Овде се не ради ни о каквој борби или сукобу између „конзервативаца“ и „либерала“ у Цркви, већ се ради о древном сукобу између црквених људи и јеретика који под плаштом „обнове Цркве“ буквално понављају старе јереси

Александар Шмеман (Извор: Саборник србско-руски)

Поштовани читаоци, у последње време на многим друштвеним мрежама раширила се опасна тенденција, где поштоваоци јеретика Александра Шмемана високомерно пљују по свим хришћанима који поштују пре свега Јеванђеље, Свете Оце, Предање, Типике и Каноне наше свете Цркве. Укључивао сам се у неке полемике тим поводом и отуд и идеја, да се напише неколико речи о Александру Шмеману, јер његове присталице, које се полако претварају у, усудио бих се рећи „секту шмеманиста“ покушавају да га прикажу малтене као Светог Оца Цркве.

Један од највећих расадника лажног учења у ХХ веку био је Свето-Сергијевски богословски институт у Паризу кога је преподобни Нектарије Оптински назвао јеретичким. А један од главних идеолога лажног учења био је Александар Шмеман, који слови за духовног оца савремених тоталитарних секти и секташа који пљују по свему благочестивом у светом Православљу. Сама поставка питања са слике указује да истински православни хришћанин не може очекивати од православне вере нестанак наших страдања.

Шмеман је био изузетно близак са оснивачем Института, познатим екуменистом А. В. Карташевим, бившим чланом масонске „Привремене владе“ Керенског. Карташев је био оснивач и „Братства свете Софије“ познате по ширењу јеретичке „Софијанске јереси“. Поменути блиски друг Шмемана је оспоравао светост Светих Отаца Цркве и богонадахнутост Светог Писма, сматрајући „Књигу над књигама“ плодом људског интелекта и стваралаштва а не Божанског Ума. Такав архијеретик је, пошто је заразио Шмемана јеретичким духом, истог поставио за свог наследника на катедри за црквену историју Сергијевог института у Паризу.

Александар Шмеман, тако радо цитиран од стране свих запенушених псеудохришћана, био је један од оснивача познатог масонског братства „Синдесмос“ и његов први секретар. Наравно, био је и један од оснивача претече антихристове „цркве“, такозваног „Светског савета цркава“.

Владимир Димитријевић: „Припитомљавање“ српске Цркве

Инсистирао је на томе да нема светиње и да је поклоњење пред Светињом туђе Православној вери. Предмет његове вере као и свих како преучених тако и неучених псеудохришћана, било је „древно хришћанство“ које је постојало само у његовој (њиховој) уобразиљи. Да, некакав фантом од древног хришћанства био је предмет вере Александра Шмемана а не Христос Бог и Његова Црква.

Либерализам у вероучењу Шмемана не чуди ако знамо да је у Дневнику записао да је на Чисти Понедељак јео печено пиле и да је за време читања шестопсалмија ишао да попуши цигару. Као што не чуди и да је од његових поштовалаца настала истинска тоталитарна секта која себе назива „богословима радости“. Међутим, та радост код Шмемановаца није она иста радост коју уочавамо код Светих Отаца, нема то везе са смиреним „Христос Воскресе радости моја“ светог Серафима Саровског. Овде се ради о егзалтираној демонској радости тако карактеристичној за све јеретике и секташе.

„Подвижници“ такозване „западне цркве“ одушевљени су Шмеманом, и католици и протестанти. Демонска прелест псеудоподвижника латинске цркве слична је код присталица Шмеманове секте, код псеудоправославаца. Рационалистичко секташтво „шмемановаца“ увијено у обланду прелести наводног „неумења радовања“ присталица Предањског учења наше свете Цркве данас представља својеврсну „пету колону“ унутар Православља, па тако и у окриљу СПЦ. Њихова делатност, непослушност чак ни према одлукама СА Сабора сопствене помесне Цркве и инсистирање на новотаријама у богослужењу већ су нанели велику штету и представљају истинску претњу за црквено јединство православних.

Одлука СА Сабора СПЦ о „држању устаљеног вековног поретка наше Цркве“ (Извор: Саборник србско-руски)

Још је апостол Павле писао о таквима који су одступили од чистосрдачне љубави и добре савести и нелицемерне вере и ушли у празнословље желећи постати законоучитељима, притом не разумевајући ни то о чему говоре, ни то што тврде (1 Тим. 1, 5-7).

Цитат из Дневника оца Александра који одлично илуструје тог јеретика: „Увек једно те исто: ја волим Православље, али не волим, не могу да волим Православну Цркву…“. Као да постоји некакво Православље изван Православне Цркве? Хришћанства нема без Православне Цркве. Мистичне тврдње о могућности постојања некаквог хришћанства изван Православне Цркве измишљено је од непријатеља Божијих – западних јеретика.

Зли јеретички дух који је овладао Шмеманом, покушава да се представи као анђео светлости трућањима о „радосном богословљу“ његових поштовалаца, али то не мења суштину ствари да је дух који је владао тим јеретиком био зли, нечисти дух. Цитат светог Јована Лествичника: „Руком смирења одбаци долазећу радост као недостојан ње, да се не би саблазнио њом и примио вука уместо пастира“. Управо то тражење радости и усхићења у духовном животу, тако карактеристично за подвижнике Западне тзв цркве после њеног отпадија у јерес после 1054. године, карактеристично је и за секту шмеманиста. Распаљена демонска маштарења код њих су заменила све духовно, па ови секташи немају елементарну представу о духовном животу.

НАД БЕЛЕШКАМА ПРОТЕ ШМЕМАНА

Овде се не ради ни о каквој борби или сукобу између „конзервативаца“ и „либерала“ у Цркви, већ се ради о древном сукобу између црквених људи и јеретика који под плаштом „обнове Цркве“ буквално понављају старе јереси. Међу најважнијим „богословима“ те либералне секте је и протопрезвитер Александар Шмеман. Секти шмеманиста не смета што је Шмеман хулио на пост и молитву, свете подвижнике и исповеднике вере Христове. Његови поштоваоци – „реформатори“ преузели су његов алгоритам рада – нападајући на историјску Цркву и њено Предање, истовремено увек то правдајући „враћањем Христу“ и не пада им на памет да напусте Цркву чије учење не деле, него покушавају (и на жалост често успевају) да у њој заузму високе положаје. Али није главна опасност у Шмемановом учењу отворена клевета на Цркву и његову Отаџбину Русију, него у рушилачким реформама које предлаже. Вештачки мешајући Истину и лаж, он је доследан борац против чврстих критеријума добра и зла каква имамо у Јеванђељу Христовом и светом Предању Цркве где је чврсто обећано спасење праведницима и казна грешницима. Они покушавају да у нови смоквин лист обуку јеретичко Оригеново учење да нема вечних мука, под називом некаквог „оптимистичког богословља“… За њега и његове присталице не важе Христове речи да „наше речи буду да да и не не, а све остало је од лукавога“. Све се релативизује, најчешћи појмови у полемикама секташа шмеманиста су „можда“, „видећемо“, „очигледно“, „вероватно“…

Познавао сам лично доста православних Кијевљана, истински православних људи и од њих сам чуо неподељену тврдњу – сви „шмеманисти“ у Цркви били су присталице сатанског Мајдана 2014. године.

По Шмеману је Црква „заклонила“ Христа и одвојила се од Његовог Царства. Питамо се како, ако је Црква Тело Христово, како се могла одвојити од Његовог Царства? Самим тим Шмеман негира речи самог Христа да Цркви неће одолети ни „врата пакла“.

Шмеманово величање англосаксонског света и понижавајуће писање о Русима и Грцима, често прелази у бљутавост и човека доводе на границу повраћања. По њему Руси чак нису у стању ни да се досете да у Православљу постоји смисао и он тврди да тај народ одриче свако расуђивање, логос, анализу! Колико човек треба да је заслепљен демонском мржњом па о богоносном руском народу који је у својој историји срушио СЕДАМ ИМПЕРИЈА ЗЛА и на путу је да сруши и осму, овако нешто напише! Замислите ту памет која одриче расуђивање, логос и анализу народу који је изродио и подарио свету Ломоносова, Мендељејева, Пушкина, Гогоља, Достојевског, Корољева, Тупољева, Александра Невског, Сергија Радоњешког, Серафима Саровског…итд., итд. Ако то замислите, онда се немојте чудити ни што се његови поштоваоци под плаштом „љубави и радосног богословља“ не устручавају да проповеди највећих духовника наше свете Цркве назову „патологијом, оптуже их за фундаментално теолошко незнање и неразумевање, претње, ригидност, провинцијалну неписменост, мрак који емитују нештедимице, недостатак радости, љубави, деперсонализовани стил аутомата…“ А када добију достојан одговор у стилу „према свецу и тропар“, такви се жале да саговорници не поштују њихов угао посматрања. Па како може истински хришћанин поштовати секташке будалаштине?

Најважнији „бисери“ из учења А. Шмемана. Овај богослов се залагао за укидање постова, ако не може потпуно, бар делимично. Пост је подругљиво називао „монашком дијетом“. Његове присталице већ факирима називају оне који посте на води уочи Светог Причешћа. Критикујући православне јерархе, Шмеман се одушевљава посетом папе Јована Павла II Пољској и за његову проповед каже: „Папа у Пољској. Изузетна порповед на Педесетницу. Радост за њега и за Пољску“. Како рече свети Теодосије Печерски, ко хвали туђу веру, хули на своју. То данас раде и присталице Александра Шмемана. Шмеман је здушно подржавао Лењинову тезу о одвојености Цркве од државе, а не о њиховој симфонији. Није подносио светог Цара Константина јер је поставио Цркву Христову за камен темељац Римске Империје. Терор против хришћанске симболике на Западу увелико је заслуга и богословских трудова Александра Шмемана. Идеологија Содома која је завладала западном цивилизацијом, свој пут је утирала и захваљујући „православним“ богословима какав је био Александар Шмеман.

За њега је и Канон Андреја Критског био само реторичко дело. За њега су монаштво и аскетизам били крајње деструктивна појава па не чуди да његове присталице данас путем друштвених мрежа позивају верујуће људе да не иду у манастире да се исповедају код својих духовника. Шта рећи, поред себе је имао једног светог Јована Шангајског који деценијама није легао у подвигу, чудотворца за живота, а монаштво и аскетизам назива деструктивном појавом. Заиста – имају очи а не виде…

За Шмемана и секту шмеманиста, вековна покољења православних светитеља (Србадије, а слично је и код руских шмеманиста) који су сматрали неопходним спој исповести са причешћем, за Шмемана и шмеманисте су људи који су унаказили вероучење. Само секта шмеманиста и њихов велики гуру Шмеман били су у стању пројавити Истину и извести их на прави пут. Какав Типикон Светог Саве Освећеног који је Свети Сава Србски ставио у основе вековне праксе наше свете Цркве, секта шмеманиста све то качи мачку о реп. О томе да је либерал његовог кова био присталица престанка служења на црквенословенском језику сувишно је и напомињати. Његова логика је политичка а не богословска.

Будући одлучни присталица либералне политичке идеологије и нескривени заљубљеник у англосаксонски свет који је ту идеологију породио, Шмеман и његово дело показују да се не ради о заблудама него о промишљеној борби против Православља. Ксенофобија коју показује према Аргентинцима током „Фокландског рата“ (назива их циркуском нацијом, варварима и нитковима, а једина кривица им је, што нису хтели да сагну главу пред њему омиљеним англосаксима) показује нам да овај човек није имао ни мрвицу хришћанске љубави у себи. Да не помињем мржњу коју је испољавао према иницијативи за канонизацију светог Цара Николаја и светих царских мученика…

Карактеристична је и нека врста „двостраног изражавања“. Ко је имао прилику да изучава Зизијуласа, једног од истакнутих представника секте шмеманиста, видеће да он у многим својим текстовима изражава двоструки став, врло вешто уклопљен. У једном делу реченице или говора, он потире предање, каноне, Свете Оце, да би се у другом делу вешто оградио. И његове присталице прихватају јеретички део говора, а он се од напада брани другим делом где он наводно изражава православни предањски став.

Док је за Свете Оце Цркве ренесанса представљала препород паганства и паганске идеологије, за Шмемана је то било „ослобођење од сакралности“.

Борбу против аскетизма и монаштва и Шмеман и секта шмеманиста воде вештачким супротстављањем молитве и аскетских правила са добрим делима и добром односу према околини. Али када се пажљиво прочита Шмеманов дневник долази се до закључка да је тај човек мање-више мрзео све људе који су га окруживали. Како је могло бити другачије са човеком који се изругује са аскетским подвизима Светих Отаца? Љубав према људима али само речима а не делом, карактеристика је за Шмемана и секту шмемановаца, док за православне аскете важи супротна законитост.

У светлу свега реченог о Шмеману, најтужније изгледа чињеница да његове присталице верују у његову искреност и православност, а озбиљно проучавање његовог живота и дела указује да се у његовом случају не ради просто о заблудама, него нам његова нескривена мржња и озлојеђеност према Цркви Христовој говори да се ради о апсолутно свесном и професионално одрађеном информационом рату против светог Православља, под патронатом „свемоћне“ ЦИЕ. Без његовог рушилачког дела у ХХ веку не било могуће на тако ниске гране свести православно богословље и најобичније протуве називати врхунским богословима. Тако по појединим групама имамо вршљање „преучених богослова“ који пљују по светоотачком предању величајући ружичасто хришћанство, радосно богословље А. Шмемана, а не знају ни да апостол Лука није био један од дванаесторице него од Седамдесеторице…

Као и код свих новотараца и обновљенаца и код Шмемана је карактеристична наивно-горда увереност да су његови савети изузетно потребни народу и свету. Исти је случај и са његовим присталицама…

На крају, интересантно је истаћи да су Соросови фондови били покровитељи издавања Шмеманових дела како у Србији и Републици Српској, тако и у Русији и у Украјини. О томе би требало да размисле несрећници који пију воде са тог мутног извора. Нека би дао Господ да се што пре врате Истинском Извору Живота, предањском учењу Свете Цркве Православне…

Напомена аутора: Један део информација које сам искористио за овај текст потичу од мог старог познаника и пријатеља из Кијева Игора Друза, који је написао неколико изузетних студија о јеретику Шмеману. Игор је после Мајдана прешао да живи на Криму…

Опрема: Стање ствари

(Саборник србско-руски, 5. 1. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Шмеман, Ранко Гојковић, карусел, православље