Овај проглас се не упућује режиму у Србији, који ужива заштиту западних сила ради постепене предаје „Косова“. Он је упућен српској јавности – оним грађанима способним да прихвате разумне кораке у спасавању земље
Извор: Покрет за одбрану КиМ
Неопходност прекида разговора са представницима политичке творевине зване „Косово“ произилази из чињенице да ти разговори воде ка дефинитивном правном (de iure) признању „Косова“ од стране Србије. Тај чин предвиђен је Споразумом о путу нормализације између Косова и Србије (27. фебруар 2023), ставом у члану 6 у којем стоји да процес нормализације „Косова“ и Србије „треба да доведе до правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији њихових односа“.
Споразуми са „Косовом“, у низу од Првог бриселског споразума (18. април 2013) до Анекса о примени Споразума о путу нормализације између Косова и Србија (19. март 2023), кључне су тачке према циљу који представља пуну легализацију свеобухватног насиља над косметским Србима и Србијом као државом. С обзиром да је Европска унија, као пристрасни посредник у разговорима, укључила обавезе Србије из Споразума од 2023. године у поглавље 35 претприступних преговора, у земљи се креира атмосфера да нема другог излаза до повиновања најновијим уценама. Овим прогласом српској јавности се указује на путеве другачијег решавања ове, ма колико сложене, ситуације.
Будући да Европска унија нема елементарних унутрашњих услова да у своје редове прими ниједну државу кандидата, у случају Србије она више не може да крије бесциљност „европског пута“ наше земље. Признала или не признала „Косово“, Србија може да рачуна само на вечито претприступно малтретирање које са декларисаним циљем чланства у Унији не би имало никакве везе. Тако, условљавање некаквог „европског пута“ de iure признањем независности „Косова“ постаје празна претња која се свела на ефекат застрашивања грађана осветом Уније уколико би Србија прекинула разговоре о тзв. нормализацији. Пошто ти разговори воде дефинитивном губитку Косова и Метохије, последњи је час да се они прекину. За образложење тог чина постоји више легалних начина, од којих је најубедљивији позив на Резолуцију Савета безбедности УН бр. 1244. Уз то, потребно је размотрити разлог прекида позивом на Бечку конвенцију о уговорном праву (1969) и њен члан 62 који регулише разлог суштинске промене околности, имајући у виду чињеницу да „Косово“ за једанаест година није испунило своје обавезе из Првог бриселског споразума.
Прекидом разговора који нису уродили ни испуњењем минималне концесије „Косова“ у виду Заједнице српских општина, али и више од тога због свакодневног насиља које органи „Косова“ спроводе над Србима, Србија би се ослободила допунског услова ЕУ за преговарачко поглавље 35. И то без бојазни од губитка „европског пута“ који већ деценију и по не води у пуноправно чланство све и да се испуне сви могући и немогући услови. У том периоду Унија је изгубила сопствене претпоставке – формалне и фактичке – за своје проширење.
Прекид разговора о тзв. нормализацији односа Србије и „Косова“, који би разголитио давно превазиђену политику проширења ЕУ, носи ризик лоших последица по читав низ секторских односа између Србије и ЕУ започетих на основу Споразума о стабилизацији и придруживању из 2008. године. Без обзира што је овај споразум изгубио свој унутрашњи смисао чињеницом да за шеснаест година није превазиђен наредним Уговором о приступању између Србије и ЕУ, нити ће то по свој прилици икада бити случај, Србија је на његовој основи ушла у бројне односе са Унијом, а најдубље у трговинске. Прекид по Србију погубних бриселских разговора о тзв. нормализацији, био би повод за заједничко преиспитивање са Унијом нових путева сарадње. Такву иницијативу морала би да покрене Србија, јер се ради о нашим домаћим интересима на широком спектру односа са ЕУ и са њеним државама чланицама. Унији би рационалним аргументима требало доказивати да би, уместо о санкцијама за непослушну Србију, требало да размишља о мирнодопским решењима свих питања у њеним односима са важном земљом централног Балкана. Уз то, Србија би имала добре савезнике међу оним државама чланицама Уније које нису признале независност „Косова“, а по примеру Мађарске видимо, и међу некима које су под притиском западног безбедносног механизма својевремено признале ову политичку творевину.
Овај проглас се не упућује данашњем режиму у Србији, који ужива заштиту западних сила ради постепене предаје „Косова“. Он је упућен српској јавности – оним грађанима који су отворени и способни да прихвате разумне кораке у спасавању земље од даљег убрзаног пропадања. Састављачи прогласа немају намеру да се обраћају некој политички одређеној групи – странци, коалицији, опозицији, покрету, струци или професионалној организацији. Проглас се упућује свим људима ове земље који виде провалију, велеиздају Косова и Метохије и у стању су да процене последице. Обраћа се људима који могу да схвате међуусловљеност режимске предаје Косова и Метохије, с једне стране, и расипничке економске политике, вересије природних ресурса, примитивне културне политике и страначке приватизације државног буџета, с друге стране. Ако се све то одвија под декларисаним политикама „европског пута“ и „регионалног мира“, онда нешто дубоко није у реду са таквим путем и таквим миром.
У суочењу са овим очигледностима, Србија мора да прекине понижавајуће разговоре који воде стању њене потпуне колонијализације. Земља и народ, који су пролазили кроз слична историјска искушења и налазили излаз, не би смели у овој генерацији да падну испод задатка који им намеће стихија неповољних околности.
У Београду, 27. маја 2024.
Проглас можете да потпишете овде.
Први потписници:
- Предраг Адамовић, задужбина „Баштионик“
- Проф. др Слободан Антонић
- Проф. др Синиша Атлагић
- Проф. др Зоран Арсовић
- Данило Н. Баста, академик САНУ
- Проф. др Драгиша Бојовић
- Проф. др Синиша Боровић, генерал
- Проф. др Павле Ботић
- Проф. др Борис Брајовић, протојереј-ставрофор
- Проф. др Слободан Владушић
- Др Жарко Војиновић
- Срђан Воларевић, књижевник
- Александар Вујовић, уредник „Новог стандарда“
- Проф. др Слободан Вујошевић
- Проф. др Игор Вуковић
- Др Небојша Вуковић, научни сарадник
- Владан Вукосављевић, правник
- Маринко Вучинић, публициста
- Др Стеван Гајић, научни сарадник
- Миљан Глишић, редитељ
- Проф. др Ирина Деретић
- Споменка Деретић, новинар
- Др Владимир Димитријевић, научни сарадник
- Др Душан Достанић, научни сарадник
- Проф. др Драгана Дракулић-Пријма
- Проф. др Јован Душанић
- Проф. др Александар Ђикић
- Проф. др Дарко Ристов Ђого, протојереј-ставрофор
- Проф. др Ђорђе Ђурић
- Др Миша Ђурковић, научни саветник
- Игор Ивановић, публициста
- Проф. др Иван Ивић
- Др Слободан Јанковић, виши научни сарадник
- Др Марија Јефтимијевић Михајловић, виши научни сарадник
- Проф. др Бојан Јовановић
- Миодраг Д. Јовановић, првак опере НП у Београду
- Весна Капор, књижевница
- Проф. др Зоран Кинђић
- Др Снежана Кирин, научни саветник
- Проф. др Бојан Ковачевић
- Проф. др Душко М. Ковачевић
- Проф. др Милош Ковић
- Проф. др Леон Којен
- Др Владимир Коларић
- Проф. др Часлав Копривица
- Проф. др Душан Крцуновић
- Проф. др Миодраг Кулић
- Александар Лазић, уредник „Стања ствари“
- Проф. др Александар Липковски
- Др Маринко Лолић, научни сарадник
- Михаило Меденица, писац
- Мирослав Цера Михаиловић, песник
- Софија Мојсић, научни сарадник
- Проф. др Слободан Орловић
- Проф. др Драгољуб Петровић
- Проф. др Валентина Питулић
- Проф. др Александар Поповић
- Проф. др Митра Рељић
- Мр Радојка Цицмил-Реметић
- Слободан Реметић, академик АНУРС
- Проф. др Ратко Ристић
- Проф. др Слободан Самарџић
- Про. др Александар Седмак
- Др Симон Седмак, научни сарадник
- Проф. др Војислав Симоновић
- Проф. др Добривоје Станојевић
- Проф. др Миломир Степић
- Милун Стијовић, истраживач сарадник
- Проф. др Рада Стијовић, научни саветник
- Слободан Стојичевић, публициста и преводилац
- Др Славенко Терзић, академик САНУ
- Проф. др Срђа Трифковић
- Проф. др Александар Ћорац
- Др Драган Хамовић, научни саветник
- Проф. др Ђорђе Чантрак
- Доц. др Душко Челић
- Проф. др Љиљана Чолић
- Проф. др Зоран Чворовић
- Никола Шијан, продукција „ХелмКаст“
Опрема: Стање ствари
(Покрет за одбрану КиМ, 27. 5. 2024)
Categories: Гостинска соба
Ovo treba da preraste u referendum, kako o pregovorima tako i o odustajanju od pristupanja EU. Dosta je bilo, vreme je da se stavi tacka na sva ponizenja.
Оно што недостаје да се ово преточи у делотворну политичу акцију, јесте недостатак оперативе која би овај, и сличне прогласе и апеле, произвела у конкетне кораке.
Значи, конкретна огранизована политича сила, која би, конкретним потезима, ствари преокренула у оовм правцу.
Аутори и потписници су учинили оно што су могли.
Али домет овога неће бити велики, без онога што сам изнад навео.
Треба додати још коју петицију и оплести их да не знају шта их је снашло. Ови прогласи направе кратер на мјесту пада, ту трава више не ниче.
U jednom trenutku Kovic kaze da se prvo mislili da peticiju upute predsedniku :))))) Ljudi se prosto zezaju sa nama !
Смисао ових прогласа је да аутори и први потписници истих наведу своје академске титуле, како бисмо се ми јадни и убоги распаметили кад видимо какве све умне главе „крваре“ бранећи Србију од непомјаника и велеиздајника!
„Овај проглас се не упућује режиму у Србији, који ужива заштиту
западних сила ради постепене предаје „Косова“. Он је упућен
српској јавности – оним грађанима способним да прихвате
разумне кораке у спасавању земље“
Који су то“грађани способни да прихвате разумне кораке у спасавању
земље“?
Који су то “разумни“ грађани?
То су само они грађани који су спремни и животима да бране КиМ од
режима, “који ужива заштиту западних сила ради постепене предаје
‘Косова’ “, а ви се, господо, изричито не изјашњавате на такав начин –
ЗАШТО?
Јер, “режим у Србији који ужива заштиту западних сила ради
постепене издаје Косова“ је – УНУТРАШЊИ НЕПРИЈАТЕЉ, а притив
таквог непријатеља (УНУТРАШЊЕГ НЕПРИЈАТЕЉА – режима) се бори
на исти начин као и против СПОЉАШЊЕГ НЕПРИЈАТЕЉА – НАТО,
“полагањем живота за пријатеље своје“ (терорисани СРБски народ
на КиМ), сагласно Христовим речима:
“Нема веће љубави нико, да ко живот свој положи за пријатеље своје“
Дакле, колико је потписника горње Декларације спремно да положи
своје животе за терорисани СРБски народ на КиМ?
Уз дужно поштовање потписницима, приложите списак таквих, ако их
има у вашим редовима!
Терорисани народ на КиМ то очекује, а остављен је од СПЦ, Војске,
Полиције, и политичког крда СНС са коалицијом, прозападном
опозицијом и не(над)владиним сектором.
То само решава масовни излазак на улице, миран и достојанствен,
више него опасан по режим својом – МАСОВНОШЋУ.
Масовност се може постићи из оног дела народа који не излази
на изборе, и јасно ставља до знања да избори нису алтернатива за
елиминисање УНУТРАШЊЕГ НЕПРИЈАТЕЉА.
За мене је Евро-Атлантска цивилизација била синоним за добро уређене – правне државе које су омогућавале да креативни потенцијали људи дођу до изражаја. Захваљујући томе та цивилизација је у задњим вековима и била доминантна.
Наравно, увек је постојала и друга – мрачна страна, која у задњим деценијама све више долази до изражаја и та друштва су сада на умору моралном, демографском, …
Хрлити ка њима је исто што и безглаво трчати ка гробници.
Треба се окретати слободном свету (БРИКС-у) и себи (покупити најбоље са запада и омогућити нашој деци да у добро уређеној Србији нормално живе).
У колонизованој „држави“ то није могуће.
Како се ослободити од тирана (диктата амбасадора), политичара – тирана (полтрона према странцима а на унутрашњем плану шефова криминалних кланова), питање је сад!?
Да ли је то икоме успело на ненасилан начин?
Мислим да би биле од користи анализе креатора прогласа о ускуствима из света, са освртом на савремену Србију и Српске земље.
Мој преглед за пробијање информативне блокаде и таквог насиља јесте хумор!
Сваки нормалан човек више воли да чује добар виц од пренемагања Драмосера.