Како објаснити политику власти која тако пренаглашено „србује“ по Београду, док корак по корак напушта државне границе и територије на Косову и Метохији? Сличном употребом родољубља служио се и Јосип Броз

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Колумна послата „Политикиној“ рубрици Погледи 19. фебруара 2024. До данас није објављена, упркос поновљеним уверавањима уредника рубрике да она само „чека на ред“ и да „тек што није штампана“. Објављујемо је дан уочи „Свесрпског сабора“, новог „патриотског“ славља на улицама Београда

На Сретење Господње Београд је освануо искићен заставама Републике Србије. Од аеродрома до „Газеле“, на свакој бандери и данас стоје по две тробојке. Анимиране српске заставе још лепршају на билбордима. Улица кнеза Милоша прекривена је тробојкама. Гламурозни ватромети увесељавали су масе по свим већим градовима. Говори званичника били су препуни патриотских порука. У најкраћем сретењска Србија се, предвођена председником републике Александром Вучићем и његовим сарадницима, радује и слави.

Како објаснити политику власти која тако пренаглашено „србује“ по Београду, док на делу, корак по корак, напушта државне границе и територије на Косову и Метохији? Сличном употребом родољубља служио се и Јосип Броз Тито када је, у име патриотизма и одбране отаџбине од окупатора, распарчао Србе тако да се до данас нису опоравили. Је ли могуће да смо у стању да у Београду машемо српским заставама и славимо уз ватромет – као што смо славили 1944. на улицама Београда – док наши суграђани, који живе по гетима Косова и Метохије, изложени готово свакодневном насиљу албанских шовиниста, живе у уверењу да смо их потпуно напустили?

Потврда јединства уз “мигове” и коло: Сутра велики Свесрпски сабор у Београду

Како смо гласали на недавним изборима, на којима се одлучивало о Косову и Метохији, о одбрани Србије од распарчавања? Скоро два милиона и осам стотина хиљада грађана на те изборе није изашло. Њих, дакле, ова тема не занима. Од преостала три милиона осам стотина двадесет хиљада оних који су гласали, скоро 24% је изабрало опозициону коалицију која се залаже за најтешњу сарадњу са НАТО државама, које су нас бомбардовале и које под окупацијом држе Косово, Метохију и Републику Српску. Убедљива већина чланова те коалиције залаже се за независност „Косова“ или ту тему једноставно прећуткује.

Преко 53% гласало је за странке на власти, које „србују“ по Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, док Косовску Митровицу, Приштину, Пећ и Призрен препуштају злехудој судбини. Неуморно понављајући да признање независности „Косова“ никада неће потписати, они су de facto напустили нашу Свету земљу, наше Светиње, нашу браћу и сестре, наша рудна богатства и државне границе.

Тобожња патриотска опозиција, која се на речима залагала за одбрану Косова и Метохије, показала се, уз пар изузетака, недораслом историјском тренутку. Пошто нису хтели да се уједине, на изборима су доживели слом. Оне странке које су ипак успеле да уђу у парламент, због своје малобројности моћи ће да играју значајнију улогу само као подршка једној од две веће, по Косово погубне групације.

Проглас српској јавности: Прекинути разговоре о нормализацији односа Србије и тзв. Косова

Није нам, међутим, опозиција приредила ово несрећно „србовање“, док се нижу порази на Косову и Метохији. Шта то Србија слави? За шта је гласала на овим изборима? Александар Вучић, Ивица Дачић и њихови сарадници, већ Бриселским споразумом из 2013. обавезали су се да ће укинути српске државне („паралелне“) институције на Косову и Метохији, у замену за тзв. „Заједницу српских општина“ која је требало да буде основана у оквиру „косовског“ парадржавног система. Потом су натерали Србе на Косову и Метохији да гласају на „косовским“ изборима. Затим су их увели у „косовски парламент“ и у „косовску владу“. Потом су, на основу Бриселског споразума, док чак ни „ЗСО“ до данашњег дана није основана, српске судије „интегрисали“ у „косовско судство“. Затим су у „косовску полицију“ „интегрисали“ српске полицајце. Укинули су „цивилну заштиту“, која је била главни гарант безбедности Срба на Косову и Метохији. „Косову“ је дат међународни позивни број. Пуштено је на међународна спортска такмичења. Потом је албанским одметницима и њиховим НАТО заштитницима предат електроенергетски систем Србије на Косову и Метохији. Затим су Срби повучени из полиције, судова и свих општинских органа на северу Косова, које су у потпуности преузели Албанци. Срби са Севера, који су до јуче могли да зауставе сваки покушај албанских шовиниста и њихових заштитника да их покоре, сада беспомоћно гледају како на север улазе албанске паравојне снаге, како им отимају земљу и на њој граде своје базе. Србе сада више не хапсе само по улицама, него им упадају у куће. На вишегодишње казне за „ратне злочине“ осуђују оне који се усуђују да затраже да им се врати отета имовина. Страдање Душана Обреновића, и многих других, показује са чим се по тамошњим казаматима суочавају похапшени Срби. Београд не реагује на потпуно противзаконито стварање „војске“ „Косова“. На зулуме над Србима Косова и Метохије, одговара се покретима наше војске ка административној линији, који сада већ служе на поругу, јер се увек завршавају понижавајућим повратком на почетне позиције. Зашто се Едију Рами дозвољава да, без икаквих последица или бар протеста, јавно износи претензије на нашу територију и чак да нам прети ратом? Шта тек рећи о поразу из Бањске? Ако и не знамо шта се тамо тачно догодило, последице ове трагедије по Србе на Косову и Метохији могу се, без икакве сумње, назвати катастрофалним.

У међувремену је Александар Вучић нудио косовским Aлбанцима и НАТО земљама поделу Косова. О том свом отворено противуставном деловању јавно је говорио у неколико наврата. Таквом споразуму са Хашимом Тачијем био се сасвим приближио уз помоћ Ричарда Гренела и администрације Доналда Трампа, али то су америчке демократе, Немачка и Велика Британија осујетиле хапшењем Тачија и враћањем на власт Аљбина Куртија. Падом са власти Доналда Трампа преговори о „разграничењу“ Србије са собом, са својом историјом, разумом и памећу, привремено су одложени.

Милош Ковић: Никакво разграничење, ми и Албанци да научимо да живимо заједно

Председниковим усменим прихватањем Француско-немачког ултиматума и Охридског анекса из фебруара и марта 2023, Србија и „Косово“ су се обавезали да ће „развијати добросуседске односе“, да ће „међусобно признати своја документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске печате“, да ће се руководити „принципима постављеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереној равноправности свих држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета“. Поред осталог, Србија се тада обавезала да се „неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“. Она је, такође. потврдила обавезу прихваћену још 2014, да ће са „Косовом“ потписати „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа“.

Онима који тврде да „ништа није потписано“, Вашингтон и Брисел, али и водећи српски правници одговарају да у међународном праву усмени пристанак има несумњиву правну снагу. Београд је, уосталом, кренуо у испуњавање споразума. Поред осталог, после свих барикада и исцрпљивања Срба са Севера, признао је „косовске“ регистарске таблице и присилио Србе да их прихвате. Аљбин Курти је, међутим, укидањем динара и српског платног промета на Косову и Метохији, показао да је не само спреман да сасвим уништи тамошњу српску заједницу, него и да га не обавезују чак ни Немачко-француски ултиматум и Охридски анекс, у којима нема ни речи о праву Приштине на такве мере. У одбрани тих споразума, САД сада од њега траже да одлуку повуче, што се у Београду представља као велика дипломатска победа Србије.

Кристофер Хил: Постоје неки проблеми на изборима у Србији, али много бољи покушај него у децембру

У међународним односима дефетизам и повлачење доносе нове притиске и поразе. Ако се овако настави, то нас чека и у Републици Српској. Зашто смо признали грађанина Шмита, који би да влада Босном и Херцеговином без мандата СБ УН, зашто смо дозволили да председник Српске Милорад Додик трпи судско насиље и да му се прети хапшењем и протеривањем из политичког живота? Да ли ће Србија остати гарант Дејтонског уговора, или ће пристати на то да и он буде пренебрегнут, као што је то учињено са Резолуцијом 1244 СБ УН?

Онима који тврде да се на такав начин добија у времену док се међународне околности не промене, мора се рећи – време се не може куповати распродајом државних територија, распарчавањем Србије и гашењем Српске. Свако позивање на „Милоша Великог“, на његову дипломатску помирљивост, стрпљење и умеће, потпуно је промашено. Милош није трговао државном територијом. Напротив, од Османлија је отимао суседне српске земље и припајао их Србији.

Редовни професор историје на Филозофском факултету у Београду и члан Председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану КиМ, 7. 6. 2024)

Categories: Гостинска соба

Tags: КиМ, Милош Ковић, Свесрпски сабор