Слободан Антонић: Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац

И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Када је Коча Поповић напустио политику (1972), имао сам 13 година. Моја мајка је умела да каже: „Коча је био господин. А Ранковић ми је увек личио на пацова“.

Моја мајка, Љиљана (р. Лукачевић, 1937), није се баш разумела у политику, нити се за њу занимала. Само је изражавала расположење ситног престоничког грађанства, према ослободиоцима. Лека је био њихов. Коча, некако, наш.

Када је Ранковић умро (1983), сахрана се претворила у масовну политичку манифестацију, која је затресла поредак. Када је, пак, Коча умро (1992), кремиран је, по сопственој жељи, у тишини, „без почасти, говора, венаца и окупљања„.

Његова смрт, у сред рата у БиХ, није примећена. Данас се памти тек по једној бизарности. Када је у капели за кремације требало да се сандук спусти, покварио се лифт, па је гробљански службеник кратко рекао породици: „Сахрана је завршена” (овде 251). Пријатељи и породица су, збуњени, напустили капелу, док је на одру, иза њих, и даље лежало Кочино тело.

Данас, међутим, у редовима млађих, селебрити левичара, икона је Коча, не Ранковић. Чак је и Тито на нижем рангу од Коче.

Када Кишјухас пребацује Србима што носе мајице с Дражиним ликом, он не каже „ставите Тита“, већ „ставите Кочу„. Када се Лука Божовић хвали својом антифашистичком тетоважом, на његовој десној мишици не видимо tatoo Тита, већ Коче. Када Владимир Миловановић напише „идеал човека“, испод није серија Титових, већ Кочиних фотографија. Када Златко Црногорац каже како бисмо „данас били нормално друштво, у европској породици народа, само да последње три деценије нисмо славили Дражу Михајловића већ…“ – он даље не каже „да смо славили Тита“, него – „да смо славили Кочу„.

Коча је cool за нашу фeнси левицу зато што је дете са Сењака, а не из неке загорске или црногорске селендре; зато што се од четврте године школовао на француском и свирао клавир, а не чувао свиње или враћао овце по стрњици; зато што је студирао филозофију на Сорбони, а није стајао за стругом или ишао за плугом…

Доживљавају га као свог комсалонца, као НВО-левичара 20. века, и радо цитирају његово одбацивање Милошевићевог национализма:

  • Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли“ (запис из дневника Коче Поповића, „с краја осамдесетих и почетком деведесетих година“, наведен овде 251).
  • „Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Кад се 1971. није могло писати Југословен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. … Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена“ (интервју дат Гојку Берићу, 7. марта 1989, за сарајевско Ослобођење; пренето овде).
  • „Рођен сам у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас (1991. – С. А.) командују наследници четника против којих смо се борили током целог рата? Срби су остали на цивилизацијском и културном нивоу од пре сто година. Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је праведно да наставе својим путем. Имају право да се одвоје“ (интервју дат Дину Фрескобалдију, за додатак Il Venerdì листа la Repubblica, 11. јануара 1991, пренето у: С. А., „Кочино мишљење о Србима“, Политика, 16. јануар 1991, и овде).

Посебни допринос хагиографији Коче Поповића, међ другосрбијанском левицом, дала је Латинка Перовић. Она га у књизи Доминантна и нежељена елита (2015) приказује као део елите коју је одбацила примитивна и радикалска Србија. „Наш народ, можда, није престао да заслужује људе као што су били Коча Поповић, Милентије Поповић, Марко Никезић. Али, на људе њиховог интелектуалног формата, државништва и племенитости, мораће, упркос свему, а након свега, да причека“ (овде 258).

Срби су, дакле, данас, можда престали да заслужују Кочу, Милентија, Марка (и Латинку, наравно). Можда јесу, а можда и нису, видећемо – великодушна је мајка Друге Србије. Али, такве људе, кори нас Латинка, скоро нећете имати.

Латинка Перовић (Извор: Медија центар)

Латинка приказује Кочу не само као апсолутног космополиту и Југословена, већ и као великог западњака и атлантистичког левичара: „Кочино опредељење за комунизам није произашло из идеологије руског социјализма која је изнедрила бољшевизам. Богаташки син, школован у Француској, он је по дефиницији сматран човеком западноевропске цивилизације“ (овде 247).

Као западњак, који нема везе с Русијом, Коча је – у Латинкиној интерпретацији историје – свесрдно подржавао њу и Марка Никезића. Иако су се ретко виђали или договарали, Коча и Латинка срели су се на степеништу Белог двора (1972). Коча је управо поднео оставку Титу, а Латинка је, с Марком, кренула да то исто уради (овде 250). И тако је, на том степеништу, у погледима који су све говорили, зацементирана веза између Коче, Латинке и Друге Србије. Веза којој је генерал Константин Поповић остао до смрти веран.

Одлучио сам да напишем овај чланак када сам прочитао да су двојица „левичара“, Владимир Манигода и Данило Лучић, безобзирно плагирајући туђе преводе Камија, једног од тобожњих „преводилаца“ с француског назвали Константин Поповић.

„Стварно су претерали“, помислио сам. „Коча сад мора да се преврће у гробу када види ко се све на њега позива. Требало би га ишчупати из њихових канџи“.

Заправо, требало би деконструисати сакрализацију Коче која почива на мисинтерпретацијама и неистинама Друге Србије. Јер, као што Доситеј и Пекић нису њихови, није ни Коча њихова имовина.

А у једној важној ствари рекао бих да је Коча пре био наш.

* * *

У великом огледу о Латинкиној Нежељеној елити, Ломпар уочава две црте важне за деконструкцију другосрбијанског култа о Кочи.

Извор: xxzmagazin.com

Прво, иза „стварања читаве једне митологије око Коче Поповића“, упозорава Ломпар (овде 163), стоји одбрана идеологије титоизма, идеологије која се може окарактерисати као „антируско кретање у спољној политици и антисрпско кретање у унутрашњој“ (159). Коча се узима не само као српски симбол тог кретања, него и као већи титоиста од Тита. Остарели Тито, наиме, издао је сам себе, отеравши Кочу и Латинку. Али, Титово дело, у најдубљем смислу, настављају Латинка и Друга Србија.

Тако се сакрализацијом Коче, примећује Ломпар, „брани садашња колонизација наше јавне свести“ (164), односно обезбеђује „продужетак титоизма колонијалним средствима“ (165).

Друго што Ломпар уочава у Нежељеној елити јесу бројне фактографске нетачности, недопустиве за историчара. Читави пасуси у Ломпаровом есеју састоје се од реченица које почињу са није тачно (126-7). Није тачно да је књига Добрице Ћосића Моћ и стрепње изашла 1969. године, јер је она објављена и забрањена 1971; није тачно да је Душан Недељковић био на Филозофском факултету до удаљавања Михаила Марковића, већ је он изгубио професуру две деценије пре тога, итд. Такође, није тачно да је Иван Ђурић „добио у Војводини више гласова од Слободана Милошевића“ (Нежељена елита, 327), јер је у Војводини Милошевић добио 707.674 гласова, а Иван Ђурић 196.117 гласова (2,5 пута мање).

Сличне, типично хагиографске грешке – када треба додатно узвисити неког од припадника „нежељене елите“ – Латинка прави и када је реч о Кочи. Рецимо, она каже: „Коча Поповић завршава студије филозофије у Паризу (1932). То га разликује од српских државних стипендиста, `несвршених ђака`, како их је називао историчар Слободан Јовановић, који су револуцију претпоставили знању“ (овде 244).

Но, „завршити студије“, у предболоњском систему, значи дипломирати. То, се рецимо, за Кочу подразумева на српској страници Википедије, када се каже: „на париској Сорбони студира филозофију и дипломира 1932. године“; а на енглеској интернет страници Кочиног легата у Архиву Београда стоји: „graduated from the Sorbonne University“.

Међутим, у Кочиној књизи Белешке уз ратовање (1988), у напомени о писцу пише: „Студирао је право (у Београду – С. А.) свега годину дана, јер му се та наука није свидела, након чега одлази у Париз да на Сорбони студира филозофију“. И то је све о школовању у Паризу. А у књизи Народни хероји Југославије (т. 2, 1975), стоји: „Филозофију је студирао на Сорбони, а апсолвирао на Филозофском факултету у Паризу, 1932. године“.

Суштински, није било потребе додавати Кочиној биографији и диплому са Сорбоне. Он је био одлично образован и за наше време, а поготово за његово доба – нарочито за партизански покрет. Али, требало је конфабулирати како се он, ето, разликује од осталих Срба-револуционара, који су, мож`те мислити, „револуцију претпоставили знању“.

Међутим, било је управо обрнуто. Када прича о приступању комунистима у Паризу, Коча изричито каже да су му били досадили филозофија и надреализам, те да је хтео акцију:

  • Зашто сте Ви уопште постали комуниста?
  • Објашњење је врло просто. Бавио сам се, као. што знате књижевношћу и увидео сам да је то лук и вода. Закључио сам врло брзо: једино што би још вредело покушати јесте да се човек директно судари с непријатељем. Стога одлучујем: борићу се, нема друге; све напуштам и крећем. (…) Нема више смисла да пискарам некакве полуразумљиве песме, морам да се покренем. (…) Могао бих за себе рећи да сам био једна врста кондотијера (condottiero – у преносном значењу: пустолов; С. А.).
  • У ком смислу?
  • Знате, с овог одстојања, морам рећи да у целом том подухвату, у нашем покрету, бар кад је реч о интелектуалцима, посебно мојим надреалистима, има и авантуризма. Да ли сте свесни тога? Хоћу да кажем: није нас носила само идеја, још мање само слепа вера. Било је доста и младалачког бунта…“. „Ми смо сви били мало ударени. Били смо авантуристи“.

Коча не жели да буде салонски левичар, који пише „полуразумљиве песме“ и импресионира жене романтичним фантазијама о револуцији. Он преко Пиринеја одлази у Шпанију, да се с непријатељем лично „бори на живот и смрт“ (Kampf auf Leben und Tod). Пошто је, после матуре, у Сарајеву завршио школу за резервне официре, а од 1932. имао чин артилеријског поручника, Коча у Шпанији, у двогодишњим борбама, задобија и чин поручника републиканске армије.

Коча Поповић (Извор: Википедија)

Наши данашњи престонички левичари – познати по јуначким јуришима на Роза Луксембург фондове, а који су „у својој егзистенцији, највећи напор уложили у скраћивање прстију на рукавицама како би се ухватили за мегафон“ – не само да су миљама далеко од Кочине храбрости и мушкости. Они уопште не виде Кочу као антиимперијалистичког ратника, као неког ко ставља главу у торбу и иде да се туче с мрачном империјом, најјачом у Европи, која хоће да пороби и сатре друге народе.

Коча одлази у партизане, јула 1941, и бори се, најпре, као обичан војник – јер је уочи рата избачен из партије. Бори се против империје која је окупирала његову земљу, показујући војничку вештину и храброст. Тиме осваја све нове чинове у партизанској војсци – од водника, до генерал-пуковника.

* * *

Кочу 1941-1945, заправо, треба посматрати као део оне епске традиције српских официра-интелектуалаца, ратника-уметника, какви су, у ратовима 1912-1918, били Драгиша Васић, Станислав Краков или Станислав Винавер.

Но, Коча их је све могао надмашити у војничкој вештини. Јер, био је трупни официр у герилској војсци, у којој генералштаб није о свему одлучивао. Зато су његова храброст и његова војничка надареност могли потпуније да дођу до изражаја.

Бити трупни официр у герилском рату значило је у дугим маршевима трпети глад, жеђ и неспавање, а у борбама се гледати преко нишана с непријатељем. Коча пише (1942) о „потпуној изнемоглости, изгладнелости целог нашег људства“ (1. пролетерске бригаде); затим бележи: „Глад! Борци готово изнемогли„; „људство је великим делом потпуно изнемогло (истакао К. П.) због непрестаних маршева, неуредне и слабе исхране. Батаљони, уз које је био штаб 1. бригаде, имали су за шест дана три ноћна марша (трајали целу ноћ)“; У 1943. пише: „Ноћ смо проспавали у житу, на ивици шуме. (…) Идемо брзим кораком (…) Из неких кућа нас гледају неке сељанке. Кад би било млека!“ .

„Било ми је најтеже то што нисам имао довољно времена за спавање“, доцније је причао. „Глад ми никад није била проблем, могао сам данима да трпим, али ако не одспавам не могу да се опустим и сталожено размишљам. Зато ми је од свега важније било да уграбим макар петнаестак минута – а могао сам да заспим за тили час“.

Као герилски трупни официр, Коча је више пута гледао смрти у очи. Кад описује „пакао на Сутјесци“, он прича како су борци гинули „свега неколико метара од мене, а мене није ни окрзнуло, имао сам среће“. Шалио се, при крају рата, да „њега метак није хтео четири године“. И то није нетачно, будући да су, у најтежим борбама, као на Сутјесци, његова наређења јединицима по правилу гласила: „кад ја будем освојио ову или ону коту, ви крећите у овом или оном правцу“.

Његов легендарни потез био је самоиницијативан пробој обруча, у бици на Сутјесци (јуни 1943). Тада је, захваљујући официрској смелости и одлучности, направио неочекивану брешу – кроз коју су, затим, изашли Врховни штаб и главнина партизанских снага.

Војнички таленат Коче Поповића, али и његов снажни карактер – укључив и аристократски понос и oфицирску оштроумност – лепо је описао Вилијем Дикин, заменик шефа енглеске војне мисије (доцније професор историје на Оксфорду):

„Уредан, напет, промишљено контролисан осетљивим и дисциплинованим умом и снагом воље, Поповић је био интелектуалац, војник изванредне даровитости, што је можда било и туђе његовој унутрашњој природи. Билингвалан, говорио је саркастичним углађеним француским језиком и у његова ментална утврђења није се могло продрети. Као командант 1. дивизије, са својим сигурним инстинктом и муњевитим схватањем ситуације, Коча Поповић је одједном осетио слабу тачку у обручу немачког окружења северно од Сутјеске и непосредно је допринео нашем спасавању. Био је усамљен вук, али је имао примесе војног генија и мржње према рату. Хладно и промишљено неустрашив и загонетан по природи, био је идол јединица, али га је мало људи познавало.” (овде 130-131; енг. орг. овде).

И сад таквог трупног официра који се шест година тукао с империјом зла, официра који је јуришао, гладовао и маршовао са својим борцима („није им одговарало кад ја идем на челу колоне: знали су да кад наиђемо на неки извор, нећу стати ако смо у журби“), официра „даровитог“ и „с примесама војног генија“, наочитог мушкарца-ратника који је, попут других партизанских команданата, могао да има гомилу љубавница (Ниче: „жена је одмор ратнику“; овде 69), а ипак је остао чврст у верности својој супрузи – сада присвајају наши суши левичари, док пролетерски хитају на свој јутарњи starbucks, „опуштено ручкају по ресторанима у Милешевској и околним енклавама“, или пак жустро расправљају о „очувању влажних станишта на отоцима Средоземља“ и о „менструацији као озбиљном политичком питању“?

Пазите само да вам неко у публици не умре од смеха.

* * *

А сад о контроверзама.

Оно о чему Латинка и фенси левичари никада не причају, а на чему Кочини критичари инсистирају, јесу:

  1. Кочини налози да се бомбардује Лесковац (јули-август 1944; овде, овде или овде);
  2. Кочина (командна) одговорност за Блајбург/Кочевски рог (мај 1945; овде; в. овде 118);
  3. Кочина са-одговорност за послератна стрељања по Србији (1944-1946) и за Голи Оток (1949-1956; овде 12; овде).

Да видимо за шта би могао да буде крив, а за шта не.

Ad 1. Историчари за Лесковац објашњавају да је „Коча Поповић тих дана с јединицама био набачен на планинске венце и стиснут акцијама и с косовске и с моравске стране“, те да је, у стратешкој изнудици, „тражио бомбардовање места на југу Србије како би релаксирао положај својих јединица“. Није се, међутим, очекивало да ће град толико пострадати. И Фицрој Маклин, посматрач у Кочином штабу, сматрао је да је савезничка команда послала на варошицу претерану армаду од педесет тешких бомбардера:

„Потврђено је присуство јаке концентрације оклопних снага и моторних возила свих врста у Лесковцу и стога је одлучено да се пошаљу тешки бомбардери – јединица од педесет тврђава. Нисмо очекивали напад таквих размера. Изгледало је као да се користи ковачки чекић како би се скрцао (тек један) орах. Угледали смо на великој висини, низ за низом, бомбардере како лете. Тврђаве су биле над својим циљем кад нам се учини да се читав Лесковац просто диже у ваздух у торнаду прашине, дима и крша. Оно што је преостало од Лесковца било је обухваћено димом. Чак су и партизани били потиштени„.

Мијалко Тодоровић, Коча Поповић, Слободан Пенезић Крцун, Сутјеска, 1958. (Извор: Википдија)

Ad 2. Коча не само да није лично наредио или учествовао у масакрима код Блајбурга или Кочевског рога, већ није на тим местима чак имао ни командну одговорност. Он је командовао Другом армијом, док је масакр у Кочевском рогу извршила изабрана чета 11. далматинске ударне бригаде, која је била део 26. дивизије 8. далматинског корпуса Четврте армије (овде 278-394; овде 120); заробљенике код Блајбурга, пак, преузела је 51. војвођанска дивизија, а опкољавање и разоружавање свих осталих у том реону извршиле су 12, 16, 17, и 36. дивизија, све у саставу Треће армије (овде 362; овде 211-213; овде 51).

Ad 3. За Голи оток Коча каже:

  • „Нећете ми веровати, нисам знао за Голи оток.
  • Зар је могућно?
  • Могућно је. Мислим да то ни многи други високи функционери нису знали. Претпостављам да се о томе одлучивало у врло уском кругу.
  • Нисте знали за одлуку о оснивању логора на Голом отоку, али касније?
  • Ни касније. Ништа о свему томе нисам знао. Обављао сам своје војне послове као начелник Генералштаба (15. 9. 1945. – 27. 1. 1953; С. А.). Нико ме није обавештавао шта се тамо догађало нити сам тако нешто слутио.
  • А војна обавештајна служба?
  • Није баш много сарађивала са мном. Била је везана за Политичку управу, за Гошњака.“

Кроз логор на Голом отоку прошло је 3.908 официра (овде 12), међу њима и команданти бригада и дивизија, пуковници и генерали… „Немогуће је да се начелник Генералштаба не запита шта је с тим људима, где су, каква је њихова судбина?“, сумњичав је Душан Чкребић, иначе аутор књиге Коча Поповић – дубока људска тајна (2011).

Владислав Бајац у документарном роману Хроника сумње (2016) – у коме је Коча Поповић, као један од тројице главних јунака (уз писца и његовог оца), представљен у најлепшем светлу – такође је неповерљив: „Не зна се да ли је Коча знао за овај политички срам. Иако тај прогон није био под ингеренцијом армије, чудно би било да је могао остати полицијска тајна“ (овде 173).

Горан Марковић у, иначе одличном, роману Београдски трио (2018; имао сам идеолошке предрасуде, али књига је збиља вешто написана) приказује Кочу као неког ко, још почетком 1951, доиста не зна за Голи оток: „Деловао је изненађено: `Концентрациони логори? О томе не знам ништа`. (…) Он ме је уверавао како то не може бити истина. (…) `Мораћу да питам Капу` (Јову Капичића – С. А.), рекао је на крају“ (овде 131; слично и 144).

Међутим, пар месеци доцније, пошто се распитао, Коча је већ све знао о логору и о тамошњим методима преваспитавања. „П. је због тога огорчен. Уверава ме како о томе доскора није знао ништа. Сада му је јасно и како је све изведено уз знање поглавице (Тита – С. А.) и најужег круга људи око њега. Он сам је овим сазнањем згађен и размишља како да се извуче из ситуације у којој се налази. Оставка на функцију у генералштабу би га коштала много, могуће и живота. Зато сада ради на томе да пређе у дипломатију“ (150-151).

Марковић сам каже да, уз сву (псеудо)документарност, роман ипак почива на фикцијама, укључив и наведену епизоду у којој Коча о Голом отоку први пут сазнаје од Лоренса Дарела, 1951. Међутим, свакако да није фикција тадашњи општи страх високих функционера да би и они, уколико би показали и најмањи знак колебљивости, могли бити одведени у непознатом правцу.

Наравно да Коча није могао да не примети масовни нестанак официра „по линији ИБ“. Али, није немогуће да се уздржавао од распитивања где их тачно воде, а поготово шта с њима тамо раде. Он који је у рату гледао смрти у очи, сада је окретао главу на другу страну.

Због тога је доцније прихватао део историјске одговорности: „Данас, кад размишљам о свему томе, са жаљењем схватам да ни ми који нисмо у то били умешани нећемо пред историјом и потомством остати сасвим недужни, самим тим што смо били у власти под којом су и таква насиља над људима била допуштена“.

* * *

Коначно, масовна осветничка стрељања свакако да су највећа мрља на партизанској борби. Само у Србији стрељано је, без суда, 35.000 људи, а укупан број жртава терора 1944-1945. прелази 60.000. То је била истинска трагедија, поготово имајући у виду да су и Немци, претходно, на територије Србије побили преко 60.000 људи (овде 116, 264).

Прво су дошли једни, па побили 60.000; онда су дошли други, па и они побили 60.000. Јадна Србија.

Део кривице за стрељања несумњиво носи и Коча Поповић. Колики тачно тешко је рећи.

Огромну већину од оних 35.000 стрељаних без суда побила је Озна. „Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Слична документација не постоји нигде у Европи. Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота…, подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна“.

Но стрељала је и војска, пре свега ратне заробљенике. „Ј. Б. Тито Главном штабу НПО за Црну Гору и Боку: `Све Италијане који се налазе код вас одмах стрељати. О овоме известити италијанску команду у Никшићу. Образложење стрељања: одговор за наше стрељане другове у Подгорици, Пљевљима и Чајнићу. Скренути пажњу италијанској команди да се код нас налази још много италијанских заробљеника и да ћемо за сваког нашег друга стрељати по два Италијана. Ту сразмеру моћи ћемо увек остваривати“ (овде).

Стрељало се много, а како је рат потрајао стрељања је било све више. Коча пише да су партизани 1941. заробили код Крупња 400 немачких војника и да су их све ослободили кад су се повукли из Србије. „Ми тада још нисмо знали, веровали, да је цела немачка војска – војска злочинаца“, каже он (чланак у Новој Југославији, бр. 3, 1944; нав. овде).

Али, после Краљева, Крагујевца, а нарочито Сутјеске – где су Немци побили све рањенике – више није било милости. „Лајава, крвава руља“, пише о Вермахту 1944. Коча (исто). Он прави опсежне исписе из књижице Алексеја Толстоја Ја позивам на мржњу: „Снажна, трајна, одважна мржња… јарка, света мржња, која сједињава и узноси“, уредно уписује Коча у своју свешчицу.

Како се рат приближавао крају, мржње и освете бивало је све више. „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће“, објавио је Марко Ристић у Политици, 5. 11. 1944. (пренето овде 7), „без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић – обухвата освету, укључује освету“.

А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем.

И тамо и овамо имамо рат. И тамо и овамо имамо претходне масовне злочине непријатеља, имамо његово заробљавање и, потом, осветничко стрељање – без суда и без утврђивања ко је и колико крив.

Не, немојте ми само рећи да то није исто. Јер, Коча је говорио француски и био комуниста, а Младић био официрчина и националиста?

Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде.

Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац. И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго.

* * *

Да ли је Кочу гризла савест због стрељања?

Тешко је рећи. Он је огрубео још у Шпанији. „Нисам га могла препознати“, прича о Кочи после Шпаније Вера Бакотић, његова тадашња супруга. „Рат га је нагло уозбиљио„. „Идем у Шпанију, па у НОБ“, рећи ће доцније Коча, „што значи да постајем груб, силом прилика; као `војник револуције`“.

Ипак, рад савести је чудо. У Белешкама уз ратовање, Коча записује шта се десило док се, после пада Ужица, преко четничке територије пребацивао у Босну. Равногорци су га пропустили, само су му одредили пратњу. „Пратио ме неки младић, четник. Покушавао сам да говорим с њим. Није ишло. Некако се дурио. Изгледа да је био командир страже. Одговарао је кратко и непријатељски. — Шта си по занимању? – питао сам га. – Ништа, пропали интелектуалац“.

После извесног времена тог „пропалог интелектуалца“ ухватила је 2. пролетерска бригада у Борикама. „Отишао сам да видим заробљенике. Одмах сам га познао иако је био пустио браду — густу, црну. Суд га је осудио на смрт. Молио је, плакао. Стрељан је!“

Међутим, у разговору с новинаром 45 година доцније, Коча истој епизоди додаје нове појединости.

  • „Да довршим причу о оном `несвршеном интелектуалцу`. После мог пребацивања преко Дрине, отприлике месец дана касније, ми смо напали Борике. Брзо смо сломили отпор а међу заробљенима се нашао и онај мој спроводник. Све заробљене четнике, па и њега, извели смо пред ратни суд чији сам члан, уз Цану Бабовић и друге, био и ја. Кад је `несвршени интелектуалац` дошао на ред, ја сам предложио да се скрати поступак. Рекао сам: `овога лично познајем као четника, нема потребе да га саслушавате`. Тако и буде, стрељан је.
  • Шта данас мислите о тој одлуци?
  • Ништа. Таква су била времена и ми у њима.
  • Ипак, тај четник је стрељан без саслушања. Не бисте тако нешто двапут учинили?
  • Зашто? У истој, ратној ситуацији вероватно бих поступио на исти начин. Рат има своје законе а ја сам се суочио с човеком који је, месец дана раније, спроводећи ме, само чекао наређење да ме убије. Уосталом, у целој тој ствари било је најважније обавештење да су управо ти исти четници неколико дана пре тога похватали и предали Немцима групу партизана, које су ови потом поубијали.“

Обратите пажњу да Коча сам прича о овом случају. Није га новинар питао за то, сам је започео причу. Сада признаје да је био део преког суда који је несрећног младића послао у смрт. Наводи и разлоге: 1. да је том младићу наређено, и он би Кочу убио; 2. младић је био у јединици која је предала партизане Немцима, а они су их ликвидирали.

Први разлог је бесмислен – не можеш некога убити само зато што је могао да уради нешто лоше, да му је наређено. Могао је, али није. Дакле, никакве кривице ту нема. Други разлог се своди на освету, али не личну, већ у складу с колективном одговорности. Само што одлуку о изручењу партизана јамачно није донела цела јединица гласањем, већ њен командант, или виша команда. Шта је несрећни младић крив ако се за то ништа није питао?

Ко зна колико је стрељања Коча наредио. Чак и својих. Када с јединицом, после ослобођења Србије 1944, прелази Дрину, он записује: „страх од Босне – много дезертерства (стрељања)“. Па ипак, кад год се поведе разговор о четницима, њему у памет дође овај младић, погубљен практично низашта. И Коча почиње да прича о њему.

Зашто се баш њега сећа? Јер је младић себе назвао „пропалим интелектуалцем“? Зато што је, чувши пресуду, несрећник молио и плакао? Или, можда, зато што Кочи савест говори да је младића, без јасне кривице, исувише олако осудио на смрт?

Рекао бих да је ипак ово друго посреди. Свако од нас зна када нешто лоше уради и само морални идиоти немају гриже савести. А Коча, ма колико да је огрубео у рату, тешко да је био морални идиот.

* * *

Сада смо упознали и тамну страну Коче. Био је добар командант, али и њега је носила освета, те је олако, по нашем данашњем моралном осећају, наређивао или допуштао стрељања. Вероватно би данас и он завршио у Хагу.

Био је, такође, храбар у рату, али после рата окретао је главу на другу страну – не само кад су у питању информбировци. Кочин зет, Војимир Поповић, био је службеник Аграрне банке и симпатизер равногораца. После рата „Озна га је одвела и не зна му се ни гроб“ („стрељан“). Кочи је породица замерала да ништа није учинио да га спаси.

Међутим, вероватно би се исто могло рећи и за неке друге значајне војнике у то тешко време, попут Жукова. Рат је једно, а живот и политика у тоталитарном режиму ипак нешто друго.

Коча Поповић и филипински генерал Карлос Ромуло, председник Генералне скупштине УН 1949. (Новинска фотографија из 1955)

Коча је из војске, доцније, прешао у дипломатију (министар 1953-1965), а онда је, док се није повукао (1972), био политичар. Тако су га људи и запамтили првенствено као политичара. Као доброг пројугословенског и прозападног политичара – хоће да нам сугерише Латинкина школа.

Но, мислим да Кочу пре треба памтити као доброг официра који се тукао с једном страшном империјом, борећи се и доцније за независност и пуну сувереност своје земље. Он је био истински патриота, „борац који је своју главу и срце давао на употребу домовини у најширем, најплеменитијем и најискренијем виду. (…) Чак је и интернационализам код њега имао елементе родољубља. Јер домовина сама по себи нема идеологију. Она је место које се воли. Такво какво јесте. Са жељом да буде боља“ (овде 43).

Коча је, и као војник и као политичар, желео за своју земљу истинску независност. Инсистирао је на пуном суверенитету и на одбијању колонијалног положаја у односу на сваку империјалну метрополу.

Латинкина школа га представља као прозападног политичара, првенствено зато што је критиковао Титово приближавање СССР-у после 1956. Међутим, заборавља се да је Коча једнако поступао и кад је Тито превише вукао на другу страну.

После 1948, наиме, Тито је био у паници да ће га Москва војно ликвидирати.

  • „Био је спреман да иде доста далеко.
  • У ком смислу?
  • Тада – према Западу. Приликом сусрета с Ги Молеом, тадашњим француским премијером, наговештавао је спремност да Југославија уђе у `европску одбрамбену заједницу` – да се отвори према западном војном савезу (НАТО – С. А.). Ја сам тада интервенисао и успео да смекшам његову спремност“.

Коча није био „западњак“ – поготово не у данашњем смислу те речи у Србији („компрадор“). Није давао a priori предност ниједној империји. У пролеће 1951. срео се са Черчилом, који га је питао: „Господине Поповићу, Ви све знате о Русима. Колико Руси имају атомских бомби?“. Коча му је одговорио: „Не знам тачан број, али знам да имају једну више од Запада„.

Као патриота и суверениста, сумњам да би Коча, да је данас жив, прихватао колонијални положај Србије и владајућу компрадорску идеологију. Његова земља је била Југославија – живео је у њој, с прекидима, од своје 13. године (1921), све до смрти (1992) и разуме се да му се није допадало њено разбијање. Али, тешко да са својим образовањем и интелигенцијом не би уочио колонијалну функцију данашњег југославизма.

Коча није био ни део Латинкине екипе.

  • „Нисам увек био сагласан с њиховим гледиштима.
  • У чему, на пример?
  • Имао сам друкчије мишљење о томе како би требало реаговати на политику тадашњег хрватског руководства – (…) злослутне хрватске националистичке пометње. (…) Нисам био уверен да је исправна Никезићева теза о томе да оно што се тамо дешава треба превасходно да буде ствар хрватског СК. Биле су то разлике до којих је долазило и због положаја у коме сам се налазио.
  • На шта мислите?
  • Једно време, морам рећи, били су се истањили и моји контакти с тадашњим руководством у Србији.
  • Нису се консултовали с Вама?
  • Свакако знатно мање него раније. Не искључујем да им је могло сметати ако би се са мном наглашено идентификовали„.

Коча је био јахач за себе, и када је видео да Тито опет прави вештачку равнотежу – па после смене у Хрватској мора да уследи смена и у Србији – решио је да дигне руке и да се повуче.

Дакле, као и код сваке велике историјске личности, код Коче имамо много тога доброг и важног, али и много тога рђавог, па и оног што би најбоље било да се заборави.

Другој Србији слободно можемо да препустимо старачко Кочино гунђање, поготово пред смрт, на „српски национализам“. И многи млађи и далеко обавештенији од њега нису тада најбоље разумели шта се дешава. Ето им и Кочино окретање главе на другу страну, за Голи оток и друге репресије титоистичког режима, чији је и он део био. Ако баш воле да се самонадражују сликама Кочиних стрељања „четника“, нека им буде – највише што су ти танковрати „револуционари“ у стању да ураде јесте да чекају НАТО тенкове, па да им отрче у сусрет са списковима „националиста“.

Али, Коча који се на живот и смрт туче с империјалном аждајом – и побеђује је, Коча на коњу или у официрској униформи – наочит, с победничким осмехом у очима, такав Коча тешко да је њихов. Како сада ствари стоје, Србији ће, опет у једном тренутку затребати генерал и патриота.

Само овога пута – ваљда смо научили ту лекцију – без стрељања и Голог отока. Само светла страна генерала Поповића: храброст, родољубље и оштроумље.

Ако може.

Наслов и oпрема: Стање ствари

(Искра, 25. 2. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

45 replies

  1. Одличан текст, честитам аутору! Хвала „Стању ствари“!

  2. Никако није успео поштовани господин Антонић да једног авантуристу, безбожника и црвеног јаничара, макар био полиглота са харизмом и песник са брковима, да узнесе на раван ни генерал – јунака Младића, ни неупоредивог Станислава Винавера… Остаје ( кочо) у долини самопорицања као један од јахача Србске апокалипсе – са разлогом узор другосрбијанским патуљастим џокејима (са мамузама петокракама и бичем у облику “ титиног “ латиничног потписа) у истој долини са истом мисијом…

  3. Осим што се Ратко борио за Српство, а Коча против Српства.

  4. Не бих ја авантуризмом и бунтом назвао ту комунистичку потребу да униште све што је традиционално српско, православље, наше писмо, а посебно све српске родољубе који су схватали да су партизани-комунисти оно најгоре међу нама. Сви левичари наведени у тексту су ђавољи накот који заслужује презир и ништа друго. Докле ствари не поставимо на своје место и не разобличимо праве намере и поступке комуниста у Србији, имаћемо на слободи издајнике који би да признају КиМ, имаћемо на универзитетима и у школама пропагирање глобалистичких идеја, имаћемо прогон патриота и њихово проглашавање фашистима…
    Нека је стид сваког Србина који може да искаже симпатију према било ком припаднику тог покрета. Нека помисли на хиљаде невино страдалих због њиховог „авантуризма и бунта“. Ако вас ни лица тих мученика не могу поколебати у подршци злочинцима, онда – нека вам!

  5. Иди, бре,

    https://libreed.ru/wp-content/uploads/2017/12/38235-min-150×150.jpg

    Поуздано,

    на Сутјесци јесте пробио, нашао Тита ко гуску у магли, и извео га из те магле.

    Обруч је био намењен првенствено Дражи, који је извео људе пре затварања.

    А ако се погледа, тражећи карактер човека, нађе одговор,

    Зашто и како је био избачен из Партије. И зашто је враћен?

    Како је и зашто добио батине на купању на Сави 45.? И шта је било са младим људима са којима се сукобио старији и имајући моћ и слободу поступања.

    Онда ће нам бити јасније, вероватно, зашто је он у Рудом и шта ради, док у Старом Броду косе девојачке пливају Дрином.

    Погледај карту.

    „сурреалиста“

    E onda,

  6. Аух, текст о верном Брозовом слуги, можда најслабији текст аутора кога изузетно ценим. Због дужине захтевало би много простора за примедбе али ево само неких: поређење са књижевницима – ратницима Драгишом Васићем, Краковом и Винавером је неадекватно јер су се они борили у регуларној српској војсци, за свој народ и државу. Да ли неко може да замисли некога од њих да тражи бомбардовање српских градова или убијање заробљеника. За разлику од њих Константин Поповић је ратовао против Срба и једини непријатељ су му били четници, као што је тврдио у мартовским преговорима са Немцима и усташама 1943..

  7. Неукусна и неумесна глорификација комунистичког злочинца Коче Поповића! О Младићу не могу и не желим да судим, јер тада нисам ни живео у тој земљи, али – неумесна је и Антонићева (зло) употреба Младића у неуспелом покушају прања Поповићевог мрачног лика.

  8. Nije istina da su partizani zarobili pa oslobodili 400 nemackih vojnika kod Krupnja (cak I wikipedia kaze 40). Takodje je falsifikat da su partizani presreli nemacku jedinicu kod Gajica Stene (Loznica-Valjevo) a ‘cetnici se razbezali’. Tu uopste nije bilo partizana. Cetnici su oslobodili Loznicu I Banju Koviljacu gde su Nemci koristili I avione a napadale su cak I ustase sa druge strane Drine. Cetnici su unistili nemacku kolonu kod Zavlake I ubili plemica, nemackog komandanta I zarobili oruzje. Posle rata partizani su to sebi pripisali pa cak I poverovali. Prvu slobodnu teritoriju u Evropi, prvi oslobodjen grad u Evropi (Loznica) I prva slobodna teritorija je bila delo cetnika, potomaka junaka Drinske divizije, koji su 20 godina pre toga oslobodili Beograd posle jurisa sa Kajmakcalana. Jadarski cetniciki odred je brojio 5000 ljudi. Koliko je bilo partizana? Nemci su posle toga napravili prvi genocid u Srbiji, pre Kragujevca I Kraljeva, pobivsi 3000 ljudi u Dragincu I jadarskim selima.

    Takodje, neumesno je poredjenje Mladica i Koce koji je u promenio svoje prezime u Francuskoj (Povic) posto ‘popo’ tamo znaci dupe. Neistina su vojnicki podvizi Koce Peskara koji se oslanjaju na falsifikate o silnim borbama partizana sa Nemcima koji su prisutni u skolskim udzbenicima istorije bazirani na 7 ofanziva. Tih oruzanih borbi je bilo veoma malo po svedocenju pripadnika nekih ‘najslavnijih’ partizanskih jedinica.

  9. Potrebno je vec jednom otvoriti arhive i upoznati sav narod sa partizanskim pokretom, potrebno je da narod vidi koliko je zla taj pokret nanio srpskom narodu i da vidi da taj pokret nije imao podrsku kao cetnicki pokret i da ne bi nikada pobijedio da rusi nisu usli 1944, odnosno da Cercilo nije pustio niz vodu Dragoljuba Mihailovica. istina treba narodu a ne lazi o partizanima, zato i imamo te kvazi ljevicare

  10. Кондотијер је професионални војник – плаћеник, који не брани никакву отаџбину, никакву идеологију, него се бори за онога ко плати више. У средњем веку су кондотијери могли да одустану од посла за који су плаћени ако виде да немају шансе за победу. Или да пређу на страну непријатеља ако он понуди више новца. Потпуно исто као легија странаца. Наравно, подразумева се да су ти људи нека врста пустолова, авантуриста, јер ко би нормалан ризиковао живот само због новца.

    За мене је Коча Поповић једна обична штеточина и будала, ништа мања од другосрбијанаца. Такви као што су он и Ђилас, су уништили Србију. Коча је био бахати младић из имућне породице какви су и данашњи бахати младићи из имућних породица. Они немају никакву идеологију, поготову не националистичку. Такви би све да пробају, и дрогу, и раскалашан живот, и ризичо освајање алпинистичких врхова, и брзе аутомобиле, и, зашто да не, социјалистичку револуцију, само немају никакву солидарност према својој заједници. У ствари озбиљна је само она заједница која успева да такав отпад биолошки неутралише. Старозаветна јеврејска правила су захтевала да се непослушно дете које не поштује родитеље и законе заједнице, убија. Јевреји су знали да се мора вршити генетска селекција потомства, да оно што представља непожељне генетске особине не сме да се репродукује. То вам је као узгајање паса. Кад се у леглу нађе пас који је превише агресиван према узгајивачу (људима) тај пас се сместа убија. Јер узгајивач жели да се репродукују само пожељне генетске особине. На крају крајева, тако су и настали пси, генетском селекцијом и репродукцијом неагресивних вукова, оних који су били неагресивни према људима.

    Коча Поповић је био један људски *****. То што је био храбар не говори ништа о његовом карактеру. Има много рђавих људи који су храбри. Зашто није био храбар да масакрира Хрвате који су извршили геноцид над Србима? Него је био храбар да убија Србе после рата. То је једна **** ***** **** **** *** ***

  11. Погрешно је третирати Кочу Поповића као патриоту, као што то чини Антонић у свом тексту. Поповић се ставио на страну једног идеолошки интернационалистичког, а у суштини анти-српског покрета. Као такав он не може бити патриота. Пре свега треба ради истине рећи да већина припадника партизанског покрета нису тамо били због одбране српских националних интереса него због политичког преврата и амбиције да се дограбе власти. Они су следбеници лењинизма. Лењинов „допринос“ марксиситичкој идеологији је схватање да до револуције неће доћи спонтано са развојем капиталистичког друштвеног система, како је фантазирао Маркс. Лењин је припремљен од стране запада као субверзија и деструкција Русије, као опортуниста који користи светски рат као прилику да у тренутку слабости и дезоријентације наметне левичарску идеологију. О томе говоре и његова теоретска дела. (Прву десетку на Филозофском факултету сам добио код Силвана Болчића. Иначе не бих много знао о марксизму.) Лењин каже да светски рат треба да се искористи као прилика за револуцију. Дакле, марксисити-лењинисти су деструктивни опортунисти који рат и смутњу користе за своје револуционарне интересе. Као такви они су по дефиницији неморалан сој. Суштински, то су ратни профитери. А ратне профитере треба елиминисати. Знате како је кнез Михајло Обреновић рекао оном трговцу који је мешао пшеницу и песак па то продавао држави: „Казни се сам да те не бих ја казнио!“ И трговац је узео конопац и обесио се.

  12. Овај текст је, можда и подсвесно, показао политичко-генетску боју аутора.
    Условно говорећи, у садашњем политичком спектру Србије имате неколико “боја/фарби“ : ЦРВЕНЕ (комунисти и њихови деривати), ЖУТЕ (ДС и варијанте преко Војвођанера до ЛДП са све осталим Другосрбијанцима, Женама у Црном, Латинкама и другим вукодлацима, СПО…. ма, има их к`о кусих паса), ЦРНE (СРС, СНС, Вацићи и ини) и БЕЛE (искрени, носталгични, начешће антикомунистички српски патриоти – трагично, у безначајној мањини). При томе треба имати на уму да су и ЖУТИ и ЦРНИ дубоко, у својим генима посткомунистичка копилад.
    У овом тексту, друг професор Антонић најзад показује своју праву боју: Ц Р В Е Н У!
    Одлично знајући да ниједан искрени српски патриота не може ни по ком критеријуму сврстати МЛАДИЋА у злочинце, он ******* поредећи га и извештачено повезујући његов случај са комунистичким злочинцем КОЧОМ ПОПОВИЋЕМ, ставља знак једнакости међу неупоредивим појавама – дакле: по другу професору Антонићу, ако је један (Коча) злочинац – онда је то и Ратко, а ако не – онда није ни Коча злочинац – или су … можда по мало и један и други…?
    Е, па није тако!
    Црвени КОЧА ЈЕСТЕ ЗЛОЧИНАЦ и ништа њега ни остале комунистичке злотворе не може опрати!

  13. Не бих ишао тако далеко да Антонића проглашавам црвеним. Али је у овом тексту на силу конструисао једно несрећно поређење између Поповића и Младића. Парадокс је да је штеточина Поповић живео као привилеговани грађанин до своје смрти и да је чак имао смелости да спочитава Србима национализам. Док је Младић бранио српски народ и уместо захвалности Срби су му окренули леђа и испоручили га непријатељима да би сачували своје неморалне задњице. То је за мене једна велика поука. Ја никада не бих бранио Србе. Једино се исплати гледати са стране како непријатељи газе Србе, или им активно чинити штету. То Срби награђују. Народ са изузетно рђавим карактером.

  14. Ауф! Не пада снег да покрије брег. Текст је већ бајат, а коментатори су једногласно („са једнијем гласом против“), раскринкали како члана угледне, богаташке породице (која је тај углед и богатсво стекла мељући песак уместо жита и продајући то „брашно“ српској војсци), тако и уваженог аутора (у чијој је породици друг Константин, ето, био „наш“), тако да нема потребе да дужим. Онолико колико Антонића волесмо због небројених текстова којима нас је знао одушевити, толико смо данас згранути да, у време масовних литија за спас српства, аутор налази потребу да нам понуди цукер-васер причу о епитому свега оног против чега Срби широм света дижу глас. Својим ранијим текстовима Антонић је гађао, што би рекли српски алкари, „у сриду“. Овог пута не само да је промашио и бојево брдо, него ће се сви његови будући текстови читати другачије. Може бити и освежавјуће али ће остајати траг горчине. Нешто као швепс.

  15. Коча је један од безброј национално неосвештених који се дао на располагање непријатељима српског народа и који је дао велики допринос да се српско-српски сукоб искористи као основа за осваривање великохрватских циљева.
    Био је свестан да га злоупотребљавају и ништа није предузео да то спречи, што му приписујем као највећи грех, уз многе друге.
    Све у свему, обавештени и паметни, поштовања вредни проф. Антонић се, по мени, овог пута препустио неким другим осећањима из дубине његове душе, те је подобрано испромашивао у много чему.
    Коча је био обична битанга и та реч говори све о њему.

  16. Antonicu sti ti bi covece odjednom

  17. Њихови наши нису наши наши. Али добро је, пред одлучујућу битку, учврстити се у сазнању да они за које мислисмо да су наши, нису наши него њихови. Одавно сумњам, а већ неко време сам уверен да су Антонић и Вукадиновића кукавичја јаја. Покушаће они поново да нас превеслају.

  18. Antonic ostaje jedan od vodecih analiticara drugosrbijanske politike ali ovde je omanuo. Od ranije nam duguje objasnjenje zasto nije nazvao Tadica izdajnikom, a obecao je, ako ovaj bude promenio ono pitanje Medjunarodnom sudu u vezi siptarske secesije. Ali dobro, moramo razumeti ****** *** ***** ***** I ne terati mak na konac.

    Ovde je vrlo naivno poverovati da Koca najmanje tri godine nije znao za Goli otok bas kao sto ni Stepinac nije znao za genocid and Srbima. Sta je on to imao da pregovara sa ustasama? Zajednicku borbu protiv cetnika? Da ne pominjem jos I Jasenovac. Na kraju zivota je ziveo povlascen u Dubrovniku I kritikovao srpski nacinalizam. Nije zato sto je bio Cincarin (I Krleza je bio) ali ocit je nedostatak rodoljublja cak I kad se uporedi sa mnogo vecim oznaskim krvolokom, Krcunom, koji je na kraju i platio zivotom zbog toga umesto da i on predje u diplomatiju. Njegovo cutanje za vreme Brionskog plenuma koji je ocigledno bio pocetak kolonizacije Srbije I Srba uopste od strane ‘neprincipijelne koalicije’ bilo je veoma indikativno. Znaci, ipak je moguce reci da je Mladic bio rodoljub a Koca zlocinac.

  19. Auuuuu. sad se i potvrdilo moje misljenje o Antonicu. Nikad mi se nije svidjao ***** ***** ****, a nisam znao zasto. Sad znam, intuicija je chudo. Takvih ******* ****** je puna Srbija. Pa nije zivot list papira gde se borba vodi piskaranjem i pametovanjem. Sta je hteo sa ovim tekstom ? Da ublazi zlocine jednog iz plejade srpskih krvnika. Poredi Kochu i Mladica!!! Koliko znam, Mladic se borio protiv srpskog neprijatelja, dok je gos’n/drug Kocha uglavnom ratovao protiv srba, pa cak i sa ustasama na istoj strani!!!
    Koji ce mu biti sledeci tekst? Mozda nesto slicno o krcunu, kako eto nije ni on bio krvnik, nego su takva vremena bila, pa se eto moralo?!?!?!
    Pocetak nestanka srba je poceo dolaskom komunizma, a traje i dan danas punim tempom.
    ******** **** *** **** **** ***** **** **** **** ****. Srbiji su potrebne duhovne vodje kakav je bio vladika Nikolaj, i vojne, kakve su bile srpske vojvode iz balkanskih ratova i prvog svetskog. Bez duboke duhovne katarze oporaviti se necemo, a verovatno ni ne zasluzujemo.

  20. Mislim da je Antonicev stav o Koci pod uticajem njegove majke sto on I pominje na pocetku. Rankovic (‘njihov’) je bio za Jugoslaviju ali I za Srbiju u okviru nje, ne protiv Srbije. Ni Krcun, mada je streljao toliko Srba, nije bio protiv Srbije I bio je hrabar da skrese I samom Titu. To je I prepoznato I pokazalo se na njihovim sahranama pogotvo Rankovicevoj neposredno posle siptarske pobune, jer se tada videlo kakva se politika vodila na KiMu posle njegove eliminacije. Koca (‘nas’) je pljuvao po srpskom nacionalizmu dok su oko njega, u Dubrovniku, letele u vazduh kuce Srba po dalmatinskim ostrvima. Uostalom, I sam se javno odrekao srpstva I smatrao se kosmopolitom, sto u nasem slucaju uvek znaci – antiSrbinom.

  21. РЕЧ О КОЧИ ПОПОВИЋУ

    Што се пак тиче Коче Поповића (1908-1992), београдско-јосипградског
    Цинцарина, подјармљеног комунистичког и интернационалног србофоба и аустро-марксисте. Као нацифашистички колаборатер и квислинг учествовао је у току 1943. године са Милованом Ђиласом и Владимиром Велебитом у партизанским преговорима у Загребу са хрватским усташама и немачким окупаторима у име Брозовог аустро-марксистичког, кроатофилског ЦК и Врховног штаба.

    Такође, Поповић је учествовао у шпанском грађанском рату, затим се вратио у Југославију у септембру 1939. године. Са њим је била и група југословенских аустро-марксиста, комуниста-троцкиста, интернационалиста који су се „обратили Хитлеровом мајору Гестапоа с молбом да им помогне да се врате у Југославију….“ (Види: Око 150 југословенских троцкиста шпијуни од 1941 године, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, Број 10 од 1.Х.1949).
    За време покретања аустро-марксистичке тзв. буржоаско-демократске револуције у Србији у јулу 1941. године, која је била само нагли прелаз у Брозову великохрватску, интермаријумску, фабијанску, бундистичко-бољшевичку и троцкистичко-комунистичку револуцију, придружио се за извесно време аустро-марксистима Небојши Јерковићу и Данилу Лекићу.

    Из тих дана датираjу стравични комунистички злочини над српским родољубима у Србији. Да би Брозови аустромарксисти, интернационалисти, комунисти-троцкисти у Србији доказали своју верност партији, убијали су своју браћу и своје очеве. Поменули бисмо случај Богољуба Манчића из мачванског села Засавице, који је добио наредбу од Јерковића, Лекића и Поповића да убије свога рођеног оца, сеоског млинара-кулака, зато што је био отворени непријатељ аустро-марксиста и тзв. „народноослободилачке борбе“ и што је под окупацијом наставио да меље жито. Манчић је после дужег колебања и размишљања, будући да је била у питању његова глава, ако не изврши задатак старешинског кадра, који га је свесно увукао у разне друге злочине, ово и учинио. Отишао је са партијском тројком у своје село Засавицу, опколио кућу свога оца, којег је затекао на спавању и лично га убио из пиштоља, затим му одсекао главу, насолио и ставио у зобницу, однео и предао аустро-марксистичким кадровима Јерковићу, Лекићу и Поповићу. Игром случаја, приликом немачке потере Богољуб Манчић је ухваћен и спроведен у логор у Шапцу. Цео овај случај је признао и детаљно описао пред полицијским иследником у Шапцу.

    Ваља потсетити се и на Поповићев интервју из 1991. године, који је дао Дину
    Фрескобалдију за италијански лист „Венерди“, у којем дословно стоји: „На питање куда иде Југославија и да ли је ЦИА у праву кад прогнозира грађански рат у земљи, Коча Поповић одговара: ‘Ситуација је катастрофална. Сви бивши комунисти су за читав век у заостатку за Западом… Ја сам рођен у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас командују наследници четника против којих смо се борили током целог рата. Срби су остали на грађанском и културном нивоу од пре сто година! Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је праведно да наставе својим путем. Имају право да се отцепе’…“ (Види: С. А. Кочино мишљење о Србима, „Политика“, 16. јануар 1991).

    Шта рећи више о Кочи Поповићу кога и данас слави аустро-марксистички, београдски-јосипградски естеблишмент као свог славног претходника.

    На крају не упуштајући се ни у какве друге коментаре да видимо што аустро-марксисти, комунисти-интернационалисти сами кажу о Брозовим квислиншким преговорима са немачким и хрватским оружаним формацијама у Загребу 1943. године, зато бисмо цитирали чланак Пере Попиводе , који је објављен под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“ , где између осталог, стоји:

    „У марту 1943 године, током четврте офанзиве фашиста против Народно-ослободилачке Армије Југославије, Немци су изненадно и на велико чуђење бораца-партизана предложили нашој команди преговоре за примирје. Хитлеровци су добро знали да се партизани налазе у врло тешком положају и сложеној ситуацији. Партизанске јединице је везивало око пет хиљада рањеника, тифус је косио борце, Немци су затекли неспремне наше јединице. До последњег дана руководство није говорило о томе да непријатељ припрема офанзиву. Ради тога је било чудно да су Немци били иницијатори примирја. На преговоре с Немцима отишао је, у име ЦК и Врховног штаба, Титов слуга Велебит, који је после рата разобличен као енглески шпијун. Он се састао с немачком командом негде у долини реке Раме. Немци су били „великодушни“, предложили су примирје, које је Тито прихватио. Неке наше јединице су намерно прекршиле примирје и напале Немце, јер су борци почели да протествују против ма каквих преговора с непријатељем. „Тито намерава да превари Немце“, – тако је било званично објашњење које су саопштили партизанима. Но, врло брзо после тога партизани су се убедили, да су њих, а не Немце, подло обманули Тито и његови помоћници. Као резултат преговора с Немцима, главнина партизанских снага (око 25.000 људи) била је опкољена у реонима базена реке Таре и Пиве. Титовци су у томе периоду хитно упутили начелника Врховног штаба друга Арсу Јовановића да руководи војним операцијама у Словенији, а друг Сретен Жујовић био је једини члан руководства, који се категорички супростављао Титовом оперативном плану. Жујовић је предложио свој план, који су одбацили Тито, Ђилас и Ранковић. После тога Жујовић се обратио борцима прве дивизије и још у току прве ноћи успео да без губитака изведе дивизију из непријатељског обруча. Другу Жујовићу је успело да осободи део партизана, нападајући непријатеља с леђа снагама двизије. Немци су стегли обруч око основне групе партизана у долини реке Сутјеске. Наступила је паника, Ђилас се сакрио, рањеници су масовно почели да врше самоубиства. Тито и Ранковић су изабрали најсвежије јединице и, спасавајући своју кожу, успели да се пробију кроз обруч.

    До данашњег дана нико не зна како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас партизане. Препуштени од стране руководства на милост и немилост судбине партизански команданти на челу својих јединица јуришали су на фашисте и готово сви изгинули. Немци су брзо разбили партизанске јединице и почели зверски да истребљују рањенике. На том месту (2-3 кв. км.) погинуло је више од десет хиљада бораца, од којих 4.500 рањених и више од педесет народних хероја. Тако су се завршили преговри Тита и Велебита с Немцима. То су чињенице од којих се Тито не може сакрити и за које он посебно мора да одговара пред народима Југославије…“ (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).

  22. Види Србине,од свих ових дивних речи паметног писца и школованих коментатора ми сељаци заочисмо две реченице на текста:“Како сада ствари стоје,Србији ће,опет у једном тренутку затребати генерал и патриота.Ако може?“Ко санћим Латинка би Маршалу…Толико о томе

  23. Много тога сте написали.Професор и коментатори.Пуно сте прећутали.
    Ђенерала Младића бојите лијепим бојама.Хмм…Директни кривац за пад Грахова,Гламоча,Србобрана(Донјег Вакуфа),Санског Моста…Пучиста,формирао у августу војну хунту од генерала ВРС(изузев ген Милошевића).Током августа био сам у 5. батаљону СРК.У рукама држао писмо генералштаба против власти у Р. Српској.Да не би пок.Патрјарха Павла да их измири,ја би сада спавао на поду бараке у Обреновцу у неком колективном центру.Ратко Младић је у био у длаку исти као и Сташа Зајовић по питању Равногораца.Ово да се не заборави.Коча Поповић?Злочинац.Тачка.Мало или пуно?Довољно.

  24. Како то цео чланак о Кочи а да се не помене онај период када је боравио у Загребу код усташа, као део преговарачког тима?

    Писао је у свом дневнику о томе. Чак су му усташе правиле торту за рођендан и сликали га. Па се плашио да ће та слика негде да изађе…

  25. @ Blagojevic Predrag

    Cenim vasu borbu sa puskom u ruci za slobodu Srba. Ovaj tekst je bio o Koci a Mladic je usput pomenut. Niko nije rekao da je on vojni genije ali se slobodno moze reci da je rodoljub sto ni vi ne negirate. Treba se podsetiti dogadjaja ali videti I svetski kontekst a ne samo ono u domenu puskometa. Preterano je reci da je Mladic napravio vojnu huntu, to su ipak sve oficiri patriote. Mladic je bio blizak Milosevicu (koji je opet pritiskivan sa Zapada) u sukobu sa Kradzicem jer je znao da od ovoga zavisi logistika I uspeh na bojnom polju. Cinjenica je da je bilo profitera protiv kojih je on deklarativno ustao. CInjenica je da je od srednje vojne skole odgajan kao komunista, da je, kao I svi ostali, bio u onom Pokretu SK za JU ali je I cinjenica da se toga oslobodio I prevazisao I svi zajedno su uspeli da ostvare jedinstvo Srba.

    Secam se da su pomenuta mesta nesto brzo pala ali ne znam zbog cega. Ja bih takodje zamerio predugo zadrzavanje oko Zepe. Zapad (znam to) je bio spreman da prihvati osvajanje muslimanskih enklava jer nisu imale znacaj, zaokruzila bi se teritorija I njima bi bilo mnogo jednostavnije. Zbog zadrzavanja oko Zepe, vreme je isteklo I onda Zapad nije dozvolio pad Gorazda. Greska je I Karadziicevo ranije povlacenje opsade Gorazda koji samo sto nije pao, posle ‘dogovora’ u Londonu i kada su mnogi borci izginuli. Greska je (mozda) I predugo oklevanje oko Bihaca koji takodje samo sto nije pao ali je I tu ‘dozvoljeno’ vreme isteklo (zbog zamajavanja sa Karterom) pa na kraju umalo nije doslo do pada Banja Luke.

  26. Брате,хунта не значи одсуство родољубља,но властољубивост.Гдје је не смије бити.У војсци.
    Пиноче је зликовац из наше перспективе.Али,не можемо порећи да је Чиле стабилнији од Никарагве.
    Официри патриоте.Ух.Не.Децидно.Упознао многе.Пуковник Паприца,фочанска бригада,био сам на рапорту.Лезиљебовић,кукавица са менталним поремећајем.Некакав опскурни Суботић,водио борбу против „корупције„ у ВРС.Бонвиван,патио за брозом и бесплатним љетовањем у Истри.А,тек покојни Гверо.Па он нас је срамотио пред овим зликовцима са запада.Генерал Крстић,суодговоран за пад Србобрана.Повукао Зворничку бригаду,ослабио цијели бок.По директиви Милошевића.А онда у Хагу издајничка свјеодочења.Сви су имали резервну домовину,Београд,стан од 80 квадрата навише.
    Не можемо сви стати у пашалук.Неко мора остати у Зајечару,Неготину,Сокоцу,Палама,Рудом..
    Зато, КРУШЕВАЦ ПРЕСТОНИЦА !!!!

  27. Морам да се позовем на изванредни текст Небојше Катића „О разумевању текста, или шта је писац рекао“ (https://nkatic.wordpress.com/2016/01/31/o-razumevanju-teksta-ili-ta-je-pisac-hteo-da-kaze/).

    Пажљиво сам прочитао Антонићев чланак и коментаре и сматрам да овде имамо јасан пример управо тог неразумевања. Дубоко верујем да овде избија и српска црта нестрпљења препозната и описана код Светог Николаја Жичког, што ћу у наставку покушати и да аргументујем.

    Неретко људи коментаришу текст а да га нису ни прочитали већ, само на основу наслова или фотографије (линка, видеа, „твита“, итд), напишу коментар, понекад и подужи. Без имало жеље да подилазим коментаторима, верујем да је „Стање ствари“ по том питању ипак изнад интернет просека, пре свега због природе чланака који се објављују. Зато сматрам да вреди оставити коментар, ако ни због чега другог а оно бар јер је овде број „тролова“ и осталих имагинарних живуљки мањи.

    NB: Намерно не наводим имена/надимке коментатора, уз сво поштовање, јер бих желео да прикажем реч и став а не да се бавим особама.

    1) НАСЛОВ ЈЕ ПРОМЕЊЕН, ТАКО ЈЕ СВЕ ЗАПОЧЕЛО…
    ————————————————
    За почетак, мислим да је расположењу коментатора највише кумовао наслов „Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Ако се не варам, ОРИГИНАЛНИ НАСЛОВ у Искри је „Чији Коча?“
    Промењени наслов имплицира да је поента Антонићевог текста поређење Коче Поповића и Ратка Младића. Оно постоји, наравно, и битно је, али то није поента текста.

    Јер, нити су „циљна група“ Срби родољуби које треба убедити да је комунистички злочинац Коча Поповић исти као и утамничени генерал Младић. Моје мишљење је да он гађа највише другосрбијанце показујући им како њихов идол Коча, за разику од њих, није седео по салонима и чекао НВО дневнице у замену за потказивање Срба, него је за своје идеале узео и пушку у руке (што је српска црта! без обзира на цинцарско порекло). Посебно, анализа баца светло на то зашто другосрбијанштина презире револуционаре са села а обожава Кочу као „урбаног“ лика (француски, Сорбона, факултет…). ПОСЕБНО су ефектни заједљиви наводи отклона којег је Поповић имао према овима који би сада да се поносе њим, а он их је за живота презирао: ти погледи на степеницама који све говоре и сл. Он је опет овде поцепао Латинку и осталу екипу онако „на фињака“, подносећи им под нос Младића, који је ваљда због колонијалне послушности, проглашен за апсолутно зло. Одатле и Ратко у тексту, као завршни ударац и провокација, а не као централно место.

    Због свега овога имамо неколико коментатора који се баве тим поређењем као круцијалним:
    – „[…] неумесна је и Антонићева (зло) употреба Младића у неуспелом покушају прања Поповићевог мрачног лика.“
    – „[…] neumesno je poredjenje Mladica i Koce koji je u promenio svoje prezime u Francuskoj (Povic) posto ‘popo’ tamo znaci dupe“

  28. 2) ПОНЕКА КРИТИКА…
    ——————————————-
    Малобројни су критички коментари, који праве однос са претходним Антонићевим писањима и делањем, или макар полемишу:
    – „[…] можда најслабији текст аутора кога изузетно ценим.“
    – „Не бих ишао тако далеко да Антонића проглашавам црвеним. Али је у овом тексту на силу конструисао једно несрећно поређење између Поповића и Младића“
    – „Све у свему, обавештени и паметни, поштовања вредни проф. Антонић се, по мени, овог пута препустио неким другим осећањима из дубине његове душе, те је подобрано испромашивао у много чему.“
    – „Antonic ostaje jedan od vodecih analiticara drugosrbijanske politike ali ovde je omanuo.“
    – „Погрешно је третирати Кочу Поповића као патриоту, као што то чини Антонић у свом тексту.“

    3) НИЈЕ ТО ВИШЕ ТАЈ АНТОНИЋ…
    ——————————————-
    У следећој групи коментатора, неслагање (а негде и неразумевање) је догорело кратак фитиљ и време је (после пар минута) да професора дисквалификујемо:
    – „Нека је стид сваког Србина који може да искаже симпатију према било ком припаднику тог покрета.“
    – „Antonicu sti ti bi covece odjednom“

    4) ОДЕ АНТОНИЋ У ИЗДАЈНИКЕ…
    ——————————————-
    Остављам могућност да је ту и понеки „трол“ или мрзитељ Антонићевог дела, али не сумњам да је већина коментара писана ипак искрено.
    Пред нама је један текст – и оде Антонић у непријатеље! Препознасмо напречац перфидну издају аутора… Какво црно стрпљење, просуђивање човека по његовом укупном делу.
    Попила се јутарња кафа и време је да се у обрачуну иде до краја:
    – „Ауф! Не пада снег да покрије брег. […] Онолико колико Антонића волесмо због небројених текстова којима нас је знао одушевити, толико смо данас згранути да, у време масовних литија за спас српства, аутор налази потребу да нам понуди цукер-васер причу о епитому свега оног против чега Срби широм света дижу глас. […] него ће се сви његови будући текстови читати другачије.“
    – „Овај текст је, можда и подсвесно, показао политичко-генетску боју аутора. […] У овом тексту, друг професор Антонић најзад показује своју праву боју: Ц Р В Е Н У!“
    – „Али добро је, пред одлучујућу битку, учврстити се у сазнању да они за које мислисмо да су наши, нису наши него њихови. Одавно сумњам, а већ неко време сам уверен да су Антонић и Вукадиновића кукавичја јаја. Покушаће они поново да нас превеслају.“
    – „Auuuuu. sad se i potvrdilo moje misljenje o Antonicu. Nikad mi se nije svidjao ***** ***** ****, a nisam znao zasto. Sad znam, intuicija je chudo. Takvih ******* ****** je puna Srbija.“
    – „Види Србине,од свих ових дивних речи паметног писца и школованих коментатора ми сељаци заочисмо две реченице на текста:“Како сада ствари стоје,Србији ће,опет у једном тренутку затребати генерал и патриота.Ако може?“Ко санћим Латинка би Маршалу…Толико о томе“

    Дакле, од данас Антонића читамо другачије, само могу да замислим шта је писало уместо звездица ****, реченица о томе да ће нам ускоро затребати генерал и патриота је преусмерена на Латинку, он је ЦРВЕН, зверка је оставила траг на снегу, није наш него њихов.

    Мало нам је требало.

  29. СК: Браво. Поента текста је да снобовски лажни левичари, заправо пудлице банкарског империјализма, својатају једног шпанског борца који би са њима завршио по кратком поступку, Он се јесте расрбио, али сигурно није вио ушушкани чанколиз капитала.

  30. СК- џаба покушаји. Ово јесте сулодост Антонића! И ја сам свестан. те игре промене наслова- АЛИ, где свака ваша „одбрана“ пада у воду је следићи део, који нећу комесарисати, већ само цитирати:

    „Како се рат приближавао крају, мржње и освете бивало је све више. „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће“, објавио је Марко Ристић у Политици, 5. 11. 1944. (пренето овде 7), „без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић – обухвата освету, укључује освету“.

    А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем.

    И тамо и овамо имамо рат. И тамо и овамо имамо претходне масовне злочине непријатеља, имамо његово заробљавање и, потом, осветничко стрељање – без суда и без утврђивања ко је и колико крив.

    Не, немојте ми само рећи да то није исто. Јер, Коча је говорио француски и био комуниста, а Младић био официрчина и националиста?

    Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде.

    Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац. И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго.“

    Ко прати, ТЕКСТ, схвата сву морбидност, поређења- стрељања..као „дискурса“ .Нема оправдања.Тачка.

  31. Симо, г. Антонић управо тврди да је осветничко стрељање у маси злочин за који нема оправдања. Будите добри па цитирајте тачно место где аутор тврди супростно. Њему (а ни мени) едино му није јасно како људи који освуђују једног човека могу да славе другог који је сам признао да је наређивао масовн а стрељања..

  32. Можда понешто може и другачије,
    Има прича кад мајка ћерки препоручује као средство за контрацепцију андол. Па јој каже како се примењује,

    Пре кулминације ИБеа распоред је са Западом послат био да уговори исти човек. Који није знао за Оток.

    https://static.anumis.ru/global/images/photos/0155/small/988341.jpg

    Колико је проруски, колико црвен и колико наш
    Der Marschall, не мање јесте и Le commandant.
    Није више. Спектар има много боја,

    https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/70/Koča_Popović_and_Tito%2C_photo_by_Stevan_Kragujević.jpg/120px-Koča_Popović_and_Tito%2C_photo_by_Stevan_Kragujević.jpg

    Иван Петрович Павлов је, бавећи се условним и безусловним рефлексима, почетком прошлог века добио Нобелову награду.
    Покушано је добијање те награде средином истог века за сличну ствар у Југославији,

    http://pharmacologylib.ru/books/item/f00/s00/z0000005/pic/000024.jpg

  33. Благојевић Предраг,

    Ја сам потпуно сигуран да су ти официри ЈНА, који су се нашли на челу војске која треба да брани Србе, једна обична сплачина. То су обични каријеристи који су схватили да кад одеш у војну школу имаш загарантован посао и плату, и само чекаш пензију. Ту је било подједнако политичке наставе колико и војне струке. Ја нисам учествовао у рату у БиХ, али сам служио титоистичку војску и знам шта је она била. Српски официри из комунистичке ЈНА су се истицали по спремности да служе хрватског газду и да кад затреба добро пљуну на Србе. То нећеш видети ни код једног Хрвата, ни цивила, а ни војника. Само су Срби увек спремни да пљују по своме народу. Нарочито „интелектуалци“. А Коча и српски официри из ЈНА су дно дна. Врло су ретки они који су имали образ и такви су обично били брзо склоњени. Од већине тих ЈНА официра није се могло ни очекивати бог зна шта. Мене много више брине каква је садашња српска војска. Ту се понавља иста жалосна прича као и са ЈНА, само што садашњи млађахни каријеристи треба да служе глобалистичким отуђеним центрима моћи а не Савезу комуниста. Као што сам и објаснио у првом коментару то су „професионални“ војници, кондотијери. Шта то значи? То значи да су они у војсци за плату. Ако су они у војсци за плату, то значи да они нису баш спремни да погину за одбрану Срба. Највише што човек може да очекује од њих је да командују наивнима и да их шаљу у смрт. Неће они бити спремни много да учине за Србе јер ако погину – нема више плате. А они су ту због плате. Али мени није жао Срба. Срби су довели Ђинђић-Коштуницу на власт. Једна од првих ствари коју су ови „реформисти“ учинили је да укину служење војног рока. Сада више Србија нема војску и не представља реалну претњу за непријатеље. Сада више нема смисла бити против глобализма. Не само да Срби немају карактер да се супротставе непријатељима, него немају ни реалну снагу за то. И онда им не ваља Вучић. Није вас Вучић изводио на улицу 5. октобра. А није ни распуштао војску. То је све урађено пре него што је он дошао на власт.

  34. Д – МАЕСТРАЛНО
    Не рушимо професора.Није нам то намјера.Мени није.Кроз ове текстове смо се обогатили знањем,оплеменили човјекољубљем.Ја јесам.Било је и прије текстова због којих сам уздисао.И ?
    Са покојним оцем сам имао бројна неслагања.И даље ми је био отац.Нпр., Ђорђе Вукадиновић,неко га је поменуо,појма нема о бољшевичким терористима.Па је писао о томе.
    ИВАН ЛУКИЋ..потписујем.Само,не треба нам дневна политика.Аца „Србин„,је овоме недорастао.Знам поуздано.

  35. Не видим потребу да се Коча отима из моралног сепета другосбијанера. Да за те људе важи логика (он се борио а ви једете суши) они не би ни били другосбијанери Тако да је то пуцањ у празно.

    Друго, Младић није наредио никаква стрељања, за разлику од Коче, који се њима поноси. А и да јесте опет долазимо до логике, а она за његове љубитеље не важи.

    Е сад можемо дебатовати: Како се Коча борио за своју земљу кад је као и читава КПЈ био агентура друге земље, СССР?

    Било би занимљиво да је обађена његова патолошка мржња према држави која је, нажалост до пола, водила процес против деда Коче „пескара“. И да ли је ратну одштету преусмјерио у породични млин? И како је велики борац против окупатора изабран да у посланство на преговоре са усташама у Загреб?

    Питања је милион, и стварно не бих дужио. Једна дивна књига би се могла направити само логичком анализом тих сјећања комуниста из прве руке (колико год да су лагали, њихови настављачи измишљају на куб више). Како било ко може вјеровати некоме кога четници проведу кроз своју територију, и који тврди да су пар дана раније сличну групу предали Нијемцима?! Да је барем рекао „послије“ па да се котрља, овако ћошкасто, баш не иде

  36. Кога је више брига за Кочу Поповића?
    Шта је Антонић хтео са овим чланком?
    Да ли је била намера да се Ђенерал Младић прогласи за србску комунистичку официрчину и злочинца?
    Пре него је написао било коју и било какву реченицу о Ђенералу Младићу могао је да пита било кога његовог војника шта мислио њему.
    Овако, ******* ***** непримерено и врло зачуђујуће!?

  37. Кобајаши

    Уредниче, бар објасните читаоцима да испод звездица нису псовке!

  38. Интересантан чланак, богато докумантован, са смелим поређењем два човека који су се борили у потпуно другачијим временима и са сасвим различитим медијским покрићем. Један је иза себе имао све победнике 2 Св рата. Други је морао да се крије јер није био довољно подржан ни од својих.

    38 коментара ? Супер чланак !

  39. @СК… Поштовани, у вашем коментару у два чина, састављеном углавном од „цитата“ других коменатора (исечених на начин да неумитно „потврђују“ ваш став), ви сте си дали за право да устврдите како је лавина критика упућених на Антонићев рачун вероватно узрокована или неразумевањем текста или коментарисањем само на основу прочитаног наслова, а себе сте самоваспоставили као обер Милана Тарота, који ће сваком коментатору, што понаособ, што у групној терапији, у зависности од тежине случаја ваљда, да објасни у коју психо групу спада и какав лекић да попије. Ето, довољно је пресећи шпил и одма’ се зна и кад се кафица попила, и која фреквенција зуји међ’ ушима сваког од нас непросветљених, којима треба Катићево из инстант-кесице упутство за читање текста, јер га другачије не би разумели. Једино још нисте до’акали звездицама, па не знате шта пише испод њих, али ипак „можете да замислите“, а то је, по вама, а и војводи Воји, је л’ те, исто што и знање.
    Не ваља вам работа. Ако сте другима при’евтали незнање, па им се може и опростити, вама, као зналцу, не може се узвратити на исти начин, јер заслепљујуће јефтину перфидност, која зрачи из ваших „дијагноза“, видео би и Филип Вишњић. И да не буде забуне, Антонића, и сваког другог аутора, читаћемо онако како нам је ћеиф, јер то цена цвркута за цело село, а не како је намислио самозвани процењивач квалитета неке странице и процента тролова и живуљака који је посећују.
    Мало вам је требало.

  40. А где је то Младић стрељао заробљенике?

  41. @ dulebg

    Tako nesto ni Haski tribunal nije izjavio ali neko gore jeste. Ne znam kako da nazovem takvu pojavu posto mi se – autosovinizam, mazohizam ili moronizam cine neadekvatnim izrazima.

  42. Стрељања ? Ђенерал чист као суза. Салапура и Беара.То су адресе.
    Не више од 2.000.Пола у пробоју и због освете.Многи не знају да је група од више стотина
    Сребреничана на путу према Сарајеву брутално заклала Србина,чувара водовода код Хан Пијеска.
    Толико о „геноциду„.

  43. Ја сам прочитао известан број Антонићевих текстова и запазио одређене ствари које се понављају. Прво, Антонић верује у вредност парламентарне демократије, и то догматски. За мене је то његово веровање проблематично. Друго, он верује да код Срба постоји нека природна, такорећи урођена инклинација ка демократији. То је екстремно проблематично веровање. Мислим да би се подједнако ваљано могла доказати теза да Срби имају одбојност ка демократији. Сво то прихватање вођа и лидера говори да они немају много интересовања за политику и да врло радо то препуштају неком ауторитету. Срби воле диктаторе и ауторитете, једино што немају среће да нађу неког који би тај посао радио одговорно и рационално. Ако се и појави неко такав Срби предност дају вештом демагогу. Треће, Антонић инсистира на патриотизму српског народа и покушава да пронађе неку нит која везује Србе и чини их заједницом. У реалности се српска заједница распада, постоји драматичан недостатак идентитета који аутоматски доводи до пропасти заједнице. Ако је патриотизам некада, у прошлости, постојао, сада га више нема, у сваком случају не довољно да би Срби чинили функционалну заједницу. У корист Срба износим мишљење да се ни друге, много веће и моћније заједнице, нису прославиле у борби против глобализма.

    Једино што сасвим сигурно не могу да оспорим Антонићу је добра намера. А добра намера ипак има неку вредност. Свакако није могуће изједначити Антонића са Јовом Бакићем који је сасвим очигледно злонамеран. Због те добре намере и читам Антонићеве текстове. Зато препоручујем извесну уздржаност у етикетирању Антонића која је испољена поводом овог текста.

  44. „Ја сам потпуно сигуран да су ти официри ЈНА, који су се нашли на челу војске која треба да брани Србе, једна обична сплачина. “
    Уважени господине Свезнајући, велики Стратегу и Тактичару, мудри Војсковођо и храбри војниче, заиста нам је жао што нисмо Тебе имали на челу Војске коју би Ти повео у Победоносни рат за спас српства и Србије. Јер, са Тобом би све било апсолутно извесно.

  45. @ Blagojevic Predrag

    Interesantno je da je Beara bio ‘demokratski’ eksponent u BiH I Djindjicev pulen po principu ‘I mi konja za trku imamo a, ako treba, mozemo I vola da okrecemo’. U medjuvremenu sam razmisljao o gore pomenutom adekvatnom izrazu I poznavajuci nas mentalitet, najblizi izraz bi od prilike bio – prose/*vanjizam©…
    PS. Bez ljutnje, ako se napravi jedan razmak posle znakova interpunkcije (npr. tacka, zarez…), tekst ne samo da deluje vise estetski, vec se lakse I cita :-).

Оставите коментар