Будимир Свилар: Успон на Кајмакчалан – вечност, а не разарајућа привременост

На врху капела, а јужно костурница. Изнад – небо које прети да се суноврати. Велики крст на постољу поред капеле, дели врх од понора друге стране. Нема бољега места на коме се може бити

Кајмакчалан (Фото: Будимир Свилар)

У једном тренутку сам сустигао човека који је на успон понео икону. Кад сам му се сасвим приближио видео сам да не носи икону већ слику неког монаха, старца сасвим седе косе и браде.

– Који је то старац?

– Калист. Он ми је најдражи.

Сву загрејаност тела у напору пењања, односио је снажан ветар. Већ после десетак минута сам обукао све оно што сам понео за сваки случај, ставио капу и навукао обе капуљаче.

Колона се убрзо развукла, неки су штедели снагу, неки су често застајкивали да би покупили чауру метка, гелер, одломак сечива ножа или кокарду са капе.

Једно време сам пратио момка обученог у србијанску ношњу – чисто бела кошуља му је била затегнута и увучена у шарени појас, на глави је имао праву шајкачу, а на ногама нове опанке са великим, повијеним врхом. Носио је заставу.

Александар Станковић: Сто километара дуж Солунског фронта

Међу онима који су предњачили, налазио се старији седокоси мушкарац у сомотским планинарским панталонама које су се копчале испод колена. Изгледао је као да је пошао у неку лаку шетњу, а не на стрми успон. Касније у капели, запалио је свећу.

– Зато сам и дошао – рекао ми је.

На све стране светлуцају ситна камена зрнца, стене извирују из траве и вијугају ровови које су српски војници копали под непрестаном ватром која је долазила одгоре. Хиљадама су ти ровови постали последња кућа на путу до Капије слободе. Хиљадама који су из Србије отишли да би је одбранили не вративши се у њу.

Добро је што тако јако дува ветар. Док ноге иду саме од себе, осећам се недостојним да помислим било шта.

На врху капела, а јужно костурница. Изнад – небо које прети да се суноврати. Понеком се поткрала суза коју ветар није одмах стигао да осуши. Колона се полако прикупља, заставе се приближавају. Емоције од усхићења до одахнућа и замишљености. Велики крст на постољу поред капеле, дели врх од понора друге стране. Нема бољега места на коме се може бити.

Сви су ту. Почиње киша.



Categories: Четири стотине речи

Tags: ,

1 reply

  1. Маестрално!
    Хвала Ти, г. Свилар. Као да сам поново тамо.
    И тада, кад сам био (2016.), скоро да сам све исто осећао, као да је све исто било, успон, ветар, киша, у капели још увек је било леда, врата нису могла да се затворе, у капели доминира разлупан (али опет састављен и залепљен) мермерни пехар у којем је било сахрањено срце Арчибалда Рајса… Свеће, гусле, фрула, рецитације…
    Хладно и ветровито. Руком дохваташ облаке. И небо. Испод, у магличастој даљини, негде дубоко, у Грчкој, побрђе прелази у равницу у којој се нека језера искривила и хоће да се проспу на нас…
    Вечна слава нашим неумрлим херојима!
    ПС: Размишљао сам, тада, ипак, и о оним мученицима који су онда били ту, са „оне“ стране, утврђени, до тада невиђено утврђени, укопани, ограђени вишеструким линијама „јежева“, неосвојиви… А онда артиљеријска канонада која је орала, па преоравала, сејала смрт и само смрт, и пржила сваки квадратни милиметар… Па онда јуриш српских „фанатика“, пушке, митраљези, пиштољи, бајонети… Крв, људска, и Смрт. Лешеви остају на ледини. Бежи! Повлачи се!
    Како је њима било? Колико су они оставили мртвих? Да ли се тај народ сећа и да ли одаје пошту својим изгинулим прецима?
    Никада и нигде нисам нашао ни један податак о томе.

    17

Оставите коментар