Гледајући филм о св. Луки Кримском схватио сам зашто је потребно да и ми Срби клекнемо са Русима и заплачемо пред Богом, након што на речима осудимо комунизам, екуменизам и глобализам
Свети Лука симферопољски и кримски (Извор: СПЦ)
Први пут објављено 11. 5. 2022.
Русији не треба махање совјетским заставама на парадама. Никако. Подржавам данашњу Русију у свему што нема везе са совјетским комунизмом (и екуменизмом-глобализмом). Лењин и комунисти су завршили порођај јакобинске украјинске нације коју су започели интелектуалци на челу са Тарасом Шевченком. Тако да, чак и да Русија војно освоји Украјину, она не може да задржи ни Украјину нити било шта што сада има уколико се потпуно не одрекне свега лошег из своје историје – не да заборави или избрише (то је немогуће), већ да морално осуди оно што је био сам њен канцер – совјетизам.
Русија треба да клекне на колена у покајничкој Литији (након што јасно осуди на речима како комунизам, тако и екуменизам и глобализам). И то сви – од лугара и рудара до елите! Али не да клече пред Западом или Зеленским! Не дао Бог!
Већ да клекну пред Христом Богом и Богородицом и пролију реке суза због грехова које су Руси учинили себи сами, Богу, Цркви, свештеницима, монасима, невиним људима од 1917. па надаље. А и због богоодступништва интелигенције пре 1917.
Протојереј Всеволод Чаплин (1968–2020): Земни остаци Лењина – лажне мошти
Када то Руси ураде, придобиће не само Украјину и православне народе! Придобиће можда и цео свет, и то без пушчаног метка!
Филмове скоро никад не гледам. Чак и ако се ради о тематици која ме занима (историја, политика, религија, ратови) – врло ретко наставим да гледам након првих 10 минута.
Филм о Светом Луки Кримском – заснован на истинитим догађајима – изузетак је од тог правила. Образован, породичан човек и успешан хирург не може да гледа скрнављење светиња од стране антируске и антиправославне бољшевичке власти, иако је у грађанском рату хипократовски (и пре свега хришћански) лечио и беле и црвене. Због тога страда. Деца га се одричу како не би трпела шиканирања од Совјета. У затвору га мучи бивши свештеник који је обријао браду и постао НКВД мучитељ. Терају га у Сибир. Лабавија контрола у тој забити му омогућује да повремено богослужи оближњем народу, лечи и исцељује болесне. Укључујући ту и неправославна племена, која љубављу и својим делима привлачи Православљу. По избијању рата нуди своје хируршке услуге и наопакој совјетској власти, под условом да га након рата врате на издржавање казне. У рату оперише под иконом, знаком крста и молитвама заједно са својим научним умећем. Постиже невероватне резултате.
Свети Лука симферопољски и кримски (Извор: Епархија зворничко-тузланска)
На чуђење атеистичких хирурга како је тако способан да малтене мртве васкрсава, Св. Лука каже да он никада не оперише само властитим умећем, већ да свагда призива Божију помоћ. Притом, антиципирајући корона-лудило када сваки дан слушамо о „случајевима“ мртвих и оболелих, светитељ колегама каже да пацијенте никада не називају „случајевима“, то су људи од којих је сваки појединац специфичан и да сваком треба приступати холистички, узимајући у обзир цело болесниково тело, а не само механички третирати рану или један орган.
Војници на фронту запомажу, вичу да су крштени и да се кају што су били подлегли индоктринацији и моле Св. Луку да им чита молитве пред смрт, премда их он ипак враћа у живот.
Пред крај Лукиног живота, отварање храмова које је Стаљин дозволио у невољи 1941–1945, поново се укида. Црква се опет гони. КГБ планира да га отрује зато што је јавно протестовао против затварања храмова (иако је већ стар и болестан у постељи). Монах-кртица који се наводно бринуо о њему ипак одлучује да га не отрује бочицом отрова, и на крају тражи опрост од старца (који је схватао од почетка да је монах убачен по задатку).
Гледајући овај филм, додатно сам схватио зашто је потребно да и ми Срби појединачно и колективно клекнемо са Русима и заплачемо пред Богом након што на речима осудимо комунизам, екуменизам и глобализам. Јер, мање-више ни ми нисмо много бољи од њих. Због безбожја Руса и Срба, ридају и Св. Серафим Саровски и Св. Сава на небесима!
Време је да преумимо што пре!
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук профил Марка Пејковића)
Прочитајте још
Погледајте још
Categories: Преносимо
Свака част за текст . Све је тако , само да ли има ко да предузме нешто конкретно или ће све остати као и до сада на оном , браво диван текст , идемо даље на следећи….
Наш мир
Наш
Мир
Мир
У нама
Наш
Бог
Бог
С нама
Наша
Побједа
Пораз
Врагу
Наш
Пут
Кроз
Беспуће
Момчило
Професор Дамјановић, врло често спомене дух времена, и ограничења.
Апсолутно,
& No
Ево један згодан преглед стања тренутка, на енглеском, да поделимо,
https://www.bitchute.com/video/oXt9q3yL09Ah/
(WHY TAKE SIDES, WHEN IT’S ALL THE SAME WEB?)
Тачно је све. Нека свако од нас то уради у својој кући, не морамо се колективно кајати. Бог све види. Онда ће нам дати снаге да променимо и све око себе кад почнемо да живимо у складу са својим покајањем.
Сваки непријатељ Русије би пожелео да је види на коленима. Многи на томе раде упорно и без прекида.
То су непријатељи. Али има и пријатеља који заговарају клечање. Само кажу да треба клекнути пред Христом Господом и кајати се за грехе које су Руси починили, пре сто и више година.
Како, и да ли је уопште могуће, клечати и кајати се за туђе грехе заговарачима не пада на памет да објасне.
Тако и у тексту, аутор захтева клечање. И машта како ће тиме Руси „придобити не само Украјину [него] можда и цео свет“. Како то? Зар је тако нешто било честа појава у историји људског рода, па ево само да и Руси клекну и заридају и ето ти га НАТО разоружан, а кијевски злочинци се посипају пепелом…
Парадокс овог написа и предложеног клечања је управо што се ова болесна идеја презентира (као страно тело) на тему о светитељу Луки. Невероватном човеку, страдалнику, хероју и чудотворцу. Који је годинама робијао у Сибиру, лечио и оперисао небројено много пацијената сав се предавши служби Богу и народу. Светитељ Лука, а добитник Стаљинове награде.
Где би били пацијенти и где Лука да је овај клечао и „кајао“ се због „злочина“ класе којој је сам припадао или због оних који су ту класу на крволочан начин уништили?
Светитељ Лука није био позивар и демагог ни лажни покајник него страдалник у славу Бога и на ползу народа. Народа, који је гле, живео, умирао и страдао у СССР-у, али и за СССР током Отаџбинског Рата. Као и сам светитељ Лука.
Зато није паметан ни користан овај аутустички-бинаран једнодимензонални приступ било којој теми па тако ни клечању Руса и проклињању (осуди) СССР-а. Светитељ Лука не би одобрио.
Цитат: „… Већ да клекну пред Христом Богом и Богородицом и пролију реке суза због грехова које су Руси учинили себи сами, Богу, Цркви, свештеницима, монасима, невиним људима од 1917. па надаље.“
Ахем… нису Руси чинили грехе себи самима већ су им то учинили они које је забрањено помињати. Већина бољшевичких вођа су били носоње. 80% совјетског политбироа такође. То је уосталом и Путин јавно рекао. Стаљинов касапин и шеф НКВД-а Genrikh Yagoda (Yenokh Gershevich Iyeguda), можда и највећи масовни убица у новијој историји, који је послао стотине хиљада у гулаге, такође. Полит-комесари „Црвене армије“, чији су извештаји створили мит о „холокаусту“ (налик на данашње западне новинаре у служби јудео-глобалистичких гласила – чије је деловање нама Србима добро познато) исто тако – припадници малог племена.
Не треба дакле Руси да се колективно кају што су били жртве демона светске револуције, јер Октобарска револуција и није била народна револуција, већ махом споља финансиран и организован преврат горе поменутих непоменика против руске државе, цара и православља.
Па сигурно за смо нешто застранили дебело па се и нама и Русима догодио кумунизам, као казна или „заслуга“.
Ето ја се у овом тренутку само, могу сетити „Крваве литије“, да не идемо даље.
За разлику од потурица и поунијата који су се физичким удаљили од нас и на неки начин над исфилтрирали, деца кумуниста, а боме и усташа и ханџароваца, данашњи заоадољупци, европејаши, шатролиберали су остали међ нама као тег о нашем врату.
Нема овде друге него да дође на чело прави Србин и да заведе диктатуру на 6 месеци као у Риму. И да за то време, ту издајничко/компрадорску багру поскида одузме им сву имовину и запосли у комуналним предузећима да чисте улице.
И да се коначно укине демократија као сатански систем паганских Хелена. Владар се бира као увек код нас кад је рат, кад се шљам разбежи а на чело кад је најгушће увек дође најхрабрији, најчаснији и најспособнији. Њему се после да власт и призна наследно право и та се лоза гаји. Док са демонкртијом никад среће – ту на чело долази онај ко најбоље лаже.
Године 1929. у Немачкој ватиканци су „изронили“ црног фирера Адолфа Хитлера пошто његов санародник црвени фирер Леон Троцки је истеран из Совјетије и отад Бог стално пита савест сваког разумника дали је за Адолфа Хитлера или Јосифа Стаљина.
Година 1941-1944. у Београду југословенски ђенерал Милан Ђ. Недић као принудни сарадник окупационе управе Немачке је јасно знао да ратна победа Немачке у Русији јемчи потпуно истребљење србског народа и трајно уништење Србије.
Година 2014-2024. у васцелом свету сваки разумник јасно зна да ратна победа Немачке у Русији такође јемчи потпуно истребљење србског народа и трајно уништење Србије и Србске.
Данас 2024. у Јозефштату (бивши Београд) питомац Титоистичке академије („Факултет политичких наука Универзизета у Београду“) Марко Д. Пејковић није изабрао Јосифа Стаљина.
Или Стаљин или Хитлер, треће није дато.
Има и треће – или си Србин или си комуњара.