београду? И да му је тело на таљигама пребачено на Ново гробље, а народу забрањено да присуствује сахрани под претњом репресалијама?

Ове и многе друге теме разматрају се само на интернет форумима, што значи да круже у оквиру ограничене групе људи, те да се на њих може наићи само случајно или ако се већ има неко претходно знање и – што није најбезначајније – да оне постоје само виртуелно, и као параисторија.

Али, ако не знамо своју праву историју, са свим личним и групним посрнућима, неће нам вредети никакво знање о било чему другом, ма како важно и драгоцено то евентуално било.

(Преврат, 18. 1. 2013)

Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари

Categories: Противу заборава

Tags: Никола Милошевић, Слободан Томовић, Филозофски факултет