Законоправило граматике у свим језицима за које знам гласи: лично име у изведеницама не мења основу. Осим ако је у питању србско име, Срб, пише коментатор „Евсевије“
Биљана Ковачевић
Биљана Ковачевић: Србски или српски језик?
Уместо да живим понашањем покажемо да је бити Србин честита улога коју нам је наменио Бог, ми ружимо све редом, доказујући како вредимо само због једног: нормом утврђеног неправилног облика присвојног придева „србски“
Биљана Ковачевић: Олуја и светло
У дугачкој колони погурени седе, престали да мисле, дишу, плитко ‒ па дубоко, између ребара стењу, држе песницу скупљену да се око не затвори и медвед из шуме не утекне, а неће медвед, он је питома животиња
Биљана Ковачевић: Чија је дубровачка књижевност?
Не може аутентичност дубровачке књижевности да утврди онај који унапред зна како она мора бити хрватска. Дубровачка књижевност би морала бити српска јер тако су говорили они који су је створили
Биљана Ковачевић: Зејтинлик
Можда је од свих туриста у Солуну ученица која није могла да умири свој смех на војничком гробљу изрекла оно што сви ћутимо: бити у оделу српског војника слама наш оклоп до прснућа, а онда се чудом поново рађамо
Биљана Ковачевић: Умор и косовски крст
Када сам у аутобусу слушала Химну Светом Сави, коју је певало дете коме српски језик није матерњи, преовладала je радост. Зато ми се чини да је умор – упркос снази која се на тренутке угаси – недопустив
Биљана Ковачевић: Олујни филм Милоша Радуновића
Публика је без речи пошла из сале. Можда је та тишина једина истина о филму ‒ да је Олују немогуће приказати, али да се то мора, да нас ова земља ‒ једном ‒ не би прогутала