Слободан Дивјак: Зашто Апел 88 брани једног аутократу?

Потписници Апела 88 подржавају дубоко антилиберални и антивицилизацијски покушај – покушај насилног погромашког потискивања вишевековне црквене традиције

Слободан Дивјак (Фото: Медија центар Београд)

Тврдња наших самозваних либерала да се главни узрок садашњих верничких протеста у Црној Гори налази у Србији јесте на „рубу памети“, бар за људе који имају иоле здравог разума.

Да ли изливима масовног верничког незадовољства изазваним садржајем Закона о слободи вероисповести који је изгласала Милова парламентарна већина, налогодавац може бити у Београду – на то питање могу потврдно одговорити само они који се не руководе“здраворазумском логиком“, већ неком алхемичарском, с ону страну разума.

Крајње некритички однос према Закону о слободи вероисповести који је потписао црногорски самонаметнути фараон, најјасније је изражен у тексту „Острог и Подострог“ перјанице квазилиберализма у Србији – Биљане Србљановић. Она се у том коментару пита поводом доношења тога закона, „Шта може бити лоше у слободном исповедању вере“. Као да се о карактеру било ког закона може говорити само на основу његовог наслова, а не примарно на основу тога у којој мери је он компатибилан са постојећим уставом дате земље и, уколико се за њега тврди да је проевропски, у којој мери је он спојив са постојећим европским конвенцијама и принципима којима се руководи Европски суд за људска права у Стразбуру и слично.

Манастир Острог (Wikipedia/Diego Delso)

У даљем тексту Србљановићева истиче да је она прочитала закон и да у њему не постоји никакав основ за страх од одузимања од СПЦ њених манастира, закључивши: „то у Закону не пише, већ је написано управо супротно: вековна светилишта православних Срба остају то што јесу и ту нема механизама ни намере да се то оствари“.

Отужна је чињеница што рецимо мариборски професор Сергеј Флере има далеко критичкији однос према Закону о слободи вероисповести у Црној Гори не само од Биљане Србљановић, већ и од свих наших наводних либерала. Овај теоретичар, који нит је Србин нит живи у Србији, у свом тексту објављеном недавно у Данасу износи бројне примедбе на Закон о верским слободама у Црној Гори, управо са становишта европских критеријума.

Он исправно запажа да спорни закон „треба схватати са становишта ‘изградње нације’, али у традиционалном православном смислу, где између цркве и државе мора да постоји ‘симфонија’, дакле, складност тонова“. Ја бих томе придодао да је немогуће порећи чињеницу да намера црногорског диктатора није да конституише грађанску, већ етнонационалну државу чији би основ били етнички схваћено црногорство и Црногорска православна црква која не може стећи доминантан утицај осим маргинализацијом Митрополије црногорско-приморске која се, уколико би дошло до реализације овога закона, не би више могла третирати као део СПЦ (законом се наиме забрањује верским заједницама да у свом имену могу имати префикс стране државе).

Професор Сергеј Флере (Фото: Медија центар Београд)

Наравно, присталицама идеологије Друге Србије, част изузецима, нимало не смета овај Ђукановићев покушај да, служећи се правним насиљем, мења вековима постојећи црквени идентитет како би новој етнонационалној држави прибавио и њен верски темељ, иако су им, начелно-реторички, уста била пуна презира према етничкој држави: штавише, они су често православље као такво посматрали као препреку стварању модерне државе. Али сада, уколико би се маргинализацијом СПЦ конституисала ЦПЦ, онда православље у Црној Гори не би имало статус кочнице цивилизацијском напретку; напротив. Њих, пре свега потписнике Апела 88, треба упитати у којим се либерално-демократским државама, њихова државност заокружује неком црквом, када је у њима државност одвојена од цркве?

Флере исто тако наглашава да се парадоксалност црногорског случаја састоји у „враћању својине држави, оне која је наводно припадала државној цркви“, али да се при томе заборавља да је у међувремену наступила цивилизацијска промена – одвајање цркве од државе. К томе он додаје да у црногорском случају није реч о обнављању тзв. голе својине, при којем право на коришћење и плодоуживање остаје нетакнуто, јер о томе нема ни слова у спорном правном акту.

Молитвено окупљање у Никшићу, 12. 1. (Фотографија: Милан Шапурић)

Потписнике Апела 88 треба подсетити да је од 1918. до данас, и у случају да апстрахујемо шта се пре тога збивало, протекао читав век, те да се та чињеница мора имати у виду из перспективе тзв. права на одржај. Наиме, тзв. рок за одржај, следи ли се међународно право, односи се на временски интервал (од 20 година) после чијег истека имовина остаје у власништву онога субјекта који ју је у том року одржавао, и под претпоставком да он нема никакве папире којима би доказивао своје право на својину, уколико га, наравно, током трајања датог рока нико није тужио. С обзиром на неспорну чињеницу да СПЦ одржава своје манастире већ једно столеће, јасно је да су сви рокови за одржај већ одавно истекли.

Зато поменутим законом није предвиђен, што је противуставно, судски – парнични – поступак (позивање на рок одржаја могуће је само у таквом поступку), већ само управни поступак у којем се на захтев Дирекције за имовину може у рекордном року извршити прекњижба имовине Митрополије црногорско-приморске као дела СПЦ.

Протести верника у Црној Гори (у којима не учествују само они који се изјашњавају као Срби, већ и они који су, по саморазумевању, Црногорци, али и у мањем броју муслимани и католици) представљају протесте у име очувања људског достојанства и достојанства њихове цркве. Касније су се они прелили и у Србију, али и у дијаспоре. Као такви, они су симбол масовног пружања отпора Закону који се не заснива на праву, већ на ванправном отварању простора за арбитрарни терор црногорских власти над црквеном имовином који приликом своје реализације мора попримити облик насиља над друштвеним животом, верничким слободама и идентитетом цркве. Тај облик потенцијалног терора омогућен је и чланом 62/1 у којем се не каже од када већ само до када (до 1918) верске заједнице морају доставити доказе о свом праву својине, тако да Влада може захтевати одговарајуће папире и за верске објекте подигнуте у феудалном добу.

Мило Ђукановић (Фото: Н1)

Потписници Апела 88 су у не тако давној прошлости излагали радикалној критици позиве српских традиционалиста на „повратак коренима“, али сада Ђукановићев позив на „повратак коренима“, ма колико они били крајње проблематични, одједном почиње да се слави као радикално либералан, као нешто без чијег остварења Црна Гора не може функционисати као модерна европска држава. При томе, они са невиђеном лакоћом прелазе преко чињенице да ни у једној савременој западној земљи нико није владао 30 година у континуитету, као што то чини Ђукановић – већ сама дужина његове владавине сигуран је знак њеног аутократског карактера. Бранећи безрезервно закон овога аутократе, они не само што напуштају своју свима знану девизу по којој треба чистити само „властито двориште“ (наиме, сада чисте и „туђе двориште“, чиме се и сами мешају у унутрашње ствари самосталне друге државе), већ и подржавају дубоко антилиберални и антивицилизацијски покушај – покушај насилног погромашког потискивања једне вишевековне црквене традиције у име успостављања доминације нове црквене традиције која би требало да буде главна компонента нове нације схваћене у етничком кључу. Господо хуманисти, у којој је то западној земљи, после одвајања цркве од државе, донесен закон који је након своје примене разорио било коју вековима постојећу верску традицију у њој?

Не може се градити либерално-демократски поредак са Милом Ђукановићем и Александром Вучићем у срцу. Одбрана технологије владања њих двојице је заправо одбрана ванправног насиља и уништавања правне државе.

Аутор је писац и преводилац бројних филозофских књига

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Данас, 20. 1. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. Успркос презимену Биљана није Српкиња већ Хрватица по оцу Аци из Загреба, који је за време СФРЈ дошао у Штокхолм где је и она рођена. Поуздано се зна да јој је отац Хрват, а она се продала у Србији користећи презиме, а парадокс је да се отац изјашњавао као Хрват.

Оставите коментар