Рајна Драгићевић: Вуковом реформом избрисан и заборављен лексички слој славеносрпског језика

Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности

Рајна Драгићевић (Фото: Лична архива)

Од сто педесет хиљада речи савременог српског језика које су обрађене у шестотомном Речнику Матице српске, само две стотине је оних које уза се имају ознаку да потичу из црквенословенског, рускословенског или руског језика. Овај изненађујући податак изнео је професор русистике Богољуб Станковић, додајући да је број позајмљеница само на слово А у овом речнику три-четири пута већи од укупног броја славенизама у целокупном Матичином речнику и да има више турцизама само на слово А и Б од укупног броја славенизама у свим томовима овог речника.

После победе Вукове реформе, у српски књижевни језик ушла је народна лексика, а избрисан је и заборављен лексички слој славеносрпског језика, који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи. Славеносрпска лексичка мешавина живо се користила у књижевном језику током друге половине 18. и прве половине 19. века. Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности.

Немали значај у успостављању покиданих веза с нашом језичком прошлошћу има Матица српска, под чијим окриљем се израђује Речник славеносрпског језика. Матичини сарадници, историчари српског језика – Исидора Бјелаковић, Ирена Цветковић Теофиловић, Александар Милановић, Милена Зорић и Јелена Стошић – израдили су, 2017. године, Огледну свеску Речника славеносрпског језика, у којој су широј публици одшкринули врата у лексичко богатство овог језика који смо напустили, али и једне надахњујуће културолошке парадигме која се, између осталог, огледала и у бројним вербалним формама учтивог понашања.

Просветитељски дух славеносрпске епохе оличен је у великом броју апстрактних именица забележених у Речнику: „вниманије”, „воображеније”, „воспитаније”, „воспоминаније”, „воспријатије”, „движеније”, „двоумије”, „дејствије”, „достојаније”, „жестокосердије”, „зверонаравије”, „злополучије”, „знаније”, „изабраније”, „изјатије”, „почитаније”.

У заборав су отишле и многе речи са сасвим прозирном творбеном структуром и значењем: „безрасудан” (који без довољно размишљања доноси одлуке), „бешчеловечан” (нечовечан), „богатодаровит” (који је веома дарежљив), „велеречије” (красноречивост), „зверонаравије” (необузданост, окрутност, свирепост), „краснонаравије” (доброта, племенитост), „распутица” (место где се пут рачва, раскрсница), „самољубац” (егоиста), „храбодушије” (храброст).

Неки славенизми из перспективе савременог српског језика имају неочекивана значења, а у њиховој семантици често препознајемо утицај руског језика. Очекивали бисмо да именица „безделник” означава лењу особу, међутим, користила се да обележи онога који чини недела, ко је преступник, грешник. Именица „високоумије” није значила висок степен интелектуалних способности, већ „уображеност, надменост”. „Внутрење” није било каква унутрашњост, већ „људска природа, карактер”. Придев „времен” значио је привремен, пролазан; „дејствителан” – стваран, реалан, истински; „љубоименије” се односило на шкртост, тврдичлук; „могућство” на силу, моћ; „неистовство” на бес, јарост, љутину. Необична реч „паметозлобије” значила је „злопамћење”. Именица „прикљученије” многима је позната из наслова аутобиографског дела Доситеја Обрадовића, па се зна да не означава „прикључивање”, већ „догађај, дешавање”.

О задовољству и задовољствима с наслажденијем се могло писати богатим избором лексичких могућности: „угодије”, „удовољствије”, „благополучије”, „задовољство”, „наслажденије”, „сладост”, „сласт”, „сластољубије”, „прелестан”, „наслаждавати се”, „услаждавати се”.

Неким славенизмима били су именовани појмови за које данас не постоје именовања. Тако се повратак кући именовао речју „домувозврашченије”. Такође, требало је назвати особину онога који је достојан љубави, па је за то био задужен придев „љубведостојан”. Познавалац људске душе називао се „срцеведац”. И за чување тајни постојало је именовање – „тајносохраненије”.

Има славенизама толико тешких за изговор да се, вероватно, не би очували ни у другачијим друштвено-језичким околностима. С муком се изговара именица „јестествоиспитатељ” (природњак). Слично се може рећи и за именицу „корабљекрушеније” (бродолом). Замршено је за изговор и именовање за власника брода „корбљепритјажатељ”. Особина онога ко воли награде и подмићивање називала се „мздопремчивост”. Реч „неудобвразумитељно” значила је „неразумљиво, нејасно”, а придевом „притворноулагљив” карактерисала се неискрена особа.

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Можда ће се Речником славеносрпског језика Матице српске бар мало исправити та културноисторијска неправда.

Редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Наслов и oпрема: Стање ствари

(Политика, 24. 2. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

28 replies

  1. Отписаније словоскромно :
    Торжествено и добродетељно језикољепије сочинисте!

  2. Поново антисрпски шарлатани дивљају против свог језика. То је део плана да се та српски језик прогласи „забрањени“ славеносербски којим ни у време Вука није говорио готово нико, а да се постојећи српски језик препусти којекаквим Бошњацима, Црногорцима, Хрватима, са све Косовским циклусом, Бановић Страхињом и циклусом Краљевића Марка. Да није било Вука био би неко други, том језику није било спаса јер је био вештачки конструкт. Да није био вештачки, и данас би било неких старих неписмених људи по селима који говоре тим језиком, као што у неким хрватским регијама говоре дијалекте које не разуме већина Хрвата. Или би их било бар пре 50 година. Има ли неко баку или деду који су говорили славеносербски? Наравно да нема. Зато шарлатани: прсте даље од Вука, прсте даље од језика мојих неписмених баба и деда, и прсте даље од НАШЕГ СРПСКОГ ЈЕЗИКА.

  3. За чуђење је да на овакву значајну тему такорећи нема коментара. Поред стотина професора и наставника Српског Језика. Поред научника у Институту за Српски Језик и др. Да се нашој јавности прикаже у чему је Вуков допринос позитиван, а у чему је био штетан. То се са овог временског растојања може стручно вредновати и објаснити. Очито је да је многе Старославенске и Црквено славенске речи избацио из Српског Речника, а оставио је готово све турцизме. Тадашњи Српски Патријарх је био против Вукове радикалне језичке реформе. И многи други образовани Срби и књижевници. Хвала унапред за један професионални коментар.

    1
    1
  4. Koliko je star srpski jezik? Koliko su stari romanski jezici? Koliko su stari ruski, engleski I turski jezik? Koliko je star sanskrit? Kada se zna odgovor na ova pitanja onda ce I ‘slavenizmi’ biti jasni sami po sebi.

  5. Vise sam puta kocao o ovome, pa evo jos jednom.Kopitar-vukova reforma je jezik svela na komunikaciju, sto on nikada nije bio, iz cije perspektive nije moguc nikakav knjizevni ili jezik filozofije.Slova su izgubila svoju sakralnu dimenziju, postajuci proizvoljni znaci, izmisljani poput slova u Milovom crnogorskom.To da se govorni jezik uzme za standard imalo je barem dve posledice: 1) takav jezik sa sobom donosi odredjenu svest 2) veliki prostor za voluntarizam.U prvom slucaju to je svest upletena u niskost svakodnevlja, u ono sa cime ima neposredno iskustvu.Vukov recnik ne zna za drzavu, otecestvo, vec za nemacko der Staat, latinsko potestast, kao vlast nad necim, ali konkretnim, a ne drzavom, vec drzavinom, kao ono sto se drzi pod posedom.Otuda je kod Srba uvrezena svest da je drzava posed nad kojim se ima vlast i sa kojim se moze postupati po volji.Odakle i svojevrsni anarhizam Srba i tesko prihvatanje drzavnih zakona i nameta posle oslobodjenja od Turaka.Ove tendencije okretanja licnom posedu i zanemarivanju javnog su narocito dosle do izrazaja u socijalizmu.Posto je jezik osakacen, otvorio se veliki prostor za voluntarizam pojedinaca obrazovanih prvenstveno na Zapadu koji su sa jezikom postupali kao sa sredstvom, ne vise komunikacije, vec politike, pa jezik od „naseg“ postaje ili-srpski-ili-hrvatski, i-srpski-i-hrvatski, na kraju srpsko-hrvatski i hrvatsko srpski, a sve je to praceno potpunim proizvoljnostima da Srbi pisu latinicu, a Hrvati govore ekavicu i sl. sto je sve posledica svodjenja jezika na komunikativni, svakodnevni, i njegovo siromastvo.Glavni cilj borbe Kopitar-Vukove reforme su bili „Srbi iz gradova“, tj KuK monarhije koji su kroz zivot u njoj postali svesni znacaja kulturno-jezickog identiteta i, ono sto je kjlucno, sto se danas ne razumeva, kada je suprotstavljaju toboznji istinski i konstruisani identitet, politicke dimenzije borbe za jezik i predaju iako se svako pitanje o ocuvanju cirilice adresira na drzavu, ona se ne prepusta „prirodnom“ propadanju.Sva ta svest je zatrpana kopitar-vukovskom reformom koja nam je donela danasnju nepoliticku svest, ustanicku svest da se za slobodu treba boriti protiv tudjina, ali ne i sta sa njom, kada se zadobije, drzavotvornost, ali nemoc drzavocuvarnosti.Zato se kaze da Srbi dobijaju ratove, a gube u miru.Nasu politicki zivot odlikuje egoizam posednicke svesti, politika je samo vlast, vlast je privatna, ona zadovoljava licne interese posednika vlasti, koji se prema drzavi odnose kao prema svom posedu.Narod, okrenut prezivljanju, takodje odlikuje egoizam posednicke vlasti, dok drzavu posmatra kao nesto sto treba da mu daje, a ako ne daje, da ukrade, zavrne je.U skladu sa tim je i slabost srpskog jezika, zamena cirilice latinicom, njegova otvorenost ka pomodarstvu (iritirajuci termin „edukovati se“, koji ima sjajnu etimologiju, uzdici, izgraditi, izvaditi, sve је to smisao obrazovanja, kao oblikovanja iz bezoblicnosti, ali i kao imanja obraza, a to podrazumeva slovo, jer sloviti znaci pojaviti se kao, slovo je pojava, kao izvadjeno iz bezoblicnosti i koje kao rec obavezuje coveka da je odrzava drzeci je, a drzi je tako sto sebe stavlja iza reci, pustajuci da rec bude ona sama.Rec moce biti covekova, samo ako je on daje i stoji iza nje.Time se rec odrzava u sebi i nesto znaci, time je ona i oblik i obraz coveka.(u „Antigoni“ ima rasprava da li je prekrivanje zemljom tela Antigoninog ubijenog brata, delo Bogova, i tako simbol (simbalein je srastanje, ali srastanje neceg viseg i nizeg) da treba postupiti po obicajima ili delo neke osobe – znak u kome nema srastanja, vec rascep znaka i oznacenog, kroz koji, rascep, protice slobodna volja coveka da sa znacima postupa po volji.Slova crkvenoslovenskog nisu bili znaci, vec simboli, uraslost u visinu bozanskog, ispisana na nebu, pre nego na hartiji.

  6. @Komentar ceka izvinjenje
    Ех, да сте свој врстан коментар написали на црквенословенском, уживао бих у пунословном мудрољубљенију…☺

  7. @Komentar ceka izvinjenje
    Само ту има један мали проблем на који сви ви занемите и побегнете у свој свет фантазија и митова. Зашто славеносербским нико није говорио? Зашто народ није говорио тим језиком? Не би он могао тек тако да нестане да је био утемељен. Негде би се задржао до данас, у неким забитима, у неким селима изолованим, неки стари људи би га говорили.

  8. Jos 1847 god, objavljivanjem tri knjige (“Gorski Vijenac” PP Njegosa, “Pesme” Branka Radicevica, “Novi Zavjet” prevod Vuka Karadzica), dokazano da se na srpskom narodnom jeziku moze pisati i filozofija i poezija i Biblija.

    Vuk nas je oslobodio crkveno-staroslovenskog nerazumljivog jezika i podario nam jedan jednostavan pravopis i recnik kojim su govorili Karadjordje i Milos, a pisali Njegos i prota Meteja.

    Nepismeni knez nije mogao razumeti Vukov posao ali je savrseno vodio svoj : pregovore s Portom – cupajuci zemlju iz njenih kandzi. Dok je jedan stvarao nas identitet, drugi je stvarao nasu drzavu. Svako od njih je u svome domenu bio gorostas. Zahvaljujuci njima, mi smo iz jednog trulog azijskog carstva usli u Evropu.

  9. @Deda Djole
    Ništa bre nama Vuk nije „podario“, on je jednostavno afirmisao postojeći jezik kojim je govorila velika većina. I nije nas Vuk ničeg „oslobodio“, posebno ne crkveno-slovenskog, već slavenoserbskog, nivo tvog neznanja je zapanjujuć. Crkveno-slovenski je liturgijski jezik koji se i danas koristi u crkvi. Ne može neko da te oslobodi nečega što ni ne postoji u realnom životu, već u vreme Vuka gotovo niko nije govorio tim jezikom. I nije Vuk stvarao naš identitet, naš identitet je postojao i pre Vuka, postojao bi i da Vuka nije bilo, i nikakve veze nema sa celom ovom pričom. I nismo se mi okretali Evropi zbog Vuka, ponajmanje zbog njega, već manje zbog Kneza Miloša, i više zbog Kneza Mihajla.

  10. @Cuburci, @Deda Djole & Co.

    Vuk je „Bibliju“ prevodio sa nemackog (kada bi to danas cinio, morao bi Boga da prevodi neutralnim rodom, posto su Nemci odlucili da Bog nije ni musko ni zensko, mozda kao „To“ iz Stivena Kinga), sto je kao kada bi Aristotelovu „Metafiziku“ prevodili sa engleskog (poznato je koliko je u filozofiji prevod sa starogrckog na latinski izmenio sustinu misljenja)

    „Biblija“ se sa srpskog moze prevesti i na engleski, tako da jednog dana, kada danasnji srpsko-engleski (a od engleskog se preuzimaju ne samo reci, vec i jezicke konstrukcije), bude prerastao u engleski, to moze biti dobar argument.

    Argument o babama i dedama koji ne govore crkvenoslovenski je isti kao i argument o babama i dedama koji ne pisu cirilicu.I nestanak cirilice se objasnjava njenim „prirodnim“ odumiranjem, samo sto sada okvir tog objasnjenja nije unutarjezicka zajednica nepismenih baba i deda, vec medjunarodna korespodencija (u kojoj dominira latinica i engleski – maternji jezik vasih praunuka)

  11. У градиву српског језика за основне и средње школе требало би одвојити наставне јединице за упознавање са превуковским језиком и писмом.

  12. Осим језичког фонда, Вук је из језика избацио и одређене глаголске придеве, тако да ми сада њихове еквиваленте из других језика преводимо целом реченицом.

  13. @Komentar ceka izvinjenje
    „Argument o babama i dedama koji ne govore crkvenoslovenski je isti kao i argument o babama i dedama koji ne pisu cirilicu“

    Ja ne bih mahao tolikim neznanjem, ovde nije reč o crkvenoslovenskom, već se radi o slavenoserbskom. Ogromna je razlika u pitanju. Argument ti je surovo slab, jer ćirilicu ne umeju da pišu ni svi Srbi danas koji su je pisali u školi svaki dan, prestaneš da je koristiš, i zaboravi se za deset, dvadeset ili 30 godina. Jezik je nešto sasvim drugo, i ne može tek tako nestati, posebno u Srbiji koja nija baš slavna u pismenosti i školama. Ako su se u Hrvatskoj koja je bila daleko više izložena opismenjavanju i standardizaciji moglo da se sačuva toliko opskurnih dijalekta, opstao bi u Srbiji negde BAR JEDAN ČOVEK koji govori tim slavnim jezikom elite i pismenih. Ali ni jedan nije opstao. Ti misliš da je Branko Radičević tek tako poludeo od jednom i počeo da piše prelepe pesme na narodnom jeziku, a da je namerno zaboravio neki drugi? Misliš da je tako nešto moguće? Ili slepi Filip Višnjić?

  14. @Cuburac
    Da, da, slavenoserbskom, pustite „toliko neznanje“, kao da ce me to potresti, ponavljate iz komentara u komentar, k’o autisticni, a pri tome nikakvo „znanje“ ni ne iznosite, osim da su Vam baba i deda bili nepismeni i da je njihovim „jezikom“ Vuk opismenio pismene.Nije niko opstao ni ko govori latinski, a to je bio jezik i naroda i samo elite.Posto po Vama pismo nije jezik (koliko je samo nacin pisanja promenio matematiku, a ne jezik…), a ja Vam nisam ti, i prica nema veze sa identitetom, ne vidim cemu sve ovo…

    P.S.
    Imate prelepe pesme (imam i ja jednu dobru koju, prosto, priziva vas nadimak) i na slavenoserbskom, mozete naci u tekstu Mese Selimovica koji se bavi Vukovom „reformom“ (ne znam sta je pre-oblikovao)

  15. @Komentar ceka izvinjenje

    Nemoj da vređaš već knjigu u šake, nauči prvo razliku između crkvenoslovenskog i slavenoserbskog. Ja sam samo primetio i istakao tvoje neznanje, i time te efikasno i diskreditujem, a ti me vređaš, pa to stvarno nije lepo.
    Nisu samo moji baba i deda bili nepismeni, nego su i njihovi roditelji od kojih su naučili da govore bili nepismeni, kao i roditelji njihovih roditelja. Nije njih Vuk Karadžić učio da govore, pa opet znali su Vukov jezik, a nisu znali slavenoserbski.
    Još jedan primer brutalnog i surovog neznanja sa tvoje strane:
    „Posto po Vama pismo nije jezik“
    Pa naravno da pismo nije jezik, jezik može postojati i bez pisma. Ja nisam ovde obavezan da ti persiram, a i brate, zašto bih?! Ja tebe ne vređam Ad Homine, već samo ističem elemente koji te diskredituju.

  16. @Cuburac

    Mesate govor i jezik (a verovatno i jezik i jezik kao organ).Govor postoji i bez pisma, moze da bude i bez „padezi“, promene pomocnih glagola, „di“ umesto „gde“, ali tek kada se standardizuje knjizevni jezik, ono „kako se pise“, nastaje jezik.( pri cemu je Adelungov princip „pisi, kao sto govoris“ neizvodiv, niti ga je ijedna evropska kultura primenila u standardizaciji svog jezika, ne govora). Naivno je sto mislite da zato sto govor postoji bez pisma, ne postoji povratni uticaj pisma na govor (postoji citava filozofija skoncentrisana oko suprotnosti govora (logocentrizma, fonocentrizma) i pisma).Ja sam Vam naveo primer matematike u kojoj je promena nacina zapisivanja, simbola, menjala samo misljenje, a kamoli u jeziku.

    Moj prvi tekst je vec bio dovoljan, ali Vase nepismene babe i dede su se stalno javljale, valda, da se pohvale kako je Vuk opismenjavao pismene jezikom nepismenih.Oni koji su govorili slavjanoserbski (jos tacnije) su razumevali crkvenoslovenski, Vase nepismene babe i dede nisu razumevale nista, kao ni Vi.

    Diskreditacija, uz zaobilazenje onoga na sta ne moze da se primeni Vas jedini „argument“ – nepismenih baba i deda, je tacan opis Vaseg pokusaja, posto ne znate ni razliku izmedju govora i jezika, tesko da biste mogli da me pobijete argumentom.

    Nisam Vam ja brat, to je vec otvoreno vredjanje.A, „ti“ se primenjuje na bliske i drage ljude.Samo u Srbiji, ciji jezik pociva na govoru nepismenih baba i deda, „ti“ se koristi za omalovazavanje, spustanje na isti, prostacki, nivo.

  17. Слово је реч, буква је слово, Азбук(в)а је Логосно писмо, језик оЛогошен Азбук(в)ом јесте језик Божијег познања…
    АЗ БУКИ ВЕДИ ГЛАГОЉЕ ДОБРЕ…
    ЈА БОГ видим речи добре…

  18. @ Zoran Nikolic (Valjevo)

    Tacno tako, zato je bilo vazno da Vuk pokaze da se moze prevesti, bas, „Novi zavet“.Medjutim, posto je za „jezik“ uzeo govor sveden na razmenu reci, kao i stvari, i na svakidasnje iskustvo, on je samo pokazao da se jeziku moze oduzeti njegov Bozanski karakter i svesti na covekovu tvorevinu (uostalom, kao sto se i sam Bog svodi na nesto sto je covek izmislio), a koji (jezik) je samo sredstvo komunikacije.Jedna od posledica toga je i odvajanje govora i pisma, i shvatanje pisma kao proizvoljne skrabotine, pa vise nije bitno da li je ono cirilicni ili latinicno, govor se ne menja.

    Logos je i sakupljanje (skupstina), sabiranje (sabor) (u ruskom su slovu sinonimi союз, дума) jezik okuplja oko sebe, sabira i razabira, kao sto se i covek sabira i razabira.Jezik nije nesto covekovo.Ali, tim gubitkom Bozanske osnove, covek postaje taj koji daje rec i odrzava je (u njenom znacenju), tako sto svojom dobrom voljom staje iza SVOJIH reci (dakle uslov je da je rec njegova).Tako u osnovi jezika lezi covekova dobra volja, eticnost, iskrenost.Ali u tome lezi i mogucnost skrivanja iza reci, laz i praznoslovlje.

    Taj gubitak bozanskog osnova ogleda se u fetisizmu jezika u savremenoj kulturi, u filozofiji od Vitgenstajna do Deride, jezik postaje onecovecen, nekakva magijska struktura koja vlada covekom, kod Deride se pismo suprotsavlja govoru, izmedju znaka i oznacitelja zjapi ponor koji je nekada bio izvor covekove volje u pretvaranju jezika u nesto „svoje“, a sada je izvor njegove nemoci spram jezika.

  19. @Komentar ceka izvinjenje

    Te tvoje egzibicije i napadi praziluk-otmenosti ne mogu da promene surovo neznanje koje si pokazao kad si pomešao crkveno-slovenski i slaveno-serbski, dakle ti si već u startu dobio crveni karton za šarlataniju i neznanje. Pišeš fantazije najobičnije, bez ikakvog smisla, nisi odgovorio ni na jedan argument. Ti izgleda uopšte ne znaš da je slavenoserbski veštački konstrukt, niti znaš kako je nastao u kakvim okolnostima. Prvo to prouči, pa se javi. Drugo, ne možeš na silu nametati nešto samo zato što se tebi više dopada. Sami Srbi nisu hteli slavenoserbski, nisu ga govorili, tebi je sad žao što taj jezik na silu nije nametnut i što nije na silu prevaspitan narod. Već je pušten duh iz boce, kasno je bilo, prekasno, ceo svet se divio pesmama srpskih guslara, generacije su stasavale uz Kraljević Marka, Banović Strahinju, nije moglo ništa da zaustavi narodni jezik

  20. @Komentar ceka izvinjenje
    Sto godina pre Vuka je sveštenik Gavril Venclović prevodio bibliju na narodni jezik Srba iz Bačke gde je služio. Zašto im je prevodio, ako je već postojao stari crkvenoslovenski prevod koji su oni navodno mogli razumeti? Pa zato jer ga nisu razumeli. Da li ti je sad jasnije malo?

  21. @Cuburac

    „Surovo“ neznanje, je l’ to neki sportski izraz, iz kladionice, ne znaci nista, a nerazlikovanje govora i jezika, to je bas „sarlatanija“ i „neznanje“ i jedini temelj Vase, ne „argumentacije“, vec kladionicarske, prostacke, „slusaj ti“,svadljivosti, koja bi trebalo da ucini da Vi koji, i meni i Vama je jasno, neuporedivo manje znate, ispadnete veci znalac.Mozda, ali u kladionici.

    Svaki jezik se uci, dakle silom namece i niko ne pise kao sto govori.I „Vukov“ jezik je vestacki konstrukt, to je svaki jezik kada se standardizuje.Narodne pesme „kojima se ceo svet divio“, nisu davale nikakvu osnovu ni za knjizevni jezik, pa se kao prvi srpski savremeni roman uzima Stankoviceva „Necista krv“ iz 1910, a i on je kritikovan zbog nepismenosti, jer se oslonio na lokalni dijalekat kojim je narod govorio (ovo „narod govorio“, pa jos kada je nepismen, za Vas ima magicnu snagu).Sto se tice jezika nauke i filosofije, „Vukova“ reforma je bila samo sakacenje i otvaranje prostora za beskonacno zatrpavanje tudjicama.Sa jezikom narodnih pesama, „kojima se ceo svet divio“, nije bila moguca ni knjizevnost, a kamoli nauka i filozofija.Otuda i ona samoironija od Kopitar-Vukovog recnika.

    To je jedina „reforma“ koju nije sprovela nijedna institucija, jeste Katolicka crkva, pod plastom Vuka, coveka koji je opismenjavao pismenije od sebe, kao sto Vi mene ucite o jeziku, a ne razlikujete govor i jezik, jezik i organ jezik.Na srecu, ja ne ucim od glupljih od sebe.

  22. @Komentar ceka izvinjenje

    Svoju praziluk finoću ostavi za sebe, meni je ne možeš prodati. Ja tebe diskreditujem znanjem, meni nije potrebna lažna finoća kao tebi. da mašem, kladionicama i glupostima. Lažnjake i folirante smo u moje vreme izbacivali iz kafane „na jedan“, ti ne bi opstao sa takvim ponašanjem ni 10 minuta, a u našem društvu je bilo i doktora i profesora, pa sad ti vidi. Uzimati Nečistu krv i jedan rubni dijalekt koji je tranzicijski prema bugarskom za bilo kakav primer za bilo šta, pokazuje ili lošu nameru, ili brutalno neznanje. Svi jezici imaju neke svoje rubne dijalekte, ništa sporno tu nema, ja govorim o centralnom i većinskom jeziku. Terminologija „govor“ zatim „jezik“ uopšte nije tema, ja se koncentrišem samo na ono što jeste. Posebno je sumanuta ideja da je Vukov standard „isto konstrukt“, standard za koji nikom nije bio potreban prevodilac, konstrukt? Zamisli to? Dakle, slavjanoserbski za koji je trebao provodilac velikoj većini, koji se tebi privatno dopada, priznaješ da je konstrukt, mada ne znaš baš ni kako je nastao, i ti to stavljaš u istu ravan sa standardom za koji ni mojoj ni tvojoj prababi nije trebao prevodilac, vrlo zanimljiva logika. Vi „Slavjanoserbi“ imate predubeđenja, i verovanja u smislu religije, bitno je ono u šta vi verujete, nikakve činjenice vam ne vrede ni žižljiva boba.

  23. @Cuburac
    Zbog ovog se svadjanje zove nastavljanje, jer Vi samo nastavljate, jedno te isto.Rubni dijalekat prema Bugarskoj, je l’ to Bugarska?(koja je isto trebala da bude obuhvacena „jezickom reformom“, kao i svi Juzni Sloveni (Iliri), ali su ih Rusi odvukli na vreme).

    „Necistu krv“ ne navodim ja kao primer koliko je od „Vukove reforme“ bilo potrebno da se pojavi prvo romaneskno delo i kakva mu je priroda, a bas Vukova reforma nije konstrukt, palatalizacija, sibilarizacija, jotovanje…sve je to prirodno.

    Nema prirodnog prevodioca.Vecini i danas treba „prevod“ „Svetog pisma“, kao i 90% knjizevnosti i nauke, a i komentara po sajtovima.

    „Surovo neznanje“, je bas kul, sto bi rekli Vasi baba i deda, ali stalno ponavljanje istih izraza, samo pokazuje ogranicenost vaseg recnika, dostojnu „Vukovog“

    Kao sto nismo braca, srecom, tako se ne bismo nasli ni u istom drustvu, ne srecom, vec mojim izborom, a o izbacivanju face, sto bi rekli Vasi baba i deda, od dva metra i sto kila, ne biste ni pomisljali, kao sto, uostalom, ni ne mislite.

    Uteha mi je da i Vi i ja znamo da sam ja u pravu.E, sad, ljudi ponekad imaju potrebe u kojima znanje ne moze da ih spreci, tzv problem akrasije, sto bi rekli Vasi baba i deda.I, to je surova istina.

  24. @Чубурац – Честитам ти на стрпљењу. Заиста је тешко полемисати са скрибоманима (као што је онај што чека извињење), а који немају елементарна знања о теми о којој „дискутују“. Они никако да схвате чињеницу да је такозвани славјаносербски језик неуспешан и хаотичан ПОКУШАЈ стварања ВЕШТАЧКОГ ЈЕЗИКА који никада није заживео упркос добронамерног труда часних првих србских интелектуалаца из КундК-монархије. Живећи међу Немцима и Мађарима они су покушавали да сачувају од асимилације остатке србског живља у КундК-монархији. Нажалост нису схватали да је језик жив организам и да се временом мења тако да везивање за такозвани црквено-словенски и руски језик није могло да буде прихваћено од народа за који је тај ВЕШТАЧКИ ЈЕЗИК У ПОКУШАЈУ уствари био страни језик. То није успело у 19-ом веку међу Србима, као што ни у Грчкој није успело у 20-ом веку да се наметне народу вештачки језик са ослонцем на хеленски језик. Тај језик назван катаревуса (чисти или пречишћени) упркос јакој подршци савремених медија (штампе, радија, телевизије) тако да је у Грчкој у употрени демотики – народни језик.
    Комични делује тумачење оног ваљевца који мисли да АЗ БУКИ ВЕДИ ГЛАГОЉЕ ДОБРЕ значи „ЈА БОГ видим речи добре…“. Веди не потиче од глагола видети већ од старог србског и санскртског глагола ведати што значи ЗНАТИ. То значење је очувано у већини данашњих словенских језика: белоруски-ведаць, пољски-wiedzieć, чешки-vědět, словачки-vedieť, словеначки-vedeti. У србском је очувано у речима припо-ведати, приповетка, повест.

  25. @Vakume

    U glavi, веди potice od ведать sto je i znati i videti, jer znanje je u-vid (белоруски ведаць је руски ведать, знать, быты знакомым).I Cuburceva baba i deda znaju za okulocentrizam evropske kulture i vezu znanja i vidjenjа, pogotovo kada se radi o словима :))))))))))

    Stvarno ste puni elementarnih znanja, kao i Vas „brat“ koji ne razlikuje govor i jezik.Ali, ovo „srbski“ odaje da niste bas „vukovac“ do kraja, imate Vi i svojih izuzetaka :)))))))))

  26. Diskusija na momente pokazuje izgubljenost u vremenu I prostoru. Moja gornja pitanja kao da su izazvala kolektivno zavlacenje glave u pesak. Odgovori na barem jedno od njih su pocetak bilo kakvih rasprava o srpskom jeziku. Dakle da pojednostavimo – koliko je star srpski jezik a koliko sledeci sa gornje liste posle njega (npr. latinski)? Da li je to neko pomenuo ‘jugoslavenizme’?

  27. ZAVRSNI KOMENTAR

    Jasno mi je da se ovo nastavljanje vodi na razlicitim nivoima i uz nerazumevanje iako deluje da se govori o istom:

    1) Pocnimo od pitanja da li je cirilica deo srpskog identiteta.Pisanje cirilicom ili latinicom nece izmeniti, na kratke i mozda srednje staze, govorni jezik.Ja cak nisam ni ulazio u ovo pitanje, vec sam postavio pitanje, ne direktno, zasto se nekada uvodjenje slova „j“ smatralo izdajom vere, zasto se danas nestanak cirilice smatra udarom na identitet ili zasto se ne smatra.Sva ta pitanja proizilaze iz desakralizacije jezika i njegovog svodjenja na govorni, a jezik, i to je kljucno, nije samo sredstvo komunikacije, kao sto pismo, iz perspektive jezika koji nije samo sredstvo komunikacije, nije samo pro-iz-voljni zapis informacije, saobracajno sredstvo.Iz te perspektive pismo je nerazumljivo, ono je neka proizvoljnost, cirilica ili latinica, svejedno je.

    2) Jezik, kao sredstvo komunikacije, nema vise za svoju osnovu narodni jezik, vec medjunarodnu komunikaciju u cijoj osnovi lezi medjuzavisnost znanja kao informacije i njene brzine (dakle, sasvim saobracajni karakter jezika) i profita, tako da ce se „prirodno“ odumiranje ogromne vecine jezika, suociti sa „neprirodnom“, „drzavnom“ (u okviru pitanja mesta drzave u neolibalnom poretku Quinn Slobodian: „Globalists:The end of empire and the birth of neoliberalizam“ – zanimljivo je da, kao sto je neoliberalizam iscurio , poput otrova, iz umrle AU monarhije, isto je bilo i sa tzv. jezicko-analitickom filozofijom) „zastitom identiteta“, dakle ono sto je epohalni epifenomen nestanka politickog u ekonomskom (slobode u standardu), a to je sukob globalizma i lokalnosti (tu su krajnje zanimljivi, svima opskurni eseji M. Hajdegera o jeziku kao stanovanju, o sukobu zemlje i sveta, o prostoru kao predelu unutar kojeg se stanuje u jeziku), a DRZAVA, UMESTO BOGA, postaje znavenjski garant pisma, da ono nije tek skrabotina, vec nesto vise, identitetsko.(Cak imamo i empirijski primer svega ovoga u simultanitetu drzavnog pokroviteljstva stvaranja jezickog i verskog identiteta u CG – „laznost“ toga ne menja cinjenicu da ce se „istinski“ identitet morati cuvati na isti nacin, sa drzavom na celu, kroz sukob sa globalizmom)

    3) Poznato je koliko je pitanje prenosa znanja u istoriji promenilo prirodu samog znanja (o tome u E Huserl „Kriza evropskih znanosti“, J Fabijen „Drugi i vreme“, A Marlo „Muzeji bez zidova“ (poimanje znanja, istorije, Drugog, umetnosti – sve se menjalo kroz predpostavku svima dostupnih informacija).Isto se dogodilo i sa jezikom.Jezik, koji je Vuk uzeo kao standard, nosio je sa sobom odredjenu svest o svetu i svom mest u njemu.Taj jezik je bio krajnje siromasan i nije predstavljao dovoljnu osnovu za razvoj knjizevnog jezika, jezika knjizevnosti i nauke.Uz slabost institucija se otvorio neproporcionalno veliki prostor za uticaj pojedinaca.Jezik shvacen kao sredstvo, od komunikacionog postao je politicko sredstvo iznad kojeg su bili potpuno arbitrarni dogovori kulturno-politickih elita, od kojih je svaki propao.

    4) Poznato je koliko je Hajdeger insistirao da je latinski prevod sa starogrckog izmenio sustinu i misljenja i evropske civilizacije.Isto tako je odustajanje od latinskog i prevodjenje na narodne jezike izmenilo bit znanja, stvarajacu tzv. kriteriolosko znanje, odnosno znanje je ono koje je dostupno („proverljivo“) bilo kome, ali se zapravo dogodilo obrnuto da je bilo-ko postao merilo znanja, na prvi pogled ga de-elitizijuci, da bi se ubrzo stvorili zatvoreni jezici struka i pojavila elita strucnjaka koja osporava, ne da je znanje, u principu dostupno svima, vec samu slobodu coveka, slobodu demokratskog odlucivanja usled neposedovanja znanja odgovarajuceg jezika (ekonomije iznad svega).

    Dakle, nerazumljivost crkvenoslovenskog ili jezika ekonomske struke je neizbezna, cak i pod predpostavkom odricanja od jezika elite, poput latinskog, i preuzimanja narodnog jezika.A, posledice su epohalne, osporavanje demokratske kompetentnosti i oligarhizacija, dakle, ponovo elitizacija, a koja je u osnovi imala sasvim suprotnu predpostavku – narodno govor kao jezick, a samim tim i epistemoloski i ontoloski okvir.

    To su okviri unutar kojih sam ja razmisljao: 1) unutrasnje promene u shvatanju prirode jezika 2) spoljasnje promene uslovljene ili uslovljavajuce za unutrasnje promene.

    Princip:“Pisi kao sto govoris“ je neprimenljiv.Svaki jezik se standardizuje i namece ucenjem.Njegova narodna „prirodnost“ momentalno nestaje kada pocne da dobija formu knjizevnog i jos vise jezika nauke i umetnosti.

  28. Upravo zahvaljujući ovakvim filozofiranjima, postajem srećan što će naši praunuci engleski smatrati maternjim jezikom!

    Čitajući tekst i komentare ostaje mi nerazjašnjeno:

    da li jezik služi da pišu „visokoumne“ filozofske koje će razumeti samo mali broj isto tako „visokoumnih“ osoba,
    ili
    jezik služi da se ljudi što lakše i preciznije sporazumevaju?

    Ako jezik treba da služi samo „visokoumnima“, niko im ne brani da stvore sebi sasvim novi i svima ostalima nerazumljiv jezik, ili da usvoje neki koji je postojao (ili možda još negde postoji) ali je javnosti ostao nepoznat, i da na na tom jeziku razmenjuju svoje „visokoumne“ misli do sudnjeg dana.
    Nama, običnim ljudima, neophodan je jezik koji razumemo za međusobno sporazumevanje i za zaqpisivanje onoga što naše „niskoumne“ glave mogu da smisle.

    1
    1

Оставите коментар