Шта мислиш, како је мени, жељном слободе, љубави и живота, да сапет твојим постојањем, гледам те ту, још увек сасвим правог и усправљеног преда мном?

Насловница књиге Срђана Воларевића Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине (2012)

У немилом загрљају принуде, устајао је из кревета опрезно, невољно, мрзовољно. С прхким призорима јутра пожелео је да се пробуди негде другде, далеко од своје улице, од свог стана, далеко од свог Сплита, од питомог, сунчаног, лепог, отвореног, срдачног, дружељубивог Сплита, далеко од тог јадранског бисера још од времена римског императора Диоклецијана – што даље од незлобивих, веселих, гласних, непосредних, тако живахних Сплићана. Прикован за кревет том жељом, уз горко сазнање да је ипак будан, без мисли, тупог погледа, отежале главе, обамрлих удова, успорених и тромих кретњи допустио је ласцивној навици да га усправи, одведе до купатила, умије и обрије, скине пиџаму и одене за дан.

Пред њим се, у свој својој велелепности, издашан као презрела смоква, простирао дан у коме он није имао шта да тражи.

Касно синоћ чуо се са сином Угљешом који је на студијама у Београду. Неким чудом син је успео да добије везу и, све у страху да ће се разговор прекинути, само што му је стално понављао у ужарену слушалицу: „И ти и мате, бјежите, шта чекате!?“

Обрадовао му се што је, с братом Гојком, безбедан, далеко од ове помаме и беса и мржње који су силом стихије провалили на питоме сплитске улице и заразно овладали људима, давши им лик руље. Све хотећи да га још више не узнемири, није могао да му одговори: „Да куд би, кад је Сплит мој град. Нарочито сада, откако сам умировљен, када се моја будућност сузила на мој стан и праћење твојих и Гојкових корака. И куд бих ја од ова четири зида, кад су у њима похрањене све наше тајне, сви наши животи. А и када бих некуд отишао, у најмању руку то би било као да остављам самог себе…  Да осванем негдје другдје, у сасвим туђем окружењу, са студеном зебњом чинило би ми се да сам силом фантазије сачинио и тебе и Гојка и мајку вам Анку – а да за себе не знам ни ко сам ни одакле сам. И какав бих ја то човјек био да се лишавам чувстава која ће ме поново опијати и носити до мени драгих сплитских улица…   блиставих по сунцу, зацакљених по киши, срезаних у бури…  И ко ће разумијети да сам посијан на сваком сплитском кантуну и портуну, од Бачвица и колодвора, дуж риве, све у врх Марјана…  до самог неба“.

А тако, уз исту бојазан, као што му у ранијим разговорима ни зуцнуо о томе није, ни сада није могао да га успокојавајуће смири рекавши како ето већ две ноћи не бацају се камењем на шкуре, комшије не ударају ногом о врата стана, не остављају измет, мокраћу, испљувке и чикове на прагу и вратима, телефоном не прете да ће заклати и њега и жену му, нити Политику пале на прагу – само што код улазних врата упорно стоји у зид дубоко урезан крстић, поред прекидача за звонце, тек да не заборави да је „обиљежен за одстрел“.

Тако му је далеко од сваке помисли било да Угљеши игда повери на каквим му је мукама мајка, још од коловоза 90. И како би могао да га трује гласовима о томе да колегице с њом на послу више и не говоре, с њом се не поздрављају, пљују је иза леђа…  „послије толико заједничких година“…  од васпитачице деградирали су је у чистачицу, њу, са дипломом више медицинске – исто као да је кужна, само зато што је удата за мене, а да не помиње онај нацистички захтијев са потпис лојалности. У спизу не смије да иде, да је не би вријеђали и бештимали…   Како да му броји и ниже мајчине сузе над свим тим понижењима, па и по аутобусима, где стално упадају неке непознате униформисане особе, у бесној хитњи да све претресу, легитимишу и пронађу Србе и Српкиње; или како улицама свакодневно марширају неке непознате униформе; а да се и не осврће на то како су им сви окренули леђа, њима, њиховој кући, отвореној од јутра до сутра, за све. А ту су и њене пилуле за смирење, с којима устаје и леже; откако се све у Сплиту изокренуло, она само што ћути и плаче, и тек понекад себи прошапће, у страху да јој ко не украде то сазнање: „Док је мени моја два тића, не може ми нико ништа“. И смири се. А барба Од Шквера, барба Анте, барба Фране, одједном су нестали…  нетрагом… И они други, што су тек у трећи дан навраћали…

Једино што му је понављао, упорно, као молитву којом призива наду и пут до смирености, за њега и себе, не нарушивши мир и обећања тих речи: „И магаре реве, па одреве – издураћу. Свашта жив човјек море издурати“.

А знао је, онако, бистре свести и разговетне воље, да тиме само што себе обмањује, наводи се да верује у оно што прскоси збиљи. Да би то оснажио посегнуо је, чак, за сећањима о делању свог оца Петра у ОРЈУНИ када се у југословенствујушћем заносу, из имотског краја, за навек населио у Сплиту, на само поприште тог плодног уверења и када је ова данашња бујица нетрпељивости и мржње бивала искључена и као најцрња прогноза. Тај слатки и смирујући ток сећања није могло да му замути ни то што су следбенике тог заноса у последњем рату проналазили међу четницима који су, о чуда невиђеног, носили жиг непријатеља Југославије. Добро је памтио, у ОРЈУНИ, испред свих, као јемци ваљаности тог заноса, те страсти, усправљале су се најугледније, најимућније, најчеститије обитељи, од Роца па све до Тартаља.

Донекле ублажене стрепње то је он, с прикривеном доследношћу, тражио упориште и оправдање за немоћ да окрене леђа свему и, тако похаран и разодевен, отисне се у непознато сутра, на сасвим незнаном тлу. Пред својом самоћом, па све и да је хтео, није могао да сакрије: волео је Сплит, дубоко, непобитно. Скроз њиме прожет, и без великог труда свуда је могао да пронађе потврду тог свог чувства, моћног као сила која се не цењка и не преговара.

И како му се чинило, откако су у стану под опсадом делатника мржње, да су полако почели Анка и он да једно друго избегавају, као да се туђе, да све мање разговарају, ни телевизију заједно не гледају, па је и не укључују, нити се расправљају због ципела у ходнику, или шпорких пијата или длачица у кади, а када се саставе само што седе и ћуте, стиснути својом муком и оним тихим, подмуклим а никако сроченим питањем: „Шта ће с нама бити?“

Или како има више од годину дана да су се  видели последњи пут, пре Гојковог пута у Америку, да од тог доба кад се погледа у огледало више не види себе, но једног збораног, старог, оронулог, испрепаданог човјека, каква му је и мајка…

Ни то није могао, није се усуђивао да повери сину Угљеши, као ни оно што је често себи понављао: „Ником ништа ја нажао нисам учинио. Ником ништа не дугујем. Нема ко на мене упрети прстом. Не знам зашто бих дрхтао над својим животом, у овом лудилу“.

То семе смирености, међутим, бејаше бачено у пустош, исту ону која га је испуњавала и око њега се ширила и овог јутра, док је на нитима навике, сасвим одсутно скувао себи каву и сео за сто. Та подмитљива, та лака и јефтина рука његових дана, после испијања каве требало је да га, слободног од мисли, одведе до Грипа, где је у једној оштарији допуњавао своју мировину – за Угљешине и Гојкове студије, иако је у својој банци имао приличну уштеђевину. Гостионичар га је узео, јер није желео поред себе фуреште, и ни једном га није питао за порекло. Једини услов био је да не „дувани“.

А онда се кроз глуву тишину стана реско проломила звоњава са врата, дуго, врло дуго. Када их је отворио, пред њим се нашао Тонко Гудељ, син његовог колеге Креше, из банке, коме је он, као виши правни референт, био претпостављени, али и кога је, преко својих веза, био запослио. Како је Тонко стајао између двојице, приближних година, још више је с њега, гологлавог, сијала нова, незнана униформа, са ознакама које су припадале неком виртуелном поретку. Као саливена Тонку је, уз опору чврстину, истицала стас и прве трагове мужевности, давши му достојанственост и озбиљност. Прави војник – али које војске?

Није могао да му се не обрадује.

„Хајде, уђи, уђите, комодајте се. Ајмо се напити. Цезара, шток, векију или виски? Рано је за беванду“, живнуо, сав разгаљен, позивао га је у стан, заједно са пратиоцима.

„Не можемо. Морате поћи с нама“, хладно је одбио ма какву присност. „По дојави, чека вас мали разговор“, и даље је службено, мргодно отсецао. „Нисте ухићени, само мали разговор“, неумољива је била Тонкова одбојност.

Не хотећи да види дубоку Тонкову уживљеност у улогу коју му је налагала та униформа, он је мислио да се то Тонко због оне двојице суздржава, због чега се није ни руковао, да не заборавља него потискује то што га је свуда водао са својим синовима и да ће, у погодном тренутку, он поново бити онај који је обожавао фритуле стрине Анке и умео прилећи код њих – јер нико нема тако удобне штрамце и мекане куверте. А што се тиче тог „малог разговора“, он се једини пут у свом веку нашао пред законом када је на суду, у Сплиту, вештачио у случају Јосе Прча, из Сутомора, који је нешто петљао са меницама и барираним чековима. Из једног тихог, повученог, уједначеног и благо сненог тока живота никад се нигде и ни у чему није суочио са законом. Његова савест је мировала.

Тако уљуљкан препустио се, допустивши да га везаног лисицама спроведу у комби и повезу. А ту, металном мрежом одвојен од кабине, без седишта, усред оштрог воња људске мокраће, с траговима усирене крви на поду и зидовима, осетио је како га полако обузима нека поткожна ватра – као грозница од нагло повишене температуре. Нашао се на попришту нечијег страдања. Ухваћен у мрежу тог минулог догађаја, хтеде да викне, шта год стигне да удара и ногама и рукама, да се отме и провали, напоље, и отисне што даље од тих трагова, од те јаме прскане крвљу – како му се чинило.

Пресеченог даха, док му је тукло у слепоочницама, унезвереним погледом тражио је и најмањи ослонац у том свом  батргању. А онда, као спас и смирај, кроз металне решетке угледа Тонков затиљак, са ауром јесењег сунчаног дана. Па се сети како је и њега и своју децу много пута водио код брице барбе Мариа који је једини у Сплиту имао дрвеног коња за шишање деце. Заведен благошћу овог сећања, он се умири и препусти дрмусању и неудобном седењу на металном поду комбија.

Ускоро су стали. Врата су застругала, а он је, закорачивши у блештаву светлост Сплита, погледом узео да тражи Тонка. Окружен непознатим лицима није га нашао.

„Није то ништа, само мали, информативни разговор“, мрљао је по свести, постиђен привођењем, нем, оборене главе, док су га уводили у онижу зграду.

О власти он никад није мислио као о једном нужном инструменту заједничког живота, па тако и о њој следственом налогу за одржавање опћег реда и мира. У ретким размишљањима и још ређим разговорима, он је власт описивао као најболнији и најласцивнији људски порок с којим се не ваља ни шалити нити га ваља за збиљу узимати. Увијек се извуче дебљи крај. Осим без слободе, у затвору, не постоји право које ће одобрити управу једног човека над другим, па ни у болести или на самрти. И ако човјек посеже за влашћу, не чини он то због оног другог, већ због самог себе, иако испашта онај други. Најпосле би само лаконски закључио: „Власт је власт“, и ту би се завршила сва његова расуђивања о томе, како је себи препоручивао да се не пача у та посла.

Тако је и сада, не хотећи да изазива, стиснутих рамена, повијене главе, све као да се крије од самог себе, допуштао да га воде, као да ће остати по страни.

У једном од ходника пред њим су се отворила сива врата а заваљен за простим канцеларијским столом, у истој оној униформи у којој је видео и Тонка, дочека га нешто старији човек, осорним гласом: „А ти ли си та тићица. Ти нам, дакле, правиш проблеме. Ајде, ајде, уђи. Ми не уједамо, гарантовано“.

Ћутати, ћутати и одговарати једино на директна питања, са што мање речи – како се немо измирио са својим положајем, бубњало је у његовој свести, пред овим извршиоцем њему незнане власти.

„И не помишљај да ћеш ишта преда мном утајити. Све се зна, липи мој ћедо“, киптала је осорност за столом.

А он је, оборене главе, као ухваћен на делу, и даље са стидом, сузбијао и помисао да ишта каже.

„Пиши тамо!“ преливао се осорни глас ка суседном столу. А онда крену да испитује њега, укипљеног, увучене главе у рамена: „Име, презиме и име оца!“

„Предраг, Петров, Ушљебрка“, утишано али довољно разговетно је одговарао, као и на следећа питања. „По занимању од недавно умировљени правник, са станом у Улици Руђера Бошковића, број 10. Рођен 1929. године, у Сплиту…“, тутњала је и одзвањала велика, сива писаћа машина. У то су се врата нагло отворила и једнаком униформом одевено лице бесно ступи међу њих. Дође до оног за машином, брзим покретом извуче хартију с ваљка, исцепа је, згужва у грудву и баци на сто оном који је испитивао: „За Госпу Сињску и муке Исусове, ки да ниси чуја, тисућу пута! Не типкај податке док не утврдиш кривњу. Кривњу!!! Разумиш ти мене. Ма да ти је ухићеник и сам Рашковић!“

Предрага обли хладан зној, а овај, како истресе ову своју заповест, изађе једнако бучно и хитро, у даху дрекнувши: „Јесмо ли за демокрацију или нисмо!“

Око Предрага било се саставило бунило, не допустивши му да сувисло прати шта га питају, шта говори, куда гледа и на шта помишља.

„Ово није мали разговор!“, зазвони у његовој свести.

Њиме сасвим овлада пометња, и она трунка присебости, потекла од тога да је недужан и да га Тонко не би доводио да га терети кривња, бејаше се изгубила у ковитлању његове сужене свести. Једино разговетно осећао је како му се зноје пазуси, леђа, врат. А из неке магловите даљине до њега су, као оштре шкурије буре, допирале речи: „Непријатељ младе хрватске демокрације…“ Па као ехо, са још више жестине: „Шпијунираш за окупаторску Југославенску армију…“ И још оштрије, још леденије: „Дојављујеш стожеру у Београд…“ И једнако ледено: „Као србокомунистићког дочасника уза зид – стрељати…   по кратком поступку – стрељати…“

Док су га одводили, даље, кроз затворен сплет сивих ходника, до сивих, тешких металних врата, болно му је парало уши: „Агент србијанске Удбе…  под нож, нож…   присегнути непријатељ хрватског народа…   агресор на светој хрватској земљи…“

Када су се за њим потмуло залупила масивна метална врата, из пометње, бунила, болних увреда и понижавајућих оптужби, једино разговетно учини му се да у том трену за њ престаје ток времена; да ту, на голом бетону ћелије два са два и по, без ичег, с високим, малим финестрином, при стропу, за њега престају да постоје и дани и ноћи, да је сасвим откинут од својих синова, од своје жене, пријатеља… од својих сећања, од Сплита. Из њега, смлављеног маљем тог сазнања, није се могла узвинути ни једна мисао, ни трептај осећања а камоли наговештај воље. Иза врата, непробојних и необоривих, остало је све, а овде, уза њ, сличном прхкој магли и лелујавом прамењу дима, као сенка и одјек његових распршених трагова живота, својим тамним засторима слободно се размахивало очајање. Тако истављене душе био се невољан, обамро, са свом својом снагом зрелог човека, скљокао у угао ћелије, склупчао, нем, утрнуо.

Састављеног с бетоном и зидовима у углу, уз нечујну смену дана у сумрак и ноћ, нису га усправљали ни глад, ни жеђ, ни сан, ни умор. Препуштен стихији безвољности, само је тихо, испрекидано од себе откидао уздахе, обгрливши колена, празног погледа. А када је мрак ћелије почео да се прелива у њ, врата зациликаше и на њ се истресе бес лица са светлости: „Ван!“

„Власт, да би очувала свој углед и мњење о својој недодирљивости, мора да прибегава триковима – а један од најчешћих је, уз понижавање, строгост, зарад своје умишљене важности“, тргну се из обамрлости, живну Предраг на ову заповест. Ипак није овде бачен, као на сметилиште и, одмах потом, помисли: „Анка. Шта ли је с њом? Само да остане присебна, онако истањених нерава. Хоће ли отићи до сестре у Трогир? Брзо ће ме пустити. Не постоји ни један разуман разлог да би ме држали затвореног“.

С тим мислима отрежњен од бунила покорно је изашао у ходник, све жмиркајући под оштром светлошћу голе жаруље.

„Лицем уза зид! Руке горе!“, кључао је бес у овим наредбама, из Предрагу сад већ познате униформе.

И само што је подигао руке, с десне слабине сустиже га снажан, туп, дубок ударац и целим његовим телом проломи се разоран бол. Он се пови, згрчи, крену да се опружи по поду, а овај из униформе, поново огласи врење свог беса: „Руке горе!“

Онда су ударци овог униформисаног једнаком жестином наставили да падају по Предраговим слабинама, као ударци секире по трулом стаблу које треба оборити. Униформисани је убрзано дисао, умарао се и знојио, а Предраг се савијао, са светлацима у видном пољу, губио ваздух и усправљао из мутних дубина бола и мучнине. Није се питао зашто га овај удара тако крвнички, зашто се иживљава над њим као побеснела звер – напросто, подразумевао је да је то тако природно, да је то, штавише, неодвојиви део личности овог батинаша, а да је њему, под том тортуром, преостало само да трпи. Зато се упињао да ни гласа од себе не да,  и у ћутњи да угуши ма какав знак бола. Делимично то му је и успевало, па би само јекнуо и извио се под сваким ударцем, а онда се срушио, у спасоносни загрљај изгубљене свести.

„Дижи се, мајку ти ћетнићку!“, пенио се бес униформисаног. „Тко ти је допустио да легнеш!?“

Из дубине ходника тада су отсечним кораком дотрчала још двојица, с палицама у рукама. И не заустављајући замах ногу, као да ће газити по сметлишту, стадоше да га шутирају, по прсима, стомаку, бутинама, леђима, глави. Његово уточиште у несталој свести се истопило, и он је рукама, смотаним око главе, склањао лице пред бујицом овог беса.

„Устај, смраду ћетнићки!!!“, урлао је глас изнад њега.

Крајичком угрожене свести и отвореног ока, састављен с бетоном и болом, видео је тројицу, с безбол палицама, како га држе у својој власти – видео је да, без икаквих обзира, слободни, располажу његовим животом. Из тока саме рефлексне радње, сину му сва погубност те мреже у коју су га сапеле ове униформе, и покуша да устане, као да ће се тиме одупрети тој стихији слободе. Међутим, како га између врата и рамена закачи палица, он се немоћан поново опружи по бетону, све тражећи загрљај изгубљене свести.

„Доста је, убити ћеш га.“

„Не мореш Влајима вироват.“

„И никакве штете.“

„Доста је. И сутра је дан.“

Душан Буковић: Неколико података о великим српским стратиштима на подручју НДХ

Високо изнад Предрагове главе, кроз зујање и болну звоњаву пригушено су одзвањали гласови униформисаних.

Допустили су му да се бауљањем повуче у ћелију, где се безбедно опружио по бетону. Ошамућен и туп од силине примљених удараца и мучнине, плутао је на мутним водама бола. Расточене свести разумео је да једино извесно пред њим стоји само обзорје бола, и да ће само њиме моћи да премерава све што га чека.

Тако су његови дани почели да се нижу као један дубок, трајан, непорецив бол, бол који му је одмењивао и Угљешу и Гојка и Анку, и њихове безазлене шале на његов рачун и њихово пуко присуство у стану, и који му је одмењивао сећање на упокојеног оца, и на онај чудесни, од магле заборава преузет продорни мирис тамјана, под иконама, до којих се, кроз ходник, кораком детета пењао скалинима, да се причести, и још толико тога чиме се омеђивала његова личност пред људима и у самоћи његовој, да би с тешким уздахом, схватао да му је бол свирепо одузео и ток времена и наду и сутрашњи дан.

А онда и глад и жеђ, када су му немило засврдлали у утроби, било је то онако као да га поново ударају палицама. Из тог новог загрљаја бола, иако затиснутих чула, успевао је да разазна неразговетне, нејасне спољње гласове, гласове људи који му ништа нису поручивали, па му се чинило да је сасвим одвојен од света, од сопственог живота. Док су му се јецаји, запомагања, крици и хроптања, с оне стране зидова, чинили као одјеци његовог бунила и бола. Заиста, његова самоћа се губила негде, у том жрвњу достојанства.

У том вакуму свести донели су му комад тврдог хлеба и лимену зделу, са безукусном чорбом од кромпира и некаквог зеља. И само што је то сасуо у себе, повели су га са собом. Сав претрнуо од помисли на ново батинање, онемео, покорно је и оборене главе ишао ходницима, све док га нису довели до канцеларијског стола за којим се усадио Звездан Човић, његов стари познаник. Звездан му је долазио у банку, да се посаветује око парнице с братом, у обитељском оставинском поступку, у Омишу. Није могао да заборави његову молбу да му помогне, „ки човик човику“.

Познавши му глас, Предраг га је погледао, и видео да овај има исту ону надмену бахатост којом се, при ухићењу, од њега био оградио и Тонко. То га очврсну, исправи, и учини да се скоро испрсио пред овим столом, између неколико униформи. Увидео је да она мрва присности која га је везивала за Звездана, Звездановом униформом сада преоденута у нетрпељивост и презир. И једино како је могао да се одупре пред том бујицом осионости, свело се на усправљање из стихије покорности.

„Овди ти све пише, а ти само потпиши“, командовао је Звездан, хладно, одсечно.

Живнувши на тај захтев, са жаром у очима, Предраг се упусти у расправу о природи написаног, да би изричито одбијао да ма шта потпише. Из даљег прегањања сазнао је да га је ухитила 72. бојна, Војне полиције Хрватске, због шпијунске делатности, и да му се стан одузима и предаје ту назочном домовинском бојовнику Азему Бакалију, а да је његов потпис потребан да би све било правно ваљано. Предраг је поново, с ништа мање жучи, одбио да се потпише, а у том трену на њ се бацио онај кога су звали Суле. Бесомучно га је ударао пиштољем по бубрезима, глави, прсима, па га поново подигао на ноге. Тада му је цев прислонио на слепоочницу и дрекнуо: „Или потпис или метак! Бирај, твој живот у твојим рукама!“

А Предраг је, видевши Звездана како заваљен у столици, одсутно отпушта димове и срче каву, из свог бунара бола једва истиснуо: „Ништа ја не потписујем“.

Монолитно се пропињало у његовој свести: оно што му је у самици, на бетону, својом пролазном силом бол потирао, овериће својим потписом. Ако само и помисли на то да кемијску узме у руке, сав његов живот ће се затрти и иза њега ће остати ништавило, празнина.

„Не дам свој потпис!“, скоро да је викнуо, а у мислима задржавши: „Можете ми стан узети, и сећи ме на комаде, али ја вам га драговољно не предајем“.

У то су се на њ бацили остали присутни, униформисани, опасани белим опасачима, поклопивши га пендрецима. Управо је хтео да викне: „Нисам шпијун у својој земљи, противу своје земље!“ Али кроз решетке полицијских палица, из дубина новог таласа бола, успео је само да јекне: „То нисам ја“.

Када су се над њим размакле решетке од палица, осећао је како му глава бриди, да је сав поднадуо, да не види на једно око, а да му из утробе навире бујица мучнине, вођена ножевима бола. Звездан је и даље пушио, градећи се незаинтересован, одсутан, штавише, а Предраг је, кроз размакнуте решетке пендрека и на рупице тешких завеса несвести, успео да позна Дамира Перишића, и Звонка Гиљановића, али само да позна, без оног пратећег тока у сећању које доноси појединости из живота. Бол је Предрагу допустио да их види тек као намакнуте кринке у улози коју управо играју, врло страсно, полетно, да би исто тако могли да је одбаце за какав нови задатак, коме ће се предати једнако заносно, једнако силовито, с вером у истинитост и исправност свог делања.

„Блок це!“, командовао је Звездан.

„Гледаћемо се на Косову, преко нишана!“, за њим је одсечно добацио Азем Бакали.

Узвинуо се да му одговори: „Ми се већ гледамо“, међутим, ударац песницом у стомак одузео му је те речи, али не и вољу да му узврати истом мером.

Даље је Предрага, уз посртање, водио бол, удружен с мучнином.

Али сада је уза се имао сазнање да његови злотвори посежу за његовим станом, његовим кривоклетством и вероломством. Решен да им не удовољи, ако и није могао да ублажи бол, у том бездану ништења, пред собом је имао трачак наде. Као да се после свега, упркос лавиринтима бола и иживљавањима својих мучитеља, кроз бунило и мутне обрисе свести полако враћао себи.

Улазак у блок це означило је преодевање, са великим РЗ на леђима, што је значило: ратни заробљеник. А онда су га гурнули у једну ћелију где су га дочекали кревети и млади људи, изобличени, избечени, измрцварени. Како су се врата била отворила, из њиховог мумлања и кркљања једва је разазнавао мољење, усрдно, понизно; молили су стражаре да их побију као људи и лише мука и даљег понижавања. Њихов одговор био је да им мајку црногорску и да ће се у Никшић враћати поштом, у више наврата, „јер су шпорки за хрватску земљу и хрватско море“. У мољењу сав се превијао један који није могао ни јасан глас да да од себе, па му се ионако изубијано и помодрело лице гротескно грчило, а очи снуждено упиљене, као да су у својој тужној бистрини пливале на том сабласном лику патње и муке. Његов језик није испуњавао налоге изговараних речи.

„Не ту, у другу ћелију!“, командовао је глас, за Предрагову свест однекуд из тупог бола у глави.

Ако су и хтели пред њим да сакрију, нису успели: четворица су, унакажени, били без ушију, док је онај пети, уз ни хроптање ни мумлање, показивао да је без језика. Трагови усирене крви на њима казивали су о скоријем насртају на њих.

Доцније, с осеком бола и ослобађањем свести, разумео је да, видевши те мучене, изобличене, осакаћене Никшићане, пропада земља којој су његов отац и његови одани пријатељи, Сплићани, посвећивали своју мисао и своје снаге, да је сада та држава у рукама његових мучитеља и да се неће умирити све док је сасвим не униште, а та стихија са улица, која је насртала на врата његовог стана, на њега и његову жену, овде, у овим сивим железним вратима, у затворским ћелијама и овим униформисаним људима, с њихове обести полако је почела да добија свој лик.

Нестајао је Сплит у коме је он посејао трагове свог одрастања, стасања, колебања, веровања и уздања, у коме је посејао и неговао трагове свог живота, и из тог тако кошмарног пада усправљао се један њему сасвим ненаклоњен и туђи град, град његовог страдања. А онда би се сетио оних Никшићана, и када би схватио да се он има носити само са болом, с њихових лица у његовом неозлеђеном памћењу тада се разоткривало тињање патње, разорније од ножа и батине, опакије од нагазне мине и метка. Онда би му се одшкринуло сазнање да се далеко дубљи понор ништења крије у патњи, а не у болу.

Као нешто нечисто, бол се временом преодене у мекопутнији и подношљивији лик, а патња остаје заувек разодевена, заувек. Патња се не може сакрити.

Онако као што је пригрлио трпљење, да би ублажио ово своје утамничење, као и редовно батинање, али и сталан бол, тако га је ово подсећање на ове Никшићане доводило до језе, равне ужасу. Тада би осетио навирање бујице страха који га гура на своје решето, мало, тесно.

У том смењивању бола, патње, мучнине, бунила, страха, језе и ужаса, одвојен зидовима од средине вира крикова, стењања, јаука и запомагања, без мере у времену одвијало се његово тамновање, без изгледа да ће се икад променити. И као што се ток времена уочава по смени сличних и наизглед међусобно неповезаних догађаја, тако се Предрагу чинило да је за њега, без обзира на дан или ноћ, јутро или сумрак, увек и једно постојало упадање батинаша у његову ћелију – јединих гласника живота.

То време без сказаљки и часовника, без Сунца и Месеца, није му се мењало ни када су га изводили у двориште, где је плазећи по бетону морао устима да скупља чикове, или из пасје кућице да лаје, или када је морао да вежба усташки поздрав, или када је морао у кружном шпалиру да батина друге ухићенике а они њега, или када су га изводили на стрељање с пуцањем поред главе… На све то он је, међутим, ћутао, ћутао и пред собом, и поглед обарао негде на доле, као да дубоко негде у неком тајном, неоткривеном кутку своје душе може пронаћи кривицу за све што га је снашло од ових Сплићана. И као да би тим открићем спасио се и избавио из ове сплитске пирле муке и бола.

У свем том ковитлању силе кошмара у Предрагу нису пробудили ни јед, ни огорченост, ни бес, ни гнев, ни бунт, ни гнушање, а још мање да су му с вежња пустили и разјарили мржњу. Иако дарнуто у жилу куцавицу, ништа од тога није се оглашавало ни онда када су Звонко Гиљановић и Дамир Перић, на својим кринкама мучитеља, с изразом задовољног и раздраганог оца, са сплитских улица у његову ћелију доводили децу да га батинају, као што се деца доводе у сластичарну да се почасте. Једино што се из његове душе проламао нем, туп, загонетан бол, уз стењање и јечање, тако га окупиравши да својим мучитељима не упути ни прекоран поглед – ни зубима да је зашкргутао. И никада није молио, није цвилео, нити је клео или псовао – само што је ћутао.

Ћутала су његова чула, његови нагони, његово расуђивање и његова свест. И све је утапао у ту своју ћутњу, па чак и оно када је пред својом ћелијом, под Звонковом батином, спас од бола пригрлио у губљењу свести, па се уз помоћ доведене медицинске сестре повратио, а она, узевши од Звонка пендрек, сјурила се у једну, па другу, па трећу ћелију, да батина његове сапатнике. И ту, уместо да урликне под сврдлом бола и ужаса, или да с гнушањем и презиром у погледу сасече своје мучитеље, он се окретао својој ћутњи. Као да је тиме од самог себе непрестано прикривао то што му се дешава, или да је презирао млинове те своје страшне збиље, не хотећи да позна стварне млинаре свог удеса.

И онда када од бола није могао да стоји, да лежи, ни наузнак ни потрбушке, ни да чучне или клекне, и када су га саме очи при гледању вређале, као трн у пети, чинило се да у тој својој ћутњи тражи мир и спас. Ћутао је и када би се нашао међу својим затворским друговима, с леђном ознаком РЗ, иако би ови покушавали с њим да проговоре, понеку реч, кришом, шапатом, измакавши пажњи својих чувара. Мада се догађало да од њега измаме и понеку реч, али, шта год да је рекао, за оне који разумевају говор осећања у речима, то је увек значило: „На овом жалосном мјесту ни ријечи ни делање људско немају смисао. И зашто бих се ја упињао да савладам несавладиво. Ми се можемо обмањивати ситним повјеравањима; као тобож тим чином једни пред другима постајемо људи – а већ за који час, то ће се затрти батинањем. И шта ми друго преостаје но да се поклопим и замукнем, не би ли сачувао и трун и клицу своје личности“.

Видевши да се склопио над својом муком, поставши као сенка, тако му се више нису ни обраћали, а он је и пред њима обарао поглед, измицао се и све некако склањао у страну.

И даље су кроз његову ћелију пролазили, или га извлачили у ходник, и ако се не би бацили на њ да га батинају, бар би га шутнули, ошамарили, или само опљунули, као да од себе одбацују нешто своје нечисто, погано, изопачено. А онда се појавио један који би сваког јутра, пре свих, и пре дежурног часника, само провирио, чинећи се крајње нестварним, попут какве утваре, и само што би кроз одшкринута врата узвикнуо, самозадовољно: „Аха, и ти си долијао, најзад!“

Ни овај загонетни посетилац тим својим нестварним наступом није могао да му избистри бунило у мутном току свести. Ако је тај танани посао шта и чинило, онда је то само бол – јер на бол се не може огуглати. И када му се учинило да по том посетиоцу најзад може бројати своје дане, једне вечери одвели су га у иследничку собу. За столом је седео, једнако обезличен униформом, у белом опасачу, онај кога су ословљавали именом Нациста.

На простом канцеларијском столу лежале су Предрагова осмомилиметарска камера и пар његових скоро неношених тенисица, шангајки – купили му Угљеша и Гојко, „да шета до ђардина, ка прави умировљеник“.

Како их је угледао, Предрагу је срце намах заиграло, од радости, и у трену он се усправио из мртвила, све као да је у том часу угледао Угљешу и Гојка. Али када је схватио да они нису ту негде, угушио је ту своју разгаљеност и поново потонуо у бунилом узмућену свест.

То су били круцијални докази његове кривње: шпијунирање за србокумунистички КОС. Нациста је захтевао од Предрага да потпише признање, „те ће свима олакшати“.

Носити се са том изопаченом, чудовишном оптужбом, с тим изокренутим именовањем ствари и спрдњом над њиховом природном сврхом, за Предрага у том часу представљаше нешто равно чуду. Са сетом у севу свести присетио се како је том камером снимао Угљешу и Гојка када су проходали и научили да пливају, на Бачвицама. Колико су му те ствари биле знаци слободног живота, тек да их прикрије и не изложивши их њиховом загађивању, сада је једвачујно рекао: „Ништа ја не потписујем“:

Очекивао је, као конац свега, пад у локву бола.

А Нациста му је онако ведро, разиграно, шеретски добацио: „Иматићеш вримена, признатићеш, потписат – и нек се пружа Вита преко цилог свита!“

И управо када је задрхтао, да се над њим састављају батинаши, преда њ гурнуше, однекуд доведене, две млађе жене, спремне, утегнуте, јаросних гњата, пркосних штикли, у танким мајама, поносних сиса, дречаво нашминкане и неуредне, лоше питуране косе.

„Кад нећеш потписиват – бирај! Покажи нам, еси л мушко!“, наређивао је Нациста.

Испод ока Предраг је у њима познао оне жене које пословно дочекују возове и аутобусе, са колодвора, и пословно испраћају вапор, на шкверу. О њима ништа није мислио, нашавши да су оне само нужан и променљив декор сваке луке, па и Сплита. Тако се и сада градио да их и не примећује, исто као да су и оне из скупине његових свакидашњих батинаша.

Не часећи ни часа, као да у њему пуче опруга, Нациста скочи, бесно дрекну: „Није ти Хрватица довољно добра!? А!?“ И онда га бесомучно поклопи палицом, а у томе му, прискочивши, помогоше остали присутни, што ногама, што рукама.

Опет су сложно, полетно узели да га сабијају међу зидове бола. А када су се зидови размакли, седео је у својој ћелији, на бетону, усред оне смуљане стихије минута који не протичу и који ништа не доносе.

Тако умотан у плаценту ништавила, једино разговетно у себи могао је да позна само своју ћутњу, тако дубоку да се из ње нису усправљали ни хтења, ни жеље, а ни сећања.

Онима који се разумевају у ћутњу, јасно је да је њоме усправљао последњу линију одбране, као и да је на тај начин потискивао све што би могло да га предочи, од порекла па до садањих мисли и осећања, не хотећи да то изложи на милост и немилост својим злотворима. Његова свест, као предворје воље, измештана батинањем, ипак није се мирила с обамрлошћу коју доноси тама ћутања, са замирањем чула и трњењем расуђивања. Силином те своје ћутње, сведен на то да о себи никаквог знака не да, осим јаука, јечања, уздаха, крика, цвиљења, као у мраку тунела опипавао је сазнање да је све око њега творевина бола, па и даље, изван тих сивих зидова, до Сплита.

А као једини знак неке друге збиље и знак тока времена, доносио му је онај који би само провирио у његову ћелију, с питањем које се није настављало батинањем: „Ааа,  јеси л долијао?“

Он, међутим, за Предрага ипак имађаше лик лелујаве утваре, залутале између батинања – а утварама се мере само утваре. А онда је тај униформисани привид закорачио у његову ћелију, засевши на кревет, наспрам њега, лицем у лице, као пред зрцалом, да се покаже у својој збиљи.

Обореног погледа, с благом језом, Предраг је видео да овај у рукама нема ни безбол палицу, ни пендрек, ни кабл, ни ланац, а ни металну шипку. Сасвим нестварно – колико је по лику могао да буде ма који Сплићанин. Међутим, дуго, дуго варене, фригане и печене дошљакове речи навреше у тишину ћелије: „Ти се, Предраже, вероватно питаш зашто си овде? А ако се и не питаш, свеједно. Опет ћемо изаћи на исто: без имало труда моћи ћеш да схватиш: најзад си у слободној Хрватској, најзад, после хиљаду година. Додуше, не у повјесним границама, али у слободној, што у разумевању тог факта, и казује о твом статусу“, с топлином и нападном присношћу, уз заводљиво позивање на уважавање, благо је глагољио дошљак. Чак је, да покаже своју добронамерност, уобичајено приморски гестикулирајући рукама, додиривао Предрагово раме.

„У најпростијем смислу речи, без мудровања и премишљања, то вели да ти, као фактор нестабилности, Хрватској ниси потребан. Само твоје присуство међу Хрватима покреће незадовољство, као што може изазвати неслогу, и то такву да ће под нуждом догађаја они потражити неког да им поново седне на грбачу, равно оном пакта конвента, а у последњих 80 година с тобом и твојим прецима који су заузели хрватску Војводину и Срем и пола Босне, док су ранијих 500 година, скупа с Турцима, слободно чинили злочине геноцидних размера над Хрватима“, дубоко прожет изговореним, у даху, устао је и хитро изашао, бешумно, као сенка.

А онда се, једнако хитро и немо поврати, примаче тик до Предрага и, као да поверава важну тајну, шапатом просу му у лице: „Ти, подразумеваш, наравно, да онако као што те не могу очима видети, тако сам свим својим снагама, и умним и телесним, предан својој Хрватској. И не требам ти наглашавати: спреман сам и свој живот да за њу дам“.

Не ублаживши своју потресну искреност, дрчно се истресе и оде, да га не затекне дежурни официр, а Предраг остаде с новим валом бунила, равног загонетању: да зашто се овај не понаша као и сви остали чувари.

Из дубина тог бунила, у неодређеном току дана, усправио га је позив с врата ћелије: „Ајмо ћа, Ћедо, телефонират кући, сви су, а ти ниси. Није праведно. Ајде на телефон“:

Од провале радости заценио се, покренуо из обамрлости, живнуо. Остао је без даха и за мало да се почео захваљивати овом свом батинашу. Допустиће му да телефонира: Анки? Угљеши? Гојку? Али она сила ћутње, којом се заогрнуо гурнут међу ове зидове, не даде му да покаже ни трун радости. Чинило се да покорно следи овог што га је водио на телефонирање.

Осећао је како му се буди воља.

Ушавши у канцеларију управника затвора, од радости избистреног вида, гледао је за столом уредно зачешљаног, на раздељак, глатко обријаног, црног, мршавог човека, упалих образа, средњег раста, мргодног погледа, са бесом ватре у очима. Уза њ је стајала, у истоветној униформи, једнако мршава, скоро кошчата жена, кратке, плаво питуране косе, управнику приближних година, стиснутог, ушиљеног погледа. Видео је, ово двоје то нису крили, да између њих постоји некаква супружанска свеза, врло снажна и страсна, дубока као истина, штавише, да једно без другог нису могли ни ока склопити, ни реч изговорити.

Са њихове обе стране, дуж зидова, као анђели чувари тог брака, постројили су се, једнако мргодни, униформисани млађи људи.

А изнад свих њих, са зида, уоквирен наочарима мале диоптрије, очински се танко и благо смешио Фрањо Туђман.

„И ти би да телефонираш!?“, узвитла се управникова ватра беса, а анђели прискочише Предрагу и везаше га каишевима за столицу. Онда му прикачише на уши металне, назубљене штипаљке, с кабловима који су водили до бакелитне кутије индукторског пољског телефона, на столу.

„Е, па телефонирај“, самозадовољно, милозвучно процвркута жена и нежно заврте ручку на кутији.

А Предраг је, пре провале бола, видео како она свој поглед преплиће са управниковим, као при тајанственој игри спајања воља, мисли, осећања, мириса, даха и коже, у једно. И онај њен грч напетости, у том чину супружанске нежности, како дотаче ручку на кутији, полако јој се на лицу прели у мир блаженства и задовољство у предавању.

Онда еруптивном снагом бол груну Предрагу под прсима, у глави и по удовима. Уз серију експлозивних линија његовог муњевитог распростирања, чинило му се да му се удови одвајају од трупа а да му се месо откида. Тресао се, дрмусајући главом, тешко дишући.

Потом је ручку преузео управник, а његова жена је пришла Предрагу и стала да га удара шакама по лицу, па палицом по телу, као да хоће да га почисти са столице.

И тако је то трајало, и трајало.

А када се Предрагу, међу зидовима ћелије учинило да остаје насамо са својим болом и ћутњом, као да жели завршити започето, унутра је ступио управник затвора.

(Док је бауљао до ћелије, један чувар му је поверљиво утиснуо између свести и бунила, све хвалећи се управниковом чврстом неумољивошћу: „Ћедо, да знадеш, ово су ти Томислав Дујић и жена му, Тања – делије из Вуковара“.)

„Уђи, сине. Овдје ти је поподневна настава“, нежно, родитељски, позивао је управник снебивљивог дјечарца за собом. И како он уђе, са кревета, Предраг провири из чауре бола и угледа знак неког далеког, спољњег света, изван круга муке и патње – дете, не старије од четрнаест година. Пред тим необичним призором оте му се мали осмех, тек титрај усана, као сузбијана радост пред помиловањем од овог недужног створа, а управник, ништа не рекавши, детету показа руком на Предрага. Овај прискочи, као да с већ готовим решењем излази пред таблу, у учионици, и уместо кредом, он палицом узе да решава тај свој задатак. Снажно је замахивао, не бирајући место где ће ударити, а по Предраговом дахтању, јечању и стењању, видело се да се то батинање не разликује од уобичајених. Једнаком силином у његовој души дубили су се понори бола.

Дечак је ударао по Предрагу, с грчем зрелог човека на лицу, све док му, надзирући га, управник Дујић, његов брижан родитељ није рекао: „Задаћа је готова!“

Онда су се обојица, отац и син, сложно окренули и изашли, а да се и не обазру за собом.

Сав утрнуо Предраг је, утопљен у болу, сасвим био лишен чула – нит је шта разговетно чуо, нити видео, а још мање да је ишта осећао, тако обамро. Као поражен, сатрт збиљом, остао је сатеран у неком мрачном кутку своје самоће.

У неко доба тог његовог немерљивог тамновања, отворила су се врата његове ћелије и у његову таму закорачила су двојица чувара. И повели га са собом, све до аута, паркираног пред улазом у блок це.

Како је сео и мотор се упалио, свест му је, с олакшањем, обасјало сазнање: „Готов сам“.

С кринком озбиљности, намргођени, међутим, ова двојица остајаху неми, укочени, тиме га уверивши да су управо они његови џелати и егзекутори његовог краја, док се свуд наоколо ширила ноћ. Убрзо се ауто ули у светлости и улице Сплита, и лаганим њихањем полако промицаше између уобичајене вреве у граду. А Предрагу се чинило, од силне светлости и мноштва људи по плочницима, да је то онај тунел који се завршава његовим погубљењем. С тешком муком у памћењу усправи Анку, Гојка и Угљешу, као да их босоноге води преко трња, а онда се Анка изви и узнесе и поведе га на њихов први састанак, међу боровима на Марјану, када ни у очи нису смели да се погледају. Осим њених дубоких, заносних и опојних мириса, у прпошном облаку боровине, у очаравајућем шуму, из дубина његовог памћења на врх збиље вратило се подрхтавање њених бујних сиса, недовољно скривених цицаном блузицом и танким ређипетом.

Ухваћен виром тог надирања живота, њиме поче да овладава омама блаженства а он се, све хотећи да је задржи, уз велике напоре осмехиваше, пред лицем те давно минуле збиље, обневидео за све око себе. У том пробуђеном киптању сокова и снаге живота, пожелео је да се оконча сва та његова мука и тај бол, без смисла и краја.

„Ево га, трааалалала, прави ћетник. На вами је, комшије моје, да се проводите!“, оштар глас је одзвањао у полутами подрума, прекинувши Предрагову одсутност. Он тада схвати да је окружен неколицином млађих људи, у цивилним оделима, са ланцима и штаповима у рукама, спремних за обрачун с њим. Поред њих, на једној изврнутој пластичној бачви, уз већ отворене конзерве хајнекен пива, било је сложено неколико кутија истог пића.

Уместо крика и јаука хтеде да им каже: „Људи моји, шта ви то чините од мене!?“ Чврста рука ћутње, међутим, шчепа га за грло и он само тешко уздахну.

Уто се око њега испреплетоше ланци и штапови, утерујући га у све дубљу јаму бола.

И то је трајало… а још је пива имало да се пије када су га, као врећу гњилог кромпира, убацили у гепек, и вратили у блок це, у његову ћелију. Поново је иза њега остао Сплит, пун живота, радости, ведрине.

Испод десне мишке, у висини јетре, и на најмањи покрет пресецао га је оштар бол, одузимајући му дах. Зато је дисао убрзано, кратко, с пола плућа – као дављеник који хвата ваздух. Већ свикнут на укус своје крви у устима, на то се више и није обазирао. Гутао ју је, заједно са пљувачком.

Ово је сада пред њим стајала стаза чистог бола, без почетка и без краја, да би му се кроз одшкринута врата свести провукло сазнање, да је без сећања сав његов живот само и само бол.

Тако огољен, сав уститрао, као да је здеране коже, сав у једном нерву, немо се савијао око тог свог бола. Није се жалио, није се обраћао стражарима, није клео, није молио, ни себи ништа није говорио – чинило се да га је заразила жеља да га више нема. Ту, међу зидовима те ћелије, и уз тај само његов бол, полако се претапао у мрак и у оно време када се ништа не дешава, када се лица и предмети као контуре збиље из сивог постепено претапају у још веће сивило, на корак од таме и ништавила.

Па је из тог његовог вакума трајања, из тог безобличја, на врата ћелије бешумно ушао онај без батине: “Још си ту?“, чудио се, пришавши му склупчаном на кревету. А он је, с напором сео на ивицу, и све ко у утвару гледао тихог дошљака – као да има посла са плодом своје посрнуле свести.

Драган Крстић: Једино су Срби искрварили у борбама против свих могућих тоталитарних система (1988)

„Е мој Предраже, погледај се на шта личиш. Начисто си пропао, ни пола од човека, нема те. И колико видим, ребра су ти начета, пукла или натучена, свеједно. Уопште ми није јасно шта те још држи. И коме ти пркосиш, тако пргав и својеглав? Кога ти то хоћеш да задивиш? Чему то твоје детиње јуначење? И ако ћу поштено да ти кажем: за све било би боље да те нема. Ал немој помислити да ја теби радим о глави, далеко било“, и ту се Предрагу унесе у лице, као да се уверава у његову пажњу, а Предрагу се на час то лице учини познатим. Као да га је гледао у својој кући, или у банци, или негде на улици, или чак у оштарији, међу гостима. Памћење му се, међутим, није одмицало даље од тог магловитог наговештаја, показавши се сасвим бескорисним.

„Све ћу ти објаснити, потанко, разложно, умно“, настављао је тајанствени чувар. „Ја не сумњам да си ти добар човек, незлобив, како би рекли наши стари, као што те никад и није водио какав зао наум. Чак бих се заклео, да си ништа мање племенит, с оном врстом господствености која се не окомљује на свој удес, али ни на људе. О твом гостопримству, које не би посрамило ни најстарије наше претке, сувишно и неукусно било би да ишта кажем, колико оно зрачи својом чистотом и пријемчљивошћу, каква је и твоја скромност. А пред твојим смислом за старину, за префињеност у поштовању старих, ја остајем убоги муцавац, док од твоје доследности могу само да занемим. И поштење, и непритворство, и срдачност, и правдољубивост, и частољубље, и дружељубивост, и оданост, и честитост, иако ослонци ових украса твог живота и рода, с ништа мање снаге и лепоте у теби узносе човека, да нећу простачки преувеличавати ако подвикнем онима који могу чути: код тебе човек би могао да се учи човечности. Све ово говорим ти без имало подлости, да не помислиш како бих се узохољен над тобом надвисио“, настављао је као да му поверава неку своју дубоку тајну. „Говорим ти јер и ја све то имам, ни за длаку умањено, ни за длаку увећано. Дакле, што ти јеси, ништа мање и ја сам. Просто. Једноставно. Али ти си Србин, а ја сам Хрват; и онога чега се ја сећам, и ти се сећаш; што ја мислим, и теби се мота по глави; где мене сврби, ти се чешеш; колико, како и шта ја кажем, сасвим истим речима и ти поновиш; где ја стојим, ти би да се задржиш – и то је корен свих наших проблема, свег нашег одношења. И све би то лепо трајало, без омразе и острашћености, од нараштаја до нараштаја, па и, уверен сам у то, без тако погубне верске нетрпељивости, с одговарајућим дисквалификацијама, будући ти православац а ја римокатолик. И ко зна до каквих бисмо све животних чудеса могли доћи у тој необичној симбиози; ко зна како бисмо уредили наше односе, с нашим римокатоличким смислом за хијерархију, ред и дужност, и вашом ноншаланцијом, раскаишеношћу и необавезношћу, с нашом колективистичком обзирношћу и вашим анархичним индивидуализмом – како би то тек изгледало да се у миру споји, без потезања расколних разлога. Али, понављам, ти си Србин а ја Хрват“, и поново се Предрагу унесе у лице, као да у огледали испитује своје боре, подочњаке и ваљаност избријавања.

„Међутим, ти добро знаш да ја нисам Хрват. И ја знам! И то сви знамо! С пуним поштовањем, и не без болећиве наклоности, ја могу уважити мишљење, рецимо, веома угледног хрватског историчара Вјекослава Клаића, иначе професора Свеучилишта у Загребу, који каже да су Срби species хрватског genusa, тојест да је сваки Србин Хрват, а да Хрват није Србин – али као што Хадезеова плетеница није хрватска тако ни ја нисам Хрват. И може то сазнање својом силом уверења, са добоша, да одзвања од Јужне Штајерске, Корушке, Крањске, Горице, Истре, Хрватске, Славоније, Крајине, Далмације, горње Албаније, Црне Горе, Босне, Рашке, Срема, Баната, Бачке, све до шума, река и планина Србије, може да тутњи и грми диљем свих тих светих хрватских земаља – али ја ипак нисам Хрват!“, ту заћута, као да се уплашио већ реченог, па сад смишља шта би рекао да то потре, али он далеко сабраније, с одмеравањем сваке речи, настави: „Савладавам у себи горчину и јед, и обуздан устезањем, питам те: мислиш ли да ја не знам да је Фрањо Рачки подбуњивао фратре по Босни, да се не изјашњавају као Срби, но као Хрвати? Мислиш ли да сам ја тако кратког знања, да ми је остало непознато да је Штросмајер Немац, а дон Михо Павлиновић Србин, као и Анте Старчевић, отац хрватске нације? А да ти не помињем задарског надбискупа Вићентија Змајевића који се поносио својим родбинским везама са Чарнојевићима, па и патријархом Арсенијем. Нити је преда мном сакривено да је једна од перјаница хабсбуршке круне, војвода Никола Јуришић, ипак и само Србин, као што је то и песник Петар Прерадовић, или песник Аугуст Харамбашић, десна рука Бењамина Калаја, творца виртуелног смисла живота у Босни и Херцеговини. Или Миле Будак, министар просвјете и богоштовља, у Независној Држави Хрватској, није промакао мом сазнању да је Србин, као ни данашњи кошаркаш Александар Петровић, или певач Мишо Ковач, и његов колега Арсен Дедић, или Будимир Лончар, министар спољњих послова ове пропале и наопаке земље Југославије – као и за себе, за све њих знам да нису Хрвати, упркос свог заклињања на хрватско име и сврставање под барјаке хрватске идеје. С тог пригодног списка сигурно не  бих смео да изоставим армије оних непоменутих нараштаја, од Цавтата и Дубровника, преко села и засеока, Книна и Карловца, Петриње и Сиска, па све до Подравске Слатине, Вуковара и Суботице. И Земуна! Сви они, без обзира на своје делатности а и чиме се и како узносе, шта им даје друштвени статус и углед, колики им је иметак и докле им сеже дедовина, сви они, дакле, иако укљештени између хридина прошлости и магле будућности, своје животне снаге црпели су и, данас чине исто, на хрватској идеји – а Срби су као што си и ти Србин, али ниси Хрват. Без загледања у мање целине тог ломивратног парадокса и без пипкања по детаљима, као што су језик, обичаји, вера, предања, топоси, да ли стиже до твог расуђивања колико си управо ти узрок свој пометњи која из тога происходи. Погледај само какав си хаос изазвао у најприроднијој људској одлици која се своди на сећање. Хрватска историографија чупа своје косе да би одредила порекло Хрвата, те је на трпезу јавног добра изнела кашу коју је тешко покусати, без жестоког аперитива. По једној теорији Хрвати воде порекло од Гота, по другој од Иранаца и некаквих кавкаских племена, по трећој су са Хунима стигли у Европу, као њихова елита, под именом Ху-ур-ватхи, да би просветитељски овладали Словенима, мада занемарљива мањина. На сву ту пометњу ја могу да ти овако одговорим: истина, коме треба истина? Историчарима и њима сродним пискаралима, да пишу књиге, нагваждају на симпозијумима и по кулоарима, да би боље попили и појели? И каква вајда од свега тога? За спокој, задовољство, мир – за срећу истина није потребна. Истина на том путу само саплиће, уноси пометњу и одводи у слепу улицу. Онај ко се њоме надахне и снаге своје на њу уложи, ступа на тло сталне борбе и доказивања, и радост у његовом дому ређа је од помрачења Сунца. – Али зашто бих ти тако одговарао када си ти још увек жив и преда мном? Поједностављено погледавши тај проблем у очи, овако као што ја тебе гледам, на путу мог сећања, путу мог постојања, јер нема бољег јемца за то, не  би се испречила никаква препрека, ни клопка, ни заседа, онда када тебе више не би било. Схваташ. А ти бирај, то више није питање живота“, како то рече, ућута, на тренутак,  главу подбочи рукама, па му се нагло  унесе  у лице.

„И не помишљај да сам без савести, или бездушан, како би рекли и твоји и моји стари, да се иживљавам над тобом. Да би то схватио најпре морам да те упитам: шта мислиш, како је мени, жељном слободе, љубави и живота, да сапет твојим постојањем, гледам те ту, још увек сасвим правог и усправљеног преда мном? У неку руку видим те узорно поносног, да не кажем кочоперно испршеног, како си се дрчно натрсио, да пркосиш и живима и мртвима, несавијен мучењем, боловима, понижењима? А!? Мислиш да је мени лако носити такав терет а желети неспутану љубав?! И ако ћеш ми веровати, а пред собом немаш никог другог осим мене, и нема ти куд, у ништа бољем положају не бих био и да те гледам некако погрбљеног, згуреног, збрчканог и животним тегобама изобличеног до наказности, рецимо са стомачином, подбулог лица и тешких подочњака, са крмећим подбратком, искривљених удова и посувраћених стопала. Велим ти: ништа боље не би ме снашло – напротив! Јер тек такав, изобличен и сажвакан, на пола, донео би ми још већу муку, да тек тада напросто не бих знао шта ћу с тобом. Тек у таквој твојој појави далеко више гледао бих себе,  но у било чему другом. Јер ти су у мојој свести одувек наднаравно стасит и леп ко Аполон, а не ту некакво ругло живота – колика је моја више него зависна наклоност према теби. И још ми они твоји из Београда тртљају о мојој непојамној мржњи. Шта они знају о мржњи!? Кад су се они пекли на тој ватри и кад су их ти ножеви сасецали!? Тако спокојно уљуљкани у своје мисли о себи и свету, они нису у стању да виде да мржња разрешава а љубав везује, спаја, управо овако као што је нас саставила. Јер да није тебе, не би било ни мене. Тако ти је то у правој љубави. Упамти, онако као што нас љубав ослобађа, тако и доноси блаженство и оправдање пред људима и животом. И сад ти види у каквој сам ја свези с тобом, ако је све што чиним искупиво искључиво твојим речима, твојим пореклом, твојим животом. А они твоји тамо а да и не трепну просикћу како ја непојамно мрзим. Онда је сасвим јасно да тек када те сасвим преузмем, као живот, ја ћу тек тада процветати и моћи да дам плода, у незакинутој љубави према теби: у твом језику, твојим обичајима, твојим веровањима, твојим јунацима, твојим празницима, твојој духовности, твојим расуђивањима… укратко речено: у целом твом лику живота. И тек да знаш: нема те силе која може раскинути тај наш спој, ту нашу најживотнију повезаност. Па где је ту онда мржња? Одговори ми, молим те најлепше, зар у томе има и трунке мржње!?“ И ту заћута, обори поглед, као да ништа не очекује, поседе још који час, а потом без гласа, нечујно изађе, изгубивши се у сивилу врата и зидова, попут утваре која лебди између стварног и нестварног.

Предраг га је немо испратио погледом, а затим се окренуо својој ћутњи, да би поново и поново сагледао да се свуд око њега, докле год му је досезало памћење, далеко изван ових сивих сплитских зидова, као мртво море ширила његова немерљива самоћа, из које једино може га подићи предачки зов на супротстављање овом нечовечном току збиље, у тој ћелији, великој као Хрватска, у њеним историјским границама.

(Срђан Воларевић, Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине, издање аутора, 2012)

Опрема: Стање ствари

(Српски лист, 2012)

Categories: Противу заборава

Tags: Лора, НДХ, Република Српска Крајина, Хрватска, логор