Пепе Ескобар: До краја – на Одесу!

За Русију се на Црном мору не може говорити о безбедности ако и Одеса опет не буде руска. А то би онда поврх свега другог коначно разрешило и дилему око Придњестровља

Пепе Ескобар (Извор: Cradle)

(Фонд стратешке културе, 26. 8. 2022)

Уживајући у сопственој опуштености, Дмитриј Медведев је изложио законитост везану за Специјалну војну операцију (СВО). Без увијања је рекао да око ње постоји само „један и по“ могући сценарио: или се иде до краја, или војни пуч у Украјини праћен признањем неоспоривог. Нема трећег.

То је то, до краја јасно и огољено: свим унутрашњим и међународним слушаоцима московско вођство је ту ствар учинило сасвим јасном – њу дил се састоји од крчкања кијевског рекета у огромном котлу на тихој ватри, уз истовремено разоткривање његовог статуса финансијске црне рупе колективног Запада. И тако до тачке кључања – а што ће онда бити или преокрет или пуч.

Паралелно с тим, господари (посредничког) рата ће наставити са сопственом стратегијом, а то је пљачкање ослабљене и застрашене Европе, коју ће на крају напарфимисати и преобући у колонију коју ће империјална олигархија безобзирно експлоатисати све док им се и то не буде згадило.

Европа је сада као помахнитали Те-Же-Ве воз – али без холивудског нивоа продукције. Под претпоставком да у међувремену не искочи из шина – што није нарочито вероватно – можда ће на крају и стићи у станицу звану „Агенда 2030“, „Велики наратив“, или већ неку другу дневно актуелну деноминацију коју до тад смисли комбинација НАТО/Давос.

Како данас ствари стоје, не престаје да нас изненађује како је „маргинална” руска економија без имало муке успела да „оконча изобиље“ најбогатије регије на планети.

Економиста Шарл Гав: Европљани су бијесни, и биће још бјеснији

Москви ни на памет не пада идеја о преговорима с Бриселом, пошто с њима нема о чему преговарати – јер ће све до једног сићушне еврократе бити избачени из свог данашњег зомбификованог стања чим се тешке социоекономске околности, последица „краја изобиља“, на крају претворе у сељаке с вилама на европским улицама.

До тога ће доћи можда тек у еонима удаљеној будућности, али већ је данас неминовно да ће Италијани, Немци и Французи умети да сложе коцкице и схвате да су управо њихови „вођи“ – националне ништарије и углавном неизабране еврократе – ти који су их и повели овим путем у сиромаштво.

А бићете сиромашни. И бићете срећни због тога. Зато што сте сви ви подржали слободу за украјинске неонацисте. А што је после и читав концепт „мултикултуралне Европе” подигло на сасвим нови ниво.

Постоји и могућност да овај помахнитали воз искочи из шина и негде у Алпима се сурва у амбис. И у том случају ће се бар нешто моћи спасти из тако насталог крша – тек тад би на ред дошла „реконструкција“. Но, шта би од тог крша било довољно вредно да би се уопште ваљало реконструисати?

Европа би увек могла реконструисати нови Рајх (онај с треском срушени 1945), или мекани Рајх (онај подигнут из пепела после краја II светског рата); или раскрстити са свим ранијим неуспесима, отпевати песму „Слободан сам“ и – повезати се с Евроазијом. Ја се на вашем месту на то ипак не бих кладио!

Повратимо Тавријске земље

СВО би могла да донесе и неке радикалне промене – нешто што ће додатно излудети већ увелико слуђене становнике америчке Труст-мозговије (U.S. Think Tankland) и њихове евровазале.

Председник Путин и Министар одбране Шојгу одавно наговештавају да ће казаљку на скали бола померати само на горе – с обзиром на нарастајуће брдо доказа о тероризму унутар руске територије, на дивљачко убиство Дарје Дугин, на непрекидно бомбардовање цивила унутар пограничних региона, на нападе на Крим, на коришћење хемијског оружја, те на бомбардовање електране Запорожје уз ризик изазивања нуклеарне катастрофе.

Прошлог уторка (23. августа – прим. прев.), дан пошто је СВО навршила шест месеци,  стални представник Крима у Кремљу, Георгиј Мурадов, све je изнео на чистац.

Георгиј Мурадов (Извор: Известија)

Нагласио је потребу да се све Тавријске земље – Крим, северна обала Црног и Азовског Мора – реинтегришу у јединствен ентитет, и то најскорије, „у наредних неколико месеци“. За тај процес је рекао да је објективан и „да то захтевају управо становници тих области”.

„С обзиром на ударе на Криму, али и на непрекидно бомбардовање атомске централе у Запорожју, бране у Каковки која држи акумулацију на Дњепру, цивилних објеката на тлу Русије, ДНР и ЛНР, сви су се потребни услови стекли да се активности бандеристичког режима оквалификују као терористичке“, додао је Мурадов.

Закључак који се неминовно намеће је да су на дневни ред коначно доспела „политичка питања која намеће промена формата Специјалне војне операције“. На крају крајева, Вашингтон и Брисел „већ су увелико припремили нове провокације НАТО-Бандера савеза усмерене против Крима”.

И док ми и даље будемо истраживали шта све подразумева „враћање тавријских земаља“, не само да већ успевамо да сагледамо обрисе Новорусије, него и чињеницу да се за Крим, а онда ни за Русију на Црном мору не може говорити о безбедности ако и Одеса опет не буде руска. А то би онда поврх свега другог коначно разрешило и дилему око Придњестровља.

На то треба додати и Харков – престоницу и главни индустријски центар ширег Донбаса. А подразумева се и Дњепропетровск. Сви су ти градови циљеви СВО, које ће после требати заштити тампон зоном у областима Чернигов и Суми.

Тек с тим ће се за „задатке” СВО – како их назива Шојгу – моћи да се каже да су извршени. А за то би могло бити потребно осам до десет месеци – после неминовног затишја под генералом званим Зима.

И док СВО на турбо погон наставља да меље, подразумева се да ће Империја хаоса, лажи и пљачке подржавати и наоружавати кијевске рекеташе до Судњег дана – нарочито по преузимању Одесе. Нејасно је једино која ће банда у том тренутку седети у Кијеву и глумити владара, сликати се за Вог, такође вољно испуњавајући сваки империјални диктат.

Подразумева се и да ће комбинација ЦИА/МИ6 наставити с нон-стоп усавршавањем обриса обухватног герилског рата против Русије на више бојишта – сталне терористичке  нападе и све могуће врсте провокација.

Борис Мјачин: Украјински покушај заузимања нуклеарне електране у Запорожју – епски неуспех МИ6

Но, сагледавањем шире слике неминовна је руска војна победа у Донбасу и „свим тавријским земљама”, што ће колективни Запад доживети као да их је треснуо смртоносни астероид. Геополитичко понижење које ће тек доживети  биће неподношљиво; да ни не спомињемо геоекономско понижење већ вазализоване Европе.

И док ће евроазијска интеграција постајати све снажније усмерење, руска дипломатија ће наставити да ради на утврђивању те нове нормалности. Немојте испуштати из вида чињеницу да је Москва без по муке нормализовала своје односе с на пример Кином, Ираном, Катаром, Саудијском Арабијом, Пакистаном и Израелом. Све те земље су, свака на свој начин, допринеле слому Совјетског Савеза. А сaда су – са само једним изузетком – све оне усмерене на нову зору века Евроазије.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Далеко је Одеса. Тренутно, Русија је напустила Балаклеју, Харковска област. Борбе се воде и на прилазима Купјанску. Непријатељ је зашао малим снагама, изазивајући панику и уништавајући позадинске контролне пунктове,пресецајући путеве и пресрећући транспортне колоне. Захваљујући поузданим комуникацијама, ове групе су подржане прецизним ракетним ударима, а руска авијација није у стању да препозна „пријатеља-непријатеља“; јер су измешане снаге. У рејон продора, Русија непрекидно шаље резервне снаге. Руси не могу да победе док добро не изгину. Каква би то победа била, ако за њу не би било проливено много крви?

Оставите коментар