Шаљива сторија о једној фобији. Из пера писца, обалног књижара и издавача
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Увидом у списак необичних фобија које све постоје, човјеку је заиста драго да нема страх од, рецимо, кише (омброфобија), од шишања (тонзурофобија), од броја четири (тетрафобија) или од усисивача (зуигерфобија).
Откако сам као петогодишњак одгледао филм Стивена Спилберга „Раље” (или: „Ајкула”, „Jaws”, из 1975), ни данас не пливам у дубоко, а откако сам преживио катастрофални земљотрес на Приморју (1979), умијем да извагам сваки пут кад затресе – колико је степени било по Меркалију. У вријеме оно, прије короне, у београдском Клубу „Цароставник” одржао сам предавање на тему „Бити Бокељ, данас” и у једном тренутку застао. Драги моји – рекао сам – ако сте осјетили ово подрхтавање тла које је проузоровао пролазак трамваја, знајте да је то био земљотрес јачине три степена по Меркалијевој скали!
Вриједи ли подвлачити како с разлогом имам фобију од земљотреса?
Колико људи, толико и страхова. Олфактрофоб се страши мириса, симетрофоба је страх од симетрије, а артофоба плаши власништво…
Ма колико трагао за називом фобије од урушавања пода под тежином књига, нисам нашао одговарајући назив. Безуспјешно сам чак покушавао да изведем име од појмова: под, тежина књига и урушавање, али је дефиницију компликовало то што се под, ако је у приземљу, не може урушити под тежином књига. Важно је за ову сторију о необичној фобији казати како ја не живим у приземљу.
И сад,
Да нисам једини који каткада не може да заспи све вагајући оком по стану књиге које нон-стоп пристижу племенитом садржином кад и тежином – установио сам прочитавши да је чувени Умберто Еко у једном интервјуу рекао гдје је пола књига морао да пресели у другу кућу све из страха да му се под у првој не уруши.
Библиотека 1, детаљ (Фото: Н. М.)
Када сам сазнао да на свијету нисам једини са фобијом од урушавања пода под тежином књига, није ми постало лакше, напротив, схватио сам да нисам једини који мјерка каква укоричења да посложи у полице од пода до плафона уза носеће зидове, а каква у дупке пуне полице по средини стана са ништавним упорама преградних зидова из стана испод.
Почео сам да на кафу и пиће позивам све комшије који су били живи када се зграда пуна жељеза подизала иза земљотреса, и они су сви одмахивали рукама, без бриге, ово су зграде „Првоборца”, рађене су за војску, могу да издрже 9 степени Меркалија. Можда могу, мислио сам, али када у уској и загушеној улици херцегновске Топле 2 стане да брунда у леру мијешалица за бетон која је кренула да гради Топлу 3, цијела зграда резонира и вибрира као да је од картона.
Постао сам временом фрик на Фејсбуку. Препадам Виолету Бабић и остале пријатеље из цеха, питањем: На ком вам се спрату налази ваша библиотека? – увијек када на фотографијама опазим библиотеку која одокативно тежи тоне, и пријети да спршти све станаре који живе испод.
Занимљиво, моје је фобично истраживање показало како се замашније приватне библиотеке никад не налазе у приземљу. Увијек су оне на неком од спратова. Тако је и код Виолете Бабић. Она се распитала код статичара, па је сада са свим својим тонама мирна изнад глава свих београдских комшија.
Херцегновски пак комшија изнад мене Томо – бокешки је рибар, и од њега не страхујем, али зато не бих желио да одозго дођем ја у походе комшији Веселину, што живи испод, јер има дивну фамилију. Вриједи ли рећи да на моју фобију од урушавања пода под тежином књига није утицало то што су и Томо и Веселин обишли стан и рекли да је све океј (зато што је зграду радио „Првоборац”). Моја је супруга једва дочекала да чује како се наша библиотека може да допуњава неограничено, па је у полице у кухињи, ионако пуне кулинарских наслова, убацила повелико либро са 65. Београдског сајма књига, гдје је код антиквара уловила „Кухарицу далматинских госпођа”. А само бокешких кувара по којима моја Београђанка прави густозне делиције имамо за три стропоштавања пода. Лако је мојој Викторији када је тек книдофобкиња (нека због ове родне равноправности сеире политичке феминисткиње), лепидоптерофобкиња и мелисорофобкиња: страхује од убода инсеката, лептира и пчела.
У мору писаца и познатих кога да издвојим а да има везе с темом… Била нам је у стану Светлана Градинац, један од оснивача Музеја књига и путовања Адлигат, чији сам и ја члан, са сестром Миљом, која је архитекта. Миља је рекла да је сваки стамбени квадратни метар пројектован да издржи тежину концертног клавира. Да није било љето и да куцањем чашама нисмо прешли на књижевне теме, можда би још и више унутар стана с погледом на море остао да лебди страх од урушавања пода.
Јер на појединим мјестима стоје и по два концертна клавира, један изнад другог.
У књигама.
Шта каже струка?
Под се може урушити приликом земљотреса уколико се уруши неки од носећих зидова испод. Под трпи гравитациона оптерећења, тј. оптерећења од сопствене тежине и корисна оптерећења, која могу бити и од књига.
У свим правилницима за архиве и библиотеке дефинисана су велика корисна оптерећења, према Bab-у 600 kg/m2, prema Еurocod-у 700 kg/m2. За стамбени простор ради се о 150 kg/m2.
Хипотетичка опасност зависи од позиција које су оптерећене књигама, и од положаја: да ли је оптерећена средина или уз носећи зид, а ако је плоча крстаста – средина је екстремно најнеповољнији положај.
Библиотека 1, детаљ (Фото: Н. М.)
Куће за књиге
Свашта чују уши које воле да слушају само о књигама.
Сваки издавач с амбицијом у почетку има лагер који може да стане у стан или у подрум. Кад почне да расте, издавачка кућа мора да изнајми магацин, или да га сагради. Велике издавачке куће имају хангарски простор за смјештај лагера.
Свака класична књижара, а није их остало много, такође једном мора да прерасте димензије простора у коме се налази. Књижара мора да је у центру, гдје је простор увијек скуп, па се апотекарски води рачуна о величини закупљеног простора и количини књига које у тај просто могу да стану. Неријетко класична књижара постаје и издавачка кућа, када већ почиње да вреба простор за лагеровање тиража.
Људи који тргују антикварном књигом су посебна врста оних којима је – осим државе што за вратом дише стално – тежина и запремина робе највећи терет. И на нашим просторима има антиквара који су умјесто магацина саградили куће за књиге. Од подрума до крова, само за књиге. Осим што сам чуо за такве просторе, ја их нисам видио, али желим да вјерујем да су им плоче ојачане. Трговина књигом је трговина оловом.
Од времена Ивице и Марице постоје чудаци и чудакиње, који саграде куће са само једном сврхом. Има руских тајкуна, рецимо, који су женама саградили куће – само за бунде.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Uz dužno poštovanje i znatne simpatije, nisu vremena za lart pour lart.
Обично уживам у Маловићевим писанијама. Овога пута је мало подбацио што му се да опростити.
Него, друго нешто хтедох рећи. Значај књига и читања је веома прецењен. У хиперподукцији издања и наслова велика већина је безвредна, па и штетна души која иште спасења. “Знање надима а љубав изграђује” – упозори Апостол. Маловић је књижар и издавач па је разумљиво да жели да сви имамо пуне станове књига. И да читамо. Наравно, и да купујемо књиге. И сам сам некада био жртва те пропаганде. Но, када се уз Божију помоћ дозвах, прикупих у гајбице и однех у котларницу све што се могло подвести под јерес, богохуљење, испразна маштања или просто таштину, и запалих. Није то било због фобије, о којој Маловић пише, него зато што ничем корисном нису могле послужити.
И још нешто хтедох рећи – књиге могу да буду и опасне. Нпр. знам човека који је читао једну књигу и поверовао да је све баш онако како у њој пише. У питању је “Протестантска етика и дух капитализма” од Макса Вебера. И сад би он због тога да мења свест код Срба. Замислимо да којим случајем такав дође на власт – то би било катастрофа!
“Ипак, и глув ко је – чује, и слијеп види да се поново, као у Горском вијенцу, одродило плахо и лакомо, те да Срби, од врха, преко тзв. позиција по дубини, до самог дна, шизофрено хоће у Европу, иако воле Русију. Не може то, не иде, јер нису Европа и Русија чланови истог скупа“. Ово је реченица Николе Маловића из разговора „Проблем колонијаног ропствау Црној Гори не рјешава се на изборима“, који је објављен и на Стању ствари. У том разговору је исказана најкраћа, али најбоља дијагноза одговорности површног гласача, његова политичка (не)свест. Хвала Николи Маловићу. Прочитах његов осврт на техничко питање тежине књига, које је корисно кљигољупцима, али које може да иритира оне који тешко налазе гаражно место. Нема проблема, јер се планирају подземне гараже и поред Народне библиотеке у Београду. Једна књига као што је „ Охридски пролог“ није тежа од 1. 5 kg, а аутомобил Опел са више од 1500 kg je хиљаду пута тежи. Нека се нађе место за књигу у стану, која ће да се чита, а не само за уџбенике!
Nikola je uvek osvezavajuci . Licno imam nekoliko phobias, sa kojima sam navikla da zivim ,prosto bi mi nedostajale da me napuste.U vezi knjiga ,broj knjiga postaje velika briga ako neko treba da se seli daleko, velika svota je u pitanju da otputje na drugi kraj sveta, sta poslati,sta pokloniti. Visoke police sa knjigama,mogu biti opasne na primer ako neko sakrije kutiju cigareta na visoku policu. Popeti se dva metra na brzinu ( dok niko nije kuci,jer si svima razglasijo da ne pusis) .Nikako ne sakrivati novac, medju knjige ako zaboravis gde ,muka pronaci. Svojevremeno sam videla ispred jedne velike knjizare izneli ispred knjige Bill Clinton za 50 centi. Znaci gluposti nikoga ne interesuju. Mnoge moje prijateljice poseduju kuvare iz celoga sveta recepte,sa puno slika ,na stotine ,vecina ih retko ili nikada ne kuva.