Основу зизиуласовског „евхаристијског богословља“ чини заправо егзистенцијалистичка филозофија – не само што то није богословље које промишља свет, то је световни ум у љуштури богословља
Протојереј Михаило Смиљанић (Извор: Лична архива/Фејсбук)
Дугујем објашњење у вези са „евхаристијским богословљем“ које сам ономад поменуо. Нећу се освртати на детаље, није потребно. Онима који се богословљем не баве (а такви су – хвала миломе Богу – велика већина) довољно ће бити да знају да је то што се назива „евхаристијским богословљем“ нека врста важеће теорије савременог православног богословља, барем у СПЦ, и оличено је у делу и лику сада покојног титуларног митрополита Јована Зизиуласа. Мада се сам термин појављује и раније, нпр. код о. Александра Шмемана у нешто другачијем контексту.
Већ дуго времена богословље се гради као академска дисциплина, по угледу на световне науке. И то носи своје опасности. Али да погледамо ту проблематику из угла науке: свака наука за свој предмет има одређени скуп феномена, који покушава да разуме. Гради своју теорију, која мора да задовољи два услова: први је да може да објасни чињенице које дата наука емпиријски спознаје, а други је да може да предвиди неке будуће феномене. Ако теорија не задовољава ове услове, мора се одбацити, и тражити друга.
Шта су чињенице живота Цркве, којима треба да се бави богословље као академска дисциплина? Подвизи. Чуда. Нетрулежне мошти. Мучеништво… Да не набрајамо – живот Цркве обухвата и превазилази читав свет, јер Црква је сусрет Бога и Његове творевине. То већ указује на проблематичност покушаја да се богословље устроји по угледу на световну науку, јер би захтевало читав паралелни систем свих наука, који би одражавао искуство присуства Бога у свету. Немогуће. Непотребно.
У том ходу Цркве кроз овај пали свет, било је много необичних појава – епископа који су храбро указивали на проблеме. Епископа дипломата и политичара, чак и војсковођа. Светих царица, које су водиле народе и Цркве. Попова ратника и хајдука. Много тога што се коси са нашом представом о светости, доброти, лепоти, или праведности. Или о улози Цркве у друштву и свету – али то је мањкавост нашег палог ума. Дух дише где хоће, и није обавезан нашим ограничењима.
У својој зизиуласовској варијанти „евхаристијско богословље“ идеализује прва три века хришћанства, претварајући их у митску прошлост у којој је све ваљда било савршено у Цркви која се развија у оквиру универзалног царства – потпуно превиђајући да царство никада није било универзално (осим у уобразиљи оних који су њиме владали), да је то време обележено грађанским ратовима, а у Цркви првим јересима и расколима, и страховитим прогонима хришћана… Потенцирајући идеализовану микро-заједницу окупљену око локалног епископа и извлачећи њен литургијски доживљај из контекста стварног живота, „евхаристијско богословље“ ствара једну бестелесну, не-стварну, псеудо-мистичну атмосферу Цркве као иконе будућег царства, на којој нема трага искушења са којима су се верници у свим временима сусретали. А нема трага ни активностима којима су се људи Цркве предавали мимо свог литургијског живота.
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић: Коловође разарања Православне Светосавске Цркве (2010)
И више од тога: основу зизиуласовског „евхаристијског богословља“ чини заправо егзистенцијалистичка филозофија – не само што то није богословље које промишља свет, то је световни ум у љуштури богословља.
Шта може да каже „евхаристијско богословље“ о делу св. Методија и Кирила, или труду св. Саве на стицању наше аутокефалности? Или о искушењима на којима се нашао патријарх Арсеније Чарнојевић, или митрополит Михаило Јовановић? Или о св. Петру Цетињском? Или о Горском вијенцу? Ништа. Пред чињеницама наше историје и живота наше сопствене Цркве влада мук.
„Евхаристијско богословље“ нас пасивизује, окрећући нас од стварних изазова живота и спасења ка псеудо-мистици. Релативизује веру, и чини нас да се осећамо као само једна међу многим верским заједницама – не умејући да објасни настанак јереси, нити знајући како да се постави према њима.
Наводи нас да не нудимо спасење овоме свету, него своју „богословску традицију“ као предмет за дискусију.
Слободан Стојичевић: Одлазак православног Фукујаме (у спомен Јована Д. Зизиуласа 1931–2023)
Наводи нас да верујемо да се постојање Цркве исцрпљује у богослужењу, док се лични подвиг и жртва, као нужни предуслов спасења, губе негде у личним проценама својих могућности, жеља и потреба.
„Евхаристијско богословље“ пружа илузију да је преобилну ризницу светих отаца могуће разумети и тумачити у овако једноставном херменеутичком кључу.
А куда нас води „евхаристијско богословље“? Из митских првих векова ка причи о првенству међу епископима, која нас води ка примату Цариграда међу православнима, и релативизовању миленијумске традиције националних, помесних Цркава.
Као што видимо, „евхаристијско богословље“ није наука, јер не може да објасни феномене са којима се суочава, нити да предвиди будуће феномене, нити да понуди решења за проблеме. Али зато јесте један прикривени политички програм – јер служи за промену реалности Цркве. И томе управо присуствујемо: у току је права теолошка офанзива на тзв. „националне“ Цркве, чија је основна идеја да постојеће стање – помесних Цркава православних народа – тобож није теолошки исправно. Требало би га ваљда довести у склад са интересима Фанара, Брисела и Вашингтона – као оних који претендују на универзалност свог царства.
Храм у Пребиловцима, детаљ фрескописа, аутор Стаматис Склирис (Извор)
За оне који се не баве богословљем биће довољна једна – дословно визуелна – илустрација: упоредите сликарство оца Стаматиса Склириса са живописом Студенице, Милешеве, Дечана, Сопоћана… па ћете видети колико далеко смо отишли. Толико се и „евхаристијско богословље“ Зизиуласа и његових следбеника разликује од светосавља. Оног светосавља које не само што нас је обликовало, него и одржало кроз сва искушења наше историје.
И сви ми који смо стицали високошколске богословске дипломе у последњих тридесет и више година имамо ту менталну блокаду – буквално мртве углове или слепе мрље – да не видимо праве проблеме и не умемо с њима да се суочимо. Диплома чини човека школованим, али не нужно и образованим. А поготову не достојним.
Полазећи од Зизиуласове теологије, није могуће видети у чему је проблем у вези са „решењем“ Македонског раскола, или пада нашег покољења на Косовском испиту – који се догађа пред нашим очима. Или предаје наше дијаспоре Фанару, која се да назрети у не тако далекој будућности.
Нека нам је благи Бог у помоћи.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница о. Михаила Смиљанића)
Categories: Преносимо
„И сви ми који смо стицали високошколске богословске дипломе у последњих тридесет и више година имамо ту менталну блокаду – буквално мртве углове или слепе мрље – да не видимо праве проблеме и не умемо с њима да се суочимо.“
У Име Оца и Сина и Светога Духа, и у своје лично име, честитам проти Михајлу на храбрости и искрености у овој јавној исповести.
Претпостављам да је, између осталог, имао на уму ово (чега, из неког разлога, нема на врло живахној фејсбук страници епископа Андреја Ћилерџића – као да се лицемерно стиди својих колега и колегиница) :
https://www.katholisch.at/aktuelles/142384/kumene-frieden-und-versoehnung-ist-auftrag-aller-christen
Али ако је у Линцу „други бог“ (како то кажу Срби у мом крају), то јест други него у Бечу, али није други епископ.
Сада, када је јуначки исповедио своје селективно слепило, отац прота има и обавезу пред Богом и Родом – да види. И да другима покаже Пут.
Поп Михајло је нова звезда СПЦ. Само да тако настави. Доста је учмалости и полтронства типа Џомића, нажалост.
@Евсевије
„Сада, када је јуначки исповедио своје селективно слепило, отац
прота има и обавезу пред Богом и Родом – да види. И да другима
покаже Пут.“
На нама је да следимо тај (ПОКАЗАНИ) пут, на улици, на
ЛИТИЈАМА, а не као мишеви упадамо у демо(но)кртаску
РЕФЕРЕНДУМСКУ КЛОПКУ.
Зашто у Црној Гори није одржан референдум за очување
СВЕТИЊА?
Зато што се светиње не могу бранити ТАЈНИМ ( референдумским),
фарисејским изјашњавањем, већ ЈАВНИМ гласањем – АКЛАМАЦЈОМ!
Вера се брани јавно, зато и Христос каже: “Ко се Мене одрече пред
људима (у овом прељуботворном свету) одрећићу се и Ја њега
пред Оцем Својим Небеским у дан Праведнога Суда“.
А, што се тиче референдума, свакако ће бити покраден!
И то “референдумнским изјшњавањем“ умрлих, мртвих, јер
пар стотина хиљада мртвих још увек има “право гласа“, још
увек су “уписани“/нису брисани у/из бирачких спискова.
Само једним “КЛИКОМ“ на компјутеру Завода за статистику,
– МРТВИ ће гласати – “ЗА“ , и ОДЕ Косово и Метохија низ
воду.
Ради уверљивости, то ће бити натегнута већина, нешто мало
више од 50 процената, али довољно да изгбумо КиМ.
Због тога:
РЕФЕРЕНДУМ – НЕ!
ЛИТИЈЕ – ДА!
Можда моје питање нѣје нѣпосрѣдно везано за тзв. евхаристијско богословље, али и те како има везе и са њим.
Током „короне“ прѣ пар година одвојих мало врѣмена да посрбим десетак, бар менѣ врло занимљивих, чланака с тумачењима књиге Постања саврѣменог руског православног мислиоца, богослова и педагога Јевгенија Авдѣјенка, чија сам прѣдавања на тему Старог завѣта, тумачења Псалтира итсл. слушао годинама уназад. Учинило ми се да би било врло корисно да се и српски читалац упозна с његовим дѣлом.
Авдѣјенко је своја тумачења изводио на основу пажљивог сравњивања и укрштања масоретског текста Писма, прѣвода Седамдесеторице, Вулгате и црквенословѣнског са саврѣменим, руским и прѣводима Библијског друштва и свакаквих стручњака (према којима је био врло критичан – то се да видѣти већ у првом чланку), као и светим Оцима Цркве. Досад нѣсам наишао на озбиљна оспоравања његовог приступа и резултата, осѣм из табора свакојаких „модерниста“. Иначе је уочљивија тежња да се његово дѣло једноставно скрајне и прѣћути.
Међутѣм, за ваљано посрбљавање овакве грађе познавање језика нѣје довољно; неопходна је и снажна утемељеност у православној вѣри, што ми такође нѣдостаје. Осѣм тога, моје познавање старојеврејског и старогрчког је никакво, а црквенословѣнског свакако нѣдовољно. Зато нѣсам сигуран колико су моја прѣводилачка рѣшења добра. Покушао сам да се распитам ко би од саврѣменог свештенства наше Цркве био довољно образован и духован да му се понуди оцѣњивање и кориговање прѣвода, али углавном наилазим на слѣгање раменима. Утисак је да то ником и нѣје нарочито занимљиво. А мало нѣдостаје да се историја прѣпотопске цивилизације и Цркве у Авдѣјенковој интерпретацији потпуно заокружи, уобличи у књигу.
Уколико прота Смиљанић прати Стање ствари, био бих му захвалан да до сада прѣведене Авдѣјенкове текстове ишчита и изнесе бар нѣко уопштено мишљење о томе. Волѣо бих то исто да чујем и од @Евсевија – он их је можда већ и читао. Овдѣ се обраћам јер нѣмам профил на Фејсбуку и осталим друштвеним мрѣжама.
Сви текстови Авдѣјенка се налазе овдѣ: http://sloven.org.rs/srb/?s=јевгеније+авдејенко
Трѣба их читати редослѣдом од послѣдњег на страници (Живот и енергенти) па навише.
Хвала на разумѣвању.
Драги оче прото,
Бог да Вас поживи и подари Вам снагу да издржите сва искушења. Тешко је данас многим свештеницима да у епископоцентричној Цркви задрже своје достојанство и искажу свој став, не страхујући да ће због своје вере, истинољубља и осећаја за правду да буду гоњени. Знајте да нисте сами. Све је више свештеника који не могу да остану глуви и претпре неправде. Христос нам је пример да пред овосветским силницима не смемо да останемо глуви и неми, јер ако данас свештеници заћуте већ сутрадан камење ће проговорити. А онда, тешко многим ”ћутолозима” који се сада праве да су луди и збуњени.
На жалост, у једном сте у праву:
”Диплома чини човека школованим, али не нужно и образованим. А поготову не достојним.”
Свештеници које сте овим речима описали препознаће се. Ти би и рођену мајку продали за новац, власт, један лајк на друштвеним мрежама… Са таквим свештеницима је најлакше манипулисати. Из простог разлога што су они примајући на себе свети свештени чин искључиво мислили о земаљским добрима и царству. Спасење и борба за Царство Небеско није била, нити ће икада бити, у њиховом видокругу.
Срећан Вам данашњи празник уласка Господњег у Јерусалим, драги оче Михаило! Нека Вам је благословена наступајућа Страсна Седмица и да у здрављу и весељу дочекате Светло Васкрсење Христово!
Књиге о мрежном рсту против СПЦ где аутор наводи како је Запад куповао свештенство и монаштво СПЦ ситним привилегијама, свештеници који се супростављају ћутању СПЦ око КиМ, литије за спас КиМ које организују мирјани без благослова врха СПЦ…Да ли је почела побуна у СПЦ?
Све је то лепо.
Али: сваки свештеник би требало да се захвали тзв. евхаристијском богословљу, јер их је коначно избавило од терета јудаистичке јереси, тј. антијеванђелске идеје да је за свештеника једно, а за народ друго. У преводу: избавило их од греха причешћивања „на осуду“, тј. масовне праксе да се свештеник сам причешћује, а да народ само гледа, и да сви мисле да је то нормално. Није нормално, него је ужас.
Осим тога: оно је дошло као реакција на потрошену квазимонашку и квазиаскетску причу, која је сиротињу рају сасвим одвојила од литургије, а од свештенослужитеља начинила кербера који стоји испред свете Чаше, која је, Боже ме прости, постала његово власништво; а уместо тога понудила фамозни облигатни пост на води како додатак на све постове (само за нас грешнике, јок за попа), приче о томе да „папа“ коље децу и пије крв, а да се муж и жена смеју сусретати само ако праве децу, иначе анатема; па којекаква куранска моралистика. Итд. итд. итд.
А и као реакција на идеју да је Црква нешто искључиво национално, а да је литургија у свему томе само неки украс, кога може и да не буде, ал ето, кад је већ ту, нека га. И да поп служи да диже устанке, и сл.
Ето зато је нам стигло евхаристијско богословље: да се ствари малко уравнотеже. Кад се све девијације саберу, није оно ништа већа девијација од горенаведених (а могао бих дуго о томе). Све те ствари имају смисла кад једне другу коригују. Секташење и доследно јереси настају управо кад се нешто издвоји на рачун других и почне да се напумпава.
P. s. Не бисте веровали, читао сам давних дана баш код Зизјуласа о похвалној улози попова харамбаша и калуђера војвода у противтурским ратовима. Штета што се не могу сетити где је то било, па да узмем тај цитат и потпишем, рецимо, владику Николаја. Не сумњам да би уследили аплаузи.
Драги брате Гремљавино,
Има твоја дигресија везе са темом, итекако. „Евхаристијско богословље“ је конструкт пројектован да буде доктринарна платформа за „мир и измирење свих Хришћана“ (парола под којом је у српском храму у Аустрији епископ СПЦ окупио јеретичке жрице и жреце, да посведочи да сви они имају истог, заједничког оца којем се са благодарношћу моле). Тој „теологији“ је циљ да „измири“ и сједини каините, синове Сатанине, са синовима Божјим, адамским кољеном. Да све преведе у племе каинско, све сједини у истини оца лажи.
Али наш Бог није дошао на земљу да учини мир између каинита и синова светлости (Матеј 10:33), него да донесе мач (дечански Христос, јединствен у православном свету!). И да једне од других раздели до конца и заувек.
Они који нас „богословљем“ мире са каинитима, и који су их најпре увели у србске храмове Божје, они су им – у духовном свету из којег се пројектује материјални – и широм отворили врата да нам, у другим, маскирним униформама, уђу и на Космет и у Крајину и Маћедонију и Србска Брда са Приморјем и Црном Гором, и окупирају их.
Ти „богослови“ „помиритељи“ делају противно делу Христовом, и зато су, сви до једног, антихристи. А који им се покоравају и стоје им у послушању, они су слуге антихриста.
То не видети, то је слепило о ком говори чесни отац Михајло. Када постоји испад у видном пољу, слепа мрља, очни лекар ће таквог пацијента ургентно упутити на снимање мозга. Ургентно, јер то је први симптом тумора мозга, и ако се у таквом стању затраје, за болесника најчешће бива касно.
Да Авдјејенко није ништа друго написао осим есеја о каинитима и каинитској цивилизацији, било би довољно. Читао сам га само фрагментарно, нисам успео да нађем на интернету његове књиге у слободном доступу, а за слушање аудио фајлова са предавања немам времена (ни стрпљења). У оном што сам прочитао нисам нашао ништа што би било спорно или супротстављено правоверју; али толковање Стварања односно Шестоднева је неједноставно, мора се увек разматрати у најширем контексту традиционалног тумачења Отаца (који притом ни сами нису у свему имали апсолутни консензус).
У твоје преводе немам разлога да сумњам, и не мислим да им је потребна (било каква битна) корекција (иако, како рекох, немам оригинал за сравњивање). И ја налазим да би било врло полезно и Богу угодно то објединити у књигу. У сваком случају, хвала ти и браво ти га на добром труду.
@Багратион
„Ето зато је нам стигло евхаристијско богословље: да се ствари
малко уравнотеже.“
Вероватно да је уплив дарвинизма у СПЦ један од начина,
“да се ствари малко уравнотеже“.
Суспендовање старословенског са ББФ је, такође, са циљем:
“ да се ствари малко уравнотеже“.
А и потискивање црквенословенског и замена са говорним
језиком у Богослужбеном поретку (посебно у Литургији) у
СПЦ има исти циљ: “да се ствари малко уравнотеже“.
То са истискивањем црквенословенског је исто као и
са ЋИРИЛИЦОМ и LATINICOM.
Ћирилица и црквенословенски су застарели (антикварни)
и треба их заменити: ћирилицу – latinicom, a црквенословенски
– “savremеnim“ говорним.
Свакако, не може се изоставити ни необавезна Догматика Аве
Јустина и замена за приоритетну/обавезну “Догматику“
Зиз/ЗЕЗулиаса, такође на ББФ.
Овом последњем су кумовали, посебно, епископ Игњатије
Мидић, а у стопу га прате духовни синови Аве Јустина
– пок. митрополит Амфилохије, пок. епископ Атанасије,
са ЧАСНИМ ИЗУЗЕТКОМ пок. епископа Артемија, те епископ
Иринеј Буловић, још овдашњи, у грешном поднебесју,
у очекујућем самоукоревању и покајању.
@Багратион – даље:
„P. s. Не бисте веровали, читао сам давних дана баш код
Зизјуласа о похвалној улози попова харамбаша и калуђера
војвода у противтурским ратовима. Штета што се не могу
сетити где је то било, па да узмем тај цитат и потпишем
рецимо, владику Николаја. Не сумњам да би уследили
аплаузи.“
Сасвим извесно: људи би Вам аплаудирали, са и без
потписа Владике Николаја, јер су то, изгледа, рани
радови Зизулиаса, док је још био при памети, још
није био под инфективном ДИЈАГНОЗОМ.
Кад врстан врсног у изврсности надахњује – коментари @Евсевије и @Гремлин…
Поштованог брата у Христу Драгана Славнића није имао ко да надахњује, но опет је изврстан у својем коментару наспрам просечности коментара на који се наслања… Равнотежа – мера просечности…
Драги Евсевије,
од Авдѣјенка досад једва да је штогод објављено и у Русији – поштоваоци крпе новац међу собом за штампање његових дѣла; како већ бива, његова заоставштина нѣје довољно занимљива ни пастирима, ни држави. Овдѣ имаш четрдесетак његових чланака, међу њима и онѣх нѣколико прѣведених: http://avdejenko.ru/projects/articles_list
Хвала на одзиву, и жив и здрав ми био!