1.
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани,
што пијани што поклани.
Срби леже поред друма
из глава им ниче шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

Петар Пајић (6. октобар 1935 – 2. август 2017)

2.
Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.
Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

3.
Србин само из ината
секирчетом млатне брата.
Док на гобље брат се сели
Србин сав се сневесели.
Празно му у родној кући
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
и досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку – обеси се.

4.
Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.
Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете,
пошли Срби да се свете.

5.
Из детињства видим слику:
лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А у кући сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

6.
Јесен касна, зима близу,
по тавану миши гризу.
Гавран стреса црна крила,
ограда се искривила.
Сиво небо, сиво поље,
вук у тору јагње коље.
Изнад кућног прага змија
реп уз главу у круг свија.
Док се мрак за видик хвата
Живим себи из ината.

7.
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо, небеснице.
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија
под земљом цела земља Србија.

Песма „Србија“ Петрa Пајићa била је спорна због стиха „Србија је на робији“ и објављена је 2003, двадесет година после настанка 

Опрема: Стање ствари

(Адлигат)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Петар Пајић, Србија, поезија