Често се прогноза времена најављује речима: „На југу Србије очекује се лепо време. У Војводини промењиво, али и даље топло.“ А где је онда, господо метеоролози, север Србије?
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
Повода за прилог на ову тему било је много. Инспирацију су ми дали не само неки чланци из политике и економије, већ и из спорта, па и метеорологије.
Често се на државној телевизији РТС, али и многим приватним медијима Србије, прогноза времена најављује овим речима: „На југу Србије очекује се лепо време, а у западним деловима земље могући су пљускови. У Војводини промењиво, али и даље топло.“
Говорећи шаховским речником, могао бих да их матирам једним потезом, односно, једним кратким питањем: „А где је, господо метеоролози, по вама онда север Србије?“
Шта из овога видимо? Да постоји посебно Војводина, а посебно Србија. Странац, слушајући овакву прогнозу, остаје збуњен: којој држави припада Војводина? Ово, разуме се, није случајно, већ је резултат дугогодишње владавине титоизма, где је као главни унутрашњи непријатељ у држави био проглашен српски народ. Од године 1945. непрестано су Броз и његови саветници понављали: „Слаба Србија, јака Југославија!“ Мађара у Ердељу, односно, Трансилванији, процентуално и бројчано има далеко више него у српској Војводини. Па ипак, Мађари немају никакву аутономију у Румунији. А у Србији имају! О овом и сличним темама подробне примере могу се наћи у књизи Мила Ломпара Дух самопорицања.
Фото: Катена мунди
Тако је после Другог светског рата Радио Загреб поноћне вести завршавао са хрватском химном „Лијепа наша“, а Радио Београд са „Интернационалом“. Шта нам то говори? Већ се у време владавине Јосипа Броза јасно знало да Република Хрватска има своју националну химну. А Србија? Она има „Интернационалу“. Љубљана је главни град Словеније, Загреб – Хрватске, а Београд је „многонационалан, где сложно живе братски југословенски народи“. Зато Хрватска данас нема аутономну покрајину Далмацију, а Србија и даље има титоистичку, антисрпску творевину, под именом Војводина. И нико ни после пада Берлинског зида да у Скупштини покрене то питање. Најзад, посматрајући државно-правно, једна Далмација има далеко дужу традицију аутономије него Војводина. Хрватска је данас централизована и подељена на жупаније, а мала Србија практично има једну аутономну област, која је заправо држава у држави.
Одличан пример је злоупотреба појма „Друга Србија“. И овде видимо колико је погубно када се употребљавају речи које нису јасно дефинисане. Када кажемо „друга“, обично се мисли „она друга страна“, или „опозиција“, а она је обично готово једнако тако бројна као и део друштва који подржава власт, можда и бројнија. Тако је барем веровао Едуард Лимонов, велики руски писац и пријатељ Срба, основавши странку „Друга Русија“ – „Другая Россия“. Тиме је желео да сугерише руској јавности да његова странка, када би имала једнаке услове на изборима, јесте та друга, боља, па и већинска Русија.
Никола Н. Живковић: Поводом смрти великог руског писца Едуарда Лимонова
„Друга Србија“ у нашој земљи, како се често цитира по новинама и књигама, међутим, уопште не представља ту величину, нити има тај значај. За њих је далеко тачније рећи да су „тропроцентна Србија“, јер толико гласова могу максимално да сакупе на изборима. Или да их именујемо „петоколонашка Србија“, што они заиста и јесу.! Зашто се патриотска Србија боји да појаве назове правим именом? Јер, реч је углавном о бриселско-америчком, натовском „невладином сектору“, који је сам себе прозвао „другосрбијански“. А и многи из српског патриотског блока прихватили су да их тако зову. И ту чине велику грешку. Тиме су преценили невладин сектор, а потценили истинску већинску српску јавност.
Свеж пример даје нам Зоран Ћирјаковић. Он је пре неколико дана написао: „Зато што је ‚Западни Балкан‘ бесмислена фразетина из бриселског новоговора која значи само – балканске земље које нису у такозваној Европској унији. Иначе, пре него што је хрватска ушла у такозвану Европску унију, тај геополитички простор звали су Југоисточна Европа, пошто Хрвати себе виде као супротност Срба, а Балкан као неевропски, византијски простор.“
Исто је и са употребом речи „регион“. Он је присутан само у српским медијима. А наметнули су нам они који контролишу нашу штампу, дакле, стоје потпуно под контролом Брисела, Лондона и Вашингтона. Када пратите вести из Хрватске, Словеније, па чак и Македоније, никада нећете чути реч „регион“. Ова реч резервисана је за Србију. То је вешто смишљено да би се потиснуло „српски“. Јасно да Запад вековима финансира национализме, пре свега хрватски и албански, а истовремено потискује српско име.
Некритички се употребљава и реч „усташа“. Употребљавају га не само политичари, већ и личности, а од којих се очекује да ипак разумеју што тај појам садржи. Тако је данашњи патријарх Порфирије у више наврата изјавио како су се усташе „исписале из људског рода“. То једноставно није тачно. Тиме се прикрива историјска истина. Монструозни злочин над српским народом нису починиле само усташе, већ је у акцији уништавања нашег народа учествовао целокупни државни апарат НДХ. А већ када употребљавају реч „усташе“, зашто онда макар не кажу „хрватске усташе“? Јер не треба заборавити да су српски јунаци, који су у 19. веку устали против Отоманске власти, често себе називали усташима. Устанак у Херцеговини из 1875, на пример. Укратко, постојали су и српски усташи!
Слободан Антонић: Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? (1)
Сем тога, то није била „такозвана Независна Држава Хрватска“, већ заиста међународно призната земља, са свим атрибутима државности, поседујући своју полицију, војску, судство и амбасаде у неколико страних држава. Да се не говори о хрватским злочинима већ искључиво о „усташким“ је подвала, у којој је веома лукаво учествовао титоистички режим, али и данашња Хрватска, са заједничким циљем да се из свести Срба и света избрише хрватски злочини, те да се искључиво говори о „усташким“.
Нажалост, многи Срби насели су на овај трик и употребљавају терминологију која има јасан циљ да релативизује хрватске злочине. Од значајних ревизиониста на хрватској страни данас се нарочито истиче Александар Корб. Написао сам приказ његове књиге, где сам јасно доказао, да се под плаштом озбиљне историјске студије крије заправо покушај хрватске историографије да се умање хрватски злочини. Што је страшније, тог Корба, хохштплера и циника, позивају на научне скупове у Србији и преводе његове књиге. Чак га је на један конгрес историчара позвао и владика СПЦ Јован Ћулибрк!
И најзад, реч је о злоупотреби речи „Рус“. Често чујемо у медијима у Србији чујемо да нам „Руси никад нису помогли.“ А ја им дрско одговарам: „А када нам то Руси нису помогли?“ Чињеница јесте да је готово целокупна штампа и телевизија у власништву или под контролом Вашингтона, Лондона и Брисела. На Западу већ више векова царује русофобија. Пре кратког времена преведена је на српски књига Ги Метана Русофобија. Није чудо да данас медији у Србији шире мржњу према руском народу. То је, разуме се, у потпуној супротности са осећањима огромне већине Срба.
Прозападни српски политичари и интелектуалци често истичу као пример Берлински конгрес године 1878. као, ево, крунски доказ да су „нас Руси издали“. При томе сасвим занемарују чињеницу да је то било време када је у живом сећању био Кримски рат 1853-1856. Протекле су једва две деценије откад су Енглеска, Француска, Османско царство и италијански Пијемонт напали Севастопољ. У одбрани Крима као добровољац учестовао је и велики руски писац Лав Толстој.
Русија се од тог рата још није опоравила, старајући се да избегне даље сукобе с европским силама. Ту није било никакве зле намере Русије, већ просто није била у стању да помогне Бугарској и Србији. Свима је било познато да је руски министар Горчаков позивао европске силе да се укључе у ослобођење хришћана који су трпели терор као поданици турског султана, но, Запад је био равнодушан према судбини хришћана. Лондону, али и Паризу и Берлину било је далеко важније да Руси не освоје Цариград. Због тога је Запад био увек на страни Турске, против интереса Срба, Грка и Јермена.
Слично се поновило и с Анексионом кризом 1908, кад је Беч анектирао Босну. Русија је стала на страну српских интереса, но Лондон, Берлин, и Париз устали су против Србије. Русија је могла да бира: рат са Западом или понижавајући мир. У тим драматичним тренуцима Столипин, можда највећи руски државник, изјавио је чувену реченицу: „Дајте Русији само тридесет година мира, а после, када војно и економски ојачамо, нећемо морати никада више да прихватамо претње и уцене са Запада.“
Као што видимо, економске санкције целокупног Запада против Русије нису никаква нова појава и изненађење, већ су током последњих две стотине године била редовна појава.
Русија је године 1914. стала чврсто на страну Србије и – Русија је пропала. На власт су дошли бољшевици. Они су променили и име државе у Совјетски Савез, а за главног унутрашњег непријатеља Лењин и његова партија прогласили су руски народ. Они су физички уништили руску културну, војну и привредну елиту. Они малобројни успели су да се докопају Берлина, Париза, Сједињених Држава, Србије, Аустралије, па чак и кинеског Харбина и Шангаја. Од тога губитка, верујем, Русија се до данас није опоравила.
Због тога су бесмислене оптужбе оних српских политичара и интелектуалаца, који оптужују „Русе“, да нам нису помогли, рецимо, 1944. или 1990. године. Та, руска политика престала је да постоји године 1917! Први знаци да би руска политика поново могла да игра важну улогу у Европи и свету, по мом мишљењу, појавили су се тек 24. фебруара 2022. године, кад је почела „специјална војна операција“ у Украјини. Но, ни у то нисам још сасвим сигуран, јер, као прво, та операција још траје, а друго, види се да су у Кремљу и данас веома јаке снаге које Запад и даље називају „наши партнери“.
И на крају и ово. Обично се са српске стране чује, „Руси нису за нас урадили ово или оно“. А шта ако Руси поставе питање: А шта сте ви, браћо Срби, урадили за нас, Русе? Одговор је, по мени јасан. Мало, или готово ништа. Српска интелигенција прихватила је Вукову реформу српског језика. А она је означила прекид не само са сопственом српском, византијском културом, већ и са руском. Вук, тачније речено његово аустријски ментори, урадили су све да Србе што више удаље од српске, али и руске културе, а што више да нас приближе Словенима римокатолицима Аустроугарске монархије. Разуме се, сам Вук није био довољно образован да увиди далекосежност, рецимо, своје, тачније Копитарове ортографије српског писма. Али зато кривицу сноси српска интелигенција, која је прихватила Вуково уништавање и сакаћење српског језика.
Када прочитамо књигу Дејана Мировића Русофобија код Срба 1878-2017, тада нам постаје јасно, колико је русофобија била раширена код многих Срба, па чак и код културне, политичке и економске елите. Стога је далеко оправданије да Руси нама поставе питање: А шта су Срби урадили за нас? Чињеница јесте да србофобија никада није захватила значајне људе у Русији, као што је случај са Србијом и њеном србофобичном елитом.
Из још необјављене књиге Николе Н. Живковића Есеји
Categories: Писма из Жумберка
”Српска интелигенција прихватила је Вукову реформу српског језика.
А она је означила прекид не само са сопственом српском, византијском
културом, већ и са руском. Вук, тачније речено његово аустријски
ментори, урадили су све да Србе што више удаље од српске, али и
руске културе, а што више да нас приближе Словенима римокатолицима
Аустроугарске монархије. Разуме се, сам Вук није био довољно образован
да увиди далекосежност, рецимо, своје, тачније Копитарове ортографије
српског писма. Али зато кривицу сноси српска интелигенција, која је
прихватила Вуково уништавање и сакаћење српског језика.”
”Српаска интелигенција је прихватила Вукову реформу језика!”
2.” Али зато кривицу сноси српска интелигенција, која је
прихватила Вуково уништавање и сакаћење српског језика.”
То се дешава исто данас и са ћирилицом – ЕЛИТА потискује ћирилицу, а
усваја латинцу.
То се дешава и у СПЦ, где ЕЛИТА потискује из употребе црквенословенски
а све више се користи народни, свакодневни језик у Богослужењима, а посебно
у Светој Литургији, и тако се удаљава од Светосавља.
И то је по наговору, сугестији неких нових КОПИТАРА, његових ментора
и домаћих црквених подрепаша.
Большое спасибо за прекрасный интеллигентный разбор проблемы. очень близкой и понятной и нам, жертвам „мультикультурия и многонациональности“…
Браво, Никола. Крајње је време да неко из српске интелигенције проговори јасно и гласно. Или, како то Никола каже, да прецизно употреби (неке) појмове.
Осмјех
Осмјех се
Осмјехом
Смије
Понављачу
Зјеница
Искру
Ждије
У посматрачу
Рука
Руку
Мије
Помагачу
Момчило
Онда не разумем чему избегавање чињеница да је Балкан област Туркменистана, а Европа западна Азија.
Још мало о српском идентитету…
И сам сам се у протеклих дана дотакао неких ствари које је Никола поменуо. Иако он није поменуо реч ‘идентитет’, то је у основи његових пасуса. Са мало речи се доста кажe (нпр поноћна Интернационала вс Лијепа наша). Куд год да кренемо, идентитету се враћамо поново. Мање или више експлицитно. Већ сам покушао да концизно изразим свој осећај српског идентитета. Важност тога у ‘унутрашњем’ дијалогу није одмах видљива али рецимо у међународном окружењу јесте. Многи су често у ситуацији да треба најконцизније да одговоре на питање неупућених, а то је на Западу огромна већина, у чему је разлика нас Срба и свих околних Балканаца и шире, јер је то њима углавном све исто или врло слично.
Дакле, мој предлог је да се први час сваке школске године у основним школама посвети српском идентитету и да се тумачи према одговарајућем узрасту. Неке земље имају сличне начине да деци од раног узраста открију свест о њима самима. У складу са недавним потврдама старих открића, ја сам предложио верзију која може да послужи као почетни текст. Он би могао стилски да се усаврши уз задржавање свих ставки и евентуално додавање једне, две или три али без нарушавања њене концизности.
Очекивао бих да ову верзију Никола јавно прихвати или да је усаврши и представи нову, тачнију и комплетнију. Нека ова почетна не буде сматрана мојим предлогом већ СтСт верзијом, да не би многе круне попадале са глава. Нека ово буде позив за изјашњавање о српском идентитету и биће интересантно, ко ће се правити да није видео а ко ће се изјаснити и шта ће рећи. У предлогу су великим словима означене ставке везане само за дисање на трску:
“Ми смо директни баштиници најстарије и највише европске цивилизације и културе, староседеоци Европе и Балкана, примогени народ који је први примио хришћанство и учинио га светском религијом, чији језик је основа Санскрита и скоро свих европских језика, из чијег се окриља развила словенска и ведска цивилизација, КОЈА ЈЕ ИЗНЕДРИЛА Александра и Хомера, Спартака и Диоклецијана, Константина и Јустинијана, ДУШАНА И КАРАЂОРЂА, СВЕТОГ САВУ И ТЕСЛУ. МИ СМО НАРОД КОЈИ неизмерно ДУГУЈЕ својим прецима а још више СВОЈИМ ПОТОМЦИМА И ЧИЈА ЈЕ МАНА ДА ЧЕСТО НИСМО СВЕСНИ ТОГА.”
Добар, аргумантован чланак. Поздрав аутору.
Ипак, не бих се сложио са његовим мишљењем да је Вук уништио и осакатио спски језик. Сматрам да нас је Вук уздигао и обогатио.
Критичаре Вука Караџића бих подсетио на степен писмености у Србији пре Вукове реформе. Најбољи сведок је прота Матеја Ненадовић који у својим МЕМОАРИМА пише како је учио :
“ . . . Хајде да вам најпре кажем како сам књигу учио. Отац ме даде јошт врло малена да код попа Станоја, нашег пароха, који је близу наше куће седио, учим. Ја почнем учити у једном московском буквару кога су зачална слова сва црвена била ; и учио сам овако : “аз, буке, веде, глагоље итд”. А срицао сам овако : буке-рци-бр, виде-рци-вр, глагоље-рци-гр итд. Од оно доба до данас јошт нигде нисам видио онаквог буквара. Мој сироти попа, Бог да му душу прости, како је он сам учио, онако је и мени показивао. Јер у оно време у Србији нигде ни трага ни гласа од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу или у манастир ићи . . . “
Вук Караџић нас је ослободио црквено-старословенског неразумљивог језика и подарио нам један једноставан правопис и речник којим су говорили Карађорђе и Милош, а писали Његош и Прота Матеја.
Велику захвалност дугујемо и Словенцу Јернеју Копитару. Прво издање „Рјечника“ изашло је 1818. године. Оно садржи 26.270 речи које је Вук чуо у народном говору. Вук је грађу за овај речник почео да скупља још 1815. године по наговору Копитара, који је речи превео на латински и немачки језик.
Добар текст на који могу да додам да су остаци (ако могу да употребим ту реч иако је то много , много више од остатака ) брозовштине изузетно наглашени у Војводини и Новом Саду . У већини војвођанских села су и даље називи улица са титовим именом и многих комуниста поготово хрватских . Већина њих , као и мађарских комуниста нема никакве везе са овим крајевима нити су икад живели или пак пропутовали Војводином , али због „незамерања” остављени су ту . Колико сам ја схватио незамерање уопште није у питању , јер у разговору са мањинама – познаницима и родбином нико се не би бунио . Генерално код нас су искључиви проблем Срби јер су се све нације вратиле себи , једино Срби по цену живота гаје култ Броза . Ту болест никада нећемо излечити . Неколико жениних колегиница Мађарица и Хрватица , нећете веровати пише ћирилицом , а скоро цела моја родбина искључиво латиницом . Када их питам зашто одговор је , па потписујем се ћирилицом ??? Дакле болест је искључиво у нама . У новосадској школи коју су похађала моја деца – најмлађе још увек – похвалнице се деле добрим ђацима свих националности на ћирилици и испод на мађарском иако од 1.500 ђака нема ни једно једино одељење на мађарском . Некада је било једно али нико неће да мења двојезични назив основне школе Ни**** Те*** и те похвалнице . Директор је србоцрногорац – мој назив . Иначе партијски директор десетак година .
Следеће , већ сам писао , градоначелник и посланици СНС заједно са својим председником донели су одлуку да се подигне други споменик „невино страдалим окупаторима ” и џелатима српског народа јер број мора да се изједначи са једним спомеником и једном спомен плочом хиљадама страдалих од руке окупационих џелата ???? Наглашавам , то захтевају исти они који су извели пре неки дан ријалити представу око неке измишљене посете Јасеновцу . Која је то одвратна подлост брозовштине . Да не гњавим више , додао бих на питање г. Николе шта смо ми то урадили за Русе . Имам одговор , одвукли смо устанком против Немаца у Другом Светском рату много дивизија и дали Русима времена да , иако су потписали ( ако је можда неко заборавио ) пакт о ненападању , да схвате шта их чека и поред споразума са Немцима . Исто се поновило и недавно 1999 када смо им опет отворили очи да поново схвате какви су им „Партњори” . Сва срећа овај пут су схватили . Мало ли је од нас толико страдања оба пута да би они схватили своје заблуде које су нам очигледно заједничке ?
Чему расправа о Вуку и старословенском црквеном, када је и интернатионало тзв. олд чрч славоник спада у изврнуте појмове. Прво, нико себе није звао ни старим. Друго, Словенима су звали себе тек они којима је странац тако наметнуо, због сличношћу са “античким” изразом Склаво, који је највероватније, а нигде забележено нека врста превода речи срп, или руб, јер је изведен из корена сек. Као треће, има списа и повеља који нису црквени, што одбацује трећи део одређења појма тог језика. О средњебугарској ери “знанствено” утврђеној од времена након упокојења Светог Саве не бих трошио типке. Прецизност одређења појма је у томе да то ни како не беше српски језик до Вука који га је измислио.
Било би корисно да неко од познатих лингвиста објасни да ли је већа корист или штета од делања мало образованог Вука Караџића у Бечу. Свима је познато да је у својој радикалној реформи Србског језика избацио многе старословенске и црквенословенске речи, а оставио је све турцизме.
Све добро, разбија г.Живковић
уобичајене и одомаћене фразе које се понављају без размишљања, или са намером,све док није и сам подлегао , условно речено “урбаним легендама”.
О Вуку и језику.
Још једна тврдња која се ко зна одакле појавила, о Вуковој “реформи” србскога језика , како га је ето, Вук изменио , измислио новоговор, е да би Србе одвојио од браће Руса, а за неке и
браће Бугара. С временом, легенда добија нове нијансе и детаље, то је урадио јер је био ништа друго, него аустријски шпијун.Не би ме зачудило да следећи додатак буде да му је право име било Волф Штефанзон и да је
убачен по задатку као ванбрачни син Марије Терезије.
Пре свега Вук није учинио никакву реформу, он је стандардизовао и записао језик којим је у то време говорила велика већина народа који су се Србима сматрали и звали.
У Вуково време чак би се могло рећи и да је већи део Срба говорио ијекавским изговором.
Оно што би требало исправити код Вука су речи које је ненамерно осакатио, бележећи их онако како је чуо. Као на пример рен уместо хрен, сто уместо стол, и слично.
Изменити
Одговорити
Претплатити се
Немој продати моје податке
Све добро, разбија г.Живковић
уобичајене и одомаћене фразе које се понављају без размишљања, или са намером,све док није и сам подлегао , условно речено “урбаним легендама”.
О Вуку и језику.
Још једна тврдња која се ко зна одакле појавила, о Вуковој “реформи” србскога језика , како га је ето, Вук изменио , измислио новоговор, е да би Србе одвојио од браће Руса, а за неке и
браће Бугара. С временом, легенда добија нове нијансе и детаље, то је урадио јер је био ништа друго, него аустријски шпијун.Не би ме зачудило да следећи додатак буде да му је право име било Волф Штефанзон и да је
убачен по задатку као ванбрачни син Марије Терезије.
Пре свега Вук није учинио никакву реформу, он је стандардизовао и записао језик којим је у то време говорила велика већина народа који су се Србима сматрали и звали.
У Вуково време чак би се могло рећи и да је већи део Срба говорио ијекавским изговором.
Оно што би требало исправити код Вука су речи које је ненамерно осакатио, бележећи их онако како је чуо. Као на пример рен уместо хрен, сто уместо стол, и слично.
Извињавам се због двоструког коментара, нисам видео, савладао ме умор.
Ne slažem se sa Ćirjakovićem da je izraz „Zapadni Balkan“ samo besmislena frazetina briselskog novogovora koja označava balkanske zemlje koje nisu članice EU. To je vrlo smišljena frazetina. Ko čini tzv Zapadni Balkan? Srbija, Crna Gora, BiH, Makedonija, tzv Kosovo i Albanija. Dakle istorijske srpske zemlje kojima je pridodata Albanija.
Легли смо на руду Титових подела. Пре 2.св.рата СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, са престоницом у Скопљу, биле су све осим Словеније и Хрватске. Чак ни то није било исправно решење, јер су у хрватској остали пространи српски крајеви.
Dok mozda uzaludno cekamo nase inteligente da se oglase u pogledu srpskog identiteta imamo jedan slucaj hrabrosti, odakle smo najmanje ocekivali. Poznato je da nasi istoricari nemaju hrabrosti, niti ih ista moze isprovocirati, da kazu da Siptari nisu starosedeoci Balkana (osim ako Ranko ne dodje sa nekim SANU-pismom na skrivenoj web adresi). Pominjana je I najveca Laz o Kosovu sa velikim L ali vec godinu-dve ne znamo koja je to. Taj njihov kukavicluk ispastamo na dnevnoj bazi, cim otvorimo neke novine ili ukljucimo kutiju.
Znam samo ono sto je javno objavljeno u nasoj stampi. A objavljeno je (pre par godina) da je Mustafa Nanos, novinar I politicki analiticar iz Albanije, izneo tvrdnju da Albanci sa KiM-a umaju srpsko poreklo, sto je logicno, izazvalo burne reakcije medju njima jer im ne prija da cuju tako nesto.
Istovremeno, Mrdmend Meja, univerzitetski profesor sa Kosova je objavio (na Fejsbuku) studiju o poreklu Albanaca. Na osnovu te studije izgleda da je poreklo Albanaca blisko grckom, sicilijanskom, vlaskom, dok 60% Albanaca ima srpske gene, sto su preneli I pristinski mediji.
Nas etnolog I istoricar, B.Kljajevic, smatra da je studija realna. Kaze da su dolaskom Turaka prvo islamizovani pa albanizovani Srbi sa prostora danasnje Albanije, bilo da su bili pravoslavci ili katolici. Na prostorima Albanije, albanska plemena Hoti, Kastrati, Klimenti, Krasnici imaju srpsko poreklo, kao I pleme Gasi koje je u rodu sa Bjeloplavicima I Dukanicima. Skenderbeg je srpskog porekla, 10 kolena iza njega su samo Srbi. Nas prvi svetac Jovan Vladinir je sahranjen u Albaniji a isto tako su Makedonci kompletno poreklom Srbi mada oni danas nece to da priznaju.
Na osnovu javno objavljenog, ja tu vidim primer integriteta I hrabrosti koju nisam video kod nasih istoricara I koja, paradoksalno, u jednom segmentu doprinosi pocetnoj verziji srpskog identiteta koja je stavljena na diskusiju.
Ми смо директни баштиници најстарије и највише европске цивилизације и културе, староседеоци Европе и Балкана, примогени народ који је први примио хришћанство и учинио га светском религијом, чији језик је основа Санскрита и скоро свих европских језика, из чијег се окриља развила словенска и ведска цивилизација, КОЈА ЈЕ ИЗНЕДРИЛА Александра и Хомера, Спартака и Диоклецијана, Константина и Јустинијана.Још једна “аутохтонистичка будалаштина” без икаквог упоришта у историји.Сад ће нам Дисање на трску објаснити да су сви наши историчари или плаћеници ,Беча ,Берлина,Ватикана или будале а не види да је најообичнији секташ.Савет маните се будалаштина.
Милане, хвала на јављању именом у тренутку када су сви ником поникли и у црну земљу погледали, иако ништа ниси рекао. Нема потребе да најављујеш шта ћу ја одговорити а и није мој стил да помињем плаћенике, тим пре што је и Берлин већ одустао од фалсификоване историје коју је нама наметнуо. Ипак, ти би био један од ретких ако би сматрао да знатан део наше интелигенције није корумпиран али ћеш се вероватно и сам сложити да јесте кукаквички.
Претпостављам да си горњи цитат оквалификовао као ‘будалаштину’ што ће рећи да од предложеног ‘српског идентитета’ скоро да ни камен на камену није остао. Аргументи ‘будалаштина’ и да сам ја ‘најобичнији секташ’, не одају неки капацитет нити звуче обећавајуће али већ сам раније имао погрешне процене. Ако предложено ‘није утемељено у историји’, ти ћеш можда презентовати утемељену историју пре 7.века. Један једини доказ ће бити довољан. У противном, то се неће моћи називати историјом.
За разлику од тебе ја ћу бити конкретан и ево, на прву руку, да кажем да је доминантна српска генетика староседелачка у Европи од свог настанка пре 30ак хиљада година и да је пронађена (Рајхова археолошка лабораторија, Харвард) у Лепенском Виру И Винчи, где је огромна већина ‘еуропејаца’ провела Ледено доба (да, Винча је тада била свет).
Ако не можеш ти, или било ко други, да ово побије ја бих поред прве две ставке у почетној верзији ([1] директни баштиници најстарије и највише европске цивилизације и културе, [2] староседеоци Европе и Балкана) ставио ‘свуш’, па бисмо могли да пређемо на следећу ставку. Ипак, имам нешто утисак да смо од тебе већ чули све што смо могли.
Површности и нетачности колико хоћеш, а стеротипи бујају као квасац.
Читајући дедски ко-ментар сам схватио да су дело и лик Вука знамења победе странаца над наивним Србима, и недодирљива догма. Главни разлог је извртање истине о тобожњим дијалектима као фактичком стању. А истина је другачија – укидање знака јата је разорило стање да је српски језик матица, а на његово место је постављен поменути “олд чрч славоник”, док је “нови” језик, “вуков” српски сврстан у једног од равноправних наследника “очс-а”, а не самог себе.
Можемо ми да потрошимо много времена да прецизирамо појмове али тиме нећемо ништа променити ако иза прецизирања нема акције.
Сво наше умовање о теми можемо схватитити као интрелектуалну вежбу и скупљање храбрости да победимо свој кукавичлук или да изађемо из зоне конфора да не радимо ништа осим што ћемо по интернету кукати на непријатеље, петоколонаше, титоисте, и остале који су се окомили на јадан српски народ (Сиц!).
У суштини интелигенција која није делатна у смислу да промени нешто у народу или држави којој припада нема неку посебну вредност и у историји бива евидентирана као инцидент.
Само они припадници интелигенције који су делатни и чине напор да нешто промене па и по цену да изађе из зоне конфороа (или кукавичлука свеједно) су значајни и бивају запамћени.
Све ове речи о стању у коме се српски народ налази морају (и треба) да буду инспирација да се покренемо, да изађемо из зоне конфора (и кукавичлука) и да нешто урадимо. Чињеница је да ситуација није потпуно безизлазна али суморна јесте.
И овај чланак (а и други на Стању ствари) су искорак у добром правцу да се нешто промени, да се ревитализују, формирају или барем иницирају делатни патриотски интелектуални кругови у нашим срединама у којим живимо и радимо а и широм Србије а богме и у свету.
Стање ствари није само портал са квалитетним текстовима већ и интелектуални круг који даје наду да није све пропало и да наде има али и да морамо више да радимо. Није то једини патриотски интелектуални круг јер постоје и други.
Један од проблема који је евидентиран у дискусији је и питање идентитета а питање идентитета се негује и културом сећања на значајне догађаје из наше прошлости. Култура сећања на значајне догађаје почиње да се развија у основној школи и породици.
На речима у нашим основним школама на томе се ради али у пракси углавном је то то фолирање и обука/васпитање ученика да буду лицемери као њихови васпитачи.
До 2000. године обележавање значајних датума је била обавеза са којом се нико није играо јер се и посао могао изгубити. Било је незамисливо да се из календара значајних датума неки од њих не обележи барем са пригодном изложбом, пригодним културно узметничким програмом, разговором и пригодним обраћањем директора школе поводом тог датума.
Данас тога скоро да и нема што је лако проверити увидом у књигу обавештења већине основних школа у Србији.
Препоручујем онима који то желе да траже од основних школа у свом крају а могу и од било које школе у Србији према Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја (“Службени гласник РС”, бр. 120/04, 54/07, 104/09 i 36/10) књигу обавештења да провере ово што сам написао. Успут би могли да потраже и извештаје о раду у претходној школској години свих секција актива а посебно извештаје актива наставника историје и српског језика, Биће ужаснути малим радом да не кажем нерадом наставника. Лоше стање из основних школа је још горе у средњим школама. Напомињем стање се драматично погоршало после 2000. јер су стигле демократске реформе којима српски и патриотски идентитет није потребан већ су му потребне неке друге “ВРЕДНОСТИ”.
Углавном се у српским основним школама култура сећања и неговање српског патриотског идентитеа своди на отаљавање а у неким случајевима и на отворену саботажу. А да има шта да се ради у основним школама евидентно је да има и да законодавац барем формално ту није био некоректан. У пракси је стање ужасно јер скоро да нема садржаја који прати тај минимум који је прописан календаром образовно-васпитног рада.
Да се подсетимо:
Према Правилнику о календару образовно-васпитног рада oсновне школе за школску 2022/2023. годину:
Члан 7
У школи се празнују државни и верски празници, у складу са Законом о државним и другим празницима у Републици Србији („Службени гласник РС”, бр. 43/01, 101/07 и 92/11). У школи се празнује радно Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату, Свети Сава – Дан духовности, Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату, Дан победе и Видовдан – спомен на Косовску битку.
Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату празнује се 21. октобра 2022. године, Свети Сава 27. јануара 2023. године, Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату 22. априла 2023. године, Дан победе 9. маја 2023. године и Видовдан ‒ спомен на Косовску битку 28. јуна 2023. године.
Свети Сава и Видовдан празнују се радно, без одржавања наставе, а Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату, Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату и Дан победе су наставни дани, изузев кад падају у недељу.
У школама се обележавају: 8. новембар 2022. године, као Дан просветних радника, 21. фебруар 2023. године, као Међународни дан матерњег језика и 10. април 2023. године, као дан сећања на Доситеја Обрадовића, великог српског просветитеља и првог српског министра просвете.
Изврстан текст господина Живковића. Ваљало би да се у књизи, ако има енергије и времена, дохвати и израза ,,Србијанац” (по мени једино прихватљив у песми ,,Одакле си селе”), ,,хрватско приморје” (иако га не миришем, онај историчар из Ријеке каже да једино Срби користе ову синтагму), можда и ,,црногорско приморје” (боље је прецизно наводити места у која се иде), ,,екавица” и ,,ијекавица” (овде је потребно бити ,,смор” и изговарати целу синтгаму – екавско наречје спрског језика и поготово ијекавско наречје српског језика), нато ,,интервенција” (у суштини агресија, а у блажој форми понекад је и прихватљиво бомбардовање), јасеновачке жртве (уместо много ваљанијег јасеновачки новомученици, који жртвовању даје смисао кроз Божију вољу, док сам термин жртва не значи ништа, па у себе укључује и пар хрватских усташа који су се међусобно побили), итд.
Нема Филкета да се јави, добро сам проценио да је у оном коментару пружио свој максимум. Такође ми је драго да је прихватио моје ‘секташке’ аргументе, док ће за своју ‘утемељену’ историју морати да нађе адекватну реч из свог вокабулара која ће сигурно садржавати у себи барем једну звездицу.
Дакле, напредујемо доста добро, Саф би то рекла ‘со фар, со гуд, фер динкам’ и полако усаглашавамо дефиницију српског идентитета. Да ли ће СтСт бити први медиј који ће изаћи у јавност са дефинисаним српским идентитетом који ће бити водиља милионима од којих неки још увек мислe да смо нико и ништа, тиква без корена, предодређени да неко други над нама влада, неспособни да се организујемо чак ни толико да би физички опстали и омогућили будућност нашим потомцима.
Дефиниција идентитета ће бити презентована у следећем облику ради лакшег референцирања у јавној дискусији. Усаглашене ставке ће бити штампане великим словима а за преостале ће бити одвојено 2-3 дана по ставки, па ће после усаглашавања и оне бити штампане великим словима. За разлику од ових који дишу на трску, ми смо отворени за критику и ревизију сопствених ставова ако се у било ком тренутку појави неки доказ или против-аргумент, тако да ћемо одмах ресетовати (вратити на мала слова) или потпуно уклонити проблематичне ставке или чак целу дефиницију.
[1] МИ, СРБИ, СМО
[2] ДИРЕКТНИ БАШТИНИЦИ НАЈСТАРИЈЕ И
[3] НАЈВИШЕ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И КУЛТУРЕ,
[4] СТАРОСЕДЕОЦИ ЕВРОПЕ И БАЛКАНА,
[5] примогени народ који је први примио хришћанство и
[6] учинио га светском религијом,
[7] чији језик је основа Санскрита и
[8] скоро свих европских језика,
[9] из чијег се окриља развила словенска и
[10] ведска цивилизација,
[11] КОЈА ЈЕ ИЗНЕДРИЛА
[12] Александра и
[13] Хомера,
[14] Спартака и
[15] Диоклецијана,
[16] Константина и
[17] Јустинијана,
[18] ДУШАНА И КАРАЂОРЂА, СВЕТОГ САВУ И ТЕСЛУ. МИ СМО НАРОД КОЈИ
[19] неизмерно ДУГУЈЕ својим прецима а још више
[20] СВОЈИМ ПОТОМЦИМА И
[21] ЧИЈА ЈЕ МАНА ДА ЧЕСТО НИСМО СВЕСНИ ТОГА.
Правилник о календару образовно-васпитног рада oсновне школе за школску 2022/2023. годину (http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/pg/ministarstva/pravilnik/2022/5/7/reg) предвиђа ПРАЗНОВАЊЕ Дана сећања на српске жртве у Другом светском рату и Дана сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату.
Да ли је ово само грешка или свесна намера друго је питање али је свакако неумесно те дане празновати већ само ОБЕЛЕЖИТИ.
Вероватно нико није скренуо пажњу надлежнима што говори о пажњи са којом просветни радници раде свој посао односно како васпитавају нашу децу. А пропуст није безазлен јер у свести деце се формира представа да је СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ПРАЗНИК.
@Дисање на трску
Одлична иницијатива, само мислим да генерално треба бити пажљив да се у ставке не убаци нешто што би било недовољно убедљиво или недоказиво.
Конкретно у овом случају, да ли смо сигурни да смо [5] примогени народ који је први примио хришћанство и [6] учинио га светском религијом? Да ли уопште постоје подаци да би било који народ ово могао да тврди за себе? Не кажем да нема, него да не знам, а не верујем ни да велика већина људи зна.
Ово је везано за један мој претходни коментар да, што се даље иде у прошлост, то је теже наћи поуздане податке за било какво историјско истраживање, осим ако не говоримо о археологији или генетици, али не може се све свести на археологију и генетику.
Такође везано за ову иницијативу, а и за твоје упорно питање „када су Срби примили хришћанство?“, је врло блиско питање, а то је: „када су Срби почели да се сматрају Србима?“, барем у неком схватању идентитета који би нама данас био препознатљив.
Sve dobra pitanja, Eugeniko. Cinjenica je da moji komentari staju na zulj mnogim karijerama I sujetama, pa sam izvuci neke zakljucke.
[5] To je jedna od kljucnih stvari I zbog toga sam pokusao da neko drugi to prezentuje. Cak sam malo udario u sentiš zice, pominjuci Garonju I Murgu, ali bez uspeha. Ovde ipak nije samo sentiš u pitanju, njih je zaista krasila izuzetna inteligencija I druge divne osobine i zao mi je sto barem neko od StSt citalaca nije bio u prilici da ih upozna.
Paradoksalno je da kod nas niko ne sme da kaze ni zuc o tome, a znas li ko je to (selektivno) prisvojio? Neverovatno je, ali nije za cudjenje – Hrvati, a sve po principu ‘jeste da tada nismo postojali ali smo imali svoju crkvu’. NikolaV jos uci I jos nije spreman, pa ako se niko drugi ne pojavi onda cu ja napisati par pasusa. Sto be rekao Moša, koji se pre par nedelja ovde javio I ciji pradeda je malopre pomenutim uglazbio ‘Lijepu nasu’ – Boze zdravlje I nove opanke!
U tome je bio smisao pitanja ‘kada su Srbi primili hriscanstvo’. Odgovor bi kao dobar klik u majnsviperu odmah otvorio nekoliko polja. Znaci, nije se moglo reci da je bilo posle 7. veka jer nije dokumentovano (poput Rusa I Ukrajinaca koji ove godine obelezavaju 1034 godine od pokrstavanja), a nije se moglo reci ni pre toga, jer bi se time negiralo disanje na trsku I domino efektom bi mnogo sta novo izaslo na videlo (npr ‘pismenost kod Slovena’, itd). Nazalost kod nas u crkvi nema vise intelektualaca koji bi mogli reci nesto smisleno. Zato sam I mislio da ti zapocnes sa ‘obnovom’ a ja bih se nadovezao sa onim sto se ne vidi ispod vode.
[6] vec je dovoljno napisano o Konstantinu I Likiniju (pisacemo o Konstantinovim potomcima I Justinijanu) tako da se moze smatrati potvrdjenim ali cemo ipak sacekati potvrdu [5] [16] i [17] pa da idu u istom paketu.
Nadam se da ce nam se I Kovic (kome krajem raspusta istice medeni mesec) pridruziti. Prosto ne mogu da zamislim da ce se pre uhvatiti ruku pod ruku sa Cedom, NikolomS I Dubrafkom a ne sa tobom, Saf I Zoćom. Sada je medju njima ‘utemeljenim’ pocelo previranje I pitanje je vremena kada ce disanje na trsku izbiti na povrsinu da uhvati vazduh (bice poseban komentar).
‘Kad su Srbi poceli da se smatraju Srbima’ je malo duze I bice poseban komentar.
@Дисање на трску
А теби ћу, брале Диханије, одговорити сутра (увече, сад морам хитно у офлајн).
Диши дубоко до тад, требаће ти даха и правих гасова.
@Дисање на трску
Видим, ти и твоја „Еугеника“ складно размењујете гасове – ти њему сердаре, он теби војводо. Нећу да вам нарушавам идилу, можда се нешто благородно и роди међу вама, али морам да питам: а где сам ту ја?
Евсевија не помињеш, као да и не постоји?
„Код нас нико не сме да каже ни зуц“, јелда, а шта је то што Евс говори – муц или туц?
„Код нас у цркви више нема интелектуалаца који би могли рећи нешто смислено“, јелда? Значи ја нисам интелект(уалац)? Или нисам у цркви (него сам „секташ“ и „расколник“)? Или јесам и једно и друго и треће и четврто, али не могу рећи ништа смислено?
Саставио си топ-листу ставки које дефинишу србски историјски идентитет, а мој си допринос тенденциозно изоставио?
Зар не би требало да стоји капиталним словима, високо на листи: „НАРОД ЧИЈИ СУ ПРЕЦИ, КОНСТАНТИН И МИТРОФАН, БИЛИ ДВЕ ПРВЕ ГЛАВЕ ДВОГЛАВОГ ОРЛА ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ ХРИШЋАНСКОГ ЦАРСТВА“?
Па да је ово једина референтна тачка србске повеснице, било би довољно (праву дефинишу две тачке, друга, тј. прва је Винча)!
Милије ти је да овај бисер бациш на сметлиште историје, и да га затрпаш на депонији над Винчом, попут уважених академика из САНУ (Сметлишта Академије Наука и Уметности), него да поменеш Евсевијево име и да му одаш јавно признање да је најпрви на целом белом свету који је то формулисао?
Па да бисер сутра узму хрвати, који су, као и у лингвистици, већ претекли Србе и у највећој мери постали „аутохтонисти“, и устврде да су ови Сремци и Далматинци били Hrvati – јер бо, цео свет зна – Dalmacija i Srijem su povijesne hrvatske zemlje, чак ти је и то милије него да свет чује име Србина Евсевија?
Где је на листи Евсевијева констатација: ПРЕЦИ СРБА, ПЕЛАЗГИ И ТРАЧАНИ, ДАЛИ СУ ДАНАЈЦИМА (старим „грцима“) И РЕЛИГИЈУ (мистерије), И ИМЕ ЗА БОГА (θεος, тхеос), И ИМЕ ЗА ПОЈАМ РЕЛИГИЈА (θρησκεια, тхрескија, класична античка етимологија изводи од „трачкост“, благочешће, али би могло бити и од жрети)?
И то би затајио, само да свет не сазна да је Евсевије исправио Сократа и Платона и легион свих других етимолога после њих, о пореклу њихове, најглавније речи свих светова, категорички тврдећи да је реч θεος од србског жив. И да је та реч, пелашко-србско Жив(от)=Бог једна иста словесна окосница србског словесја и живота од искони до данас.
Херодот: „Пелазги су раније (пре доласка данајаца, прим.евс) приносили жртве и молили се боговима, а да уопште нису помињали њихова имена“ – а ти θεοι, били су пелашки „Жи(в)и“, њихови живи преци у Вечности, на Небу. Срби и данас, као и пелазги онда, једини приносе жртве душама живих предака: кољиво/=“заклано“, што су Грци преузели од њих, па су Православне у касном средњем веку погрдно звали „кољивадес“, не знајући ни зашто се зове „кољива“ ни шта значи/, дају даћу, славе прослављеног претка-своју Славу…); а те душе безбројних живих предака чија имена само Бог зна, они су богови живи, обожени у Једином Живом, Богу. Срби и данас најмилијем говоре: „жи ми ти!“; србско ж, које живи од Винче, лимитирани данајци немаху, па су уместо њега користили θ, тету која и данас стоји у грчком алфабету на месту на којем у Азбуци стоји Ж).
Друге на листи недостајуће бисере нећу поменути – јер то би било, очито, бацање бисера пред… трговце. Трговци то не заслужују – нека сами изроне бисерје, дишући на трску (или међусобно размењујући гасове под водом, као у холивудским филмовима). А ако су трговци једина алтернатива свињама које ће то ионако погазити папцима својим а онда се окренути и растргнути Евсевија, онда нека бисери заувек остану у седефним скривницама на дну плавог мора Евсевијеве душе.
Ипак, признајем да си у једном у праву: да „код нас у цркви више нема интелектуалаца који би могли рећи нешто смислено“ – па опет не видиш да си сам потврдио моје речи, да је Евсевије у овом драматичном тренутку, у ком се врхуни и рекапитулира српска историја (близу врха, где је вас дух све разређенији и кисеоника све мање) једини достојни кандидат за декана богословског факултета на виртуелном народном универзитету србске Истине, који чека оснивање. И ректора, да, али то сада више не можеш бити ти јер се ниси показао на висини задатка, односно на висини истине (иако носиш име Диханије, spiritus rector, али авај, залуду!).
Предубоко си заронио, а на великим дубинама и кисеоник (на трску) постаје токсичан и смртоносан – аналогно Икару који је полетео превисоко (на воску). И као што он из хибриса није послушао мудрог Деду, тако ни ти ниси хтео да чујеш Евсевија него ти оћеш да будеш најпаметнији. Али тако је то, и другачије не може бити: дуга трска – кратка памет.
Ако наставиш са пасивно агресивним провокацијама, обешчашћивањем моје личности и дела, и са злоупотребом моје интелектуалне својине то јест историјских открића и формула (прећуткивање у референтном контексту, навођење без референце на аутора…) очекуј да ће те контактирати мој адвокат преко СтСт за евентуални договор о вансудском поравнању, пре утужења.
Evs, ja stvarno imam problem da razumem neke stvari, mora da pratimo razlicite veb sajtove. Nisam primetio da si nesto ranije napisao a jos manje sam, to sto nisam video, koristio bez referenciranja negde. I ovde si nabacao nekoliko istrgnutih recenica umesto da celovito objasnis neki pojam ili dogadjaj. Naprotiv, ja pokusavam sto vise da angazujem druge da nesto napisu sto je u vezi sa pocetnom verzijom srpskog identiteta. Od tebe sam ocekivao da potvrdis da su Srbi primogeni narod, tj. da su prvi primili hriscanstvo. A mozes I bilo koju drugu numerisanu stavku da potvrdis ili negiras I predlozis njeno brisanje. Mozes da predlozis I neku novu stavku ako imas. Isto tako podsticem Eugenika I sve druge da nesto napisu jer je definicija srpskog identiteta kolektivni napor. Dakle, mozes li I hoces li da napises potvrdu broja [5]? Ako ne, onda cu sam to napisati.
U gornjoj verziji sam napravio dopunu pa taj deo sada izgleda ovako:
[18] ДУШАНА И КАРАЂОРЂА, СВЕТОГ САВУ И ТЕСЛУ.
[19] МИ СМО НАРОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА И ЈАСЕНОВАЧКИХ НОВОМУЧЕНИКА, КОЈИ
[20] неизмерно ДУГУЈЕ својим прецима а још више
[21] СВОЈИМ ПОТОМЦИМА И
[22] ЧИЈА ЈЕ МАНА ДА ЧЕСТО НИСМО СВЕСНИ ТОГА.
@ Евсевије 2022/08/05 у 08:05
Поштовани,
Ваш навод да би Стање ствари учествовало у некаквом “тужакању” (анонимних) коментатора, тј. посредовало, не би завређивао икакву пажњу да у њему не постоји претња другом кориснику (као и у другом, непуштеном, коментару). Па да Вам онда предочим:
БУДЕТЕ ЛИ ЈОШ ЈЕДНОМ, МАКАР У НАЗНАКАМА, ПРЕТИЛИ БИЛО КОМ КОМЕНТАТОРУ БИЋЕТЕ ТРАЈНО ИСКЉУЧЕНИ СА СТАЊА СТВАРИ!
Хвала на разумевању,
Александар Лазић
:)))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))
Добри човеци у добром стању ствари, Евсевије добри тек је кемповски духовит, а човек таквије духовитости подразумева присуство духа својега на најбољшем србском сајту…
@ Зоран Николић ( Ваљево )
Ma, диван @Евсевије, посебно кад овако нешто напише/припрети:
Иронија се показала неразумљивом за многе који посетише знамениту рубрику С****ање Ствари на интернету непревазиђеног сајта СтСт.
Не-пријатељи ироније у својим коментарима нису крили колико су згранути, саблажњени или шокирани текстовима камуфлираних једном ‘*’.
Није ли овде пример ироније над иронијама да се сам оснивач/уредник СтСт (а верујем и састављач многих прилога на рубрици С*ања) слично спотакао на прилог @Евсевија!?
То сведочи о врхунској иронији овог другог и неопрезности оног првог.
Надајмо се да ће први опростити другом што га је скоро па искључио са сајта.
Или сам се и ја (и још неки) преварио — клизав терен ова иронија. :)))))
@Дисање на трску
Поставићу исти коментар на два места, ако допусти СтСт, јер о истој теми дискутујемо и овде (Живковић, о прецизној употреби појмова) и на другом месту (Тутуш, не помињи Јасеновац узалуд).
Оно што си ти врло детаљно изложио (нема везе што још није у коначној форми) је: ШТА треба да се ради, т.ј. дефиниција српског идентитета на коме треба да се инсистира.
Оно што нам недостаје је: КАКО/ЧИМЕ то треба да се ради? Како навести људе, а ту мислим на просек који гледа ТВ, а не на нас који овде дискутујемо, да раде нешто што захтева напор а не доноси брзе и опипљиве резултате? Или да не раде оно што су већ деценијама навикли да раде?
По мени, једна од главних особина која омета подизање српског народа из каљуге је дављење у хедонизму. Комунистичке власти су то сигурно подстицале, ако не одмах после Другог светског рата онда сигурно након што је економска ситуација постала боља; не знам тачно када је то почело, треба питати старије. Али не сећам се периода када је дух времена био нешто друго осим “удри бригу на весеље”. И није битно да ли је било повремених несташица, или дуготрајне несташице и кризе, као 90-тих; став је био, ко може нека троши, и нека троши што више може, јер срећа је у потрошњи. Кад се народ занима потрошњом неће се бунити против власти.
Е сад, како то сузбити? Нешто може законском регулацијом, иако би ишло против ушанчених и повезаних интереса, рецимо забрана коцкарница било какве врсте, забрана ријалити садржаја на ТВ-у, и слично. Али не може све законском регулацијом, јер ми нисмо дисциплинован народ као Германи или Јапанци, и што се више забрањује законски то ће наш човек више да се инати да баш хоће то што му браниш.
Не знам да ли сам ти рекао нешто практично и опипљиво, но ово је тема која ће захтевати доста дискусије док се не искристалише некакав употребљив приступ.
@Стање ствари
Драго Стање, Драги и уважени Брате и Господине Александре,
Одно враг шалу – морам да се испричавам и извињавам и оправдавам (што је грешно).
Исприка: oversht of the matter. Господин Кихот је пробуразио ветрењачу!
Извињење: Mea culpa, mea culpa, mea maxima culpa! Праштајте који ме нисте разумели!
Оправдавање: Начитао сам се омиљеног ССт па сам мислио да је јуродствовање овде добродошло – чаша (грке) збиље иште чашу (слатке) шале /илити, доза стања иште дозу с*ања/, смијешане најлакше се пију!
Човек може да се шали само са оним кога воли, односно оним ко му је симпатичан. Никад се не бих шалио са неким ко ми је туђ, арогантан…или глуп. Зато се надам да ипак нећу морати да престанем да се шалим са омиљеним собом, и са омиљеним, симпатичним и интелигентним Стањем Ствари и његовим сродним публикумом.
Дајте ми макар још 1 шансу (на дан) – Господ је рекао 70х7, не тражим много!
Упозорење: следећа порука у себи садржи 40-45% добронамерне неозбиљности; читалац је чита на властити ризик, аутор не сноси никакву одговорност за евентуалне последице настале услед погрешног разумевања.
@Дисање на трску
Драги брате Диханије,
Ти опет покушаваш да ме перфидно наведеш да (бесплатно) „целовито објасним“ спорне историјске догађаје и појмове (које нико никад досад целовито објаснио није).
Видим ја добро шта си ти очекивао од мене, али нисам ни ја сисо весло (као преци неких док су прероњавали Дунав, па су потомцима остале последице).
Даклем: него шта него ти напиши број 5!
А ја ћу после да те са задовољством исправљам (после свега размишљам да ипак Ја треба да будем Ректор).
негде 90.тих година ментално пуцање Срба је дошло у прептпоследњу фазу: кад су нас повели национално психијатри и за 30 година – изугубили све битке ратове о којима нам је зависио идентитет: изубили смо, свако нека израчуна, минимално четврт територије и милион расељених (миинално; афектирано је као у последицама куге, – трећина становнтишва, која шири своју трауму на остале – не кривећи их овде зобг тог); са додавањем на и овако бесконачан низ траума – једне нове; оне из Првог и Другог сахранњују неуролошки нас до 89.годишта – сада ће ова оне рођене после 89 годишта – идућих 30 година; у свему томе, западамо (и даље са највишим морталитетом у свету и абортусима) – у финалну фазу муцања и лудила, изнедрујући теорије равне онима које су изнедравали у својој претпоследној фази Немци, Хрвати, Маџари, Аустријанци и други: изњедравање таквих теорија је несумњив знак сенилнсти (не старости) нције, њене ментлне исцрпљеноти, и лудила; па тако читамом:
МИ, СРБИ, СМО
[2] ДИРЕКТНИ БАШТИНИЦИ НАЈСТАРИЈЕ И
[3] НАЈВИШЕ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И КУЛТУРЕ,
[4] СТАРОСЕДЕОЦИ ЕВРОПЕ И БАЛКАНА,
[5] примогени народ који је први примио хришћанство и
[6] учинио га светском религијом,
[7] чији језик је основа Санскрита и
[8] скоро свих европских језика,
[9] из чијег се окриља развила словенска и
[10] ведска цивилизација,
[11] КОЈА ЈЕ ИЗНЕДРИЛА
[12] Александра и
[13] Хомера,
[14] Спартака итд.
…..хоћу рећи: неко ко је најстарији, као Грци или Јвреји – има их још – ту су релативно Палестинци, Араби, свкако Персијанци, и Кинези, итд., верујти ми кад се дружите са њима осетите ту резистентности, и знате да су најстарији, па њиховим добрим или лошим особинама: ми Срби смо дапаче јако млади, јако! – толико да на крај не можео да изађемо ни са једном једином траумом у низу ових – нпр. са четничком партизанским сукобом, који је био недавно: чак нам је и он кнедла у грлу: верујте ми, што каже Дарко Шарић: ”Госпођо, пуно је то: ви не знате колико је милијарда” – тако и овде: ви не знате шта значи бити најстарији, и колику неуролошку дистанцу то даје таквим тричаријама какве су догађаји 20. века. ово написано је за човека ***** ***** **** **** ***** и да му се њега ради ускрати приступ употребе леве мождане хемисфере (разговарања – на ове теме); видим да неки Евсевије иронично полемише са њим, јер му не преостаје ништа друго;
ове теорије су нажалост склопљене тако – да човек од иоле укуса не може да одговара на њих: заиста се види да Диханије дише на трску: верујете да његов ник није случајно одабран: једва мало крви допире до његовог мозга.а и до нашег народа.
П.С. да додам решење (његов мали делић): под хитно добити један рат, или битку; нација која 30 година губи све ратове, лагано иде историјском путањом минимално француза, од чему псотоје ванредне студије, шта им је то урадило.
физичка реална старост генетике, па чак и домецијлне популације, – је равна животињској равни, и никакве везе нема са културом; култура је пак оно што се мери, и чему је посвећено неколико веома озбиљних философсих дисциплина; као и у свему – због тог што су нас водели полу шарлатани психијтри 3о година, и изгубили све ратове, терајући наше жене да траже бољи шансу јер су после 1000 година видлеи да су се срби први пут показали као губнитици – звог свега тога се десило да свако посеже за свима и серендао свему, што сам у овом степену препознао једино код нас Срба; и што је пенултимативни (претпоследњи знак распада, гашења једне националне културе).
добра ствар је што су срби у тим 90 их…пустили џина из боце, а то је национализам, који се сада шири: и ускоео ће театар прерасти нас и вас; ове теме хомер и александар и винча, ће постати – ускоро непостојећа како је била хиљадама година. па ће само и остати дисање на трску реткхи адепта који броје дане до своје менталне смрти.