Филозофско-теолошке новотарије Зизиуласа и следбеника могу описати као „Крај православља и последњи патријарх“. Суштина је иста: крај свих борби и глорификација победе Запада
Митрополит Јован (Зизиулас)
Саму вест да пренесемо цитатом некролога[1] из пера „православног филозофа либералне оријентације и једног од најутицајнијих савремених православних мислилаца на свету[2]“[3] Давора Џалта: „Јован Зизиулас, један од најеминентнијих[4] савремених теолога и епископа, упокојио се у Атини у деведесет другој години живота. Надахнуо је неколико генерација православних теолога, свештеника и „обичних“ верника, да на свеж и креативан начин приступе вери и Цркви.“
За мене као „обичног“ српског верника (а заиста себе и желим да видим као обичног српског верника) – уснуо је у Господу православни Митрополит. Једна смо Црква (још увек) са Патријаршијом Турске (и Ердоганових земаља) тако да би за нас обичне православне вернике на првом месту требало да буде то што се упокојио монах, члан клира и Митрополит. А тек након тога и да ли је био „еминентан“, „утицајан“, „тренд сетер“ и т. д. Мене лично, као „нереформисаног и задртог“ верника који верује у вечни живот и спасење душе – вређа када се о нашим монасима и Митрополитима пише као о „професионалцима“ неке професије па макар и „теолошке“. Мене занима у првом реду какав је био као молитвеник, да ли се кајао, какве је успехе постигао у „мери раста у Христу“.
„Најутицајнији савремени православни мислилац“ у даљем тексту евоцира теолошке успомене и пише о лику и делу покојника спомињући и друге „српске теолошке актере“: Атанасија Јевтића и Игњатија Мидића.
Митрополит Јован (Зизиулас) са српским владикама Игњатијем (Мидићем) и Атанасијем (Јевтићем)
Цитати: „Takvom poimanju onoga što je bazični teološki/hrišćanski zadatak doprineo je i jedan drugi teolog prisutan na konferenciji – Atanasije Jevtić.“ „Za širenje Ziziulasovog bogoslovlja u Srbiji zaslužni su pre svega Atanasije Jevtić i Ignatije Midić. Naročito je Midić zaslužan za inaugurisanje Ziziulasa kao ”zlatnog standarda” pravoslavne teologije, u vreme kada Ziziulasove ideje nisu bile veoma popularne u mnogim lokalnim pravoslavnim sredinama.“
Просто да се човек запита: а да ли ми „обични“ верници и ови „теолози“ уопште припадамо истој Цркви? О блаженопочившем епископу Атанасију и Преосвећеном епископу Игњатију (бившем декану ПБФ) се пише као о „колегама професионалцима“. Нема оних титула које су за нас православне хришћане пресудне: они су на првом месту монаси, молитвеници и епископи а тек потом и (колико јесу да јесу или да су били) „теолози“.
Давор Џалто (Извор: autograf.hr)
Да не буде забуне – у некрологу Џалто ипак спомиње и „духовност“! Не, духовност и духовно узрастање у вери нипошто није у вези монаха и епископа. „Духовност“ ови „теолози професионалци“ налазе на другим странама: „Ziziulasova teologija je na mene ostavila snažan utisak i iz još jednog razloga. Video sam način da takav pristup teologiji povežem sa filosofijom mog ”duhovnog oca” – Nikolaja Berđajeva, i njegovim personalizmom. „
Сви ми који смо се бар некад исповедали, тражили неки духовни савет кроз разговор од неког духовника, знамо колико је далеко од срца, душе и разума, да човек рођен у Херцеговини 1980. године, поред свих споменутих живих калуђера и владика – за свог „духовног оца“ именује филозофа цивила (ожењеног световњака) који је умро 1948. године (32 године раније)! Испоставља се да овакви „теолози професионалци“ данас чак више и не знају шта је аскеза, духовни раст, узрастање, шта је и за шта је уопште потребан „духовни отац“ и духовник.
Само ови мали уводни, такорећи „терминолошки“ детаљи вероватно више говоре о дубини, смислу, контексту и „рецепцији“ целе те „нове теолошке мисли“ блаженопочившег митрополита Зизиуласа. Сама терминологија чак и без улажења у суштину већ даје одговор на питање: „а колико је све то уопште вера, Црква и духовност?“. Владике и митрополити су „колеге теолози“ (Таса, Ига, Зјуза…) са којима се дискутује и полемише, промишља и/или (не)слаже – на равних. А „духовни отац“ је филозоф који је преминуо пре неколико деценија, док се „духовни раст“ сада и овде, остварује решавањем искушења и духовних недоумица путем читања и проучавања филозофске литературе!
…
Али овај текст „Берђајевљевог духовног чеда“ – нашег колеге Џалта има једну јако добру страну: бар се отворено, директно формулишу неке од суманутих „теолошко-филозофских конструкција“ које су владајуће у савременој либералној теологији последњих деценија.
Простор нам не омогућава да цитирамо баш све „бисере“ (мада би текст требало умножити и користити као наставно средство на неком будућем реформисаном и оправослављеном ПБФ), али да наведемо само пар ефектних реченица:
Цитат: „ Ziziulas je često bio pogrešno shvatan i napadan od strane raznih fundamentalista, pošto je njegova teologija bila u suprotnosti sa pojednostavljenim etnički i nacionalno-orijentisanim teološko-ideološkim narativima. Njegova teologija je takođe osporavala ideju da je Crkva nešto što ima veze pre svega sa pravilima, moralom, apstraktnim dogmama ili institucionalnim procedurama.“ (подвукао С.С.)
Епископ Атанасије (Јевтић): Авва Јустин био задивљен Зизјуласом (2009)
Цитат: „U velikoj meri zahvaljujući ranijim (pre svega ruskim) misliocima, razvio je ”eklisiologiju zajedničarenja”, gde identitet Crkve proizilazi iz liturgije, i gde (opšti) sabor ujedinjuje ”mnoge” (pomesne crkve). Kasnije je, izgleda, počeo da ojačava primat ”prvog” (grčkog patrijarha iz Istanbula) na račun nekih svojih ranijih teoloških postulata. (подвукао С.С.)
…
Како каже наш народ: „о покојнику све најбоље“, тако да нема смисла овде сада дискутовати са сваком појединачном заблудом и извитоперавањима нити самог блаженопочившег Митрополита Зизјуласа нити са његовим следбеницима и настављачима лика и дела. Можда је најбоље поједностављено изрећи оно што није осуђивање али јесте тумачење последица тих теолошко–„егзистенцијалних експеримената“[5].
Основни проблем овде је „угао гледања“ и „ширина гледања“.
Зато треба једноставно говорити о реалности, контексту и последицама а не о свету идеја, филозофији, хтењима, узроцима, смислу, унутрашњој логици процеса, и т. д.
Владимир Димитријевић: Митрополит Јован Зизјулас (1931–2023) – тајни унијата?
Унутар себе саме ова филозофија можда и има смисла за њене креаторе и присталице. Али за нас православне Хришћане од значаја није „шта је писац хтео да каже а није умео да се одрази и изрази“ већ како се то „филозофирање на религиозне теме“ (како каже један наш велики владика и богослов) одражава на живот народа и Цркве данас и овде и у овом геополитичком и духовном окружењу.
Јер за нас вернике није циљ да се буде у праву или да се буде учен, поштован, цитиран, грантоприман, са дивљењем гледан и созерцаван, већ да часно, поштено са што мање греха проживимо овај живот и да се спасемо ако је икако могуће.
Шта је у ствари проблем са свом том „теологијом личнос(нос)ти? И са свим њезиним последицама?
„Стање ствари“ поклања књигу Родољуба Лазића „Нов(аторск)о богословље митрополита Зизјуласа“
Када се одбаце сви украси и „теолошко-схоластичке умотворине“ – остане „промашена тема“ то јест схвати се да је то „теологија“ окренута човеку а не Богу.
Ето!
То више није наук како да се човек узнесе и обожи по мери могућности већ како да се човек самозаволи и самообожава.
Уместо да се човек укалупљава Црквом и вером и тако узраста, Црква и теологија се прилагођавају човековим потребама.
И све то заједно, можда не од почетка али засигурно у процесу „развоја и афирмације“ – скоро до јереси почиње да банализује и човека и Цркву и саму веру.
Човек је „венац стварања“ и изузетно је сложено биће. И физички и духовно.
Тако да и процес обожења има разне аспекте, нивое, смислове. Спасење није само на личном плану. Постоји и породица и нација, и род, и племе…
У суштини, без улажења у превелика објашњавања и филозофирања, Зизиулас би се могао описати као „православни Фукујама“. Као што је почетком 90.-их после пада Берлинског зида, амерички филозоф Френсис Фукујама написао књигу „Крај историје и последњи човек“ у којој је покушао да „филозофски образложи“ тријумф Запада у Хладном рату и победу потрошачког капитализма – тако се филозофско-теолошке новотарије Зизиуласа и следбеника могу описати као „Крај православља и последњи патријарх“. Суштина је иста: крај свих борби и глорификација победе Запада.
Фукујама је то писао у сфери политичке борбе а Зизиуласове идеје су наизглед „богонадахнуто“ кренуле од неког „реосмишљавања“ православне еклисиологије и „заједнице око епископа“ али су Американци уз помоћ мрежних техника и НВО грантова, врло успешно током следећих неколико деценија то „филозофирање на религиозне теме“ спиновали у правцу „анационалне светске православне Цркве као заједнице (конфедерације) епархија око турског патријарха“.
Митрополит навпактски Јеротеј: На Сабору као највиша инстанца истине наступао митрополит Зизјулас
Данас су све маске већ пале: сада је већ потпуно јасно да су и Зизиулас и сви његови следбеници, свесно или несвесно, само средство за одвајање Грка од Руса и за уношење што више раздора и раскола у Православље.
У суштини, Грци су се заиграли „народа најстаријег“, Американци то искористили и окренули их против Руса да им посвршавају геополитичке послове и направе расколе „на варварским територијама“.
Сурова и ружна истина али је тако.
И данас када сви ми ужаснуто занемимо док гледамо снимак како отимају цркве у Украјини, како се свештеници избацују из олтара, како православна украјинска мајка клечи пред расколником и моли да не отимају цркву бар још два дана док не сахрани сина кога треба да донесу са фронта – ми једино можемо да се помолимо за душе и Зизиуласа и свих његових следбеника.
Слободан Стојичевић (Фото: Соња Ракочевић)
Господе насели душу слуге Твог Јована у рајска насеља и опрости му грехе вољне и невољне, учињене речју, делом, писаном речју и утицајем на друге.
[1] Jovan D. Ziziulas (1931.-2023.): teologija ličnos(nos)ti https://www.autograf.hr/jovan-d-ziziulas-1931-2023-teologija-licnosnosti/
[2] https://sr.wikipedia.org/wiki/Давор_Џалто
[3] „На знање и равнање“ што би рекао наш народ – има међ’ српским калуђерима и владикама, појединаца који можда имају превисоко мишљење о себи па не схватају да је управо овај мислилац Давор (пореклом из Херцеговине а данас већ узлетели на Амерички Универзитет у Риму и друге највише-школске институције на свету целом) препознат од стране Википедије као такав – „један од најутицајнијих савремених православних мислилаца на свету целом“!
[4] Читај: најутицајнији теолог данашњице оплакује најеминентнијег савременог теолога. Ни мање ни више! Данашњица и савременост занемеле, уздрхтале и широко отворених очију упијају сваку реч! Стојте галије царске, газите тихим ходом, говоре титани теолошке мисли и оплакују гиганте теолошке мисли, пише се историја!
[5] Давор Џалто, наведено дело, негде на почетку: „Ova teologija je zahtevala – da parafraziram Nikolaja Berđajeva – ”egzistencijalni eksperiment”.“
Categories: Васељенско стање
Закачио сам се за тврдњу “православног филозофа либералне оријентације и једног од најутицајнијих савремених православних мислилаца на свету Давора Џалта”, што је врло надуван опис некога за кога огромна већина људи, чак и оних који прате религиозну тематику, верујем није ни чула. Стојичевић ово наравно само наводи према извору, али мене је занимало да копам дубље.
Одакле таква тврдња? Дотични Џалто има Википедија страницу: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%80_%D0%8F%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%BE
На тој страници се готово дословце понавља иста тврдња: “У академским круговима и широј јавности је познат и као православни филозоф либералне оријентације и један од најутицајнијих савремених православних мислилаца у свету.”, а као извор за ту тврдњу се наводи један једини преглед књиге објављен на сајту за продају исте, референца број 1 у Вики тексту.
Елем, Џалто је написао књигу “The Human Work of Art: A Theological Appraisal of Creativity and the Death of the Artist”, што бих превео као “Људско уметничко дело: теолошка процена стваралаштва и смрти уметника”, коју је у САД објавио СВС Прес, што је издавачка кућа богословског факултета Св. Владимира из Њујорка, који припада Православној Цркви у Америци (ОЦА), која је добила аутокефалију од РПЦ.
На том сајту се продаје Џалтова књига: https://svspress.com/the-human-work-of-art-a-theological-appraisal-of-creativity-and-the-death-of-the-artist/
Књига има словом и бројем један (1) преглед, који је написао неки Аристотел Папаниколау, професор теологије са Фордам универзитета у Њујорку, који је иначе основан као римокатолички универзитет али има Центар за православне хришћанске студије. https://www.fordham.edu/info/23704/theology_faculty/6714/aristotle_papanikolaou/
Опет елем, тај један преглед каже: “One of the most interesting and creative examples of Orthodox theological engagement with contemporary thought that I have read, as Džalto uses modern art both to affirm Metropolitan John Zizioulas’s theological insights, but also to revise critically Zizioulas’s notion of personal uniqueness. Throughout the text, Džalto’s familiarity with post-modern philosophical debates on subjectivity, identity, and art is also clearly evident. Džalto is unequivocally one of the most important thinkers today in the Orthodox world.”
Мој превод: “Један од најинтересантнијих и најкреативнијих примера православног хришћанског ангажовања са савременом мисли које сам прочитао, јер Џалто користи модрену уметност да и потврди теолошке увиде митрополита Јована Зизијуласа, али и да критички промисли Зизијуласову идеју јединствености личности. Џалтово познавање пост-модерних филозофских расправа о субјективности, идентитету и уметности је такође очигледно кроз цео текст. Џалто је несумњиво један од најзначајнијих мислилаца у православном свету данас.”
Копао сам и по историји те Лажипедијине странице о Џалту да видим шта још има, и извор који се такође наводи за тврдњу о Џалтовој изузетности је текст из балканског издања Ал-Џазире (https://balkans.aljazeera.net/teme/2018/5/17/chomsky-jugoslavija-mir-rat-i-raspad), преглед књиге Ноама Чомског “Југославија: мир, рат, и распад”, а које књиге је Џалто био уредник. Е у том тексту се Џалто помиње овако: “Nije naodmet spomenuti da je Džalto rođeni Travničanin, koga intelektualna zajednica postjugoslavenskog prostora prepoznaje kao najznačajnijeg pravoslavnog mislioca današnjice.”
Да резимирамо: Џалто напише књигу; један једини преглед књиге, од читаве три реченице, објављен на сајту издавача који књигу продаје, онда постане извор за тврдњу на Моронпедији да је Џалто један од најутицајнијих савремених православних мислилаца на свету. Наравно све је по правилу службе, јер Моронпедија има писани извор за своје тврдње, без обзира колико је тај писани извор безначајан, могуће и нетачан, или ретардиран. Или га по Ал-Џазери шатро интелектуална заједница постјугословенског простора препознаје као тандара броћ, без икаквих стварних доказа за тако нешто.
Једино питање које имам је: како те бре није срамота, Даворе? Да је неко о мени написао нешто тако надобудно, било би ме блам и контактирао бих уредника да смањи доживљај. Но ко ће те онда тапшати по рамену?
valjda nije ercegovac džalto
Вјероучитељ зла
У очима сукус зла
Ватрена грозница
Ломача спремљена
За Господа
У устима укус отрова
И ријеч медена
Што ваби у гвожђа
Ледена
У грудима бије
Срце вучије
Антифриз кружи
Венама
А рука хладна
Млитава
Стисак
И нема
Момчило
Ево ексклузивна вест, ко није чуо: Зизјуласов утицај код нас је ликвидиран, одавна га више нико од битних не помиње, остао је само у сентименталном сећању код неких у виду непрележане дечје болести. За 10-15 година неће се код нас ни знати да је постојао.
Иначе, ако се чита у православном кључу, може се имати од њега много користи; мислим да су то на уму имали митрополит Амфилохије који га је код нас преводио пре више од 40 година, као и владика Атанасије, који је заиста похвално говорио о њему, што не значи да су га идолизовали, попут једног његовог епигона са владичанском митром. На грчком теолошком подручју попио је приличне оправдане критике, а код нас су то нажалост радили углавном дилетанти, нажалост. Извињавам се аутору, лепо је завршио, али је методологија расправе наопака, нарочито кад човек себе зове “обичним верником”, а ипак се прихвати посла за који је потребна и нарочита спрема и благодатна просветљеност. Иначе не би направио такву методолошку омашку да доказује Зизјуласову промашеност тако што ће га повезати с неким потпуно небитним ликом. Дакле, хвали га тамо неки Џалто, а пошто Џалто не ваља, не ваља ни објекат Џалтине љубави? Хвалили су га и многи врхунски теолози, и шта онда? Није ни ђаво тако црн ко што изгледа, каже народ.
Знам да овакви текстови своју популарност стичу нарочито због повезивања с политиком, ту је наша раја нарочито осетљива и поводљива, али то је, најпре, тешко доказати на објективан начин, а друго – ваља припазити да се не огрешимо.
На Православном богословском факултету у Београду учење Зизјуласа је неприкосновено у догматици, хришћанској антропологији и неким другим предметима, а потврда за то је и чињеница да догматику предаје епископ Игњатије браничевски који себе сматра учеником Зизјуласовим.
Зизјулас учи да је глава Цркве Христос- односно онај који је на Његовом месту на земљи, а то је епископ. Тај епископоцентризам (који прихвата и похваљује и владика Атанасије Јевтић) је врло близак римокатоличком папоцентризму (,,Бог на небу- папа на земљи), а своди се на човекопоклоништво.
Његова тзв. крштењска теологија, односно учење да осим јуридичких граница Цркве, а то су оне у које улазе све помесне Православне Цркве, постоје и харизматске границе а то су границе крштења, у које улазе сви који ,,правилно” крштавају у име Свете Тројице, довела је до прихватања постојања и других ,,цркава” осим Православне, односно до јереси која је усвојена на Критском сабору 2016. године.
Крштењска теологија, пак, пренебрегава канонске одредбе да се прихвата само крштење извршено у Цркви јер једино у њој обитава благодат Духа Светог. Јеретичко крштење се, дакле, не може прихватити чак иако је формално исправно извршено. Црква је, ипак, по свом снисхођењу прихватала у првим вековима и неке који су од ње отпали без поновног крштавања, само кроз миропомазање и исповедање праве вере, али им се крштење признавало искључиво уколико су приступали Цркви у покајању, а никако по себи, уколико су остајали од ње одвојени, нити су они икада сматрани црквама. Никакве, дакле, харизматске границе не могу увести неправославне у Цркву без њиховог покајања и исповедања праве вере.
Да бисмо се вратили на прави пут што се тиче теологије неопходно би било одбацити Зизјуласово учење које у себи садржи неправославне и погубне елементе и вратити се Христоцентричној догматици светог Јустина Ћелијског.
Потпунија биографија г. Давора Џалта постоји на енглеској википедији: https://en.wikipedia.org/wiki/Davor_D%C5%BEalto и много је детаљнија и потпунија од ове на српском, коју је неко очигледно само делимично копирао и превео. Из ње се може довољно видети да је човек доста утицајан, изгледа демонски интелигентан и добро умрежен. Зато и јесте опасан. Тако да се не слажем са овима који то све омаловажавају, мислим да се неодговорно понашају. Г. Стојичевић не би ни писао о њему да није важан и да нема значајан утицај. Тако да боље да се манемо глупирања и умањивања значаја и да се узмемо у памет и видимо како се таквим утицајима можемо одупрети. Мене је сад ова дискусија заинтересоовала да прочитам неке његове академске радове, колико видим углавном су само на енглеском. Да видимо о чему се ту ради и да одговоримо на прави начин.
Човек је професор на стокхолмској теолошкој високој школи
https://ehs.se/en/about-us/ucs/
Она изгледа као епицентар протестантизма
Е сада колико га то квалификује да буде православни теолог а камоли најутицајнији процените сами: https://ehs.se/en/people/davor-dzalto/ Чика Жарко (Видовићу) опрости нам молим те. А ако ћемо о публицистима брат Влада Димитријевић можда није утицајан али је ПРАВОСЛАВАН
За Зизјуласа ме баш брига; али какав је злодух обузео онога који мртав-ладан за христологију Атанасија Јевтића каже да је блиска папоцентризму, тј. човекопоклоништву… ?! Свашта смо имали прилике чути ових година, али је ово једна од шампионских изјава. Занимљиво да се људи не боје блебетања и опадања оних којима нису ни до пертли, из своје жабеће перспективе. Што каже онај стих из народне песме: “Ил си луда, ил одвише млада.” Ил је обрнуто?
Волим што је поменут и брат Димитријевић, један од дежурних набијача на колац са завидним стажом. Сва ова родољубачко-катакомбна махнитања одвијају се на линији између Џалтиног православног либералног протестантизма и Димитријевићевог православног фундаменталног протестантизма. Кад се мало иступи са те штрафте, одмах човеку сване, као да се пробудио из наркотичког сна. Атанасије је био пеницилин и за једне и за друге, али авај, настрада од суда Партије.
Како год било, наша је обавеза, у буквалном смислу, оно што г. Стојичевић написа у последњој реченици, и од свих, и за све.
Професор др Миодраг Петровић о владики Атанасију Јевтићу:
,,Гордост и умишљеност због стечених знања осмелили су га да у Загребу изјави: „Нека извини Свети Сава“! Тиме је хтео да каже како је не само свог духовног оца него и Светога Саву надрастао. Надмено се винуо толико високо да у свом преводу Псалтира неколико пута себе ставља изнад и самог Господа, јер пише: „Потрпех те Господе“! Зато никакво изненађење не представља то што се са таквом својом теологијом, натопљеном егоцентризмом, епископоцентризмом и екуменизмом дрзнуо да се поставља изнад Васељенских и Помесних сабора, изнад Цркве.” (Миодраг М. Петровић: Лествица екуменизма Атанасија Јевтића, бившег епископа, и односи Рима, Цариграда и Москве)
Друже Светоличе, јасно је одакле долази ваша криптокатоличка инспирација, нисте уопште морали цитирати овог расколничког идеолога, набеђеног стручњака за све и свашта, наџак-деду, умишљеног самоправедника, **** **** **** *** **** *** **** ****, који се напопастио на Атанасија само зато што му је овај доказивао да се не каже скраћено католички Христ, већ српски предањски Христос, а пошто он све зна најбоље, а нарочито оно о чему нема појма, од тада не престаје да **** **** **** злобно нагриза планину. Зато се посвађао чак и са артемитима који су га користили као маљ, јер не трпи да неко буде изнад њега.
Треба бити стварно ударен па се с Атанасијем Јевтићем надгорњавати око теолошких питања. Јес да и сам Атанасије није био као карактер избаждарен, али је свеједно учитељ васељене свог времена. А М. Петровић може да буде ауторитет само за људе чија је православност дубоко под знаком питања.
Римокатолици верују у папу као у ,,живућег Криста на земљи” како су то неки њихови теолози дефинисали, мада у последње време из екуменистичких разлога не форсирају ту дефиницију, али је папа за њих непогрешив када говори о питањима вере и морала, а за неке њихове теологе је он сам- црква. То је дефинитивно човекопоклоништво.
Јован Зизјулас учи да се епископу када служи литургију треба поклањати као Христу, и да је епископ икона Христова, да је глава Цркве Христос, односно онај који га на земљи иконизује а то је епископ (пошто је Христос са десне стране Оца). Нико од његових ученика, међу којима је и владика Атанасије, не противречи овом учењу. Пре би се ово учење могло назвати криптокатоличким него учење да је Христос једина Глава Цркве увек био и биће, а да су епископи (надзорници) Његови служитељи, као један од дарова о којима говори апостол Павле у својим посланицама, што се може наћи код светог Јустина Ћелијског, а у шта и ја верујем.
Што се тиче ,,Артемита”, они би вероватно и сада били у епархији Рашко призренској, а не у егзилу да није било деловања епископа о коме је реч заједно са Амфилохијем, два Иринеја, Теодосијем и још неким другима. Апостол Јаков каже да је вера без дела мртва, а дела која су се пројавила из њихове вере одвела су њихову браћу у раскол.
А колико је уклањање владике Артемија ослабило борбу за Косово и Метохију, то је посебна прича.
Штета што због звездица нисам могао да екстрахујем комплетну суштину ове “научне анализе” друга који се скромно потписао као генерал Багратион. Много ме подсећа на ону: “Високо сједећи, коњу под реп гледајући, господин”, што је пошалица за новохрватски израз за кочијаша.
Треба стварно бити “ударен” па критиковати филозофију оних којима се не пале лампице аларма када чују стих “потрпех те Господе”. Како се усуђују да мисле, срам их било! Сви остали храбро ћуте, а они се усуђују да у тој пустињи нешто кажу.
Каква је логика редакције да цензурише цитирање коментара који је објављен, и да стога мој коментар учини потпуно нејасним? То се можда може објаснити оним ноахитским “everything goes”, што сам помињао у коментару на Крстићев чланак свега неколико секунди пре писања овог.
@ Онај Милан
Није било јасно да је цитат. Враћено је!
Логика редакције јесте да овде не раде роботи, него живи људи.
Радило се заправо о компилацији цитата из једног јединог коментара (уз мој додатак “господин”) којим аутор овако карактерише једну личност, без икакве валидне аргументације:
“Криптокатолички инспирисан расколинички идеолог, набеђени стручњак за све и свашта, наџак деда, умишљени самоправедник, напопашћени на учитеља Васељене, најбоље знајући о оном о чему појма нема, злобно нагризајући планину, артемитски маљ, сујетан и ударен, ауторитетни за упитно православне, господин.”
Том приликом сам иронично “зажалио” што бог звездица којом је оригинални коментар био искићен, компилација “аргумената” није богатија.
Знам да нисте роботи, и баш због тога мислим да треба да обратите пажњу у свом раду, јер управо овако гуглови роботи цензуришу коментаре.