Александар Тутуш: Не помињи Јасеновац узалуд…

Србији треба Резолуција којом се забрањује банална употреба ријечи Геноцид и Јасеновац. Јер их употребљавају срамотни политичари за дневно-политичке потребе и недостојне владике као послушни комесарчићи

Александар Тутуш (Извор: Лична архива)

Вријеме трајања једне  људске генерације вријеме је утискивања социјално-културних економских, политичко-историјских прилика које један нараштај обликују посебношћу тренутка људске цивилизације. Но, одређена генерација није само реципијент, продукт утјецаја свог времена, него и живи мост између претходног нараштаја и оног који тек стасава, мост који чини и обликује међугенерацијску везу у свом животном зениту  и има прилику не само да прима утјецаје него да их и посредујући креира.

У нашим данима, ово креативно, обликујуће посредовање генерације која је на врхунцу моћи досезима, често и злоупотребама савремене науке и неуромаркетинга може бити кориговано, али и противно природним токовима враћано уназад, овисно о природи потребе, да ли је она комерцијална, политичка или просто експериментална.

Судећи по обухваћености генерација, по масивности искуства које се интерактивно преплиће кроз вријеме, може се поуздано одредити важност и приоритетност неких догађаја у искуству читавог народа. Тако низ генерација међусобним  посредовањем зна и осјећа Косовски завјет, вјековну тежњу за слободом након пада под Османлије, али један период се посебно издваја по броју генерација које су директно укључене – период Геноцида у НДХ и Јасеновац. Више генерација је одједном страдавало у читавој НДХ, искуство Покоља било је посљедње доживљено за многе Србе на подручју те квислиншке творевине, рођене од средине друге половине 19. вијека, па све до оних најмлађих  Српчића који су свијет угледали у сам освит другог свјетског рата, али након њега нису више постојали. Преживјели су генерацијама након рата као печат на души носили страх од безумног терора. Нови нараштаји рађали су се са зебњом од  усташког ножа.

Драго Пилсел: Мит о 700.000 убијених Срба у Јасеновцу руши баш СПЦ!

Срби након рата никад нису махали бројем побијених, они се деценијама заправо прилагођавају том новом стеченом рефлексу – како се спасити из јаме или умаћи од каме.

Тако се Геноцид у НДХ може препознати као најгломазније и најзначајније историјско искуство код Срба, искуство библијских размјера које српски народ по издржаном и поднесеном, ако узмемо у обзир и страдање у Првом свјетском рату чини једним од великих и херојских нација свијета. То искуство обавезује сва будућа покољења, то је знање које као читав систем мора бити његован сјећањем и несмањеним поштовањем.

Међутим, свједочимо појави ревизионизма, неетичког преиспитивања српске жртве од стране оних с чије стране упорно изостаје покајање, али и сумњивом посезању за Јасеновцем од стране домаћих политичара, те недовољно енергичној заштити достојанства жртава из угла представника Цркве.

Патријарх Порфирије у Јасеновцу: Хрватска и ја се јавно волимо, неке ствари сам морао да прећутим

Тако, на мјесто природних процеса историјског зрења, усљед честих манипулација осјећањима, лажног патриотизма који се по потреби навуче као параван за државно безакоње, упитамо се хоће ли бар искуство Геноцида остати незлорабљено.

Како изгледа контролисано  и манипулативно путовање кроз вријеме на српски начин имамо прилику видјети у најновијој епизоди серије националних лажи и обмана у режији предсједника Србије Александра Вучића. Александар Вучић, кажу није могао да се пробије до Јасеновца. Да се поклони прецима страдалим у том логору. Не знам да ли би га они да могу бирати признали за рођака, али не питају се, као што се не питају ни стотине хиљада других којих су се Александар Вучић и Патријарх Порфирије одрекли на серији састанака на којима су утврдили да не треба „прећеривати“ зарад европског пута, те у јавност изашли са податком од око осамдесет хиљада жртава система логора за сатирање Срба Јасеновац. Нема томе ни годину дана. Нема ни годину да је  Његова Светост Патријарх Порфирије  отворио симпосион у Загребу на којем је хедлајнер био познати њемачки ревизиониста и неко ко не допушта употребу појма геноцид у српском страдању – Александар Корб. Из митрополије црногорско-приморске послали гумно. Не знам је ли стигло.

Танјуг о сусрету патријарха и председника: Утврђени спискови наводе 83.000 и 88.000 жртава Јасеновца

Елем, нису пустили Хрвати преко границе Александра Вучића. Али драмски заплет не би био потпун без  Његове Светости Патријарха Порфирија, који не први пут мало сачека, онако драмски, онда на свјетло дана изађе писмо католичких бискупа из Хрватске којом се наводно изражава „забринутост“ и осуђује то што је Патријарх српски подлегао комунистичкој пропаганди те на овогодишњем мајском засједању САС СПЦ прогласио страдалу дјецу сисачког и логора у Јастребарском Мученицима.

Нема шта, без тог писма забрана одласка Александру Вучићу да се поклони сјенима предака не би била потпуна. Овако, путовање кроз вријеме које нам уприличава својим времепловом Александар Вучић постаје опет узбудљиво и лажни националисти попут оног бившег министра културе расписали се  о злочинима, и сви Србљи стали јединствено иза свога Предсједника. А то што Предсједник и Патријарх кажу осамдесетак хиљада, то што неколико пута у Скупштини РС није изгласана Резолуција о Геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ вољом човјека који одређује све у Србији – зарад’ европског пута – кога брига.

Србији треба Резолуција, и то Резолуција којом се забрањује банална употреба ријечи Геноцид и Јасеновац. Јер док је употребљавају срамотни политичари за дневно-политичке потребе и недостојне владике као послушни комесарчићи, нећемо доживјети ни да неко други поштује жртву страдалих. А најмање наши џелати.

Смиља Тишма: Немојмо по други пут да убијамо жртве одбијањем Резолуције о осуди геноцида у НДХ

Хрвати нису никад разумјели историју, јер је нису никад стварали, само су је брисали. И брисање Срба било је брисање историје – сопствене. Ту тврдњу да је Патријарх српски потпао под комунистички утјецај рад’ сам схватити као иронију, али она је ипак производ неразумјевања католичких бискупа – дубоке историјске несвјести.

Једна прича је довољна, а има их безброј у прилог томе како је Титов комунизам алтернатива усташтву. Наиме, друштво хрватских голооточких затвореника носи име по једном од њих – Анти Земљару. Анте Земљар је рођен на Пагу 1922, и као деветнаестогодишњак свједочио је оснивању првог усташког логора – Слана. О томе је подробно писао књиге, фељтоне, међу њима вриједно свједочанство под називом Харон и судбине (Београд, 1988). Укратко, Анти Земљару је на родном Пагу 1993. минирана кућа, у комунистичкој Хрватској је као истински родољуб робијао на Голом отоку од 1949. до 1953. док је Фра Јосо Фелициновић, жупник на Пагу, особа која је усташама указала на добру локацију за логор Слана, и учествовала у његовом организовању, након судског процеса за непријатељску дјелатност 1945. године 1947. бива ослобођена. Иако ово није полемика са католичким бискупима који се наводно обраћају Патријарху српском, тек напомена о проблематичности и вишезначности придјева комунистички јер је у комунистичком историјском контексту СР Хрватска први пут самостална територијална јединица у „својој тисућљетној повијести“, иако савезна република она има све атрибуте државности.

Паг, увала Слана (Извор: Јадовно 1941)

Онда, кад би читали католичке новине и остала гласила, без сумње би били задовољни и Патријархом и Предсједником, мислећи да заступају српске интересе. Али нисмо. Та временска вртешка, преклапање историјских периода  у које нас завлачи Александар Вучић, у којим доминира час дискурс деведесетих, али на тренутак се нађемо и у 1948. таман пред историјско „не“ Русији, у сљедећем тренутку главоболно нас заустави у сред неког тапацираног кабинета на сједници Централног Комитета КПС 1972. на којој се под паском Латинке Перовић рјешава судбина неког српског интелектуалца који се за разлику од ових данашњих усудио дићи главу и проговорити истину. Јер, у власти Александра Вучића и даље културну и сваку другу политику кроје некадашњи комесари, данас трансформисани прозападњаци или како у народу воле рећи – аутошовинисти.

Да ли је партијска свест како то назива Мило Ломпар у изузетном приручнику за разумјевање српске пропасти под називом  „Дух самопорицања“, заиста погубна болест која ће  истријебити Србе?  Партијска свијест као стање које својом невиђеном растворном моћи растапа сваки идеал, жртву, традицију, историјски резултат у корист интереса групе и појединца. Партијска свијест која дописује претке на иначе константо сужаваној листи жртава Геноцида, преко везе, као дипломе и докторате.

Александар Вучић: Немам право да као председник државе кажем да је у Јасеновцу био геноцид

Јесмо ли ми већ нестали, или је то партијска свијест као копрена прекрила све аспекте и критеријуме који омогућују нормално опстајање и функционисање друштвено-историјске свијести. Овакво изостајање друштвеног рефлекса постоји само у периоду окупације. Окупирани смо ми живи, али окупирано је и право на колективно сјећање, па мртве убијају још једном. Право бављења мртвима, мученички страдалим припада достојним прецима. Александар Вучић се својим бављењем живима није препоручио као достојан за бављење мртвима. Не припада му право ни за бављење жртвама Олује, ни косовским мученицима, а најмање жртвама Геноцида у Јасеновцу и НДХ. Тешко може Србин изгубити то право, али својим обухватним чињењем против српског народа на сваком педљу простора који насељава, Александар Вучић је особа због које управо треба донијети скупштинску Резолуцију о оцјени оправданости употребе ријечи Јасеновац и Геноцид. Једног дана.



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

14 replies

  1. „Нама Србима не требају непријатељи поред оваквих какав је овај Александар Тутуш. Не знам да ли је Србин, али отпадник од Србства јесте. Да би, ничим изазван, напао тренутног председника Србије, којег су добровољно изгласали цирка два милиона пунолетних Срба неотпадника, он пљује по Јасеновачким жртвама и баца их на камару… Ц, ц, ц… Страшно, страшно… Од мржње према тренутном председнику Србије, којег су добровољно изгласали цирка два милиона пунолетних Срба неотпадника, ништа конструктивно, ништа концизно не уме да напише, не држи се теме, него само мржња, мржња, мржња…“
    Ја да сам нека влас’ на овом сокоћалу @стањествари, не би објављиво ову мржњу према тренутном председнику Србије, којег су добровољно изгласали цирка два милиона пунолетних Срба неотпадника…
    У потпису
    Илија Ставрин Еугеник који памти

    6
    26
  2. Свака част Брате! Један од ретких који се усуђује да говори СЛОБОДНО! Само напред Србине!

    25
    1
  3. @Зоран Николић (Ваљево)

    Непристојно је што се иронички потписујете композитно као ја (не знам ко је Илија Ставрин, а коментаре проповедника који памти не читам никад јер ме смарају и тон и латиница).

    Нисмо се сложили по овом питању кад је вест о Вучићевој не-посети Јасеновцу првобитно објављена, а онда ми нисте одговорили на једно врло једноставно питање: разумем шта нећете, али шта хоћете? Хоћете ли српског председника кога не занима Јасеновац?

    Поводом чињенице што већина коментатора изгледа нису схватили Ваш покушај ироније, или су га схватили али га сматрају неукусним, не знам шта да Вам кажем. Има неких коментатора овде који су довољно духовити да би могли да пишу сценарије за комичаре, али Ви нисте од тих. Нисам ни ја, али барем схватам сопствена ограничења.

    6
    3
  4. Тачка

    Сфера се
    У раван
    Своди

    Раван
    У црту
    Ходи

    А црта
    У тачку
    Води

    Момчило

    8
    1
  5. Тачка

    Простор се
    У раван
    Своди

    Раван
    У црту
    Ходи

    А црта
    У тачку
    Води

    Момчило

    10
    2
  6. Аутор је у праву : реч ГЕНОЦИД је тешка и скупа реч, не треба се њоме поигравати. Мислим да на Балкану у 20 веку, само један злочин заслужује то име. То је планирани масовни злочин над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ.

    Кад је пао комунизам 1989 год, наши политичари су, да би задржали власт, распалили национализам и мржњу према другом и другачијем. Ни братоубилачки ратови их нису избацили из фотеља.

    Србијом и Хрватском И ДАНАС владају људи који одржавају медијску тензију и шире мржњу између Срба и Хрвата. У њиховим изјавама бесни и траје рат. Ни СНС ни ХДЗ не траже људе способне за дијалог и за градњу суживота и добросуседских односа.

    Није искључено да је изненадну Вучићеву посету Јасеновцу смислила СЛУЖБА ЗА ЗАПРАШИВАЊЕ НАРОДА. Све је кренуло од “давно угашеног Танјуга” који се инспирисао “изворима хрватског листа” који се позвао на “извор близак хрватској влади” . . . “Анонимни саговорник” је демантовао објављене информације, као што је потврдио “саговорник из Банских двора”.
    ГУСТА МАГЛА !

    6
    4
  7. Србијом и Хрватском И ДАНАС владају људи који одржавају медијску тензију и шире мржњу између Срба и Хрвата. Не пада им на памет да се посећују, разговарају и унапређују међусобну сарадњу.

    Иначе, ти људи су спремни на сарадњу са удаљеним јужноафричким земљама. Министри Никола Селаковић и Вања Удовичић потписали су данас са министарком Краљевине Есватини Тулисилом Дладле више споразума са циљем унапређења сарадње између две земље :

    https://www.politika.rs/scc/clanak/513197/Sporazumi-o-saradnji-izmedu-Srbije-i-Kraljevine-Esvatini

    4
    3
  8. @ Deda Djole,. SLUZBA ZA ZAPRASIVANJE NARODA. Odlicno ,sazeto nazvano.

    2
    3
  9. Видех сабране небратске нападе на Брата Зорана (Николајевића ваљевског Ђетића), па морам да одговорим – зато је брат брат, да брани брата, од куге (лажи), рата (силе) и хрвата (неправде).

    С опроштењем, 18+:
    Реч Јасеновац у устима AV је као реч бог у устима проститутке (или порно глумице). Има искључиво бизнис функцију – служи да радница анимира благочестиве муштерије и учини их задовољнијим; а задовољна муштерија је најбоља гаранција просперитетног бизниса.
    Реч гад („oh god“) у устима простететке у радном заносу не односи се на креатора универзума, него се односи на гада којег је мајка њене најстарије колегинице на свету упознала у Рају, покровитеља њезиног бизниса.
    Тако и реч Jasenovac у устима AV: не односи се на Јасеновац (Истински, Небоземни, Највећи србски елеватор на Небо), него на Jasenovac хрватских бискупа и осталих благочестивих неоусташа – гадну гмизајућу фикцију у функцији бизниса, њиховог, и њиховог врхунског покровитеља.
    Ко брка те појмове тај је озбиљно побркао добро и зло, односно суштине од којих му зависи вечни живот.

    8
    1
  10. У име Вере, Имена и Слободе. Озарено пунословље. То брат Евсевије дише. Ја спокојан.
    Свако неразумевање на @стањествари кротко се зацели.Ако је до мене.

  11. @Евсевије

    „Простатетка“ — да ли је намерно, да ли је лапсус? У оба случаја је кандидат за реч месеца.

    Брате Евсевије, разумем твој став према АВ-у, али не видим шта ту практично може да се уради. Не можемо било коме да забранимо да прича о било чему, без обзира да ли је тај било ко достојан теме које се дохватио.

    За све оне који мисле да је АВ нешто најгоре што је могло да се деси Србији, да поменем неколико претходника на тој позицији: Борис Тадић, Никола Љубичић, Драгослав Марковић, Милош Минић, Душан Петровић Шане, Јован Веселинов, Петар Стамболић. Све цвећка до цвећке. Али сваки народ има власт какву заслужује. А пре него што ме уважени коментаријат СтСт испљује због ове изјаве, имајте на уму да Пинкова Задруга има преко два милиона претплатника на Јутјубу (проверих па знам). Е када као народ будемо способни да се подигнемо из те каљуге, онда ћемо моћи да захтевамо да достојни председник Србије достојно помиње наша стратишта.

    А дотле? Још увек чекам да ми неко каже шта дотле. Ако ми неко каже „док не дође достојни председник Србије, недостојни председници Србије не треба да помињу Јасеновац, никаквим поводом и ни у каквој ситуацији“, молим, нека неко то каже и објасни ми зашто би то било боље од односа какав су према Јасеновцу имали Никола Љубичић или Петар Стамболић.

    И пре него што ме неко оптужи као АВ-овог апологету: чак и када би српска власт била патриотска и поштена и способна и тако редом (као што није, и није, и није), мени би и онда сметао АВ-ов манир, т.ј. нон-стоп кукумавчење и потреба да се бескрајно прича о свему и свачему. Али опет, какви смо, добро је да немамо и горег.

    5
    2
  12. Vidis, Eugeniko, to je ta velika slika. Sta raditi? Prvo, najvaznije je da narod dobro zna svoju istoriju. Na bazi nje se definise identitet jednog naroda (kao na primer onaj nas predlozeni). On je vodilja narodu za buducnost I sadasnjost. Crkva bi trebalo da je duhovna I moralna potpora I najcvrsci oslonac. Kada bi narod bio svestan svog identiteta ne bi se desilo da mu upravljaci budu Pera Konj ili Draza. Onda bi I broj gledalaca Zadruge bio sveden na razumnu meru. Onda bi I oni koji pricaju o Jasenovcu pazili sat govore. Zbog toga mi I radimo ovo sto radimo – definisemo srpski identitet, iniciramo obnovu u crkvi sa osvrtom na njene hriscanske pocetke.

    Podsticemo samopostovanje naroda I zigosemo sve one koji pljuju po sopstvenoj istoriji I po svojim precima. Bez toga ne mozemo ocekivati ni da nas drugi postuju. Neke civilizacijske stvari se ne mogu preskociti ili izbeci. Npr, obnova spomenika pobijenoj deci kod Ohrida na koji smo zaboravili. Ili, secanje na hiljade pobijene srpske mladezi na MIljevini od strane komunista o cemu skoro niko nista ne zna. Ima jos toga. To je takodje nepoznata srpska istorija iako se desila takoreci nedavno u poredjenju sa Vincom ([19], [21]). Bez potpunog sagledavanja sopstvene istorije, nas identitet je nepotpun I to je bio glavni razlog zasto je ona skrivana I ponistavana od strane nasih neprijatelja.

    6
    1
  13. Слажем се да практично не можемо урадити много, или чак не можемо ништа (не размишљам у категоријама савремене политике, па ни не созерцавам /не/могућности), поробљени смо.
    Али можемо и морамо имати филтер у слуху, да раздвајамо ђубре од истине.
    И можемо и морамо имати Цркву, што каже Диханије, да нас научи да их препознајемо и да објасни где да једно депонујемо а где друго да чувамо.

    П.С. Филтер у слуху је ово (сад се сетих да сам једном писао о томе).

    Зато је Творац тако сложеним створио ухо – као шкољку, спиралу, кроз коју реч треба постепено да прође, вртложећи се у њој, да се најпре исталожи груби муљ нечистоће, пре него што уђе у тврђаву. Затим да прође кроз тамни тунел, у којем ситнија прашина са речи има да прионе за маст, да се реч додатно очисти. Па затим да у тами, као свезаних очију, покуца на двер, бубну опну, коју домаћин може и да не отвори, ако је реч туђинска. Па ако буде пуштена, да преко три слушне кошчице, чекића, наковња и узенгије, крене даље – најпре прекована између чекића и наковња, додатно очишћена од сваке шљаке, па под узенгију, под коју треба да се покори као укроћени дивљи коњ, по природи својој алогосан, да узјахан чувством кротко крене даље. Па да уђе у храм слуха, пирамиду (кохлеу) кроз коју опет спиралним путем усходи до слуге, слушног нерва, који ће је увести у царске одаје. Па да тек онда ступи пред цара домаћина, ум, који ће је, обнажену, погледати. И примити, ако је достојна. Или дати погубити, ако је недостојна. Односно савршено спалити, ако је данајски коњ, који у себи носи смрт, скривеног непријатеља који је дошао да разори Трој(ич)ански град душе.
    Зато је Творац тако сложеним створио ухо – јер кроз слух у душу улази смрт, као што је кроз слух у безумну душу прабабе Еве ушла, отровом змијске лажи.

  14. @Дисање на трску

    Поставићу исти коментар на два места, ако допусти СтСт, јер о истој теми дискутујемо и овде (Тутуш, не помињи Јасеновац узалуд) и на другом месту (Живковић, о прецизној употреби појмова).

    Оно што си ти врло детаљно изложио (нема везе што још није у коначној форми) је: ШТА треба да се ради, т.ј. дефиниција српског идентитета на коме треба да се инсистира.

    Оно што нам недостаје је: КАКО/ЧИМЕ то треба да се ради? Како навести људе, а ту мислим на просек који гледа ТВ, а не на нас који овде дискутујемо, да раде нешто што захтева напор а не доноси брзе и опипљиве резултате? Или да не раде оно што су већ деценијама навикли да раде?

    По мени, једна од главних особина која омета подизање српског народа из каљуге је дављење у хедонизму. Комунистичке власти су то сигурно подстицале, ако не одмах после Другог светског рата онда сигурно након што је економска ситуација постала боља; не знам тачно када је то почело, треба питати старије. Али не сећам се периода када је дух времена био нешто друго осим „удри бригу на весеље“. И није битно да ли је било повремених несташица, или дуготрајне несташице и кризе, као 90-тих; став је био, ко може нека троши, и нека троши што више може, јер срећа је у потрошњи. Кад се народ занима потрошњом неће се бунити против власти.

    Е сад, како то сузбити? Нешто може законском регулацијом, иако би ишло против ушанчених и повезаних интереса, рецимо забрана коцкарница било какве врсте, забрана ријалити садржаја на ТВ-у, и слично. Али не може све законском регулацијом, јер ми нисмо дисциплинован народ као Германи или Јапанци, и што се више забрањује законски то ће наш човек више да се инати да баш хоће то што му браниш.

    Не знам да ли сам ти рекао нешто практично и опипљиво, но ово је тема која ће захтевати доста дискусије док се не искристалише некакав употребљив приступ.

Оставите коментар