Никола Н. Живковић: Неколико речи о српским страдањима

Срби су, премда биолошки и интелектуално осакаћени ратовима од 1912. до 1945, ипак оставили невероватно много записа о својим страдањима

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Овде пре свега мислим на раздобље од 1941. до 1951. године. Први и најснажнији потицај добио сам године 1979. Тада сам живео у Берлину и уписао сам постдипломске студије из историје на Слободном универзитету. У то време тај део града звао се Западни Берлин. Универзитет је имао одлично уређену и богату библиотеку. Почех прво да листам по најпознатијим енциклопедијама: немачким, Енциклопедија Британика, Енсиклопеди францез, америчку и италијанску енциклопедију.

„Орадур“ и „Лидице“, на пример, постоји у свим енциклопедијама Запада. Но, нема ни речи о Јасеновцу, Глини, Јадовну, Броду на Дрини, Крагујевцу, Краљеву, Пребиловцима, Дракулићима, титоистичким злочинима од октобра 1944. почињеним у Београду, Чачку, Аранђеловцу, Нишу, Ваљеву, Шапцу. У свим тим местима људи су убијани само зато што су Срби и сва та стратишта далеко су већа него „Орадур“ или „Лидице“. Из тога ми је било јасно да Запад посматра историју селективно. Постоје жртве првог реда, а то су „они“ и жртве другог, или трећег реда, као што су, рецимо, Срби или Руси, за које чак није вредно ни да се забележе.

Добро. Разумео сам. Када неће то да раде Енглези, Немци, Французи и Американци, зашто онда да то не урадимо ми, Срби? И тако је започело моје вишедеценијско бављење српским страдањима.

Генерације су у школи училе на уџбеницима, које је прописао Јосип Броз и његова Партија. Познато је да победници пишу историју.

Титоистички кадар у југословенском систему образовања једини је, деценијама, имао право да пише уџбенике из историје. Због тога смо од 1945. године проучавали не толико историјске изворе и архивску грађу, већ пропаганду идеологије југословенства, онако како је то проповедао Јосип Броз и његови истомишљеници. А титоистичко југословенство, и уопште југословенска идеја пре свега код Хрвата, била је у својој суштини увек антисрпска. То потврђују и неколико одличних књига које су последњих деценија објављене. Најбољи пример, по мени, пружају нам књиге академика Василија Крестића. Ту је наш историчар разобличио Јосипа Јураја Штросмајера и његово југословенство. Он је убедљиво описао како је настала геноцидна идеологија у Хрватској, јасно планирана још у оквирима Хабзбуршке монархије, дакле до 1914. Године, оповргавши тако тврдње титоиста-комуниста да је уништавање Срба настало као резултат владавине „великосрпске хегемоније“ после 1918.

Друга важна књига јесте Дух самопорицања, професора Београдског универзитета Мила Ломпара. Коначан резултат оваквог начина гледања на историју јесте поразан: добили смо потпуно искривљену и погрешну слику догађаја из прошлости, а она се негује у Србији, као што смо сведоци, све до наших дана. Довољно је погледати државну телевизију Србије, где и даље приказују партизанске филмове, где се слави Хрват Јосип Броз и његова концепција братоубилачког рата међу Србима. Или улице по српским градовима, које још увек носе називе титоистичких „народних хероја“. Велика већина њих пре заслужује да се назову ратним злочинцима и зликовцима српског народа, јер су извршили масовне покоље над невиним српским становништвом, како током рата, тако и после 1945.

Мило Ломпар и Дух самопорицања

И трећа књига јесте Психолошке белешке Драгана Крстића; издавачка кућа „Балканија“, Нови Сад. Први том је објављен 2014, а шести треба да се појави ове године.

То су, по мени, три значајне књиге, које, уз енглеске, италијанске, немачке и америчке документе, пружају потпунију слику и то пре свега страдања српског народа од XIX века до наших дана.

Тако смо већ на почетку дошли до кључног питања: Чему заправо историја? Зашто треба да проучавамо прошле догађаје? То је дубоко философско питање, о којима су расправљали већ и древни Грци пре близу две и по хиљаде година. Тукидид, на пример. Као и све људске делатности, од науке, медицине, технике, па и историје, предуслов да нека студија добије дигнитет озбиљног научног рада јесте напор аутора да узме у обзир све значајне радове – у нашем случају то значи да се уважавају студије и оне „друге стране“.

У питању је, дакле, смисао историје. Кратко и убедљиво на ово одговорио је један енглески писац: „Ко контролише прошлост, он контролише и будућност“ („Who controls the past controls the future“, George Orwell: Nineteen Eighty-Four).

Титоисти-комунисти произвели су гомилу историјских фалсификата. Шта су нас деценијама учили? Да историја српског народа почиње тек са Јосипом Брозом.

Србима је било забрањено да у школским уџбеницима стоји, рецимо, да је Свети Сава 1219. године саставио Номоканон (Законоправило). То је био први српски устав. Мало народа у Европи могу да се похвале да поседују такво дело. Наши ђаци нису учили о величанственим фрескама, које и данас могу да се виде, рецимо, у манастиру Сопоћани, а ни о династији Немањића, а који говоре да је овај народ пре више од седам векова имао државу и културу равне највећим европским достигнућима тог доба.

Мило Ломпар: Над портретом Стефана Немање у Милешеви – очи које на оба света гледају

Ниједан други југословенски народ, разуме се, не поседује ништа што би се могло мерити са Србима и њиховом средњовековном српском државом. Зато су се титоисти потрудили да српска деца од године 1945. уче пре свега готово искључиво Други светски рат и проучавају „славне партизанске, пролетерске офанзиве“, а оне су – како показују немачки извори – постојале само у титоистичким уџбеницима.

Други „југословенски братски народи“ стварали су своју националну свест тек од прве половине XIX века, као што је случај са Словенцима и Хрватима. Албанци и Македонци тек крајем XIX, односно почетком XX века. Босански муслимани су се до средине XIX века изјашњавали као „Турци“ (а то важи и за Албанце). О томе сведоче бројни путописци и дипломате тога времена из Енглеске, Немачке, Аустрије и Француске. Једним словом, Словенци и Хрвати године 1918. и нису имали много да изгубе, јер нису имали ни своју националну државу, а ни историју.

Да би и овде сви „братски југословенски народи“ били равноправни, вештачки су стварали историје, а која никада није постојале, као, рецимо, „хрватска држава краља Томислава“ или словеначка „кнежевина Карантанија“. Не постоји, на пример, ниједна хрватска или словеначка верзија која би личила на Душанов законик. Ниједна озбиљна историјска студија у свету није нигде забележила постојање хрватске или словеначке државе, рецимо, у Х веку, већ тек године 1918, када се Србија одрекла своје државности и поклонила је Хрватској и Словенији. Постојали су, разуме се, називи територија, као што су Крањска, Далмација, Славонија, Македонија, али то наравно није исто што и постојање једне државе.

Најапсурднији, жалосни, управо смешни пример јесте својатање данашње државе „Северне Македоније“, која је створена и као држава и као народ од стране Коминтерне, дакле, тек у првој половини ХХ века. Та држава данас својата историју древне грчке, па су чак и назив скопском аеродрому дали „Александар Велики“. Свако зна, да ти „коминтерновски, титоистички Македонци“ немају никакве везе са великим грчким војсковођом.

О томе је одлично проговорио још 1964. године један професор психологије, али то тада није смео нигде да објави:

3. април 1964.

Титоизам непрестано манипулише „српском хегемонијом“. Српска култура једина је у Југославији аутохтона, једина права култура и историја, светосавље значи постојање аутономије духа и одиграло је кључну улогу у очувању идентитета и после четири века Османлија… и титоизам има задатак да скрене пажњу на мале, неаутентичне, вештачке народе у Југославији, са циљем да у држави влада словеначко-хрватска коалиција над Србијом“ (Драган Крстић: Психолошке белешке 1960-67).

Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV

Ватикански архиви, а тиме и хрватска историографија, врве од фалсификата. Најпознатија и за Србе важна јесте „Константинова даровница“ („Donatio Constantini“). Реч је о документу у коме стоји да је римски император источног дела Римског царства (Византије), са седиштем у Константинопољу (Цариграду), Константин Велики (307-337), даровао папи Силвестеру I (314-315) право на световну и духовну власт над Италијом и другим западноевропским земљама, али и над делом Балкана. Спорна „Даровница“ требало је да докаже да је Папа независан од Византије. Циљ Папе је био да се тим фалсификатом оспори право Византије на територије у средњој у јужној Италији, које су вековима биле део Источног римског царства. Да су оне биле православне, о томе и данас сведоче величанствене византијске грађевине и фреске које постоје у Италији. Лоренцо Вала, хуманиста и папин секретар, 1440. године доказао је да је даровница фалсификат, настао око 750. године, заснована на легенди Силвестра Првог, који је чудом излечио византијског цара Константина од лепре. У знак благодарности, наводно, Цар Константин је онда изјавио да Риму припада прво место у хришћанском свету у односу на остала патријаршијска седишта као што су Антиохија, Александрија, Константинопољ и Јерусалим.

Неки јерарси СПЦ као да нису упознати да је Константинова даровница фалсификат, па и данас тврде да римском папи припада прво место у хришћанском свету. На кривотворине у титоистичкој историографији најбоље је одговорити изношењем у јавност архивске грађе.

Пре 27. марта 1941.

Немачки извори говоре да је нацистичка држава уважавала Краљевину Југославију и то највише због јуначке борбе српског војника током Првог светског рата. Многи водећи нацистички људи били су Аустријанци. И Хитлер је веома лепо говорио о српском народу, али само до 27. марта 1941. Дакле, просто није истина да је Хитлер мрзео Србе. Надаље, да је ово тачно, види се у немачким документима, јер су Немци настојали да ограниче делатност хрватских емиграната у Немачкој. Схватили су да су они за њих безначајни, те да је за немачке интересе далеко значајније да има добре односе са Краљевином Југославијом, у којој кључну улогу има славна традиција српског војника. Врхунац те успешне спољне политике Југославије и њене дипломатије био је споразум од 25. марта 1941. У њему су учествовали наше најспособнији дипломате, на челу са Ивом Андрићем, који је у то време био југословенски посланик у Берлину. Да Југославија није срамно погазила тај уговор – и тиме, практично, извршила самоубиство српског народа, са стотинама хиљада жртава – Срби годину 1945. не би дочекали као биолошки осакаћен народ.

Кључне тачке српског суноврата

То је свакако 27. март 1941, када је извршен државни удар, уз помоћ енглеске обавештајне службе и енглеских фунти. Да није дошло до тог трагичног догађаја, можда не би имали ни Јасеновац, Брод на Дрини, Глину, Пребиловце, Дракулиће, Јадовно, и бројна друга српска стратишта.

Небојша Малић (РТ): Дракулић, Шарговац и Мотике – „Велика кланица“ Срба у Другом светском рату

Многи од учесника тог неодговорног и злочиначког чина, чим су Немци окупирали нашу земљу и 10. априла 1941. проглашена НДХ, нису имали друге бриге већ да што пре авионима побегну из земље. Већ у априлу 1941. извршени су први покољи над српским цивилним становништвом. Како су се осећали ти „јунаци од 27. марта 1941.“ кад су почеле да пристижу прве вести о стравичним клањима над Србима? Неки од њих су, заједно са хрватским делом Југословенске избегличке владе, настојали да спрече ширење истине о страдањима Срба на територији НДХ. Психолошки је то разумљиво, јер Симовић и његови саучесници у државном удару, генерали и пуковници мора да су најкасније у јесен 1941. сазнали прави домет своје акције од 27. марта 1941, који је, као што немачки извори говоре, разбеснео Хитлера, обрадовао Черчила, али и био почетак неописивог страдања српског народа у његовој хиљадугодишњој историји.

„27. март“ нудили су и Румунима. Но, тај народ је имао више среће, јер су се на челу те државе налазили одговорни и разумни људи. Енглезима су поставили кратко и логично питање: „Ако погазимо уговор са Хитлером, са колико дивизија сте ви спремни да нам прискочите у помоћ?“ Енглези су почели да муцају и Румуни су се најљубазније захвалили на том предлогу Савезника, те су остали верни Хитлеру до јесени 1944. Однос снага био је јасан сваком разумном официру. Није било речи, разуме се, да ли неко воли Хитлера или Черчила, већ шта је у интересу румунског народа. Даљњи ток догађаја је показао да Румуни нису погрешили.

Сем тога, видели су како је прошла Чешка. Главни гаранти сигурности Мале Антанте (Чехословачке, Румуније и Југославије), Француска и Енглеска, срамно су издали Чехословачку и 30. септембра 1938. пристали на све Хитлерове услове.

Као и Румуни, и Чеси су у веома трагичним историјским тренуцима показали да су мудар и трезвен народ, који је и у поразу остао достојанствен. Догађаје у јесен 1938. године и марта 1939. веома кратко, убедљиво и јасно описује амерички дипломата Џорџ Кенан: „Дошло је до прилагођавања новој ситуацији. Хитлер је окупирао Праг. Но, Чеси су сачували за своју националну будућност предивну младу генерацију. Она би сигурно била жртвована да су се решили на романтични, али безнадежни отпор. Они су, међутим, изабрали истина понижавајући, но истовремено и истински херојски мир.“ (George F. Kennan: Memoirs 1925 – 1950; Hutchinson, 1968)

Овај амерички дипломата најбоље је показао дилему једног малог народа, како ваља да се понаша у драматичним историјским догађајима. Чеси су изабрали, истина понижавајући, мир, али су сачували будућност. Проценили су да би отпор Хитлеру донео огромне губитке у људству, пре свега њихове омладине, а војнички учинак био би раван нули.

Данас, када читам ове документе и мемоаре учесника и сведока ових догађаја, како српских, тако европских и америчких, постаје ми по први пут јасно у какав је катастрофалан положај српски народ довела група неодговорних, частохлепљивих, сујетних и неспособних српских генерала. Ти српски официри погазили су споразум од 25. марта 1941, извршили антинемачки пуч и то после брзог слома Француске у лето 1940, која је капитулирала после свега неколико недеља рата. Зар им то није могло послужити као упозорење да Савезници не могу и неће да помогну Србима, када нису, ето, могли да одбране ни једну Француску! Судбина српског народа нашла се у рукама, недораслих, болесно сујетних, незрелих, управо дебилно глупих српских официра.

Изглед штампане верзије есеја у часопису „Бокатин Дијак“

После су се неки жалили на лукаве Енглезе! Извините, господо, да сам ја Енглез, можда бих и ја искористио корисне будале, среброљупце и идиоте, као што су то били Срби пучисти од 27. марта 1941? Лондон је био сам. Француска, главни и најважнији савезник Енглеза у Европи, капитулирала је пре нешто више од пола године. Водила се ваздушна битка за Енглеску. Логично је да су Енглези покушали да, макар на кратко, одврате део пажње тада моћне немачке ратне машинерије на нека друга ратишта.

Убрзо после пуча дошло је до масовног покоља српског становништва у НДХ, а затим се појавио и комунистички покрет, чије вођство је било хрватско-словеначко на челу са Јосипом Брозом. После Хрвата, највећи број Срба убили су управо Титови партизани. Да није дошло до 27. марта 1941, вероватно Срби не би доживели ни Јасеновац, а ни хрватско-словеначки комунисти не би можда владали Србијом после 1945. године. Укратко, Срба би данас на простору бише Југославије било вероватно преко петнаест милиона.

Далеко је већа мудрост и храброст била потребна претрпети Минхенски договор и упад Немаца у Праг године 1939, него изаћи 27. марта 1941. и по Београду разбијати излоге немачких фирми и узвикивати родољубиве пароле. Зато не могу а да не сложим с америчким дипломатом када каже: „Чеси су развили дубоки смисао за јединство и дисциплину малог народа, који има тако несрећан географски положај“

Титоистички режим слави 27. март 1941. који је Србима донео неописива страдања и где су Срби жртвовани интересима Енглеза и Јосипа Броза. Ко данас влада Србијом види се и по томе да и у години 2021. у Београду постоји „Улица 27. марта“. У свим народима постоји, истина огромна мањина, аутошовиниста који мрзе народ из ког су потекли. Англосаксонски психолози тај феномен именовали су као „a feeling of a total despair“. Дакле, у том тоталном очајању, после Јасеновца, Титовог геноцида над српском духовном, политичком и привредном елитом од 1942. до 1948. године, година 1995. и егзодус српског народа из Хрватске, али и из Сарајева, у коме су до 1941. године већину становништва чинили Срби, бомбардовање Београда и српских градова у пролеће 1999, државни удар октобра 2000, кога су, као и 27. марта 1941, извели англосаксонци уз помоћ веома сличних људи као они од 27. марта 1941.

Милан Недић

Када је већ урађена непоправљива, катастрофална грешка, као што је 27. март 1941, која је имала за последицу капитулацију Југославије и стварање НДХ, једина светла тачка у тој готово безизлазној ситуацији био је генерал Милан Недић. Немачки документи јасно говоре да не може бити речи ни о каквом квислингу или сарадњи са Немцима. То је или непознавање основних историјских чињеница, или гнусна лаж титоиста. Његова „сарадња“ са Немцима, као што показује и немачка архивска грађа, састојала се у томе да спаси сто српских живота за једног убијеног Немца. Он и његова влада нису биле никакве суверене институције, већ су потпуно зависиле од добре воље немачких окупатора.

Генерали и адмирали Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер, 8. септембра 1930. године (Википедија)

По Женевској конвенцији, држава која је потписала капитулација мора да поштује пре свега главне одредбе тог међународног уговора. Наставак оружаног отпора третира се као нелегално, управо бандитско понашање и окупатору је остављено широко поље тумачења те конвенције. Зато су све оне снаге у српском народу, које нису поштовале те одредбе, деловале не само против међународног права, већ су непотребно изложиле српски народ одмазди од стране немачких, бугарских и мађарских окупатора.

Југославија је 1941. правно капитулирала. У Хашкој конвенцији о ратном праву, из 1907. године, регулисани су односи окупатора и становништва (IV Конвенција, чл. 42-56). Чл. 43: „Будући да је власт законите владе стварно прешла у руке окупатора, овај има да предузме све мере у својој моћи да успостави и обезбеди, колико је могуће, јавни поредак и безбедност, поштујући законе који су на снази у дотичној земљи, изузев ако је у томе спречен“. За поштовање домаћих закона потребан је и управни апарат који те законе познаје, а то је постојећи. У случају колективне непослушности, окупатор је могао да „предузме све мере“. У свим земљама Европе које је Хитлер окупирао постојећи управни апарати остајали су и даље да функционишу. Када је у мају 1945. Немачка капитулирала, нико није вршио никакве казнене мере против чиновника тих окупираних земаља као што су Француска, Белгија, Холандија, Норвешка или Данска. Само су титоисти после 1945 немилосрдно убијали „недићевце“: кондуктере на железницама, чиновнике по општинама и селима. Истовремено, Јосип Броз није каснио ниједног хрватског чиновника активног у време страховладе НДХ.

Немци су се као окупатори, углавном, понашали коректно до тренутка док титовци-комунисти нису почели да из заседе убијају немачке војнике. У мањој мери су то чинили и српски четници. Овакве акције су наравно биле потпуно бесмислене са војничке тачке. Никакве значајне штете нису учињене против Вермахта, али су претиле, настави ли се оваквим акцијама и даље, да ће Србија дочекати рат „као победник, али без српског народа“. И овде лежи велика заслуга Недића, који је као одговоран политичар јасно видео ову опасност, па је свим својим ограниченим и слабим силама настојао да спречи акције које су доводиле до убијања немачких војника, а тиме до стрељања српских талаца.

Недић је, то се такође види из немачких извора, настојао да се српски војници који су после брзог војног пораза Краљевине Југославије доспели у немачко заробљеништво врате у Србију. Када му ту није пошло за руком, преклињао је немачке окупаторе да из војног заробљеништва барем пусте старе, изнемогле и болесне српске војнике. Да ли то можемо да окарактеришемо као „сарадњу с окупатором“? Или је то био покушај да се спасу животи што је могуће више страдалних Срба? Да ли можемо да замислимо да би Дража могао да моли за помиловање српских војних заробљеника? Наравно, већ по свом положају, он то и није био у могућности, чак и да је покушао. О Јосипу Брозу да и не говоримо.

Генерал Милан Недић често је протестовао код немачких окупационих власти да су намети које подноси српски народ сувише велики, а да неки немачки официри често узимају од српског сељака много више пољопривредних производа него што је било прописано уговором. Недић се такође често жалио код немачких окупационих власти на злочине који су чинили Шиптари на Космету, те Бугари у својој зони одговорности. Да ли и овде можемо Недића да оптужимо да је то знак „сарадње са окупатором“? И поред минималних могућности које му је немачки окупатор оставио на располагању, Милан Недић и његова влада урадили су невероватно много за српски народ, успевши да сместе стотине хиљада српских избеглица, којима је пошло за руком да се спасу од хрватског терора и клања, али и од шиптарског и бугарског.

А позитиван однос према молбама и преклињањима Недића показали су многи Немци на терену – у Србији, или на територији НДХ. Реч је о Херману Нојбахеру, али и многим немачким официрима који су желели да олакшају положај српског народа и то пре свега из својих сопствених, немачких интереса.

Да није било комунистичких, али – истина у знатно мањој мери – и четничких препада на немачке војнике, Србија не би доживела ни Краљево ни Крагујевац. Окупиране земље Европе, као што су Белгија, Холандија, Данска или Норвешка, нису доживеле никаква стрељања талаца. Француска, Грчка и Чешка јесу: Орадур, Калаврита и Лидице. И та места не би била забележена по тим догађајима да енглеска обавештајна служба није организовала бесмислене и самоубилачке атентате на немачке војнике и тиме цивилно становништво у тим земљама непотребно изложила страдањима. Како је тачно приметио Пекић, Енглезима није пало на памет да позову Енглезе да дигну устанак против немачке окупације њихових острва, као што је острво Џерзи у каналу Ламанш. Ко је ту крив? Да ли енглеска подла политика? Или глупост народа који су послушали Енглезе?

Колаборација у окупираној Француској била је сасвим другог карактера него у Србији. Било је Француза добровољаца који су ратовали на Источном фронту у немачким униформама, као и у СС-јединицама, које су се заклињале на верност Хитлеру. Покрет француског отпора није био офанзивно активан, па зато није било ни великих немачких одмазди, сем у једном случају, у Орадуру.

Драган Крстић: Западна идеологија послушности као темељ антагонизма према менталитету Руса и Срба (1985)

И немачки извори јасно говоре да Недић није био квислинг, а ни „сарадник окупатора, већ у сваком погледу честити Србин“ (извор: Hnilicka, S. 47).

Сигуран знак да је Србија слободна биће дан када ће из Београда бити уклоњен фараонски гроб Јосипа Броза, и када подигнемо величанствен споменик Милану Недићу, по својим димензијама ништа мањи од садашњег споменика Стефану Немањи на Савском тргу. Колико је данас Србија као држава слободна, суверена и заступа интересе српског народа види се најбоље по том да данашња власт није рехабилитовала једног од највећих синова свога народа, Милана Недића, а истовремено неки српски министри и данас полажу венце једном од највећих светских хохштаплера, криминалаца и зликоваца српског народа!

Који су то најважнији фалсификати титоистичке историографије?

Непрестано смо научили да упоређујемо и изједначавамо Србе и Хрвате, као, „тамо усташе, овде четници, тамо Павелић, овде Дража“. После Другог светског рата овакво гледање на прошлост постала је и службена државна идеологија. Довољно је казати да се у главном штабу Драже Михаиловића налазила Савезничка војна мисија. Енглези су били код Драже све до јесени 1943, а Американци и до почетка 1944. Савезници су четнике и војно помагали. Наравно да ништа од тога није постојало код Анте Павелића.

Броз-Бакарићев режим, да би спасао хрватски народ од понижавајућег процеса денацификације, због геноцида кога је починила НДХ, досетио се да то спречи изједначивши улогу Анте Павелића и Драже Михаиловића. Покрет четника уживао је подршку Југословенске избегличке владе у Лондону и Савезника. Хитлер је расписао потерницу за Дражом Михаиловићем и Јосипом Брозом. Титоистичка историографија је и ово деценијама крила.

Немачка потерница за генералом Михаиловићем из 1941.

Надаље, Дража Михаиловић је добио значајно признање од француског генерала де Гола и тај докуменат француски вођа отпора потписао је 2. фебруара 1943. Ово признање Дражи почиње са следећим речима: „Генералу Дражи Михаиловићу, легендарном хероју, симболу патриотизма…“ Пет година касније, посмртно, Дража је одликован и од америчког председника Трумана. Ево што стоји у образложењу тог признања: „General Dragoljub Mihailovich distinguished himself in an outstanding manner as Commander-in-Chief of the Yugoslav Army Forces … many United States airmen were rescued and returned safely to friendly control. General Mihailovich and his forces, contributed materially to the Allied cause, and were instrumental in obtaining a final Allied victory.“ President Harry S. Truman, March 29, 1948.

Анте Павелић и НДХ

И Анте Павелић је добио висока признања, али од Адолфа Хитлера и његових војних и дипломатских представника.

Немачки извори поклапају се с руским кад је реч о учешћу хрватских војника у борби против руског народа.

Веома су интересантна размишљања о мотивима Хрвата, да тако масовно и добровољно учествују у убијању Срба. Ево што о том феномену у свој дневник 27. новембра 1968. пише један београдски професор психологије: „Убијање Срба односило се пре свега на убијање одређених идеја, па тек после и „тела“. То потврђује и чињеница да је паралелно вршено и масовно покатоличавање Срба, када су Срби нагло постајали ,Хрватиʻ, што је иначе било погубно за саму идеологију Велике Хрватске, јер је потврђивало да и саме власти верују да су они само покатоличени Срби“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73).

На оваква површна и нетачна изједначавања „четника и усташа“ најбоље су одговорили пре свега сами италијански и немачки документи. Који народи су, по Хитлеру, били његови главни непријатељи? То су били Руси и Јевреји, а на Балкану – Срби. Ко су, на пример, били немачки савезници, а које земље је Хитлер окупирао? Немачка архивска грађа каже следеће: „Немачка и њени савезници су: Јапан, Италија, Румунија, Мађарска, Бугарска, Словачка, Хрватска, Финска“.

С друге стране, немачки војни и дипломатски извори јасно кажу да су на Балкану само две државе биле окупиране од стране Немачке: Србија и Грчка. Из овога онда произлазе сви остали закључци. Титоистички историчари, како ваљда не би повредили идеолошку конструкцију „братства и јединства“, односно, да би спасили хрватски народ да прође кроз процес покајања због монструозних злочина над Србима – као што су Американци и Енглези урадили са Немцима – потпуно су свесно и намерно занемарили горе наведену чињеницу. Ово је карактеристика свих тоталитарних држава. Оне потпуно игноришу чињенице. Или, говорећи језиком који данас царује у најважнијим и најутицајнијим медијима Запада, можемо казати да „Facts don’t matter“.

„Сарадња“ четника са окупатором

И овде је најбољи „адвокат“ четничког покрета управо немачка изворна грађа. Српски народ, суочен са истребљењем од стране Независне Државе Хрватске, тражио је начина да преживи. Четнички прваци и многи свештеници СПЦ са подручја Црне Горе, Херцеговине, Далмације и Босне настојали су да убеде пре свега Италијане, али и Немце, да није у њиховом интересу да се врше масовни покољи над Србима. Пошто су они окупатори, историја ће можда пре њих оптужити за одговорност за неописиве злочине учињене против српског цивилног становништва него НДХ и Анту Павелића.

Најбољи пример нам даје митрополити црногорско-приморски Јоаникије. Срби су „сарађивали“ пре свега са Италијанима, не зато што су волели окупаторе, већ што је то био једини начин да се спаси српски народ од потпуног уништења. Небројене су притужбе највиших представника НДХ Немцима, како Италијани штите Србе и Јевреје. Неоспорна је чињеница да је италијанска војска, нарочито под командом генерала Роате, спасила стотине јеврејских живота и хиљаде српских. Разуме се, Италијани су то радили из сопствених интереса, јер су сматрали да им је НДХ непријатељ у њиховим плановима да завладају и источном обалом Јадрана. Но, многи италијански официри су то чинили и из часних, официрских, људских мотива, јер су били згрожени дивљаштвом и свирепошћу с којом су Хрвати убијали ненаоружано српско цивилно становништво, нарочито жене, децу и старце. Убеђен сам да ће једнога дана породице преживелих Срба и Јевреја, а и њихове државе, одати признање тим италијанским официрима, заслужним за спасавање српских и јеврејских живота.

Ово поглавље јесте уједно и најјасније сведочанство против Јосипа Броза и његовог покрета, јер нису никада покушали да спрече покољ српског цивилног становништва. Четници јесу. А често су се четници решавали на акцију спасавања Срба које су Хрвати већ везали жицом и водили на клање до јама по Херцеговини, Босни, Кордуну или Лици. А онда би четнике иза леђа напали „титовци-комунисти“, тако омогућавајући Хрватима да доврше започети посао, односно, да побију везане Србе.

Добровољачка читанка или Прича коју нећете видети ни у серији „Равна гора“

Четнички покрет, када се гледа са српског националног интереса, није био ни близу тако позитиван, као што је била политика једног Милана Недића. Водити покрет отпора против Немаца звучи романтично, како рече амерички дипломата Џорџ Кенан, говорећи о положају Чеха године 1938. – и сигурно је уживало симпатије српског народа. По осећањима и срцу Срби су били у великој већини уз Дражу. Кажем, на жалост. То, уосталом, потврђују и немачки документи. Но, та политика није била разумна, није била у нашем интересу, јер је одговарала само интересима Лондона, али и НДХ и свих доказаних непријатеља српског народа. Енглези су се, за ову безрезевну подршку коју им је пружао Дража, одужили „доброчинством“ и то тако што су му у септембру 1943. „саветовали“ да се прикључи Титу. О том „џентлменском потезу“ Енглеза довољно је већ писано, а пре свега од непосредних учесника тих догађаја. Чак и неки Американци и Енглези били су згранути и згађени обимом издаје и количином цинизма у енглеској политици. Но, и тај догађај је само потврдио, колико је Милан Недић био у праву.

Највећи пропуст Драже, по мом мишљењу, био је што није кренуо на територију НДХ, да покуша да, у мери својих могућности, спречи убијање српског народа у НДХ. Да је то урадио, његова слава била би равна подвигу Милана Недића.

Титови партизани

Не само Мартовски преговори Титових представника вођени са представницима нацистичке Немачке, јасно показују да његов покрет није био антифашистички, већ да је уском кругу његових истомишљеника био једини циљ да освоје власт, а да је главне непријатеље видео не у Немцима и Италијанима, већ у Дражи, али и у српском народу, који у огромној већини није подржавао комунистичку идеологију, што такође потврђују и немачки документи, али и сами вође комунистичког покрета у Србији.

Титоистички покрет почео је не борбом против окупатора, већ убијањем српског полицајца, чиме се одмах показало да овај Хрват жели не да се бори против Немаца, већ да изазове братоубилачки рат међу Србима. У томе је, на жалост, успео, и то уз помоћ комуниста из Србије и Црне Горе. Два српска полицајца, убијена 7. јула 1941. у Белој Цркви, били су у служби постојећег управног Недићевог полицијског апарата. Убијени су чувари реда, а не слуге окупатора (а још мање квислинзи). Двојица комуниста – најисправнији назив за њих је хохштаплери, као што су, уосталом били и већина водећих људи у комунистичком покрету Југославије – а заправо криминалци и убице (Жика Јовановић-Шпанац и Милош Пантић), убили су невине Србе. Реч је о најобичнијој банди, која је терористичким методама освојила власт и то уз велику помоћ Лондона и Москве. Немачки извори јасно кажу да у српском народу комунисти нису имали готово никакве подршке.

Италијани и Немци су забележили невероватну свирепост Титових партизана. Примери бездушности Титових комуниста јесу „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. године. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу Крваво коло херцеговачко 1941-1942, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. За Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености”. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас”. У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора.

Партизани и усташе сарађују у Западној Босни 1942-1943. године

Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште из Прибоја, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен, руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана.

Милан Бата Јанковић је у јесен 1941. у Чачку убијао чекићем, левом руком, са црвеном рукавицом. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића. Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија у области Прибој – Рудо на свиреп начин су убиле близу 200 српских цивила. Владан Мићић у Ужицу убијао је маљем. На Бадњи дан 1942. године црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили натпис „Ово је пасје гробље“.

Тито је марта 1943. Немцима отворено понудио сарадњу у борби против западних савезника ако се искрцају на јадранској обали. Ђилас и Велебит у марту 1943. године у Загребу убеђују немачког посланика Кашеа и генерала Хорстенауа: „Ми се не боримо против вас, Немаца. Наши непријатељи су четници.“ Ово потврђује и Ђилас у књизи Партизански рат (Београд 1979).

Комунисти Јосипа Броза деловали су као свака терористичка организација. Узор су им били Лењин и бољшевици. Бољшевици су уништавали елиту рускога народа, а Тито и његови комунисти извршили су геноцид над елитом српског народа. Од априла 1941. до децембра 1946. готово су потпуно ликвидирали српску привредну, политичку, војну и интелектуалну елиту. О тој теми тек се почело писати. Стиче се утисак да се жели да се страдања Срба сведу само на Јасеновац. Као да је намера многих публициста и политичара, па и појединих српских историчара, да тиме желе да прећуте титоистичке-комунистичке злочине нас српским цивилним становништвом.

Све је о већ одавно било познато италијанском песнику Дантеу, који је пре више од седам векова написао: „Lasciate ogne speranza, voi ch‘intrate”. Преведено на Брозове затворе Озне то би значило: „Све наде које сте имали, време је да их се сада одрекнете. Из пакла Титових казамата нико нема наде да ће преживети.“

У Србији данас имамо и даље гроб Јосипа Броза, једног од највећих зликоваца српског народа. Њему се и данас клањају и полажу цвеће и неки српски министри и политичари из владајуће странке и то године 2021. Истовремено, готово да још увек немамо обележена стратишта где су џелати Јосипа Броза, без суда, мучили и стрељали невино српско цивилно становништво, нарочито од октобра 1944. до децембра 1945. У тим масовним гробницама има и не мали број српске деце, жена и стараца.

Италијански и немачки извори говоре да је било српских комуниста, а још више српских партизана, који су током рата јасно видели да титоистички покрет јесте у суштини подједнако антисрпски као што је била НДХ. Позната су имена тих светлих примера, разочараних Јосипом Брозом и његовом антинародном, антисрпском политиком. Било је случајева да су ти Срби прешли са читавим својим јединицама и прикључили се четницима. Неки Срби који су покушали да промене ситуацију док су били у партизанима били су немилосрдно ликвидирани.

Тито није допуштао Савезницима да се бомбардује Загреб. Хрватски градови доживели су само незнатна оштећења од стране англоамеричких бомбардера. С друге стране, српски градови претрпели су разарања, која су починила ратна ваздухопловства Американаца и Енглеза. Београд су, на пример, на Васкрс 1944. Савезници уништили далеко страшније него што су то урадили Немци 6. априла 1941. Лесковац, „српски Манчестер“, био је буквално сравњен са земљом. Јосип Броз је лично интервенисао да Савезници бомбама уништавају српске градове.

После Другог светског рата Хрватској држави Тито је присајединио српску покрајину Барању, затим италијанску Истру, те Далмацију и готово целу јадранску обалу са острвима. У Србији су успостављене две аутономне покрајине, премда, на пример, Далмација има далеко већу традицију аутономије од Војводине. Исто се односи и на Славонију. Данас и даље постоји аутономна покрајина Војводина, док је Хрватска централизована и територијално подељена на жупаније. Зашто данас ова мала Србија не би могла да буде исто тако централизована, као што је и била пре турске окупације? Одговор је јасан – зато што Србијом и данас владају титоисти.

На Косову и Метохији доселио је из Албаније више од 300.000 младих Албанаца, док је после 1945. године забранио повратак преко 200.000 Срба. Броз је систематски смањивао број Срба у Југославији и то формирањем нових нација.

За оне који желе да нам данас идеализују стање у Србији у време страховладе Хрвата Јосипа Броза, довољно је да цитирам човека који је у то време живео у Београду: „Да би човек отворено разговарао у Београду године 1966. треба имати храбрости, јер је опасно, јер човек може да заврши у затвору па и да га титоисти убију… Осећам се усамљен у овим белешкама због страха од доушника, а и немам саговорника“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67.).

Драган Крстић: „Урбанистички планови“ као један од метода расељавања Срба с Косова (1983)

Гробови оних које је Озна прогласила народним непријатељима и убила их „у име народа“ систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18. маја 1945. године. Жртве су побијене на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни докази: „Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној процени“. Захваљујући овом „правном акту“, Озна је у Србији убила 75.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена. Број невино убијеног српског цивилног становништва од стране Тита и његове Озне износи до 120.000 убијених. Има публициста који тврде да та бројка вероватно премашује 200.000.

У клању и убијању Срба нарочито су се истакли многи Хрвати. Реч је о јединици састављеној од бивших хрватских војника, учесника опсаде Стаљинграда, којима је командовао потпуковник Марко Месић. Југословенска бригада била је састављена од људи из 369. ојачаног хрватског пука, формираног у НДХ, који је отишао на Руски фронт. Од преживелих заробљеника и бораца из других хрватских јединица почетком 1944. формирана је Југословенска бригада.

Сремски фронт

Тек у априлу 1945. пробијене су немачке линије на Сремском фронту, а Руси су у то време већ били на десетак километара од Берлина. У дисертацији др Зорана Јеротијевића Државотворност Равногорског покрета, која је и као књига објављена 2008. Године, на странама 290 и 291 пише: „Поред стрељања и слања на принудни рад, у Србији је примењиван још један вид уништавања српског народа. Крајем 1944. и почетком 1945. године мобилисано је неколико стотина хиљада младића рођених између 1916. и 1927. а било је и оних који су били рођени 1928. године. Јосип Броз је ове голобраде српске младиће послао у рат са жељом да их се што мање врати и тако себи олакша учвршћивање власти у Србији уз подршку својих блиских сарадника из Србије. На Сремском фронту, који је био потпуно непотребан јер су се Немци повлачили без обзира да то да ли су били гоњени или не, погинуло је око 120.000 људи, а преко 70.000 их је остало са трајним инвалидитетом. Циљ је био очигледан: застрашити народ великом репресијом и мобилисати онај најјачи и најздравији део Србије који је представљао потенцијалну опасност за дизање побуне.“

У књизи професора Миломира Јовановића Злочини без казне (2017) др Радојле Маркићевић у својој рецензији пише о Сремском фронту: „Међутим, оно што су уз Брозову подршку учинили комунистички команданти не би учинио ни један командант чији је циљ победа са што мање сопствених жртава. Упорно су терали у јурише неискусне младиће претворивши Сремски фронт у касапницу српске деце. Шта рећи на ово? За ову децу је утолико било страшније што је опасност претила са обе стране: у чело су пуцали Немци, а у потиљак комунистички комесари. Преживи ако можеш.”

На Сремском фронту 1945. године (Фотодокументација „Политике”)

„Сремски фронт састављен од српских дечака, титоисти су добили задатак да треба да што више њих изгину, терали српску интелектуалну омладину на немачке бункере и тако су титоисти побили око 350.000 Срба“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67).

Страдање немачких цивила

Немци се, природно, много баве и страдањима Немаца – фолксдојчера. Поименце је откривено 26.000 жртава, а међу њима велики број жена и деце. На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. О тим злочинима говори и Владимир Дедијер. Он цитира писмо Јосипа Броза упућено Пеку Дапчевићу од 16 октобра 1944: „Pošalji mi hitno preko Bele Crkve za Vršac jednu od najboljih jakih brigada, eventualno Krajišku. Potrebno mi je da očistim Vršac od švapskih stanovnika.“

Убијено је и око 6.000 мађарских цивила, такође без суда. Убијено је и око 15.000 немачких ратних заробљеника. Немачки извори често говоре о устаницима, а четнички и партизански покрет називају „српским“ и то са разлогом, јер су у оба покрета огромну већину бораца чинили Срби.

Драган Крстић: Одржавање „Другог заседања АВНОЈ-а“ упоредо с Техеранском конференцијом као давање изговора Енглеској за легитимизовање комуниста

Овакво изједначавање имало је кобне последице по српске интересе. Малтретирање, мучење и убијање представника немачке националне мањине, и то у време када је престао рат, дакле, после маја 1945, пре свега у Банату и Бачкој, имало је за последицу да су преживели чланови фолксдојчера идентификовали терористички режим Јосипа Броза и страдање Немца на територији Југославије као „српски комунистички злочиначки режим“. Овај фактор имао је значајну улогу, премда се о томе није јавно говорило, да су многи Немци, при распаду Југославије године 1990, били против српског народа.

Двоструки аршини нове комунистичке власти

Познато је да су у мају 1945. неки српски партизани хтели да стрељају Степинца. О томе пише Хрват, језуита, Владимир Хорват. Владимир Бакарић га је спасао. И не само то. У суботу, 2 јуна 1945. Године, Тито је послао аутомобил по делегацију Католичке цркве. Делегацију хрватских римокатолика предводио је Фрањо Салис-Севиц, а примио их је председник владе Хрватске др Владимир Бакарић. Присуствовао је и монсињор Светозар Ритиг. Два дана касније Јосип Броз и Владимир Бакарић састали су се са Степинцем. Тито је тада Степинцу казао следеће: „Moram vam kazati, da ja kao Hrvat i kao katolik nisam bio zadovoljan s držanjem jednog dijela katoličkog svećenstva u ovim teškim historijskim momentima, koji su koštali velikih žrtava“. Овом разговору присуствовао је фрањевац Алекса Бенигар, који је оставио сведочанство о овом сусрету.

Степинац је имао другачији третман него што се комунистички режим односио према представницима СПЦ. Бакарић га је примао и узвраћао му посете. Кардинал заправо није смењен због своје ратне улоге и односа према Србима, него због тога што је организовао Бискупску конференцију против нове владе. Он је одбио Титову и Бакарићеву комбинаторику, после чега се отвара његов „случај“.

Готово шокантно је било за српске министре из Хрватске када се на прослави Првог маја 1946. године у Загребу Бакарић на трибини појавио са Алојзијем Степинцем. Протестовао је једино Станко Опачић. Степинац је претходно био позван и на прво заседање Сабора Хрватске. Српски министри су на то заседање позвали, из паритетних разлога, епископа Арсенија Брадваревића. Он се одазвао, али председник Владе Хрватске и КП Хрватске Владимир Бакарић није хтео са њим да се рукује, нити да разговара. Са Степинцем јесте.

Поводом Дана устанка народа Хрватске 27. јула 1945, Степинац (први с лева) на почасној бини са Владимиром Бакарићем, високим хрватским комунистичким функционером и официром Црвене армије

Антун Акшамовић је већ одавно био бискуп у Ђакову кад је успостављена Павелићева Независна Држава Хрватска. И њено успостављање и њеног поглавника бискуп је радосно поздравио, уосталом, као и већина свештеника римокатоличке цркве у НДХ. Већ 22. априла 1941. године Акшамовић потписује Прокламацију Бискупске конзисторије у Ђакову и упућује је поглавнику Анти Павелићу. У Прокламацији се бискуп у име „римокатоличког свећенства заклиње на верност – и спремност на све жртве – дичном хероју и мудром поглавнику“.

За велике заслуге у покатоличавању Анте Павелић га је одликовао орденом „Ред за заслуге велеред са звијездом“. После Другог рата Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача донела је одлуку о проглашењу Антуна Акшамовића ратним злочинцем. Спасили су га Броз и Бакарић. Неколико година касније и Јосип Броз одликује ђаковачког бискупа Акшамовића орденом Братства и јединства првог реда. Бискуп Акшамовић обављао је своју дужност до смрти 1959. године. Кад је умро на гроб су му положени и венци др Владимира Бакарића, тада председника Сабора СР Хрватске и секретара ЦК Савеза комуниста Хрватске.

Некако истовремено, када Јосип Броз шаље ауто Степинцу и позива га на разговор, титоисти-комунисти у Аранђеловцу „разговарају“ са митрополитом Јоаникијем: ту су га зверски мучили, а потом 18. јуна 1945. године. и убили. Гроб му је до данас остао непознат. А Степинчев гроб налази се у катедрали у Загребу, и то још и за живота Јосипа Броза, и Хрвати му иде на поклоњење и славе га као „великомученика за слободу хрватског народа.“ Комунисти по Србији и Црној Гори, да би доказали да су „верни синови Тита и Партије“, просто су се такмичили у свирепостима и мучењима над свештеницима СПЦ. Њих није имао ко да заштити. Неко је избројао да су титовци-партизани заклали и стрељали чак више свештеника СПЦ него што је то урадила НДХ.

Душан Бркић је предложио Брозу да се патријарх Гаврило Дожић прогласи за народног хероја, због страдања у концентрационом логору. Томе се жестоко супротставио Бакарић, с тврдњом: „Не може се Степинац кажњавати, а патријарх одликовати“. О Степинцу говоре и немачки извори. Нигде се не спомиње да је Степинац осудио злочине које је организовала НДХ. Многи џелати били су Хрвати, припадници римокатоличке цркве, који су се истакли у клању Срба.

Руска православна црква доживела је невероватна страдања током владавине бољшевичког терора у време Лењина и Троцкога, који је трајао све до Хрушчова. О том прогону Ватикан и Запад до данас упорно ћуте. А то и не значи друго него да су се прећутно сложили са убијањем свештеника РПЦ. Исту судбину имала је и СПЦ, како у НДХ, тако и током владавине Јосипа Броза. Ватикан, Њујорк, Лондон и Париз протестовали су само због „прогона Степинца“.

Ватикан је у време пољског папе Војтиле, човека без и мало хришћанске љубави, у свакој прилици показујући да је препун мржње против руског и србског народа, Степинца прогласио за „блаженог“. Довољно је само показати мали део архивске грађе да се види колико тај „блажени хрватски кардинал Степинац“ бестидно лаже. Јер, прве жртве бољшевистичког терора против руске елите управо су били свештеници РПЦ: од патријарха и епископа, па до монахиња и православних богослова.

Посебно спорно је било што су у оквиру Католичке цркве по Хрватској остали многи ратни злочинци. Бакарићу је 1946. дошао Виктор Бурић, осведочени усташа и секретар комисије за католичење на Каптолу и тражио од нове власти да се обнове страдале бискупске зграде у Сењу. Бакарић је обећао помоћ и то је реализовано. После тога, у владу је дошао Јован Рајачић, администратор Горњокарловачке епархије и тражио помоћ за опоравак знатно оштећеног владичанског двора и цркве у Плашком. Обнова је, природно, изостала, с образложењем да „хрватски народ никад неће дозволити обнову православне цркве у Хрватској“.

Највећи камен спотицања између Срба и Хрвата у Хрватској било је питање односа према геноциду у НДХ и местима страдања – да ли отворити јаме и страдале достојанствено сахранити или стратишта само обележити. Главно место страдања било је Јадовно, али и бројне друге бездани по Велебиту.

Усташе су на јаме намакли велике хрпе камена високе и до 10 метара. Хрватским руководиоцима је после рата нарочито било стало да што више сакрију злочин усташа. Зато је одлучено да се већина места страдања забетонира и то о трошку ЈНА.

Карлхајнц Дешнер: Степинац захтевао од бискупија тесну сарадњу с усташама

Отпор хрватској политици после 1945. године пружио је пуковник ЈНА и најпознатији кордунашки командант Станко Опачић Ћаница. Њему је као најистакнутијем партизанском команданту – сељаку дато да отвори прво заседање хрватских комуниста. Кад су се говорници изређали, он се поново јавио за реч, незадовољан што нису споменути усташки злочини на Кордуну, у Лици, Банији… Кад је одржао говор о томе, добио је аплауз у дворани, али је зато после добио укор од Владимира Бакарића.

Проблем хрватским „друговима“ био је најпознатији српски политичар у Хрватској Душан Бркић, иначе интелектуалац и предратни правник. Он је 1946. године као представник Југославије и члан Президијума био један од оснивача Комисије за људска права при УН. Председница ове комисије је била Елеонора Рузвелт, која је југословенском представнику рекла да је њен муж Рузвелт са симпатијама говорио о Србима као о народу који је тешко пропатио и два пута ратовао на страни САД. Рузвелт је, због злочина у НДХ, рекао за Хрвате да их „треба држати под психијатријском присмотром Уједињених нација“. Ова информација се прочула и то је Душану Бркићу био велики политички минус.

Најистакнутије вође Срба у Хрватској Раде Жигић, Душан Бркић и Станко Опачић, под лажном оптужбом „сарадње са Совјетима“, су на партијским форумима нападнути због наводног отпора новим привредним мерама. На Бакарићев предлог 1950. године разрешени су дужности у Влади Хрватске. Раде Жигић је потегао последњи аргумент којим је запечатио сопствену судбину – вожње Владимира Бакарића са Милетом Будаком 1941. године. Све се завршило хапшењем Жигића, Бркића и Опачића и њиховим слањем на Голи оток.

Титов режим према хрватским и српским интелектуалцима и уметницима

Незабележено је у свету стрељање без суда, уметника, глумаца и професора, што је радила ОЗНА од године 1944: стрељање без суда српских глумаца (Александра Цветковића, Јована Танића, чланова трупе позориште Чика Душко Чукарица…), ликвидација секретара Црвеног крста Петра Зеца, стрип цртача Вељка Коцкара, карикатуристе Драгослава Стојановића, академског сликара и декана Техничког факултета Бранка Поповића, професора Правног факултета Илије Пржића итд. Титовци су убили преко педесет српских новинара, 345 српских учитеља, 77 српских глумаца и уметника! Партизани под командом Јосипа Броза – и то после Другог светског рата – ликвидирали су 416 србских ђака и студената, 2892 србских жена и мајки. Разлог: јер су им „очеви и мужеви били четници“.

Александар Цветковић, стрељани комичар (Извор: Срђан Цветковић/Catena Mundi)

Ослобођење Београда породица Поповић је дочекала са одушевљењем поздрављајући ослободиоце: „Био је диван и сунчан октобарски дан. Сви смо изашли на улице да поздравимо Русе. Отац је понео ракије и частио војнике и та прослава је трајала око један сат.“, сећа се његов син Пријезда Поповић, тада двадесетогодишњак. „Већ око 23 часа два официра Озне са шмајсерима су ухапсили и одвели оца. Он се није много узбуђивао око тога, мислио је да ће се брзо вратити и није хтео ни да узме зимски капут.“

Иако је пет дана уочи ослобођења упозорен од Јована Авакумовића, тада чувеног математичара и кућног пријатеља да ће га комунисти ухапсити, одбио је да бежи из Београда сматрајући да нема шта да крије и да ће то врло радо доказати на суду. Од дана хапшења породица га више није видела. Дана 27. новембра 1944, прелиставајући Политику, породица Поповић угледала је име Бранка Поповића међу 105 осуђених и стрељаних „народних издајника“. Поповић је, према Књизи стрељаних ОЗНЕ, стрељан без суда већ почетком новембра 1944. у Београду. У његов стан у Кнез Михаиловој уселио се сликар Ђорђе Андрејевић Кун са женом Надом. Поповићи су се на тај начин, пред прву послератну Нову годину у слободи, нашли на улици, приморани да дуже време живе у поткровљу код рођака.

Симптоматично је да су изгледа једино у Србији стрељани и прогањани глумци због свог глумачког посла у време окупације док су, на пример, у Хрватској, где су позоришта током рата радила све време, углавном несметано наставили своје каријере (на пример Јоже Хорват и други). Озне је спроводила револуционарну чистку у Београду и широм Србије, али то није радила по Хрватској, Словенији или Македонији.

Српским министрима се није свиђала све запаженија улога Антуна Аугустинчића, који је радио споменик Анти Павелићу. Проблем је избио и када је Бакарић 1946. сменио Иву Тијардовића са места управника позоришта. Тијардовић је био носилац партизанске споменице, председник Покрајинског НОО Далмације, а пре тога солунац и заговорник југословенства. Бакарић је на његово место довео Немца Цауна, који је за Павелићеве власти био диригент.

Зашто су ћутали „српски другови“?

Зашто су ћутали Ранковић, Крцун, Ђилас, Коча Поповић, Милош Минић и остали „другови из Србије“? Како се то могло догодити да толики број Срба буде уз Јосипа Броза? Одговор је прост. Тито и његови другови из Хрватске и Словеније бирали су на највише положаје пре свега Србе који су по свом социјалном пореклу потицали из најнижих слојева српског друштва. Већином су то били двадесетогодишњаци, са којима је лако манипулисати, а коју су од Броза добили све: генералске чинове у тридесетој години и виле на Сењаку и Дедињу. Или су то били несвршени, вечни студенти, или, у буквалном смислу патолошке убице, попут Саве Ковачевића и Владе Шегрта. Политика је била јасна: што више побију Срба, то ће брже напредовати у каријери. Они не само да нису бранили невино оптужене Србе, већ су активно помагали да што већи број Срба буду осуђени на смрт.

Слободан Антонић: Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац

Зато и правим разлику између Срба који су истински веровали у комунистичку идеју и титоиста-комуниста, чији су родитељи били Срби, а они сами раскрстили с таквим „назадним идејама“ и буквално се исписали из српства и уписали у „титоисте“.

Наравно да су они били обавештени о двоструким аршинима, како их спроводи Јосип Броз. Ранковић и његова Озна марљиво је стрељала по Србији хиљаде невиних људи, без суда, под лажном оптужбом да су „народни непријатељи“. Ранковић је збуњен и очајан: „Vaš rad u Zagrebu je nezadovoljavajući. Za 10 dana u oslobođenom Zagrebu streljano je samo 200 bandita. Iznenađuje nas ova neodlučnost u čišćenju Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od naših naređenja, jer smo rekli da radite brzo i energično i da sve svršite u prvim danima“, наводи се у депеши.

Необразовани и „сироти“ Александар Ранковић, по пореклу Србин, по занимању абаџијски радник, није, наравно, разумео да се парола „бескомпромисни обрачун са народним непријатељима“ значи да се то односи само када су у питању Срби. Ранковићев истински идентитет јесте „верни син Тита и Партије“. Ранковић је саучесник у свим убијањима, која су у току и после Другог светског рата задесила несрећни српски народ.

Једини „Србин“ међу „српским“ комунистима – интернационалистима у Јајцу који се заложио за стварање српске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској био је Моша Пијаде. О томе говори Милован Ђилас у својој књизи Wаrtime – („Ратно доба“), где дословно стоји: „У току једног скупа, Пијаде је изнео предлог да се Србима у Хрватској одобри територијална аутономија… Сви присутни су ћутали и били у неприлици. Био сам први који је изразио своје непријатељство према предлогу Моше Пијаде. Кардељ ме је одмах подржао. Пијаде је био на гласу као најревноснији Србин у Централном комитету. Најзад, Ранковић је био тај који је Мошу ућутао, запажањем да Срби и Хрвати нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину. Тито је мирно прихватио наш став…” (Milovan Djilas, Wartime, New York, 1977; Печат, 20 марта 2020)

Зато више него поразно делује сахрана Ранковића, где су се Срби окупили у огромном броју, поптуно неосновано, верујући да је „друг Марко“ штитио српске интересе. Сви документи показују да је он, попуп сваког српског јаничара, настојао да новом црвеном султану докаже своју верност, тиме што ће убијати народ коме је и сам некада припадао, пре него што је постао ренегат и постао „титовац“. Он је, као и многи комунисти из Србије, Црне Горе, Лике и Херцеговине, као и сви издајници, чинио злочине против своје отаџбине и своје нације, верујући да је само србски и руски народ „шовинистички, хегемонистички и угњетачки“ и да их зато треба уништити.

Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун (Фото: Catena Mundi)

Озни је било дозвољено да без суда убија само Србе. У Хрватској је ипак владао одређени ред и морала се задовољити барем минимална правна форма Режим је убијао само оне Хрвате за које се зна да су клали Србе. То је више пута говорио и Бакарић. У Београду су чак стрељани и неки саобраћајни полицајци што нигде у Европи није био случај, где су Немци били окупатори. Стрељани су без суда многи обични чиновници Недићевих привредних и социјалних министарстава, учитељи, сељаци. Ништа слично се није радило у Бакарићевој Хрватској.

„1. новембра 1967. Аутоагресија Срба оставила је иза себе траг у стотинама хиљада жртава, и тај траг урезао се у читаво ткиво послератног режима и све више поприма облике жига срама. Они који су били починиоци тог насиља, иако су припадали истом народу, и који то насиље још увек „спроводе, не могу се ослободити тог жига.“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67.)

„Србији није довољно пуштено крви”, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног” Београда. Потребни су томови да би се навели сви злочини које је Ђилас починио, прво у својој родној Црној Гори, а потом и касније у Србији. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости”, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца 1944. Прва изјава „полудивљег” Слободана Пенезића Крцуна гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”.

Са друге стране, титовци су убијали пре свега свакога ко је био образован или угледан Србин. Просто су се понашали као и кољачи из НДХ. Озна је деловала ван закона и одговарала само Брозу. Могли су да ухапсе и убију кога хоће, али само ако је Србин. Злогласни убице и шефови Озне за Србију били су; Крцун, Миле Милатовић, Радован Грковић, Слободан Крстић – Учо, Светолик Лазаревић. Јово Капичић у медијским наступима је сам признао да је учествовао у злочинима и да је своју функцију обављао без законских ограничења. Јово Капичић се хвалио како је убијао невине и беспомоћне људе: „Nismo imali milosti, bili smo okrutni jer smo čistili smeće… To je tada bilo kao da sam Bog. Nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete… Šta ja sada da se mirim sa nekim kome sam brata ubio… Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem. Srbija je bila vezana za kralja, dinastiju, crkvu, koja je u duši naroda“, казао је Капичић за Blic, 17. septembra 2009.

Јово Капичић после напада на улици 2011. године

Војислав Косовац је 22. децембра 1945. упутио извештај Окружном комитету за Младеновац изражавајући наду да ће се ликвидације наставити, те да ће постати масовније:

“Драги другови, једна ствар. Ја сам вас питао и тражио савет, шта да радимо с онима које нисмо стигли да ликвидирамо. Амнестија нас је мало предухитрила. Дакле, у овоме је ствар: Имамо неколико, које би морали још ликвидирати. Ако их ипак пошаљемо на суд у Београд, ко зна, могу их ослободити. Једноставно неки од њих немају ништа тако јасно документовано и конкретно, да их неумитно терети. Али једно је тачно. А то је: велики су наши непријатељи, противници наше борбе, убеђени антикомунисти и уверени реакционари… Могу данас, сутра бити противници. Ми смо мало овде ликвидирали. Да смо их 10 пута толико ликвидирали – нигде ни за јоту не би погрешили. Наше најинтимније убеђење је – да их морамо ликвидирати… Јавите нам одмах и по овој ствари – да знамо шта ћемо.‛’

Михаило Веселиновић са Сењака стрељан је са групом Срба близу манастира Ваведење 8. новембра 1944, без суда, невин. Организатор сењачке Озне био је Бата Живанчевић. Ћерка Милица деценијама је узалуд покушавала да пронађе посмртне остатке свог оца, и то јој је пошло за руком тек 2000. Године. Не само да се до данас није судило Озниним џелатима, већ су жртве деценијама морале да доказују да су невино убијени.

Не само да нису покушали да бране Србе, већ су их цинкарили и многе практично осудили на смрт. Јефто Шашић оставио је у свом Дневнику сведочење како је Марко Ристић, познати песник, есејист и најистакнутији српски надреалиста, интензивно сарађивао са ОЗН-ом у првим данима по ослобођењу Београда: ,,… Стефановић ме је позвао да заједно кренемо код Марка Ристића, који жели да се види и да заоштри неке ствари, као добар познавалац прилика у Београду. Марко Ристић је становао у улици Риге од Фере на броју 8 или 11. Дао нам је имена за Максимовића, Цале Браловића, Драгог Михаиловића, Ћиковића, министра трговине…“

Поред књижевника Марка Ристића, официр ОЗН-е Јефто Шашић у свом дневнику именује Благоја Нешковића као једног од главних људи који су одлучивали о животу и смрти, састављајући спискове грађана за стрељање. Добривоје Видић, комуниста и будући председник Србије, од 1978. до 1982. године, одмах након рата пресуђује Андрији Мирковићу, предратном председнику општине Ужице и угледном трговцу, називајући га шпекулантом и манипулантом, који мора да се осуди на смрт, иако у његову корист на суду сведоче многи комунисти које је он спасио или прикривао, чак и самог Видића, на почетку рата и окупације.

Озна: црвени терор (Фото: Марио Милојевић/Hronograf.net)

Кратак и тачан одговор налазимо код овог аутора: „1 јануар 1968. … да је било много Срба-титоиста, који заправо више и нису били Срби, била је добра маска Брозу да спроводи геноцид над Србима“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73.) А исти аутор на другом месту пише: „Титоисти су, уз помоћ Срба јаничара, спроводили систематско истребљивање српских интелектуалаца, а ти титоистички Срби су волели да их зовемо „српски либерали“…. Требало је уништити српског сељака и српску грађанску интелигенцију исто је урадио Јосип Броз… Титоизам је крио злочине у НДХ и балиста на Косову.“

Пример Крлеже

Енес Ченгић у књизи Разговори с Крлежом говори се подробно и о „случају Вранешић“. Оптужен је од стране нових власти крајем децембра 1945. др Ђуро Вранешић, који је после проглашења НДХ био именован чланом Хрватског државног водства, а потом чланом „Rasno-političkoga povjerenstva Ministarstva unutrašnjih poslova NDH“. Јавни тужилац је био Јаков Блажевић, а као сведоци одбране, појавили су се Мирослав Крлежа и Крсто Хегедушић. Они су га бранили, тврдећи да је родољуб и симпатизер НОР-а. Крлежа је успео да убеди Броза да помилује доктора Вранешића. Он би био слободан човек да се није умешао Моша Пијаде. Он је министру послао поруку да Вранешића без одлагања стреља, пре него што стигне дефинитивна ослобађајућа одлука.

Мирослав Крлежа између два рата долази у Београд да би са српским левичарима радио на оснивању листа, а задатак му је био да шири комунистичке, антидржавне, сепаратистичке идеје. Једини од значајних српских интелектуалаца који је подигао глас против, те се залагао да онда и Срби могу да поставе „српско питање“, био је Милош Црњански. Готово целокупна београдска интелектуална елита стала је на страну Мирослава Крлеже, против Милоша Црњанског. У Загребу, где је провео цео свој дуги живот, заступао је крајње десничарске, великохрватске идеје, а узори су му били Анте Старчевић, познати расиста и србофоб, као и Франо Супило, хрватски националиста и србомрзитељ. Што господин Мирослав Крлежа није основао левичарски лист у Загребу? Током рата један други Хрват, Јосип Броз, такође долази у Србију да диже устанак. А што то није урадио у НДХ?

Мирослав Крлежа и Јосип Броз Тито у Народном позоришту у Београду (Фото: Викимедија)

У четвртом броју Републике, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, објављени су записи Мирослава Крлеже. Под заглављем „Година 1919“, на страни 277. стоји:

„Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!… Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке.“

Срби су за Мирослава Крлежу „ушљиви балкански цигани“, као што је и аустроугарска пропаганда у Првом светском рату говорила, нису друго већ „неписмена багра за вешала“. После Другог светског рата највећи хрватски писац био је директор Југословенске енциклопедије, са седиштем у Загребу, а редовно је посећивао Јосипа Броза приватно, највише на Брионима. Он је, колико сам обавештен, био заправо незванични министар за културу Југославије, а што је, по мом мишљењу, најважније место у влади сваке државе. Док је преко културне политике Мирослав Крлежа битно утицао да Хрватска има повлаштени положај у Југославији, други Хрват, Тито, имајући неограничену власт, спроводио је деценијама политику дискриминације Србије.

До распада Југославије поноћне вести Радио Београда завршавале су се с „Интернационалом“, а Радио Загреба с хрватском химном „Лијепом нашом“. Детитоизација Србе иде споро, видимо пре свега из простих, овоземаљских интереса, а не због неких великих, узвишених комунистичких идеала. До данас, наиме, многи у Београду и по Србији станују у кућама и становима чији власници су без суда, невино заклани или стрељани од стране Титове Озне. Џелати, који су се уселили у виле својих жртава, данас, године 2021, већином нису више међу живима. Али, у тим становима живе често деца или унуци „верних Титу и Партији“.

Могућност делотворног отпора таквом стању ствари пружа управо поље културе, културног стваралаштва, простор на коме се окупатор најтеже сналази. Јачање културних делатности је од егзистенцијалног значаја за народни опстанак, важно колико и обнова привредне производње, ако не и важније. Свака национална култура je утемељена у својој традицији. У њој су наши корени, наш животодајни образац.

Српски демографски губици и страдања

Превео сам мемоарско дело немачког генерала Глеза фон Хорстенауа, који је током рата био у Загребу. Сведочио је о невероватним зверствима НДХ режима према српском цивилном становништву. Немачки дипломата Херман Нојбахер, чије мемоаре сам такође превео на српски, говори да су Хрвати убили 750.000 Срба. У истој књизи запажа, да су током рата Срби просто били „осуђени као дивљач за одстрел“.

Глез фон Хорстенау

Један други Немац, Калтенегер, пише: „Хрвати, католици, убили су око 26.000 Цигана, 60.000 Јевреја и 750.000 православних Срба (Kaltenegger, Dritter Teil, Das Kriegsjahr 1943).

Јохан Вишт тврди: „Укупан број Срба убијених од стране Независне Државе Хрватске, на основу поузданих извора могао би да износи 700 000 жртава.“ (Johann Wüscht, Population losses in Jugoslavia during World War II 1941-1945; Atlantic Forum Bonn—Bruxelles—New York, 1963. у: „Jugoslawien als Kriegsschauplatz“, стр. 41)

Анте Павелић се пред немачким дипломатом Едмундом Везенмајером хвали, те као највећи успех НДХ спомиње чињеницу да је „српско питање решено“. Он буквално каже како је пре стварања НДХ у тој држави живело 30% Срба, а данас (то је било 1944) Срба има свега 15%.

Чињеница је да су по масовности српских страдања, после НДХ, највише злочина починиле наоружане војне и полицијске формације под командом Хрвата Јосипа Броза.

Тито је био симбол свих комунистичких злочина, од којих је највише страдао српски народ. Чињеница јесте, да ниједна власт у Београду, после смрти диктатора Тита, до данас нема храбрости да каже истину. Он је владао методама које се ничим не разликују од нацистичких: увео је терор, отварао логоре, у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, спроводио масовна убиства. Сетимо се насилних откупа и то искључиво по српским селима, крајем четрдесетих година.

Степинац и Павелић (Izvor: portalnovosti.com)

„24. марта 1968.
… политику Ватикана наставио је Јосип Броз после 1945. и у томе су сарађивали са римокатоличком црквом и исламом… Проглашени су кривим они који су прогањани, а џелати су нашли оправдање за своје злочине… 9. октобар 1968. Иако су Срби поднели несразмерно највеће жртве, чинили су највећи део ослободилачких јединица, партизана и четника, сва власт припала је Хрватима и они су продали све српске жртве“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73.)

Страдање Јевреја

„Савез јеврејских вероисповедних општина у Југославији – Аутономни одбор за помоћ, у Београду“,  Београд, 16. јуна 1946. – Господину J. B. Bowring, пуковнику – Директору, Централни биро за тражење несталих лица – UNRRA, Arolsen, Kassel (Немачка) пише: „Са задовољством смо примили Ваше писмо од 21. маја 1946. и част нам је да Вам у писму, као додатак, пошаљемо кратки допис, сиже целокупног материјала, а који смо ми до сада могли да прикупимо, – и тако редом: концентрациони логор „Јасеновац“ (Хрватска)… узимајући околност чињеницу, да је у том логору смрт нашло око 800.000 људи, а од тога преко 20.000 Јевреја… секретар: Бата Гедеља; председник: Давид А. Алкалај.

Не разумем, зашто у том писму Јеврејске општине из Београда не стоји да су од 800.000 жртава у Јасеновцу огромна већина, били Срби. Разумем да Јеврејску општину пре свега интересују жртве њиховог народа, но ипак их то не оправдава да су прећутали Србе и њихове жртве.

Овакво прећуткивање јесте веома опасно и за саме Јевреје. Јер многи тада могу да стекну погрешан утисак не само о јеврејским општинама, већ о Јеврејима у целини. Чињеница јесте, да људи имају склоност да поједностављују ствари, а то се онда редовно завршава на штету истине.

Зато и не чуди што многима, укључујући аутора ових редова, није било јасан један други догађај из наше недавне прошлости. Конкретно питање. Зашто се држава Србија обавезала да Савезу јеврејских општина плаћа одштету за убијене Јевреје у логору Старо сајмиште.

Прво. Србија је била окупирана од стране Немачке. А по међународном уговору, онда окупатор преузима обавезу и одговорност за ред и мир у освојеној земљи. А то значи и за прогон људи на основу њихове расне, националне и верске припадности. Зато је једина права адреса да се добије одштета за убијање Јевреја и њихове имовине у Београду и Србији – Немачка, а никако Србија. Разумем, да јеврејске општине траже одштету од стране хрватске државе, Румуније, Словачке, Мађарске, јер су то били савезници нацистичке Немачке. Да су јеврејске општине у тим државама добиле одштету од споменутих држава, то ми изгледа сасвим оправдано.

Милош Милојевић: Филм о логору „Сајмиште“ – српски поглед на страдање Јевреја

Да је то неправедна и штетна одлука по државу Србија, али и по саме Јевреје, говоре и сами немачки извори. Написао сам подробно рецензију књиге Eckert Conze, Norbert Frei, Peter Hayes, Moshe Zimmermann: Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik (Karl Blessing Verlag, München 2010, S. 879). Ова књига је најбољи адвокат за Србију, односно, где се јасно каже да је било какво плаћање јеврејској заједници од стране српске државе – неоправдано. Јер да је Србија платила и само један евро, са правне тачке и то је много, јер тиме наша држава признаје да је крива и одговорна за уништавање Јевреја. Овде се крије огромна опасност по нашу државу, а не због саме висине обештећења у износу од 950.000 €.

Сем тога, логор Старо сајмиште налазио се на територији НДХ, као уосталом и целокупна територија Срема, све до Земуна. Дакле, још једном питање: Ко је покренуо тај неправедни закон, којим се држава Србија обавезује да плаћа Јеврејској заједници? На основу тога закона, како су јавили медији: „Србија јеврејској заједници даје одштету због холокауста: биће дато 3.000 зграда које су нацисти конфисковали од Јевреја који нису имали наследнике за време Другог светског рата. Према закону који је усвојила Скупштина Србије у фебруару ове године, у наредних 25 година, почевши од 2017. године, сваке године добијати од државе 950.000 евра за финансирање истраживања холокауста, школске програме, стипендије за студенте и друге потребе јеврејске заједнице.“

Можда некоме може изгледати и неукусно, али по чему би куће људи који нису имали наследника припале „јеврејској заједници“? А што је онда са имовином Срба, а који су доживели сличну судбину као и Јевреји? Тиоисти су после године 1945. одузели Србима куће и станове и поделили „заслужним Титовим првоборцима“. Многи законити власници, Срби, убијени су од стране Титове Озне, а њихова родбина до данас не може да наследи ту имовину. А Јевреји, ето, могу. Немам, разуме се, ништа против да се имовина врати законитим власницима, дакле и Јеврејима, али сам да закон важи за све, а не само партикуларно, за једну групу грађана. Ја се залажем да се имовина врати и Србима. Конкретно, мој пријатељ др Предраг Пеђа Ристић, архитекта, поседовао је родитељску кућу на Сењаку. „Ослободиоци“ су њега и његову породицу избацили на улицу и просто уселили неке своје „другове-ознаке“. До данас правни систем државе Србије није ту отимачину и крађу осудио и вратио имовину правним наследницима. Оваквих случајева има на хиљаде у Србији. Зашто закон не важи за све, већ само партикуларно, у овом случају само за Јевреје? То је наравно веома опасан преседан, јер даје погодно тло да ширење антисемита. Верујем да ће против тога закона ускоро устати и сама Јеврејска заједница.

А шта је са имовином Срба из времена НДХ и Фрање Туђмана? Да ли се држава Србија брине о имовини тих Срба? Израел води рачуна о имовини Јевреја по читавом свету, па тако и у Србији. Зар сама Србија није у Другом светском рату претрпела таква масовна страдања, да би најлогичније било да постојећа имовина без наследника припада држави? Овако се одвајају, по ко зна који пут, Јевреји, и наглашава само њихово страдање. И зашто је овај закон донет тек сада?

Нешто се у последње време прича о Старом сајмишту. Колико се до сада чуло од стране власти, то би био споменик пре свега јеврејским жртвама. Немам, разуме се, ништа против тога да се обележе све жртве, без обзира на верску и националну припадност. Но, имам осећај да се и овде ствара неки југословенски, титоистички споменик, који не би био ништа друго него подвала Србима, као што је била и Брозова идеологија „братства и јединства“.

Спорна карта Европе у Аушвицу: За Старо сајмиште означен Београд а не НДХ и Загреб

Готово пола века титоистичка историографија не само што је фалсификовала, већ је буквално желела да избрише сећање на српске жртве, и злочине које су починили хрватске усташе и хрватски домобрани, такође и партизани, под командом Хрвата Јосипа Броза, Бакарића, Крајачића и Хебранга.

Да се Срби и свет упознају са страдањима нашег народа, то нису само спречавали Јосип Броз и хрватски комунисти, уз свесрдну подршку „другова из Србије“. Београдски професор је о овој теми дао одлично објашњење: „28. октобар 1973. … баш нико, ама баш нико није се узбуђивао око страшног покоља Срба током Другог светског рата, од кога и није прошло баш толико много времена. И Черчил и Рузвелт су много пута опомињани (од стране Пурића, Фотића, Дучића и других) да макар само спомену покољ, макар само српске нејачи, макар и заборавили одрасле жртве, али ни они нити ико други нису то урадили. Ни тада ни касније нико се није узбуђивао око вриске кланих мајки и деце и баш тај цивилизовани Запад или ,правичниʻ Исток су са своје стране доприносили том покољу, било ћутањем које је значило охрабрење џелатима, било тиме што су им непосредно још и помагали зверским бомбардовањем српских насеља, или предајом заробљеника џелатима.“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73.)

Праштање и кајање

Српски министри и данас воле да понављају „морамо праштати, али не смемо да заборавимо!“ Шта им та реченица значи? То може да изјави само незрео, малоуман човек. Како ћеш том Хрвату, на пример, „због Глине“ да опростиш, када се он не само да није покајао, већ и не признаје да је уопште урадио неко зло! Данашња Немачка преузела је одговорност за злочине из Другог светског рата. Ово мора да уради и Хрватска. На жалост, српски одговорни политичари нису до данас показали вољу и снагу, да се тако поставе према хрватској држави. И зато се Хрватска и понаша тако дрско, јер зна да за то неће сносити никакве последице од стране одговорних српских политичара.

Српски философ др Жарко Видовић овај проблем веома је јасно и добро описао: „Патријарх Герман – са изјавом: ,Праштамо, али не заборављамоʻ – нема право да прашта. Тиме чини Грех. Човек има право да прашта само ономе ко је њему лично нешто учинио и за оно што је њему лично учињено. А о Греху који је учињен (сад већ упокојеним) Србима може да суди само Бог: ,Суд је мојʻ. Патријарх Герман је могао рећи само то да се ми нећемо светити (,јер освета је Божијаʻ, кад је реч о нацији), па управо зато нема начина да судимо некој нацији за ,колективну кривицуʻ, већ само индивидуално. Ево, рецимо, што папа проглашава Степинца ,свецемʻ, ,блаженимʻ: то је дело србофобије, сатанизације Срба, охрабривање Хрвата да Србе схвате као ,сатански народʻ, а Хрвате као ,анђелеʻ, Божију војску… Само римокатолици узимају себи право да у име Бога праштају, кад, на пример, крсташима у име ,јеретикаʻ које су крсташи побили. То опрашта Сатана, а не Бог. А у православних: право да ти опрости има само онај, лично, коме си згрешио, па ако он опрости, и Бог ће … Герман је поступио католички (папски). Све су то форме несвесног (или свесног?) унијаћења, тј. ,екуменизмаʻ који је папски империјализам.… Писмо Светомира Бојанина сликару Љуби Поповићу, који ,праштаʻ, као патријарх Герман, тј. заборавља побијене рођаке и претке у Босни 1941-45 … Сва је мајчина родбина Љубе сликара, Парижанина, поклана. Заклана 42 Митровића, презимена и породице Љубине мајке! … А Љуба – бојећи се (свог!) национализма, осуђује и српски национализам, није смео да говори о клању рођака… Људи желе да забораве срамоту, а Љуба Поповић да заборави зло, да нема свест о Злу… да не би осећао дужност према свом народу и бригу, и тако, стрепећи од српског национализма чини злочин заборава, затирање историјске свести. То је српски геноцидни мазохизам (духовни). А све, да би се допао ,Европиʻ и њеној србофобији: уносно је то! Зло је заборављено, и то је узрок разбијању Југославије (која је послужила као појас за спасавање хрватској националној идеји). Љуба, крунски сведок, одбија да сведочи у Паризу. Све је то је разбијање српске нације, затирање историјске свести, наркоза која служи коначном убијању или идиотизацији нације. Тај заборав Љубин гори је од турчења. Он није српски сликар. Он није Србин. Он је ,Европаʻ. Човек без историјске свести је не само отуђен (без завичаја), него и атеист, без морала. (Жарко Видовић, Романи Ђорђа Оцића)

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

И тако је Љуба, „успешан сликар у Паризу“, и у мојим очима, слаб, никакав човек. И на његовом примеру се види колико је овај српски аутор у праву, када давне 1965 пише:

1965.
Вођство у Југославији јесте у рукама Словенаца и Хрвата… У питању је процес распадања сопственог културног идентитета и Србија се дезинтегрише … да ли је могуће да видим оно што други не виде? Као утеха и једино охрабрење служи ми руска религиозна мисао.“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67.)

Јер, ето и један Љуба, чије слике се одлично продају у Француској, нема храбрости да призна, а шта зна на основу судбине сопствене фамилије! А има и пара и име! Али није личност!

Признање и кајање због почињених злочина веома је ретка појава. Разлози за то су психолошки и материјални. Многи од убица створили су породицу, децу. Многи имају и унуке. Просто су хтели да их поштеде да се суоче са истином, како им је отац или деда био џелат, који је по наређењу Тита и Партије убијао невине људе, и знао је да за злодела неће морати да одговара. Овде лежи и разлог да су у „невладином сектору“ натпросечно много заступљена деца и унуци комуниста, „ознаша“. Зато њима није било нимало тешко да се веома брзо престроје. Док су им очеви служили Титу и комунистичкој тоталитарној партији, деца и унуци решили су да служе Ђорђу Сорошу и сличним „филантропима“, како би проповедали идеје „отвореног друштва“, а у суштини такође желе да створе тоталитарно друштво, где ће они, као некада Лењин и комесари, бити елита, а остали њихови робови. Оно што је очевима и деци комуниста заједничко јест верно служење једној ненародној идеологији, која презире основне принципе традиције и морала. Све што је генерацијама Срба било свето, то они са задовољством пљују и уништавају.

Било је веома ретких и часних изузетака, који су ипак проговорили о злоделима својих другова, комуниста, под Титовом командом. Добар пример је мајор Озне Милан Трешњић, у рату припадник Шесте личке дивизије, један од ретких људи који је био спреман да сведочи о тим страшним временима. Он је током рата сањао како „долази у тај издајнички Београд да побије те буржује на Дедињу и да у чизмама прекривеним личким блатом преспава у њиховим креветима“. Написао је и књигу Време разлаза, мотивисану личним кајањем, али је због те књиге имао и силних проблема и претњи. При том треба рећи да је та књига изашла још за време старог режима, 1988. године. Он је тада, како каже, осетио узалудност онога у шта је до тада веровао и личну грижу савести. Ушао је у Озну и са великом мржњом и страшћу, чак и не толико због идеологије, желио је да се освети. Трешњић признаје да је мало ко од тих силних људи који су побијени заслужио смрт. „Годину дана после ослобођења земље схватио сам какве смо грешке чинили. Десетине и стотине потпуно невиних људи прогутала је народна револуција.“

Извор: Радио Сербона

Због свега тога Трешњић се каје и то је било прво такво сведочанство официра Озне у југословенском комунистичком систему. Треба у репресијама тога времена споменути и чисто личне разлоге: људи су цинкали своје комшије јер су хтели да присвоје њихову имовину или да се уселе у њихове куће или да им преотму жене.

Централни споменик српским страдањима

Но, ово је Србија и дужност је српске државе да подигне достојан споменик свим српским жртвама, који су пре свега страдали у НДХ, затим од злочиначког титоистичког режима, али и од стране Шиптара и бугарских окупатора. Најмање је Срба страдало од стране мађарских окупатора.

Што се тиче геноцида над Србима, Србија још увек чини се поменуте теме потискује и нема никаквог става по том питању. Она је дужна да оснује меморијални центар који би био задужен да се са свих могућих аспеката посвети изучавању и разобличавању геноцида. У том послу узор могу и треба да нам буду Јевреји.

Идеја поч. арх. Предрага Ристића о спомен кули – пиргу за све српске новомученике пострадале у хрватском геноциду (Извор: Вечерње новости)

Страдање Срба данас нема централно место, као што имају Јермени у Јеревану, или Јевреји у Јерусалиму. Тешко је у следећих десетак година очекивати да ће се та историјски пропуст исправити. Разлог је прост. Многи данашњи људи у државном апарату Србије јесу деца и унуци оних који су послушно извршавали наређења зликовца Јосипа Броза и учествовали на овај или онај начин у масовним убијањима Срба. Нарочито је тај број висок код представника „невладиног сектора“, који ужива подршку Вашингтона, Лондона и Берлина, а данашња власт, године 2021, практично спроводи политику коју предлажу „невладине организације“, познатије као „ngo“.

Слажем се да је неморално свако неосновано преувеличавање жртава. Да се у Хрватској ради на томе, да се српске жртве смање, то ми је сасвим разумљиво. Но, није ми јасно зашто се тој игри са бројкама придружују и неки Срби. Због чега се неки Срби толико труде да умање број српских жртава? Јасно ми је да је тешко доћи до тачног броја убијених Срба. Али шта мене, као Србина спречава да цитирам немачке изворе? Зашто би такав мој поступак био неисправан?

Немачки извори спомињу и неке Хрвате, а још у већем броју босанске муслимане, који су протестовали против злочина над српским народом. Њихова имена треба не само да спомињемо, већ да им одамо и признања, јер су покушали да спрече злочине над Србима и не мали број њих били су убијени од стране НДХ режима. Укратко, нигде нисам ни ја никада казао да је читав хрватски народ геноцидан, али, истине ради, морао сам истаћи да је, као кажу и немачки документи, знатан, а можда и већи део хрватског народа прихватао идеје НДХ политике, а која је укључивала и уништавање Срба.

Зато се све учинило да се озбиљно не испитају српска стратишта. Српски партизани су у више наврата – крајем 1944. и почетком 1945. – предлагали Врховном команданту да нападну Јасеновац, но Тито се сваки пута оглушио на ове предлоге. Као да су желели да хрватским џелатима у Јасеновцу пруже довољно времена да униште трагове злочина. Слична судбина задесила је бројне јаме. Оне су биле забетониране, а на месту су поставили таблу са натписом: „Жртвама фашизма подиже одбор Народноослободилачког рата. Злочине су починили окупатори и домаће издајице“. Како и сами немачки документи откривају, реч је о одвратном фалсификату. Жртве су Срби, а џелати су Хрвати.

Урадило се све, да се не дође до пописа жртава, све са циљем, како се не би створила права слика страдања Срба у НДХ. Но, у скривању српских жртава нису радили само титоистички историчари. Било је и оних из емиграције као Богољуб Кочовић и књизи „Сахрана Једног мита – жртве Другог светског рата“. Ту он између осталог тврди: „Ostaje činjenica da je najviše, relativno govoreći, stvarnih žrtava bilo u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Vojvodini; da su ukupno uzevši Srbi imali malo veće relativne gubitke od Muslimana (ako uzmemo Srbe i Crnogorce zajedno) ili ako odvojimo Crnogorce od Srba, onda su Crnogorci ti koji su imali najveće stvarne gubitke među jugoslovenskim narodima, slede Srbi i Muslimani.“

О озбиљним пропустима ове књиге довољно је већ речено. До погрешног закључка Кочовић долази због тога, јер упоређује први послератни попис становништва са последњим пре почетка 2. свет. рата. Грешка лежи у томе, или је аутор то свесно урадио, то не могу да тврдим – јер Кочовић није узео у обзир да су се, као што је познато, многи босански муслимани изјаснили после рата као Срби. Колико? Нико то није, колико ми је познато, тачно истражио, али на основу неких мемоарских дела, био је то значајан број. Просто су се многи муслимани бојали освете победника, а тада, године 1946., још су многи веровали и код муслимана, да је партизански покрет „српски“, како то говоре и немачки документи.

Друга његова грешка јесте да говори о жртвама у Босни, а потпуно занемарује чињеницу да спомене националност. И сами немачки извори цитирају босанске муслимане, где јасно кажу како је држава НДХ имала за циљ да уништи српски народ у Босни, а не „Босанце“. Надаље, Кочовић прича о Црногорцима. То је најобичнији фалсификат, јер у то време, огромна већина Црногораца се изјашњавала као Срби. Укратко, код Кочовића је на делу фалсификат, који има за циљ да оправда злочине НДХ над Србима и умањи српске жртве, а све под етикетом да је реч о објективном научном истраживању. Кочовић је написао „научно дело“, за које би сигурно добио и награду Павелићевог или титоистичког режима. На делу имамо срамни, одвратни покушај фалсификовања историје. Слично је са делом немачког историчара Александра Корба. О његовој књизи сам написао и рецензију. Обе наведене књиге су типичан пример покушаја ревизије историје и потпуно се поклапају са неоусташким и титоистичким тумачењима историје, или, оним какво данас проповеда натовски „невладин сектор“ из Београда.

Тек се почело да се обележавају нека српска стратишта, но већ су се многи Срби, укључујући и неке угледне свештенике СПЦ, почели унапред извињавати: „Овиме не желимо да ширимо мржњу ни према коме“.

Паг – увала Слана, дан сјећања на Јадовно, 2015. године

Замислите Јевреје да су, пре почетка подизања меморијалног центра Јад Вашем, почели да причају да тиме не желе да шире мржњу према Немцима. То је наравно незамисливо. Ко теби може да забрани да се сећаш, рецимо, сестре, брата, мајке, оца деде, које су Хрвати заклали у Јадовну, Глини, Пребиловцима, Броду на Дрини, Дракулићима или Јасеновцу. Зашто неки Срби имају потребу да се одмах извињавају својим џелатима, ако желе да отргну од заборава своје невино заклане најмилије?

Да би се подигао достојан и величанствен споменик српским страдањима потребно да имамо државу. Срби, на жалост, од године 1918. до данас, 2021, немају своју националну, српску државу. Немамо државне институције које воде рачуна о србским националним интересима, а то укључује и неговање „културе сећања“ – дакле, да се обележе сва српска стратишта, где су они масовно убијени од стране Хрвата Анте Павелића и НДХ, као и од наоружаних јединица којима је командовао Јосип Броз, такође Хрват.

Имамо Музеј геноцида, у коме је данас запослено шест историчара! И на овоме примеру се види, колико је данашњем режиму стало да истина о страдању Срба допре до свести света. Ако сам добро обавештен, јеврејски „Јад Вашем“ у Јерусалиму запошљава шест стотина људи! Аушвиц је постао симбол страдања Јевреја. Тамо је пописано, по имену и презимену, знатно мање од шест милиона жртава. Колико сам, пре свега из јеврејских извора, успео да сазнам, та листа се креће од око два и по милиона. Па ипак, сви водећи медији непрестано говоре о бројки од шест милиона. И мало се ко усуди да ваљаност те бројке доведе у питање.

Чињеница је да је у Јасеновцу побијено највише Срба. Но, још од времена Јосипа Броза сви у једном даху као жртве изговарају „Срби, Јевреји и Роми“. Зна се веома добро да је у Аушвицу и другим немачким концентрационим логорима страдало много и припадника других нација и религија. Колико? 10%? 20%? Или више? Па ипак, сви говоре о Аушвицу као симболу јеврејског страдања. Зашто се онда не сме говорити о Јасеновцу као симболу српског страдања?

Смиља Тишма: Немојмо по други пут да убијамо жртве одбијањем Резолуције о осуди геноцида у НДХ

У немачком логору Дахау био је затворен млађи брат мог оца, стриц Дане Живковић. Страдао је само зато што је Србин. Његов старији брат, Илија Живковић, наговарао је југословенске ратне заробљенике да се декларишу као Хрвати, јер ће тада бити ослобођени. Неки су га послушали. Дане Живковић такође није.

Према немачким и руским историчарима, у немачким логорима највише је страдало руских ратних заробљеника. Међутим, те жртве готово нико и не спомиње. Сви остали – од украјинских католика и унијата, до летонских и естонских протестаната, те муслимана Черкеза и Татара са Крима – били су ослобођени из ратног заробљеништва и могли да служе у немачким униформама у борби против Стаљина. Руси, Јевреји и Срби нису имали тај избор.

Србија нема српски, национални музеј, где би сваки посетилац могао да се упозна пре свега са страдањем нашег народа. Музеј геноцида у Београду основан је од стране Брозовог режима и он је од самог почетка пре имао задатак да фалсификује историју. Бавио се, селективно, страдањима „братских југословенских народа“. Готово ништа није урадио да се објаве страдања Срба, а злочине су пре свега починили не само Анте Павелић, него и Јосип Броз и његове пролетерске бригаде.

Ма како да је тиоистичка Удба била добро организована у убијању Срба, ипак је истина угледала светлост дана. Ево једног дневничког записа из давне 1962. године:

3. мај 1962.
Према причи једног очевица сцена се одиграла у злогласном титоистичком затвору смрти, у Кнегиње Љубице (ту су џелати Броза убили Недића и ту су мучили Дражу), са једном групом четника и сви су осуђени на смрт. Пред погубљење, у затворским ћелијама су сви запалили по једну сачувану цигарету и у тихом хору опевали себи сопствено опело, не пушећи, већ држећи цигарете као свеће. После тога нису изустили ни једну реч, све до смрти.“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67.)

Овде морам устати у одбрану српског народа. Неки му, онако са висока, са прекором, држе предавања, како није у довољној мери неговао „културу сећања“, како није на време водио рачуна „да се попишу све српске жртве“, како за време НДХ, тако и титоистичких злочина.

Просто ове оптужбе на његов рачун нису тачне. Многи преживели Срби, од Лике па до Дренице, од Срема па до Ђаковице, оставили су трага о српским страдањима. Ови записи су утолико значајнији, јер су аутори често „обични људи“, жене или старци, баке или унуци српских страдалника. Неки су били официри ЈНА, па су кришом записивали хрватске, бугарске, титоистичке или шиптарске злочине. Неки су се јавно побунили, као људи из Кордунашког процеса, лета 1944. Водећи људи хрватских комуниста, као Иван Крајачић, Андрија Хебранг и Владимир Бакарић, прилепили су им етикету „прочетничка скретања“ и по кратком поступку осудили пет српских хероја на смрт. Реч је о српским јунацима који су повели народ на Кордуну у борбу против НДХ кољача. Уживали су подршку српског народа. Но, то им није помогло да не буду ликвидирани. И ови примери показују, каква је била судбина оних Срба који су хтели да оставе неког трага о страдању нашег народа.

Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања

Срби су, премда биолошки и интелектуално осакаћени ратовима од 1912. до 1945. ипак оставили невероватно много записа о својим страдањима. Нарочито ме боли кад оптужбе долазе са стране неких Срба, јавних радника, историчара, па чак и из редова СПЦ, да су наводно Срби сами криви, јер, ето, нису оставили писане трагове о прошлим догађајима. Те оптужбе просто нису тачне.

Упечатљив пример јесте положај српског писма и језика. И о томе је кратак и значајан траг оставио један Београђанин са Дорћола, Он је у свој дневник записао следеће:

„25. фебруар 1966… титоизам врши притисак на српску ћирилицу и она бива систематски потискивана и то од окупације године 1915. и 1941. Окупатори су увек прво забрањивали нашу ћирилицу… Шта значи када се када се забрани, или када се човек одрекне материњег писма. То је наравно геноцид.“ (Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67.)

Када погледамо положај ћирилице, видимо да се дискриминација нашег писма наставља и данас. И поред бучних, декларативних изјава и ова власт наставља да гуши ћирилицу, као што је то радио аустроугарски окупатор током Првог светског рата и режим Јосипа Броза од 1945. године. Није ништа бољи ни положај српског језика.

На концу овога прилога, још једном питање: Чему историја? Велики руски песник и државник Тјутчев казао је следеће: „История  – лучший защитник государства?“ Зато су срећни народи они, који имају своју државу, где се негује национална култура, језик, поседују одличне библиотеке, историјске архиве, јер знају веома добро, да је то најбољи начин да си тиме осигурају безбеднију и срећнију будућност.

Прилог је објављен у два наставка у часопису Бокатин Дијак, бр. 18–19, 2021, Лопаре



Categories: Писма из Жумберка

Tags: , , , , , , , , , ,

7 replies

  1. Брате Никола Н. Живковићу,

    нисам прочитао цео текст који си објавио (а мислим да ни нема потребе),
    све ми је јасно, и мени, и теби, и многим Србима,
    али то никако не може да допре у „медије“.

    Хрватима су прво Славу одузели, затим традицију, сећање, а затим и мозак.

    „Али једнога дана ће и Хрвати спознати да их је створио папа само зато да
    би их користио у борби против Срба. А циљ ове борбе је уништење Срба,
    јер једино Срби могу разобличити сотону. Зато Срби сметају Ватикану. А
    данашњи Хрвати ће једнога дана спознати да су они потомци хрвата, и да
    су хрвати исто што и крајишници, украјинци, бојари, војвођани и
    граничари. Јер су се граничне словенске замље звале Хрватска, Крајина,
    Украјина, Бојка и Војводина.
    А да су ове именоване земље биле граничне словенске земље, то нико неће
    спорити. И ако хрвати, крајишници, украјинци, бојари и војвођани имају
    различита имана, они имају исто значење, и значе: борци, ратници и
    војници, граничари.
    Крајином се зове крајња, гранична земља, али и рат се зове и крајином.
    Бојари – бојују, војвођани – војују, хрвати (рвати) – хрвају (рвају).
    Вук Караџић је забележио:
    „Био рват на Косово. Рече – у Подгорици – Турчим Србину, кад га чује ђе
    се тужи на живот; а он му кашто – ако није Турчин какав велики господар
    – рече: кад смо рвали на Косово, онда смо једно били.“
    Ако би данашњи Хрвати мало завирили у своју народну књижевност, могли
    би наћи и овакве речи:
    „Сакупи се сва господа Српска:
    све им каза од Хорвата Мато
    све им каза , каква је невјера.“
    Није ова песма препотопска, а видимо да је тада од Хорвата Мато припадао
    српској господи. А ови стихови су омашком остали иза чистача историје. А
    да и не спомињемо славнога српскога јунака, хрвата Сењанина Иву и
    друге јунаке који себе називају Србима, и којих су се данашњи њихови
    потомци одрекли, јер их је папа научио да они нису хрвати него Хрвати, и
    да су ови јунаци њихови непријатељи.
    Данас су Хрватска и Бојка (Чешка) потпуно папине, а Украјина и Војводина
    делимично, а тај процес и даље траје јер ђаво не спава, него ровари и
    распамећује граничне земље.
    Папа Бенедикт XВ је 1914. год. рекао за Аустругарску да је „примерена
    католичка земља, најмоћнији бедем вере“, и „веома чврст борац цркве у
    борби против православља“.
    Овај чврсти борац против православља насрнуо је на Србију те исте
    године, и тако је почео Први светски рат. Показало се да Аустроугарска и
    није била тако чврст бедем, јер је изгубила рат и распала се на више држава.
    Када се пре двадесетак година разбијала Југославија, Ватикан је Хрватску
    именовао „чврстим бедемом вере према истоку“. Све је исто осим што
    изостадоше непријатељске речи према православљу, које је изговорио
    папа Бенедикт XВ. Данас је папа Немац који се назвао Бенедикт XВИ, а у
    разбијању Југославије највеће заслуге имају Ватикан и Немачка.

    Претходни папа је био Пољак, а разарање подношљивог света је кренуло
    из Пољске.
    Живот је чудо и пун случајности, а јадни човек није у стању да утиче на
    свој живот. Зато је данашњи јадни човек своју судбину дао у руке
    политичарима и верским вођама, да га они воде кроз ово чудо од живота. А
    где га воде ове вође није његово да зна, његово је да прати своје вође.“

    Благодарим мом драгом Учи, што ми је памет разбистрио.

    13
  2. .. и још ово, ко није начисто, сви највећи нацисти су били римокатолици

    https://spirituallysmart.com/images/02-14-200702_09_00PM.jpg

  3. Врло добар чланак !
    Богат, аргументован, свеобухватан, јасан.
    ПОСЕБНО ГА ЦЕНИМ јер не износи само српска страдања. Описује и Србе и српске грехе који су допринели тим страдањима. На брзину, ево неколико :

    Детаљно описује “веселе” демонстрације 27 марта 1941 год и њихове трагичне последице по српски народ.
    Одлично описује свирепо убиство два невина Србина 7 јула 1941 – дана слављеног као почетак устанка у Србији
    Опширно описује српске комунисте који директно раде против свог народа. Стварају независне републике са правом на отцепљење ; као у СССРу, што је јуче, у своме говору нацији подвукао Владимир Путин рекавши да је Украјина Лењинова република.

    12
    3
  4. Поштовање и благодарност господину Живковићу за труд, посвећеност и историјску свест у истинотрагатељству. Србски мартиријум једнако је заветан као и завет заветног народа. Непребол Србски само ако се оплемени Смислом, кроз Истину, Правицу и Слободу, биће бременит и плодоносан кроз откровење тајне. Зато је истинотражење срчика историјског бивства. Моја благодарност и поштовање за господина Живковића стоје темељито, иако се не слажем са историјским мишљењем, те не верујем у постојање историјске чињенице да би Србима другојачији двадесет седми март донео мање страдања и патње – сви они – “ енглези, швабе, римокатоличко – протестантска јерес, комуњаре, безбожни републикански французи – сва та свеколика ђавоимана копилад Праве Историје једнако би нам све злочинили, наше тајнобивствујуће страдање јесте дијаболични, сатански “ смисао „, тј. Бесмисао њихова “ постојања “ тј. Непостојања… ТА подла феноменологија зла, заједничко је устројство свих поменутих, ТА мржња на Православље и Србље, швабу поистовећује са енглезом, римокатоличког јеретика са безбожном комуњаром, то су прсти исте шаке ЗЛА…
    @Ненад
    Лековити коментари, поштовани.

  5. @Зоран Николић ( Ваљево )

    Хвала колега !

Оставите коментар