Душан Буковић: Неколико података о великим српским стратиштима на подручју НДХ

Нормалније је веровати југословенским службеним подацима о људским жртвама, него неаргументованим тзв. „српским“ кроатофилским „историчарима“

Логор Јасеновац зими (Фото: Између сна и јаве)

О великим србским стратиштима на подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“, коју је хрватска власт прогласила у Загребу под окриљем немачких и италијанских окупатора за време Априлског рата 1941. године, публикован је до сада велики број књига, дукумената, расправа и брошура на србском и светским језицима.

Немачке и италијанске окупаторске власти су нашем несрећном, окупираном, обесправљеном, обезлављеном и пониженом србском народу везали руке. У Загреб су довели из Мусолинијеве Италије у складу са инквизиторском Римском католичком куријом хрватског усташког злочинца Анту Павелића и поставили га за поглавника тзв. „Независне Државе Хрватске“. И Немци и Италијани и њихови сателити су једноставно подржавали и подстицали Хрвате да изврше геноцид над Србима у марионетској немачкој и италијанској тзв. „НДХ“ за време Другог св. рата (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! Печат, Број 109, Београд, 9. април 2010, стр. 24-28).

Колико је Павелић био фанатични римски католик најбоље се види по једној оцени Хитлеровог папе Пије ХII „да је Анте Павелић добар католик и практикујући католик…“ (Види: „Мисионар“ , независни српски часопис, Chicago, Ill., USA, 1958, стр. 50).

Сматрамо да ће бити од интереса да на овом месту наведемо и неколико података о највећим србским стратиштима на подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“ у којима се налазе трошни остататци невине деце и невиних Срба и Србкиња:

Славонска Пожега, Кукуњевац, Пакрац, Бјеловар и Гудовац код Бјеловара, Река Лукавац и Бијељина, Стевањац, Рашића Гај, Бутмир више Илиџе, Босанска Крупа, Босанско Грахово, Рисова Греда (Босански Петровац) са неиспитаним пећинским понором, Невесињска јама;

Мостар, Широки Бријег, Царински мост на Неретви, Клепци, манастир Житомислић, Љубиње, Катавичко-Ранковића провалија, Кобиља Глава, Служањ јама код Мостара, Криваја, Ластва јама (Столац) у Херцеговини, река Врбања;

Присоје – јама код Сиња, Пролошка драга код Врљике, Развође – јама код Книна, Мратовска јама под Промином код Дрниша, Кљакачка јама под Промином код Книна, Лозовачка јама (Лозовац) код Шибеника, Фурнаже понор на Пагу, Јамина јама код Трибња, Голубњача – јама на обронцима Динаре;

Дрвени бункер и зидана осматрачница; обезбеђење Логора III Циглана, јул 1943. године (Фото: Хрватски повијесни музеј/ЈУСП Јасеновац)

Госпић, Дивосело, Кулен Вакуф, Гаравице, Глинска црква, Прекопе (Глина) са три велике јаме, Благај на Корани, Челебић, Лички Бушовић – јама, Личка Суваја са три јаме, Огулин – Кула и река Добра, Слуњ;

Вргин мост, Банића Главица, Радовица, Рушевица, Селиште, Маљевац, Пашин Поток, Коларић и Војнић, Раков поток;

Божића јарак код Плитвичких језера, Кореница, Морине Стење, Бакића Главица, Костајница, Медак, Вребачка јама, Боричевац јама;

Билеће, Пребиловци, Сењ, Брушани, Карлобаг, острво Лазарет код Задра, острво Паг;

Сремска Митровица, Тузла, Вишеград, Сарајево, Загреб, Бања Лука, Дервента, Карловац, Јаска, Дарувар, Доњи Михољац, Брчко, Трешњевка, загребачка Брезовачка шума крај Сиска, Цапраг;

Шаранова јама на Велебиту припадала је хрватском усташком логору Јадовно, Тучић понор код Грачаца, Коритска јама код Билећа, Голубњача јама у селу Бивоље Брдо код Домановића у Херцеговини, Шурманци јама (Чапљина) у Херцеговини, Пролом јама код Ливна, Гламоч, јама на Корићни, Рујанска јама – Равни Долац код Ливна…

На подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“ постојали су хрватски усташки концентрациони логори: Јасеновац, Стара Градишка, Лепоглава, Јадовно (близу Госпића), Слано (на отоку Пагу), Керестинец, Ђаково, Даница (у Копривници), Крушчица (код Травника), Лоборград, Ферићанци, Тење (код Осијека), Сисак и Јастребарско, Јанкомир у близини Загреба, логори у Земуну, Бихаћу, Славонском Броду, Винковцима… (Види: И. Лалић, Крвавим усташким трагом, „Србија“ – “Serbia”, октобар 1980, Fruitland, Ontariо , Canada; Редакциони одбор, Велике српске гробнице, „Слобода“ – “Liberty”, 17. септембар 1971, Chicago, Illinois, USA; Шиме Бален, Павелић, Загреб, 1952; Мирко Першен, Усташки логори, Загреб, 1966; …).

Имајући у виду да су Брозове партизанске јединице од половине 1943. године претежно биле састављене и од бивших хрватских усташких кољача и домобрана, албанских балиста и муслиманских ханџареваца на челу са Марком Месићем и Сулејманом Филиповићем и од комуниста-интернационалиста и сарадника окупатора, чији потомци и данас владају из Београда-Јосипграда над обезглављеним и пониженим Србима, што у извесној мери сведочи и Алекса Ненадић у књизи „Босанско Грахово у НОР“, где о покољу србског народа у Челебићу 1941. године између осталог, стоји:

„Убијени је остао жив – Одломак из сећања Душана Нинковића…

Сутрадан су ме извели да гледам како кољу жене и дјецу из Челебића. Клање је вршено пред школом на пањевима. Неки су клали ножевима, а неки месарским сатарама. Опет су ме натјерали да пијем крв и у том уживали.

Кољачи су били у цивилним одијелима, мени непознати. Народ су приводиле усташе у униформи под оружјем и са бајонетама на пушкама. Од усташа који су приводили народ на клаоницу познавао сам Голиот Анту, из Уништа, Бараћ Јозу, из Бороваче и Никицу Перића, из Црног Луга. Клању је присуствовао и адвокат Урумовић, из Ливна, који је, чини ми се, био главни усташки старјешина и организатор покоља…

Случај је хтио да је 1950. године дошао човек на Бос. Грахово код мене да извади личну карту. Учинио ми се добро познат и кад сам му погледао слику било ми је јасно. Предамном се налазио бивши усташа са челебичког покоља – Анте Голиот.

Присуствовао сам његовом суђењу у Бихаћу. Моја је изјава била једина која га је теретила. Стварно нисам видио да је клао, али је приводио невино становништво као усташа у униформи и под оружјем. Осуђен је на 10 година затвора. Можда би извукао и већу казну да није било људи – партизана из његовог села, који су тврдили да је то био најпоштенији човјек, а сем тога био је касније у партизанима, добио чин старијег водника и неколико одликовања…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у народноослободилачком рату 1941-1945, Зборник сјећања, Издавач: Савез Удружења Бораца НОР Општине Босанско Грахово, 1971, стр. 167 и 170).

У овом контексту указали бисмо и на студију проф. др Мирка М. Косића (Велика Кикинда, 27. март 1892–Лугано (Швајцарска), 25. јуни 1956), коју је објавио под насловом „Србија и балканска унија“, где између осталог, стоји:

„Зверским покољем (а не у ‘грађанском рату’ како би то хтели неки браниоци Хрвата међу Енглезима) скоро милион голоруких Срба (и стараца и жена и деце) од стране Хрвата добровољних савезника Немаца ( а не само ‘Усташа’!, таман као што ни Немци неће да су вршили злочине него тамо неки ‘наци’! а да шта су били ти ‘наци’ него огромна већина Немаца? Баш као и ‘Усташе’ Хрвата) покопана је за сва времена заблуда о народном јединству Срба и Хрвата. Човек би очекивао да ће сада српски политичари напустити идеју о могућности трајне државне заједнице са Хрватима, када је отпала њезина основа: фикција ‘народног јединства’. Али не: они су тако мало дознали о хрватским зверствима, тако их се мало дотиче грозна смрт милион њихових сународника да и даље трабуњају да ко неће више државну заједницу са Хрватима тај само чини радост ‘нашим заједничким непријатељима’ циљајући на Талијане и Мађаре… Та имају ли Срби љућих непријатеља од Хрвата? Ни Турци нису за четиристо година побили толико голоруких Срба колико Хрвати за цигло четири године! Има још и такових наивчина међу нама, који још говоре о “заједничкој опасности од Талијана и Немаца“ као да Хрвати нису у два Светска рата били борци на страни Немаца и као да се развојем војне технике и међународно-светско-политичке свести нису из основе помериле вероватности па и могућности локализованих ратних сукоба…“ (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Србија и балканска унија, Српски народни календар – Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U. S. A., 1951, страна 82-87).

Анте Павелић (Фото: Викимедија)

Такође, имајући у виду да су извесни енглески историчари, који су стали у трагичном двадесетом столећу на страну Анте Павелића, који је цело време после Другог свeтског рата био под англоамеричком заштитом и Јосипа Броза против Срба, издали су шест књига, које су публиковали у Лондону од 1971. до 1976. године о британској спољној политици у току Другог светског рата под насловом “BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, где су једноставно умањили број србских жртава. У трећем тому Британске спољне политике у поглављу XLI Британска спољна политика према Југославији о масовним покољима Срба у тзв. „Независној држави Хрватској“, која је била под окриљем немачких и италијанских окупатора донени су свега шест редова ( с. 279).

Ево што кажу Енглези, Павелићеви и Брозови заштитници и ментори о зверском клању незаштићеног цивилног становништва Срба, Јевреја, Рома и извесних родољуба у тзв. „НДХ“ под хрватским усташким режимом поглавника Анте Павелића:

„Павелић је уз сагласност и одобравање и безусловну активну помоћ окупационих снага, организовао 1941 систематске покоље хрватских Јевреја, као и Срба кроз ‘независну државу’, нарочито у северној и западној Босни. Број жртава је непознат: цифра вероватно није мања од 50.000 Јевреја и између 50.000 и 100.000 Срба…“

То је очигледно највише што су енглески историчари-ревизионисти, корисни идиоти, могли учинити да би амнестирали свог агента Анту Павелића и тзв. „Независну државу Хрватску“ зато су негирали и умањили србске жртве у Другом светском рату.

Нормалније је веровати југословенским службеним подацима о људским жртвама, него неаргументованим тзв. „српским“ кроатофилским „историчарима“ и корисним идиотима, манипулаторима, који данас делују у Београду-Јосипграду у удруженом непријатељском подухвату против србског народа из којег потичу, јер намерно умањују србске жртве на подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“.

У овом контексту указали бисмо на књигу Слободана Нешовића, коју је објавио под насловом „Велика тројица очи у очи“, где између осталог стоји:

„Највећи тоталитарни рат у историји човечанства (1. IХ 1939 – 2. IХ 1945) стајао је, према једној немачкој статистици, укупно 55.472.400 људских жртава. Од тога СССР је имао укупно 20,600.000, В. Британија 388,000, САД 229.000, Пољска 4,300.000, Југославија 1,706.000 а Француска 201.586 жртава. Од сила Осовине Немачка је у рату изгубила 6,550.000, Јапан 1,270.000, Италија 410.000, Мађарска 358.000 и Бугарска 20.000 људи. У отаџбинском рату пао је сваки десети грађанин СССР, В. Британија је жртвовала за победу сваког 130-тог становника, а САД, на свим бојиштима од Атлантика до Пацифика, тек сваког 3.295-тог Американца, док је ‘цена у крви’ Пољака и Југословена била највиша: Пољска је изгубила сваког петог а Југославија сваког деветог становника. (Опш. вид. Сл. Нешовић: ‘Привредна политика и економске мере у току ослободилачке борбе народа Југославије’, Привредни преглед, Београд 1964, стр. 11-14)…“ (Види: Слободан Нешовић, Велика трајица очи у очи, Београд, 1978, стр. 328; Уређивачки одбор: Други светски рат – Преглед ратних операција, Књ. V, Београд, 1970, стр. 512).



Категорије:Противу заборава

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s