Слободан Антонић: Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? (1)

Култура мржње према Србима није настала ни са Старчевићем ни са Павелићем – траје од 16. века 

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Неке од мојих колега социолога истичу се умањивањем броја убијених у Јасеновцу и објашњењем да тај логор „нису направили Хрвати, већ фашисти“.

Јово Бакић, рецимо, сматра да је „вероватни број побијених у Јасеновцу око 100.000“, а Алексеј Кишјухас да тамо није страдало више од 64.000 Срба. Уз то, објашњава Кишјухас, „Јасеновац нису створили `Хрвати` већ фашисти“ (исто и овде), док Бакић упозорава да су у Јасеновцу „жртве превасходно људи, а тек потом припадници различитих нација“.

Најпре, не знам зашто се социолози уопште мешају у бројање закланих или испечених у Јасеновцу. Која специфична знања их за то препоручују?

Но, ако је главна идеја да треба разбити српски мит о Јасеновцу, зар није било једноставније прихватити обавештење из хрватске Википедије да је у Јасеновцу „након темељитих истраживања пронађен само 481 костур, за већину којих је утврђено да су умрли од епидемијских болести“?

Дакле, не 481.000, већ 481 Срба и осталих „умрло“ је у Јасеновцу. Мање од петсто, и то – „већина од епидемијских болести“. Питам се, што наши ревизионисти, у свом обрачуну „с неукусним и подлим претеривањима тзв. српске стране“ (Кишјухас), не би подржали и ову „реалност на терену“, односно и ову „научну чињеницу“?

Како би тек онда био деконструисан српски мит о Јасеновцу…

Али, признајем да као социолог доиста нисам оспособљен да се бавим лицитирањем око броја јасеновачких мученика. Можда је стварно тамо уморено „тек“ 64.000 Срба. Само, ако је иједан више од тога, дође ми да пожелим нашим ревизионистима да им свако неурачунато дете долази у сан, с прекланим вратом или пробијеном лобањом, како би пробали да схвате колико је заправо бедно то што раде.

Када је пак реч о тврдњи да су у Јасеновцу неки тамо „фашисти“ убијали извесне „људе“, те да је то једино исправно (ненационалистичко) виђење, то је обична идеологема. А о томе бих, као социолог, можда могао понешто и да кажем.

Извор: Све о Српској

Најпре, теза да су Јасеновац „створили фашисти, а не Хрвати“ испражњена је од сазнајног садржаја и стога неупотребљива у разумевању стварности.

Ако су фашисти из Загреба направили Јасеновац, остаје нејасно зашто фашисти из Рима не само да тако нешто нису уприличили код себе, већ су чак фашистима из Загреба забранили сличне подухвате на својој територији? И остаје нејасно зашто су се и фашисти из Берлина гнушали таквих достигнућа фашиста из Загреба?

Такође, ако су жртве Јасеновца били тек људи, а не „припадници различитих нација“, зашто су, онда, у њему завршила, рецимо, деца из Костајнице, Козарске Дубице или Новог Града, а не деца из Загреба, Вараждина или Валпова?

Не, Јасеновац се једноставно не може објаснити некаквим апстрактним фашизмом. Њега је могуће објаснити једино хрватским национализмом – тачније, столетно старом мешавином хрватског шовинизма и клеро-католичког прозелитизма.

Јасеновац, као најстрашније место у људској историји (овде, стр. 106) – то треба подвући и запамтити – није контигентни учинак доласка пар камиона фашиста у Загреб (Крлежа: „усташе су били мала, сасвим незнатна чета плаћеника“).

Мирослав Крлежа (Извор: Све о Српској)

Јасеновац је плод тровековне политичке културе Хрватске у чијем је језгру верски, класно и етнички заснована мржња на Србе, као и пројекат њиховог истребљења.

И што је најгоре, та мржња и тај пројекат – живи су и данас.

* * *

Култура мржње према Србима није у Хрватској настала у XIX веку, како се најчешће мисли, са Старчевићем. Њу су стварали хрватско племство и клер још од XVI века.

Када Срби, у таласима од XVI столећа, масовније насељавају земљу западно од Уне и северно од Саве, они долазе на испражњено земљиште (овде, 24; овде, 206, 224-225). С њега су се, наиме, пред Турцима, претходно, разбежали католички кметови, а хрватско племство се повукло к Загребу.

Као ратници-крајишници Срби од Беча 1627. добијају повластицу да су слободни корисници земље (овде, 33). Хрватско племство, пак, које номинално и даље поседује земљу, жели да Србе укмети. Хрватски феудалци захтевају у Сабору обнову феудалног власништва: 1631, 1634, 1635, 1637, 1642, 1651, 1655, 1659, 1662, 1681, 1687… (исто, 34). Срби то одбијају, позивајући се на повластице, које им Беч даје или обнавља повељама 1627, 1630, 1660, 1690, 1691, 1695, 1698, 1699, 1706, 1715, 1743… (исто, 33, 35-37, 42).

Та оштра класна борба траје готово два века. Фрустрираност хрватског племства због неуспеха да укмети Србе ствара у њему дубоку класну мржњу према Србима. Амброз Кузмић, управник Загребачке бискупије, киван што Срби неће да буду кметови или да плаћају дажбине бискупији, у извештају од 3. новембра 1700. каже да би било боље Србе „vsze poklâti nego ztanìti“ (настанити; овде, 27).

Извор: Све о Српској

Ако је хрватско племство замрзело Србе јер их није могло укметити, хрватски клер их је омрзао јер их није могао покатоличити, или макар поунијатити.

Срби су били успешно преверавани само онда када су, бежећи од Турака, долазили на нова станишта без свештеника, односно када је свештеницима било забрањивано да пребегну с народом (овде, 228). Морало се крштавати, венчавати и сахрањивати, па су позивани католички свештеници како би, између осталог, обавили и функцију матичара.

Тамо где је миса била на словенском језику (Далмација), прелаз у католицизам је лакше ишао (исто, 137). Тако су, током прве половине XVII века, покатоличени пребегли Срби у Истри, Сењу, северној и средњој Далмацији (исто, 137; 202).

Међутим, тамо где је с народом дошло и свештенство, католичење или унијаћење били су сасвим неуспешни. Притисци су били огромни. Поготово су хрватски клер и племство на томе истрајавали.

Ревносни прозелитисти били су, посебно, загребачки бискупи (овде 226), попут Николе Степанића или Петра Домитровића (овде 30; 32). Хрватски сабор 1548, 1550. и 1563. доноси резолуције којима не признаје другу веру осим католичке (овде 29). Затим 1608. сабор усваја закон којим се јавна права признају само католицима (исто 32).

Франкопан 1643. изнуђује од Беча забрану српским монасима и свештеницима да се досељавају у Хрватску (овде 228).

Штавише, Хрвати на Угарском сабору, током целог XVIII века, „кад год се за то указала прилика“ траже да се Србима поставе унијати за владике, да се „несједињенима“ укине право на посед и објави „да се не може трпети друга вера осим католичке“ (овде 59). Хрватски сабор, рецимо, 1723. тражи да у Угарској (и Хрватској) само католици могу бити поседници и јавни службеници. То је, најзад, и озакоњено на Угарском сабору 1741. (овде 28). Али, Беч је одбио да ратификује овај пропис јер су двору биле потребне услуге Срба у Рату за аустријско наслеђе (овде 233).

Ово ипак није сметало да дискриминацијска одредба и надаље остане на снази у Хрватској (исто).

Ипак, Срби су се чврсто држали своје вере, пружајући отпор унијаћењу. Претили су Бечу да ће се иселити у Русију (1695; овде 232), дизали се на оружје против уније (1715. и 1725-26; овде 26-27), из протеста се враћали у Турску (овде 226), или су се, збиља, масовно селили у Русију (око 100.000 Срба, 1751-1753; овде 401).

„Многи би други лакше посрнули него Срби“, примећује М. Л. Костић (овде 141). „Јер, од уније Срби су имали да очекују само користи: били би мажени од власти, деца би им била школована о државном трошку, добивали би јавне службе (шумара, лугара, финанса, жандара итд); споља, не би се променило ништа, јер и грко-католици имају исто богослужење, попови им носе браде, жене се итд; па ипак, наши стари махом су одбијали све ове привилегије“.

„Аустријски цареви давали су Србима војничка племства за заслуге на бојном пољу“, објашњава даље исти писац (овде 231). „Али сабори хрватског племства тражили су од тако одликованих Срба да поднесу уверење о сједињењу с Римом. Многи то нису хтели учинити, па су радије остајали сељаци. А они који јесу, престајали су бити Срби“.

Јосип Јурај Штросмајер (Извор: Све о Српској)

Можемо само замислити какву је фрустрираност код хрватских прелата изазивала чињеница да је унијаћење у Провинцијалу успело само у Жумберку (1761; овде 17), док је у Крајини 1823. било свега 3.973 унијата на 316.002 православних (овде 71). Иако се притисак на унијаћење наставља и током ХIХ века – Пије IХ још 1848. тражи да се православни потчине Риму (овде 106), а Штросмајер истиче да је његов „животни циљ да православне приведе унији“; овде 326), „успеси су били минимални, а према употребљеним средствима – никакви“ (овде 140).

„У целој Хрватској (некадашњи Провинцијал и Крајина – С. А.) било је 1890. (на четристо хиљада Срба – С. А.; овде 112) само 10.640 унијата, од тога у Жумберку 7.139. Резултати унијаћења били су заиста мали“ (овде 235). Такође, и у Далмацији број унијатских верника никада није прелазио хиљаду (овде 536; овде). Стога се и закључује да је „унијаћење као процес доживело крах“ (овде 217).

Тако су крајишки Срби, својом двовековним отпором укмећивању и унијаћењу, добили за непријатеље два политички најважнија сталежа у Хрватској: племство и клер. „Такав однос према Србима преносио се с колена на колено“, објашњава Крестић.

„Пресудну улогу одиграли су хрватски и славонски феудалци, како духовни, тако и световни“ (овде). „Хрватски анимозитет и антагонизам (према Србима – С. А.), класни и верски, преносио се с једне на другу политичку генерацију“, упозорава и Микавица (овде 34).

Чак су и хрватски пургери завидели Србима. Рецимо, на томе што Срби нису морали посебно да уче илирски. Јер, док је Србима матерњи језик био нашки, код Хрвата, како је то још 1852. забележио Антун Мажуранић, „прије неколико година (…), ни најбољи, ни најученији наши људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком“ (овде 83).

Јер, све до краја ХIХ века, хрватско племство, свештенство и буржоазија, као изворни кајкавци и чакавци, једноставно нису умели да причају хрватским књижевним језиком, а да га нису претходно годинама учили у школи.

А Срби су могли. Oтудa завист и додаттна фрустрираност.

* * *

А онда је на све то дошао Анте Старчевић (1823-1896), који је само артикулисао већ вековну омразу на Србе.

Њега су Срби-савременици видели као лудака и маргиналца. Али, политички покрет тог „старог луђака“ (овде 139), на прелазу између ХIХ и ХХ века, био је у Хрватској изузетно утицајан. Штавише, његова идеологија изразила је доминантне страхове и пројекте хрватске политике, да би је оваплотиле усташе – у Јасеновцу.

Анте Старчевић (Извор: Све о Српској)

Старчевића су Срби потцењивали. „Ми знамо Анту (Старчевића) од 1852. године“, писао је 1895. Димитрије Руварац (овде 135), „и од то доба, па све до данас, сматрали смо га за човека болесног, ком, ако не фали више, а оно му фале – две даске у глави“.

С друге пак стране, чак и када се Јасеновац десио, утицајни хрватски идеолози у СФРЈ свом снагом су настојали да затрпају идеолошку линију Старчевић – Франк – Павелић.

Крлежа је, рецимо, Старчевића представљао као тек идеалистичку усијану главу. „Он је био човјек који је јасно гледао нашу безизлазну ‘кривуљачу’ и бранећи ‘жлицу нашег мора’ и стопу нашег гладног приморја од маџарске грофовске багре, он је кроз неколико деценија пљувао по нашим припузима, шуфтовима и хуљама, по нитковима, који тјерају нашу ‘сељачку марву’ да брсти трње под туђинским, срамотним маџарским и бечким заставама“, писао је Крлежа (овде).

„У свеопћем нашем безглавију и безакоњу деветнаестог стољећа“, објашњавао је даље тај истински „идеолог Титове Југославије“ (како га је назвао Денис Куљиш), „између наше буњевачке догматике, крпа, закрпа, прикрпа и свеопће културне керпљачине, мучен убитачним слутњама, Старчевић је гледао маџарске препредене тате слободе, уроту наше глупости, крштену нашу дијетенкласну живину, накот, благо, марву и проклету пасмину нашег прошлог стољећа у магнатским суркама, гдје продају наше интересе за биједне пештанске стипендије. Као Старчевић, ту нашу стварност није гледао тако јасно ниједан наш умјетник онога времена“ (овде 20 и даље).

Цела ова крлежијанска бујица речи, међутим, служила је само за то да прикрије прави значај Старчевића за хрватску политичку културу. Чак и Крлежијана, Лексикографског завода Хрватске, не може а да не призна да „уколико је К. био некритичан према иједној од водећих хрватских личности, то се зацијело односи на Старчевића.

Крлежин је Старчевић донкихотовски пунтар: `Стари`, који пљује на Штросмајерову `жлицу душевног сладоледа`, `стара полудјела кореника`, `најлуциднија наша глава`“. „А у временима кад је Старчевић био крајње политички сумњив“, стоји у Крлежијани, „К. га је најчешће бранио као безазлена романтичара, који умире `као манијак`, попут свих Крлежиних Дон Кихотâ – КрижанићаСупила и Радића“.

Међутим, тај безазлени романтичар Старчевић заправо је идеолошки припремио терен за Покољ 1941-1945. Он је Србе дехуманизовао, избацио из реда људи и прогласио животињама.

Позивам читаоца да само баци поглед на Старчевићеву књигу Pasmina Slavoserbska у Hervatskoj, из 1876, која се цела може наћи на нету (овде). Коју год страну окренете видећете да су Срби „накот“ (41; негде „разбојнички накот“; 40), животињска врста („пасмина“) коју заправо не чине људска бића, него „скотови“: „Заробише Турци пасмине 50.000 комадах. За тих скотовах, продаваше Турци за чизму (мушкарце – С. А.), опанке-ли под избор Сербкиње девојке“ (33).

Срби, међутим, нису тек какве животиње. Они су особито „нечиста пасмина“ (31) која „у потаји рове“ (исто). Срби, наиме, као какви паразити разарају народ на чију територију се населе (103) и чију „земљу оскверњују“ (72). Због тога се „зналци (те) пасмине противише ројењу њезину у ове крајеве (тј. у Хрватску – С. А.)“ (35). Тај „тко је пасмину амо вабио“ (48) – Беч – начинио је страшно зло Хрватима, поготово давши Србима повластице, који су их тражили тек „да могу без страха красти и отимати“ (50).

Пошто Срби и нису људи, они се никако не могу поредити с Хрватима, јер би то значило „примеравати пасмину с народом“ (55). Будући да су „скотови“, Србе можете требити како вам је воља. Зато Старчевић с нескривеном милином наводи пример како, негде крајем XVI века, „Хервати, у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше“ (42).

Ма лудак! – рећи ћете. Али, тај луђак је крајем XIХ века, како стоји у Крлежијани, „предводио средишњу хрватску националну организацију“ и „још за живота постао предметом култа“, као „Стари“ и „отац домовине“. Старчевићанци су, наиме, у различитим облицима и дериватима, били друга по снази политичка струја у Сабору, 1880-1914. (овде 238, 301, 309, 310). Исто је било и у Далмацији (овде 186).

Старчевићанци би, заправо, били и први (238), да изборни закон у Хрватској није ограничио право гласа на свега 2% становника (доцније 6%; 309). Трећину бирача чинили су чиновници (овде), па како се гласало јавно, опортунисти су гласали за мађароне, „а сви Срби, чинећи сами 26% становништва Хрватске, били су против старчевићанаца“ (овде).

Но, да је постојало опште право гласа и тајно гласање, старчевићанци би, јамачно, имали већину у Сабору. Јер, како пише Адам Прибићевић, „поткрај деветнаестог века старчевићанска параноја захватила је већину хрватског народа“, а „омладина хрватска била је скоро сва старчевићанска“.

Следи други део

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 23. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

14 replies

  1. Јасеновац нису направили ни фашисти, ни хрвати.
    Направили су га бивши Срби.
    Физички ктитор био је Вјекослав Лубурић.
    Духовни ктитор био је Анте Старчевић.
    А њихов лик и дело су икона пакла, која показује шта бива са Србима када постану бивши Срби, бивши Људи. И, нарочито, показује шта бива са Србима који пређу у јурисдикцију „Свете Римо-Католичке Цркве“ (како ју је обичавао називати Његова Светост Патријарх Павле, а данас је назива Његова Светост Патријарх Иринеј).

  2. Не знам Антонићу,овде.Моје искуство ,овде, филозофија ДОБРОГ не постоји,овде.Мој отац замало упуцао старијег сина на наговор наше мајке.Није.Овде.Желим вам срећно сећање на детињство.

  3. Евсевије

    Мани се оваквих формулација.
    НДХ на челу са усташама је направила, не само Јасеновац већ више логора.
    У тим логорима убијани су Срби од стране усташа којих је било католика и муслимана.
    Конвертити су најгора врста људи и са таквима Срби немају никакве везе.
    Твоја прича је правдање хрвата, усташких крволока, каквих је цивилизација ретко запамтила.

  4. @Кобајаши

    Не баш.

    Не правдам хрвате, него се не бавим њима – они људи само раде свој посао. За који су најмљени и плаћени (из Ватикана). Аналогно, дакле, као што нам Црква заповеда да се не бавимо демонима, него да немамо ништа са њима и да их гонимо од себе, а да при том следећи пример Архистратига не изричемо на њих „хулнога суда“ (Јудина 1:9).
    И није тачно да Срби са конвертитима „немају никакве везе“. Имају везе, и те како – и генетске-плотске и душевне, од душа Предака. Као што су Авељ и Каин имали везе, иако су припадали различитим религијама, исте су утробе чада, и од Адамове душе душē.
    Зато ја мислим да је приоритет бавити се управо само Србима и Србством. И размишљати и чинити све да нико више не постане бивши Србин. И покушати све да се неки од бивших поново учине Србима. А да би они то схватили, морају сазнати какво су Добро изгубили, и какво су зло учинили, себи, Роду, и Богу. Док размишљају како је зло у другоме – у хрватима и од хрвата – нико се неће покајати за свој грех.

  5. Tako ste među imenima zločinaca naveli ništa manje nego 117 Hrvata, iako ni sami ne vjerujete da među navedenima nema više od 3 do 4 koji bi se mogli okrstiti zločincima. Ili je po Vašim i Vaših supotpisnika zločin biti Hrvat, a pravo i Bogu drago biti Srbin i četnik, pa i onda kada djecu kolju, kao što su i klali? Ima li neka razlika u zločinu kada ga počini Srbin ili Hrvat, pa to je valjda razlog da ne tražite da se i četničke zločine ne izvede pred sud. Jedan od Vaših supotpisnika je sudac pa znate da ni jedan sud ne bi donio presudu a da ne sasluša protu stranku, a svjestan toga, kao što možete biti i Vi, da onda ne bi skrivali ni tamo ni amo u junačkim djelima i jednih i drugih. Reći ćete: Zar i ovaj hoće da brani ustaše? Ne branim ja zločince među ustašama, nego samo tvrdim da nisu svi ustaše zločinci, a svakako nije ih onoliki broj koliko se tvrdi. A ustajem i ustat ću protiv toga da se za istu vrstu zločina i pod istim prilikama upotrebljavaju dvije mjere, i dok se koljače među ustašama s pravom zovu zločinci, da se po Vašem među četnicima valjda treba nagraditi kao ‘zaslužne za kralja i otadžbinu’.« iz jednog pisma Ivana Mestrovica Adamu Pribicevicu

  6. Mene potiče na ove retke jedan drugi slučaj. Ne političar Pribićević, nego intelektualac i čovjek kršćanin, tolstojevac, čiji je ‘credo’ da se zlom ne suzbija zlo i da osveta nije posveta. Dopao mi je ovih dana u ruke jedan pamflet protiv Hrvata koga su potpisnici nazvali memorandum i kao takav poslali Ujedinjenim narodima. Taj pamflet, taj memorandum, doduše za svakoga tko pozna naše prilike, optužuje potpisnike i one u čije ime pišu isto toliko, koliko i one protiv kojih je upereno. On se je prelijevao žuči, vrvi pristranostima i netočnostima, i traži glave ljudi za koje ni sami potpisnici ne vjeruju da su svi krivi. Najtužnije u tom memorandumu je to što mu očito nije svrha da tuži veći ili manji broj zločinaca koji su se našli u ustaškim redovima, nego da optuži cijeli hrvatski narod, sve Hrvate.Taj cilj i ta svrha memoranduma izbija iz svakoga njegova retka. Optužuje se čak i Antu Starčevića da je od prije 80 godina formulirao težnje za neovisnošću i slobodom hrvatskoga naroda, da se ta slobodarska ideologije smatra zločinom koju su Hrvati usvojili kao svoj program, a Pavelić htio provesti u djelo. Treba, dakle, cijeli hrvatski narod izvesti na optuženičku klupu, a svjedoci za njegova nedjela bit će Adam Pribićević i njegovi supotpisnici. Tu se i tom slučaju, dakako, neće ispitivati nedjela na protivnoj strani krivice, po programu i po djelima. Ovaj memorandum optužuje formalno ekstremne Hrvate, tzv. ustaše, a u stvari svjesno optužuje sve Hrvate. Mi Hrvati nemamo ništa protiv toga da se izvede pred međunarodni sud sve zločince koji se nađu među ustašama, ali i Vi, g. Adame, znate da postoji velika razlika između revolucionaraca i zločinaca – iz istog pisma Ivana Mestrovica Adamu Pribicevicu

  7. Сврха овога текста је да се Срби опасуље. Сад ће да крене пљувачина да је текст антихрватски. Зато треба рећи, јесте, па шта!

  8. Фашисти или хрвати ? Само да дефинишемо тко је и што је то хрват.
    „Čovjek koji je uvelike zaslužan što danas govorimo štokavski i što pišemo slova č, š, ž,(Ljudevit Gaj) rođen je na današnji dan 1809. godine u Krapini u Hrvatskom zagorju. Zanimljivo je da mu roditelji nisu bili hrvatskog porijekla, obitelj Gaj potječe iz Burgundije u Francuskoj. Od tamo su se neki Gajevi pretci doselili u Spiš u sjevernoj Ugarskoj (današnja Slovačka). Ljudevitov otac Ivan (Johann Gay) doselio se kao ljekarnik iz mađarskog Soprona u Krapinu. Majka Ljudevita Gaja zvala se Julijana rođ. Schmidt i bila je njemačkog porijekla.(Dnevno.hr.)

  9. Настављамо…Ф.Туђман : хрватски историчари ни данас нису начисто да ли је поријекло породице Тућман мађарско или њемачко,али сасвим сигурно није хрватско.Узгред,отац га је затекао у кревету са маћехом и отуд појачана мржња и комплекси.

  10. Јосип Јурај Штросмајер..„Porijeklom iz kroatizirane njemačke vojničke porodice iz Osijeka, Strossmayer je rođen 4. februara 1815. godine u Osijeku. Strossmayerov pradjed se u Osijek doselio iz Gornje Austrije„..

  11. Мирослав Крлежа,интимус Ј. Броза…“Gospodine Krleža, ne razumijem vam ja te ‘kašičice’ i ’žličice’, i te vaše srpsko-hrvatske probleme, meni je to prilično daleko i strano…“ Nasmijavši se, upitao me: „Kako to, nije mi jasno?“ Kažem: „Znate, kad ste se vi – Avari, Huni, Srbi i Hrvati – spuštali s Karpata, nama je na Bizantu bilo dobro.“
    Zapravo, ne znam što mi je bilo; iz te svoje početne nelagode i straha, napravio sam vic. I – Krleža je prasnuo u smijeh: „Ma nemojte, a tko ste vi, ako smijem znati?“ Rekoh: „Mi smo Cincari, i kažem vam, nama je, kao i cijelome Bizantu, prije vašega dolaska na ove prostore bilo sasvim OK.“Na kraju je rekao: „Uostalom, u našem teatru svi su Cincari: i Gavella, i Sterija, i Nušić…“ Za Gavellu mi je, štoviše, kazao: „U Zagrebu je sve prevario, svima je govorio da je Grk, a zapravo je Cincar! A da znaš, i Krleže su došli s Dojrana…“ Kasnije su mi u Makedonskoj akademiji nauka ispričali da je on njima potanko objasnio svoje podrijetlo, priznavši da je ono rumunjsko, cincarsko, s Dojrana. „Krlež“ na makedonskom znači – „krpelj“(jutarnji.hr.. титоиста Љ. Ристић о М.Крлежи)

  12. Изгледа ми као да се не разумемо сасвим, па да елаборирам и дојасним.

    1. Србски етос је: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка у гори листа; но се бојим од зла домаћега“ (не бојим се = не мрзим = не марим; а ко може да се вежба у најузвишенијем христијанском подвигу, на њему је да љуби кот вражји, непријатеље своје и непријатеље Божје).

    2. Хрвати су, и као старо (пра)србско племе и као асимиловани „прозелити“, такође у етничкој суштини у огромној већини бивши Срби. И они показују шта бива са Србима када промене Вјеру. Нарочито, шта бива када је промене за јеретичку зликовачку веру ватиканских сатаниста. А да је корен тог проблема управо у етничком идентитету бивших Срба, показује чињеница да многи народи који конвертују у ту исту јеретичку веру не постају суперзликовци и, дословно, крволоци као бивши Срби (vitez Petar Brzica, официјелни светски првак у брзинском клању…) – нпр. Бразилци, Аргентинци, Венецуеланци…

    3. Поента и кључ није ни у „хрватима“, ни у „фашистима“, јер они су само србосјек, бездушни/безумни/безживотни нож који држи друга, скривена рука. Кључ је у јеретичкој ватиканској вери, која у отпадији од Христа бивше синове Божје и Богове по Промислу Благодати чини горим од адских звери. Али, из неког разлога, нико не жели да о томе експлицитно говори, па ни професор Антонић. Бог је Србима то показао да очитије и крвавије не може бити, али Срби, у већини, то не желе да виде. За Патријархе и Епископе српске Ватикан је сестринска Света и светородна Црква. А тиме и за све православне Србе који њима говоре „амин“.

    4. А поента која происходи из те јесте: тај србосјек, осмишљен у Ватикану, дизајниран у Лондону и искован у Немачкој, не би Србима никако могао наудити, само када би Срби били Браћа, сложни и једномислени у Духу Светом, збијени раме уз раме у рату за Истину и Царство наше које није од овога света.

    5. Све ово је нарочито важно и актуелно данас, јер се управо пред нашим очима дешава још једна велика конверзија Срба у бивше србе, и будуће усташе. Па чисто да не буде после да су нам хрвати криви и за „црвене хрвате“ (црне монтенегрине).

  13. Види се по наслову да не знате г. Антонић, али и то је људски да нешто врло учен човек не зна….
    Будући да ја живим са Хрватима цео мој живот ја ћу Вам објаснити.:

    Нема ту „фашисти или Хрвати“, када се ради о усташтву, постоје само народ Хравти-Усташе, додуше неки већи неки мањи али сви са истм задојени (част изузетцима на правило, који данас нису бројни).

    Пројекат Јасеновац је направио Ватикан, а саградили су га (народ) Хрвати под вођством своје цркве, док особље које је зверски клало тамо се звало Усташе.
    Надам се да ће Вам ово помоћи да појасните себи тај проблем.

  14. пише загребачки лист „Хрватска“ (219, стр. 31)1914 године:

    „У нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва сила крпуша у сподоби Срба и Славо-срба… С њима морамо једном заувијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ… Убојице, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио на нашем хрватском тлу…“

    —-
    „У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило!
    Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! „………….
    „Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!
    На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао!“

    Генерал Александро Лузано

Оставите коментар