Организација спасених путника пацовских канала спонзорисала, а Ватикан и демократске организације напредног Запада припремиле нацрт резолуције и доставиле је Скупштини УН
Извор: Bubomor
Таман кад сам сложио бомбасте клетве, сочне псовке и навијачке увреде спремајући се да их изнесем на светло дана и директно упутим усташама, како онима од јуче, тако и овим данашњим и у даљој и у ближој околини, сетио сам се да сам својевремено читао књигу „Нацисти у Ватикану“ од Марка Аарона и Џонс Луфтуса. Аутори књиге су недвосмислено доказали везу Ватикана и тајних организација, америчке ЦИА и британског Интелиџенс сервиса у спасавању ратних злочинаца из редова нациста и усташа. Коришћењем „Пацовских канала“, где је главни извођач радова био хрватски свештеник Крунослав Драгановић а покровитељ папа Пије XII са спољним сарадницима – двема тајним службама наведених велесила. Тада је спасено и у Јужну и Северну Америку пребачено преко 30 000 масовних убица, кољача, зликоваца и другог олоша са лажним пасошима издатим од Међународног Црвеног крста и ватиканске добротворне организације Каритас. Циљ им је био – како су актери ослободилачког похода изјављивали током „одбране“ на покушај евентуалног и фол хапшења од стране победника у Другом рату – стварање бораца за припремани крсташки рат против атеистичког бољшевизма. Од тога су касније одустали јер су схватили да крсташки рат није могућ против бољшевика пошто ови не признају крст, а имају још и Стаљина који је дошао чак до Берлина.
Међу спасенима и будућим спасиоцима слободног Запада био је и Поглавник НДХ, кога је свети отац папа Пије XII два пута примио у аудијенцију са осмехом и нескривеном добродошлицом. На примедбу да посетилац Свете Столице има руке крваве до рамена од српске, јеврејске и крви Цигана, и да, као такав, нема места на светом месту – папа се вадио да је крв крв и да нема везе чија је, а дотичног госта није примио као државника злочиначке удруге НДХ него као приватно лице за кога је имао очинско разумевање јер је посетилац био истински борац против православне шизме, непријатељ атеистичког комунизма а, уз то, и веома културан човек и либерал.
Када сам све то поново прочитао и направио сопствену унутрашњу рачуницу шта би све могло да ме снађе од неког новог Крунослава, Светог Оца, тајних служби и специјалних судова по Хагу или, можда, и у Сарајеву, где је 1983. године поп Драгановић спокојно сахрањен скоро као заслужни грађанин, ухватила ме је језа да две ноћи нисам успео ока да склопим. Чим их склопим на ум ми падају неки специјални трибунали који би ми, по правилима које ће тек смислити, могли судити за удружени злочиначки подухват против буба-шваба, на којима сам вршио бубоцид, незапамћен у новијој историји демократске Европе, а према буба-русима сам се односио као Ватикан и велике силе према ратним злочинцима, нацистима и усташама. Будући да нисам имао топничке листе да се вадим како сам их погубио, пресуда овог „суда“ би сигурно била на две доживотне робије. Образложење судског већа за овако необичну, али веома праведну, пресуду јесте што је, током суђења и уз помоћ лажних сведока, утврђено да сам ја по природи и националном опредељењу дволична особа.
Организација спасених путника пацовских канала је спонзорисала, а Ватикан и демократске организације напредног Запада припремиле нацрт резолуције и доставиле Скупштини Уједињених нација на гласање ради утврђивања међународног Дана сећања на геноцид против буба-шваба уз обавезу да се усвојени текст са Скупштине УН, без обзира на број гласача „ЗА“, обавезно уведе у све школске уџбенике а будући предавачи, професори, учитељи, судије из Хага, активисти каритас организација и слични башибозук пошаље, без Паје Јовановића, на вишегодишње стручне припреме на универзитетима западних страна како би буба-швабе имали заслужен и праведан хумани третман све у смислу стварања услова за вечни мир и покој душе моје и мојих снова.
Када сам, на крају, све сабрао, као што су се недавно сви Срби сабрали у Београду и Храму Светог Саве, узео у обзир непогрешиви став Свете уредне столице, и свих миротвораца – са и без нуклеарног наоружања – одлучио сам да ипак све клетве, псовке, увреде и чикања, уместо на јавном наступу, изговорим уместо молитве сваки пут пре одласка на спавање.
Ваљда ће једном и сан бити прави и на правом месту. И да ће правда, иако спора али достижна, стићи до свог праведног одредишта где има и Срба.
И да је неће делити Ватикан, Америка, Енглеска и хашко судство.
Categories: Гостинска соба
Нема правде за Србе на овом свету. Нас и њих чека Небеска Правда. Мало ли је?