Зашто реално постојећа, западнолика демократија овде никада није имала велике шансе и зашто смо дошли у ситуацију да данас важи – није српски бити демократа
Зоран Ћирјаковић (Фото: Хронограф)
Једна од скупљих илузија наших суверениста и класичних, националних либерала јесте веровање да је могуће раздвојити добре западне вредности од лоших, антисрпских западних интереса. Западне вредности су крстареће ракете и тројански коњи западних интереса. Демократија је најзаводљивија и зато представља ударну песницу неоколонијализма. Наравно, мислим на реално постојећу, западнолику демократију без придева, мада је можемо назвати либералном, представничком, парламентарном или страначком. Она је унета у српске законе, иако овде не постоје културални темељи за њено „исправно“ функционисање. Питање је, и да није било неоколонијалног мешетарења, да ли је таква демократија икада могла да постане српска – нешто што је стварно наше и што ради за наше добро.
То није везано за православље и његову наводну неспојивост с демократијом. Све незападне културе су или тешко спојиве, или неспојиве са глобализованом бриселоидном демократијом на једном дубљем нивоу, који нема много везе са религијом по себи. Иако вредна промишљања, мислим да централна тема није православље и демократија, чак ни саборност и демократија већ српство и демократија. Реч је, изнад свега, о скупу теже видљивих, дубљих обележја српске културе, који нас чине не само битно другачијим Европљанима од западњака већ културално блиским неким неевропским, оријенталним народима који нису православни.
Бунт дубоке културе
Свети архијерејски Сабор СПЦ је већ 1990. године поздравио окретање вишестраначју. Али побунио се наш културни образац, српска „дубока култура“, и, са изузетком постпетооктобарске заграде времена, коју су нам донели ЦИА и Сорос, колико и воља народа, углавном смо се држали споја наших културалних и неоколонијалних подешавања: партија власти коју воли Запад декорисана опозиционим странкама, што теоретичари зову „мешовити режим“ и „меки ауторитаризам“. При томе, тешко је замислити мекши од „компетитивног ауторитарног режима“ Александра Вучића, у коме је највећа од свих несташица – несташица дисидената.
Багер испред Народне скупштине Петог октобра 2000. (Фото: Радио Слободна Европа)
Запад је неоколонијалним интервенцијама обезбедио да демократија овде постане нешто много горе од ружњикавог страног тела. Уз помоћ два луксембуршка парамедијска канала, Брисел је успоставио контролу над опозиционом сценом у Србији. Кога нема на Н1 и „Новој С“ – тај једва да постоји и нема шансе да озбиљније порасте. Али, истовремено, пропагандистички програм затрован аутошовинизмом и евроатлантизмом ограничио је могућности раста и јачања опозиције. То помаже Вучићу и уједно чини да може да одржава утисак највеће суверенистичке наде. Док год су Н1 и „Нова С“ чувари капија опозиције, важиће – није српски бити демократа.
Чак и када верују да су културалисти, наши елитни суверенисти су, по правилу, само родољубиви универзалисти, склони да у западно учитају општељудско, универзално. Некритичка љубав према западном канону, тачније оном његовом делу у који су током студија учитали себе и према коме су касније обликовали свој поглед на свет и самовредновање, усмеравала их је ка просветитељском самопорицању. Они, за разлику од аутошовиниста, много воле Србију, али о Србима суде користећи непримерене аршине. Склони су да инсистирају на угуравању српског друштва у демократију и друге западне калупе без свести о томе зашто у њих тешко улазимо и зашто су нам неудобни. А пошто мора бити оно што не може бити, онда добијамо илузије и опсене које раздражују опозиционаре, оличене у тврдњи да је државна телевизија постала јавни сервис. И када личи на јавни сервис, то бива само зато што власти, „држави“, одговара да државна телевизија буде фалсификат оригинала и да делује да јесте јавни сервис.
Западни империјализам демократију намеће као једну епизоду у дугачкој серији ауторизација, потврда да су незападне државе достојне субјективитета и уважавања у „међународној заједници“. Њој су већ придодате нове, везане за „геј права“ и „видљивост родних мањина“, па можемо говорити о хомоколонијализму чије су полуге парада поноса, заступљеност хомобирократа у врховима пирамиде моћи и истополни бракови.
Зоран Ћирјаковић: Да ли је дозвољено критиковати Би-Би-Си на „случајносрпском“
Нажалост, западнолику демократију су и наше осведочено патриотске величине склоне да виде као општељудски врхунац, универзалну потврду цивилизованости до које треба „да се винемо“ пошто „сазримо“. Владета Јеротић пише да Никола Милошевић узгред спомиње Србију, „њено православље и њен вековни покушај да се вине до демократије, тешко је претпоставити да наш аутор није и њу имао у виду док је писао своју књигу Православље и демократија. Иако говори о Русији, о „максималистима склоним ватреним претераностима сваке врсте“ међу сукобљеним словенофилима и западњацима, где помиње и „још неколико деценија сазревања“, Јеротић нас наводи да размишљамо о „компромисној златној средини“ у Србији. Бојим се да је несклоност да у Вучићевој владавини потражимо меру демократичности, која је, можда, близу наше „златне средине“ везана за, с једне стране, утицај овдашњих „максималиста“ и, с друге, склоност да потценимо не толико снагу неоколонијалног мешетарења колико домете аутоколонијалних трансмисија на које се ослања.
Милошевић пише о православљу и демократији и с правом указује на значај „византијске политичке традиције“, која се „битно не разликује од традиционалних деспотских уређења старог времена“. Он истиче неоригиналност „деспотског државног уређења, заједничког и Турцима и Византинцима и Русима“. Али шта ако је у позадини нешто много дубље и „старије“ од „старог времена“? Можда је „деспотско уређење“, и владавина која лавира између „оријенталне деспотије“ и фаличне демократије с придевима, оптимални одговор на изазове битно различитог контекста, на првом месту културалне? Да ли је у Србији уопште могуће нешто битно демократскије? Да ли је наша неспремност да о томе размишљамо последица чињенице да смо посвојили схватање да је оно што се разликује од западног по себи заостало, инфериорно или болесно? И, коначно, да ли смо сами себе заробили тиме што смо се закључали у кавез западноцентризма представљеног као евроцентризам и тако самопорекли своје другачије европејство?
Никола Милошевић (Фото: Курир)
Ниједна западна политичка норма и институционални оквир овде не могу да пусте друштвени корен пре него што прођу трансформативни процес културног превођења, у коме ће много тога изгубити и још више добити. У стварно постојећој демократији нема ничега општељудског. Она није културално неутрална. Демократија доноси неизвесност, а наше другоевропско биће јој се снажно опире, гуши је и чини све да је убије. Штавише, мислим да Срби немају већег непријатеља од неизвесности. Пошто не верујем да је читао неки од релевантних научних радова, Слободан Милошевић је то вероватно интуитивно препознао и гласачима се обратио слоганом – „Са нама нема неизвесности“.
Православна одредница
О српској култури можемо да говоримо у два битно различита, али подједнако важна смисла. Православље је, на пример, темељна одредница нашег идентитета, српске културе у првом смислу. У другом, главно обележје српске културе односно менталитета, који сви, верници и атеисти, грађанисти и националисти, прво пијемо са мајчиним млеком, затим гутамо у песку и паркићима док се играмо и, на крају, цементирамо у школама – јесте оријентално. Зато је Србија другоевропска земља. Зато су и херојски гестови које славимо, од Милоша Обилића до Милана Тепића, иако представљају индивидуални чин, у великој мери производи нашег другоевропејства – колективизма по коме смо удаљенији од Запада него остали другачије европски народи.
Страх од бруке и мржња према нијансама сивог, спремност да моћнима признамо право на привилегије, док их, истовремено, на речима жестоко осуђујемо, и лакоћа с којом се одлучујемо да зарад породичне славе, недељног баскета и дечјег рођендана жртвујемо део зараде и успоримо каријеру, нису само наше, већ, мање или више изражене, одлике скоро свих оријенталних култура. Зато се у првом, упадљивом, идентитетском смислу може рећи да је аутошовинизам антисрпски. Али ако говоримо о српској култури у другом, дубљем, теже препознатљивом смислу, аутошовинизам је толико српски да сумњам да може српскије док је демократију врло тешко „посрбити“.
Наш културни образац се стално мења, али, као и све културе обележене страхом од неизвесности, веома споро. У Србији спорије од скоро свих других на буквално целом свету. При томе, он условљава брзину и смер својих промена и није склон да испуњава жеље елита и моћника, чак ни оних који имају разлога да верују да су свемоћни. Зато Срби никада не могу постати западњаци и зато свакоме ко мисли да морамо радикално да мењамо свест, коме, на пример, приоритет нису опуштено, сигурица и „државни посао“ већ демократија, „чисте улице“ и висока зарада, желим да што пре оде негде далеко од нашег другоевропејства – пошто се окружење не разликује много.
Случајни Срби бркају културалне лончиће, али не маше сасвим модернизацијску мету. Србија је културално неспојива са Западом и таква ће остати – чак и ако му се, и већа чуда су се дешавала, једног дана политички припоји. Вашингтон и Брисел, за разлику од њихових аутоколонијалних милиона, знају да је једини начин да се то деси незападни – па зато и даље рачунају на Вучића и оснажују мањкавости овдашње демократије, од којих је многе устоличио наш културни образац. Наиме, као и скоро све друге незападне културе, наш менталитет и свест представљају непогодно тло за пресађивање демократије, чије очекивано, „исправно“ функционисање претпоставља индивидуализам, високу толеранцију према неизвесности и приврженост инструменталној рационалности.
Западни суфлери
Наравно, амбасада у Београду стално размишља о алтернативама, па је на твитеру, уз тврдњу да „САД не подржавају политичке партије у Србији већ здрав развој њене демократије“, у фебруару објавила портрет шест ауторизованих лидерчића заједно са Габријелом Ескобаром и амбасадором. Порука је да, ако неки суверенистички лидер дође на власт, то би представљало „нездрав“ развој демократије. При томе, Флоријан Бибер, координатор „Саветодавне групе Балкан у Европи“, труста мозгова задуженог за надзор аутоколонијализма у региону, у јануару је објавио текст „Зашто је српски председник претња Европи“ (овде; енглески оригинал овде) у којем наводи да „ауторитарна влада Александра Вучића помаже руску и кинеску пропаганду и дозвољава да порицатељи геноцида славе ратне злочинце“. Бибер у Грацу, који је, уз Хале, био инкубатор српског самопорицања, предаје предмет под више расистичким него апсурдним називом „Европеизација Југоисточне Европе“. Негирање да је све српско по себи европско једна је од полазних тачака антисрпског становишта.
Текст Флоријана Бибера за „Форин полиси“
Балша Божовић, један од Биберових „суфлера“, који би на изборима у Србији можда добио више гласова од Анте Павелића, каже да се Вучић „определио, уместо европских интеграција, за изолацију и пут у радикалску будућност српског света јер му она доноси неограничену моћ, без икакве контроле. Са једне стране презире Запад, а са друге стране диви се аутократијама источног модела“. Божовић не види да Западу овде не смета „источни модел“. Исток је источно од нас па смо склони да заборавимо да смо Исток Западу. Чини се да је Драгана Ракић, потпредседница Демократске странке, схватила да преко демократије не води пут до западних срца и новчаника, па истиче да је Вучић „суштински антиевропејац“. Али, као и сви ми, Вучић је само другачији европејац. Наша другоевропска култура, која уједињује Вучића и његове непријатеље, обликује килаву, фелеричну „хибридну демократију“. Западно мешање чини да она постане наказа.
Искуство више од две деценије реалполитичких интервенција Запада је требало да нас научи да се клонимо синергије западних интереса и вредности. Она је омогућила да Запад у постпетооктобарској Србији буде у прилици да спречи грађане да направе избор који не одговара Бриселу и Вашингтону и да, када га направимо, наша воља убрзо буде поништена или обезвређена. Аутоколонијалне снаге су данас толико дубоко укорењене и распршене по држави и друштву да демократске процедуре овде могу довести на власт само веће марионете од свих претходних.
Насупрот Вучићевог режима, у стварности стоји само аутоколонијална хидра, чији је маљ демократија коју усмеравају два упеглана парамедијска канала, отворена само за евроатлантско једноумље. Они нису у регистру медија, немају ни редакцију, ни адресу и не подлежу ни Закону о јавном информисању и медијима нити надзору регулаторног тела. Ту је потребно суспендовати здрав разум и логику и припремити се за неоколонијалну верзију орвеловске стварности. Н1, који за себе каже да је „информативни прекогранични кабловски канал“, и „Нова С“ тврде да у Србији реемитују и „истовремено емитују“ програм који се нигде другде не емитује. Зато свако ко тежи праведнијем друштву и суверености има само два избора. Или самогетоизација, тапецирана јутјубом и једним бројем некооптираних веб-сајтова, или деловање кроз неки од масовних медија које Вучић каналише или контролише.
Блиц: НВО сектор у Србији није испунио очекивања, САД и ЕУ смањују донације?
Склоност великих српских интелектуалаца да изаберу прву опцију, етички неспорну али политички мршаву, у великој мери је последица њихове вере у демократију у Србији и одбијања да препознају величину две препреке да она постане нешто више од веровања – културалну, прву, и неоколонијалну, која је дозидана на њу. Нажалост, љубав према западним идејама и западна идеологија коју су изабрали, одвели су многе националне либерале и демократе далеко од јавности. Вера у демократију није најскупља српска заблуда, али је одавно постала једна од оних с којима смо се најмање суочили.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Пре бих рекао да Срби имају несрећу-можда прејака реч; или проблем са разумевањем и испољавањем сопственог идентитета?
Упркос вишедеценијском апострофирању потребе и борбе за освајање“ изгубљеног“ историјско-идеолошког исходишта, успели смо само појачати утисак о поциганченој, анадолској провинцији…Мислим на Србију, нажалост!!!Ћирјаковић је више пута износио нека смела и тачна запажања, али питање свих питања је шта ми у ствари хоћемо???
Ja, koji jesam, proklet pamecu (pamet je pamcenje) secam se da je Cirjakovicevo objasnjenje Vuciceve vlasti islo iz sasvim suprotne pozicijie od ove „orijentalisticke“ — „hibridne demokratije“, odnosno demokratije koja drzi vodu, dok se ne vrate Turci.To je bila pozicija prema kojoj Srbija da bi usla u EU mora da se odrekne KiM (sto je jezicka smicalica, ne odricemo se KiM, vec suvereniteta), a posto narod to nece, to moze da izvede samo neka autoritarna vlast. Dakle, nasa „hibridnost“ je ima pro-zapadni karakter. Cirjakovic je tada to govorio sa anti-eu pozicija, ali posto se u medjuvremenu toliko pokacio sa narodom gradjanista, izgubila se granica izmadju njegovog ironicnog i iskrenog opravdavanja Vucica!
Cirjakovic je kulturni relativista. Cesto istice kako mi zivimo zapadnu istoriju umesto svoje, zaboravljajuci da je i fizika zapadna, nastala u krugu zemalja koje se mogu prebrojati na prste jedne ruke, pa ipak se niko ne zalaze za nasu fiziku (osim Velje Abramovica koji decenijama pise „svetu matematiku“ i fiziku na „Teslinim principima“, a ne ovu fiziku formula i onda napise formulu na tabli iz svoje teslijanske fizike, dakle ima i „nase autohtone fizike“. U „Vojnom delu“ br. 3, 2005. nalazi se tekst Zorana Milosevica „Reforma nauke u Rusiji“ u kojem autor citira svoju knjigu „Okultizam – drzavna religija“, govoreci o nastojanju Zapada da iz Rusije uzima naucne kadrove, a da za uzvrat podmece pseudonauku Rusima. Ovo je vise nego ocigledan slucaj u Srbiji, gde „sveta matematika“, „teslijanska fizika“, „fizicka ontologija“, pseudolingvistike i istorije, dakle gotovo citava nauka u svom pervertiranom obliku, buja preko jutjuba i unosi primitivizam i podele u narodu, dok nam najoobrazovaniji odlaze. Ova pervertiranost ima svoj politicki oblik u mazohistickoj-urinofilijsko-koprofagskoj sklonosti ka autoritarnoj politici ciji je vrhunac upravo Vucic).Elem, za Cirjakovica su kulturne razlike toliko jake da dobijaju biologisticke odlike prirodne nuznosti i neuklonjivosti.Stavljanjem Milosa Obilica u „orijentalni“ kontekst, a nista manje kmeta na islamskom imanju Gavrila Principa uz nista manje orijentalni basket (orijentalci su poznati i basketasi i sportisti u kolektivnim sportovima i generalno sportisti, mogli ste ih videti oko Ekonomskog fakulteta u BG, nema viseg od 170cm), Cirjakovic samo demonstrira tanusnost svoje, inace, zastarele teze (pogadjate, filozofija se ovim bavila pre par hiljada godina :)))) Zapad je sebe globalizovao, mada ne i univerzalizovao (univerzalizovati znaci SEBE VIDETI kao univerzalnu vrednost iz cega proizilazi pravo nametanja te vrednosto svima. Globalizacija je imala vise faza (Sloterdajk:“In the world interior of Capital“, ko umije, moze da skine celu knjigu:)))), ali kljucna se odigrala ekonomizacijom drzave i pobedom kapitala nad svojom negacijom – socijalizmom. Globalizacija ne mora biti vrednosna, barem ne u jakom smislu, sto bi rekli zlikovci iz analiticke filozofije, moze podrazumevati ekonomske vrednosti, e , sad koliko one povlace druge vrednosti (Quinn Slobodian:“Globalists“).Glavna posledica je napad na „zapadnu“ demokratiju, koja je, inace, „istocna“ – grcka, u ime „hibridne demokratije“ koje, opet, „istocna“ – grcka, jer su Grci imali i izborne tiranije koje su umele da se okoncaju pecenjem tiranina u metalnom biku, verovatno najgorom mogucom smrcu! Propast socijalizma je cesto objasnjavana time da su „ljudi takvi“, dakle opet biologizam, da je socijalizam utopija. Sada, kada sami odlucujemo u demokratiji, kriv je neko drugi – tudja volja, ili nasa neiskorenjiva kulturna matrica – kultura kao priroda i prirodna nuznost (hmm, na sta me ovo potseca ovo dvojstvo), sto nismo slobodni. Ovo, inace, postaje uobicajena fraz na tzv. „patriotskoj“ strani koja je gradjanstvo prepustila gradjanistima, a sada ce i demokratiju, ostajuci joj da se bori samo za Kocu Popovica! Posledica svega ovoga je da bi nam konacna pobeda „patriotske“ strane, mogla doneti tiraniju za koji ce Broz i Vucic biti zlatno doba!
*********************************** SPEKTAKULARNO**************************************
**************************** U NAREDNOM KOMENTARU ********************************
*********************Iz pera najveceg mislioca „Stanja stvari“ na svetu*******************
GLOBALIZACIJA: 1) u hipotetickom, 2) regulativnom, 3) konstistutivnom smislu
Ко сте ви, Срби?
Ми смо директни баштиници најстарије и највише европске цивилизације и културе, староседеоци Европе и Балкана, примогени народ који је први примио хришћанство и учинио га светском религијом, чији језик је основа Санскрита и скоро свих европских језика, из чијег се окриља развила словенска и ведска цивилизација, која је изнедрила Александра и Хомера, Спартака и Диоклецијана, Константина и Јустинијана, Душана и Карађорђа, Светог Саву и Теслу. Ми смо народ који неизмерно дугује својим прецима а још више својим потомцима и чија је највећa мана да често нисмо свесни тога.
Veoma interesantan clanak, koji dotice staro pitanje: koji je najbolji oblik vladavine. Platon je bio protiv demokratije, najvise zbog toga sto omogucava da ambiciozni i nemoralni ljudi dodju do vlasti, i zato je predlagao kralja filozofa. Sa dolaskom hriscanstva ta ideja je postala ideja pravoslavnog cara, sto bi u danasnje vreme predstavljalo vrhovnu vlast podrzanu od pravoslavne crkve.
Већ деценијама, а можда и знатно дуже, Срби (као и њихова балканска браћа) се врте у кругу нереалних и нетачних представа о себи које их одржавају у илузијама у којима живе. То је извор многих проблема нашег друштва. Недавно је објављена књига познатог историчара Дејана Ристића МИТОВИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (изд. “Вукотић медиа”, Београд, 2019, 237 стр) :
https://www.danas.rs/nedelja/razdvajanje-mita-od-cinjenica/
Dejan Ristic? Nikola Samardzic? R.Radic? Pretpostavljam da je d.Djole jedan od onih koji su kliknuli minus. Hajde da vidimo da li ce se neko javiti I ukazati na nesto konkretno a netacno iz mog komentara.’ Disanje na trsku’ se odnosi na one koji zastupaju doseljavanje tzv. Slovena iz ukrajinske (ili neke druge) mocvare u kojoj su disali na trsku skrivajuci se od neprijatelja. Ima cak I verzija da su pregazili Dunav disuci na trsku. Evo, do pre neki dan je zvanicno, onako risitcevski, bio mit da su Srbi bili starosedeoci Balkana. Sada je to potvrdjena, od ranije poznata, cinjenica a disanje na trsku je sada mit. Dakle, sta kaze Ristic da su Srbi radili na Balkanu pre 7.veka pa sve tamo do neolita I kada su primili hriscanstvo? Od koga su primili jezik I kada?
Да ли је заиста потребно десет шлајфни за приказ с толико мана?! Аутор пренебрегава чињеницу да је демократија променила значење и на Западу. Пренебрегава чињеницу да је поглед на демократију Николе Милошевића – поглед у једном временском периоду. Пренебрегава чињеницу да Српство, ако оставимо и православље и демократију по страни, има својих озбиљних мана. Као што се овде не може „запатити“ демократија, ни православље не буја. Критика демократије данас је мерење репа мртвом вуку. Демократија у западном смислу је превазиђена и показала се само као инструмент за поробљавање.
@Деда Ђоле не дише на трску
Хвала“ @Деда Ђолету који дише на трску“ за препоручену књигу
“Дејана Ристића МИТОВИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (изд. “Вукотић медиа”,
Београд, , 2019, 237 стр) :)“
Ако би нам „@Деда Ђоле“ представио књигу “МИТОВИ
ХРВАТСКЕ ИСТОРИЈЕ“ (издања “Деда Ђоле медиа“,
аутора “Деда Ђоле дише на шкрге“, ***** **** ******,
вероватно да би сви наароди са Балкана, као “браћа“ ,
изашли из лавиринрта “илузија укојима живе“!
Фурсов блиста у тексту који прочитах на @ Сродство по избору… Сад једва чекам да @Шарл гран потаж допише свој нови чланак… Ћирјаковић блед, досадан и кичаст као орјентални слаткиш…
Ц,ц,ц, није потаж но помдтер… Врућина, шта ли је… Цури ми мисао к’о гас низ северни ток – три’ес посто на сат…
@Zoran Nikolic (Valjevo)
Vase cekanje na moj komentar je dobilo vise pluseva nego moj komentar :))) Salio sam se za ovu najavu, u „rukopisu“ je bila lepse organizovana!
@Шарл гран помдтер
Док чекам, само да речем да ме и „Арчибалд Рајс “ својим писменом дирнуо наште срца. У зеницу мојег доживљаја и осећања.
@Charlie Big Potato
Радомире Константиновићу, ти ли си устао из мртвих да ме опет мучиш?
„Cirjakovic je kulturni relativista. Cesto istice kako mi zivimo zapadnu istoriju umesto svoje, zaboravljajuci da je i fizika zapadna, nastala u krugu zemalja koje se mogu prebrojati na prste jedne ruke, pa ipak se niko ne zalaze za nasu fiziku (osim Velje Abramovica koji decenijama pise „svetu matematiku“ i fiziku na „Teslinim principima“, a ne ovu fiziku formula i onda napise formulu na tabli iz svoje teslijanske fizike, dakle ima i „nase autohtone fizike“.“
Не постоје западна физика ни западна математика. Постоје само математика и физика, једне и универзалне, на којима се заснива универзум, и која су морале да постоје као предуслов настанка универзума. А ко је принципе математике и физике открио, западњаци или незападњаци, није суштински важно. Историја није универзална као физика, па не можете правити поређење између „наше или западне“ историје и физике.
„Zapad je sebe globalizovao, mada ne i univerzalizovao (univerzalizovati znaci SEBE VIDETI kao univerzalnu vrednost iz cega proizilazi pravo nametanja te vrednosto svima.“
Ово је апсурдна тврдња, јер је запад себе и те како универзализовао, јер себе види као универзалну вредност и из тога узима себи за право да намеће те вреднсти свима. И тако је барем од почетка колонијалног периода, што ће рећи дуже од пет векова, а у екстремном облику у последњих 30 година. Од краја хладног рата запад не само што намеће своје вредности свима, већ своје новооткривене вредности намеће ретроактивно и себи, уништавајући тиме сопствену културу и историју и друштво.
Ви сте очито паметни, али када бисте могли да организујете своје мисли и пишете не као Хегел него као Андрић, или кратко и сажето као многи песници и афористичари, Ваш труд би имао више смисла. Наравно ако Вам је стало да Ваш труд има више смисла; ако није, нема везе.
@Mark Eugenikos
Uopste nije slucajno sto se fizika izmenila iz grcke fizike i postala to sto jeste na podrucju zapadno-evropske civilizacije. Predmet nauke nema nikakve veze sa njenim nastankom i razvojem. Svaki predmet nauke je univerzalan, ali to nema veze sa tim da je ceo svet dao jednak ili cak priblizno jednak doprinos niti da su razlicite kulture to mogle. Samo u kulturi koja se bavila pitanjem slobode, kao odnosa Bozije slobodne volje i razuma (Grcki Bog nema volju i nije svemocan, zato je fizika nesto sasvim drugacije), moglo se razviti pitanje zakonitosti prirodnih procesa, jer Bog ne postupa samovoljno, vec u skladu sa razumom, pa i sama njegova tvorevina mora biti zakonita, a istovremeno u skladu sa slobodnom voljom coveka (Kant ta dva majstorski povezuje u pojmu tehnike)
Velika je razlika izmedju predmeta aristotelovske i galilejevske fizike, odnosno u imenovanju onoga cime se fizika bavi. U jednom svom tekstu Hajdeger objasnjava zasto Aristotelovo shvatanje gravitacije nije pogresno u odnosu na Njutnovo. Objasnjava i zasto Grci na osnovu Arhimedovih zakona nisu pretpostavili da se cela priroda moze objasniti odnosima velicina i formalizovati, vec samo pojedinacni fenomeni. Koji je smisao antickog atomizma, ako je samo nesto prevazidjeno, kako smo ucili iz fizike uz posalice o grckim atomistima smesnim i deci u skoli, zasto je onda Marks doktorirao na shvatanju prirode kod Demokrita i Epikura? Zato filozofija nauke treba da bude u srednjim skolama. Preporucujem knjige Aleksandra Koirea iz istorije nauke (npr „Naucna revolucija“, „Od zatvorenog sveta do beskonacnog svemira“)
To sto Zapad vidi sebe kao univerzalnu vrednost ne znaci da druge vidi kao jednake sebi. Grcki zoon politikon je Helen, ne bilo koji covek. Dalje, nephodno je da i drugi vide sebe kao Zapad za univerzalizaciju, pa ni to ne iskljucuje kolonijalni odnos, primer je danasnja Srbija.Globalizacija nije isto sto i univerzalizacija i prosla je kroz vise faza od kojih je kljucna ideoloska podela na kapitalizam i socijalizam i ekonomizacija drzave, sto ce ukidanjem socijalizma prerasti u ekonomsku globalizaciju!
Ni Vi niste neinteligentni, ali nemate obrazovanje, ne citate istorije nauke, ni velike filozofe, pa imate stav o nauci kao dete iz osnovne skole, sto je jedan od kljucnih momenata u raspravi o autohtonizmu i generalno u raspravama koje vodim ovde, pa nam se nivoi mase. Slabo znate pozadine price o nauci, istoriji, drzavi, dusa u antici i u hriscanstvu, kako je postala subjekat… Za zapadne filozofe je sasvim uobicajeno da govore o zapadnoj nauci, zapadnoj umetnosti, zapadnoj filozofiji…
Ne moze jednostavnije nesto sto po definiciji nije jednostavno. Zbog univerzalija su se nekada ubijali! Univerzalnost i globalizacija su teska pitanja: kakva je veza izmedju antickih razmisljanja o cosmopolisu i danasnje globalizacije, Kantova o svetskoj republici i globalizacije, liberalna o minimalno drzavi i globalizacije, komunisticka o ukidanje drzave i globalizacije, a onda kakva je razlika…
Zamorile su me sve ove „rasprave“, pa se kuckamo malo duze kasnije :)))
I, brate mili, preskocite me !!!!!
„… реално постојећа западнолика демократија…“
„Демократија= власт народа“
Свуда, па и код нас стварна власт је тамо где је финансијска моћ, сила (дубока држава).
Свуда се политика своди на психо-социјални инжењеринг моћника над пуком.
Свуда, па и код нас политичари су глумци и заступници интереса моћника у сенци.
(Додуше, деси се ту и тамо неки изузетак, али то је ретко и најчешће се завршава неуспехом.)
У задњим деценијама неку склоност ка самосталном доношењу одлука су показали Милошевић, Коштуница (све време док су били на сцени) и Ђинђић (само на трен пред смрт, јер узете паре морају да се одраде).
Све остале владе су састављали страни амбасадори и сви избори су били фарса.
Наша Србија је под непрекидно окупацијом, у овом или оном облику, од 1915.
Најгоре је ропство људских душа!
Погледајте однос ћирилица/латиница и све ће вам бити јасно.
До окупације 1915. 100% према 0%,,
после окупације 1915. 0% према 100%,
2022. мање од 10% према више од 90% .
За бољи живот у добро уређеној земљи су потребни: слобода (од сваке окупације) и правна држава.
Да ли је могућа потпуна слобода малих народа?
Није, сем ако се велике силе не договоре о неутралности. Углавном мали народи живе у сенци великог.
Ако већ тако мора, радије ћу живети у сенци Руса јер остављају малима простор за живот. Такође су много здравије друштво. (Не подржавају их узалуд муслимани у текућем сукобу са Евроазлатидом!)
Или, још одређеније, не желим да живим у ЕУ ни са КиМ ни без њега и ни за какве паре, зато што је Евроатлантида само једна богата гробница, убилачко и самоубилачки друштво.
Остаје питање демократије!
Власти биране на изборима су често пута боље од оних наметнутих или наслеђених, али и не морају да буду.
„Да сам ја неко“
Мислим да би најбољи начин избора људи који ће обављати послове од јавног интереса био жреб (веровали или не)!
Ствар је у томе што колико год да се разликујемо имамо много више заједничког.
Па хајде да онда препознајемо шта нам је заједничко, уместо да се свађамо и крвимо око разлика.
Могу се, на пример, велике религијске групе, струковна удружења, националне институције направити консензус око особина које требају да имају људи који би обављали послове од заједничких интереса. (Сигуран сам да нико од актуелних политичара не би задовољио те критеријуме).
Даље сви грађани који задовољавају, а хоће, у бубањ, па жреб.
Таква скупштина би била од здравих људи, стручна, без искомпромитованих, … па таква скупштина нека доноси законе и бира владу!
@ Goran 1 – Najgore je ropstvo ljudskih dusa. Ovo ste velicanstveno napisali.
@Фоо Фигхтер
Не разумете. Ви говорите о Аристотеловом или Галилејевом или Хајдегеревом ОПИСУ физике, а ја говорим о физици која постоји као таква, независно од људског ума.
Термонуклеарни процес на Сунцу или гравитацију ич не занима шта Хајдегер или Карл Попер о томе мисле.
Када/ако то схватите, онда би имало смисла да наставимо разговор.
@Mark Eugenikos
Sta treba da shvatim, da se Zemlja okrece oko Sunca nezavisno od Ptolomeja, De Brahea, Kopernika ili Keplera? Je l’ ta banalnost Vase otkrice? Da li Vi pravite razliku izmedju DOGADJAJA (npr. okretanje planeta oko Sunca) i njegovog MATEMATICKOG OPISA (Keplerovih zakona)! Da li znate da je ta razlika izvor onog dela opste metodologije koji se bavi prirodom naucnih teorija i naucnih entiteta Da li ste isli na fakultet, imali opstu metodologiju? „Kulturne razlike“ o kojima pise Cirjakovic postoje i u istorijskoj dimenziji (Tomas Kun:“Struktura naucnih revolucija“) Trenutno citam dvotomnu (treba da bude cetvorotomna) „Theory of weight in the ancient world: Four essays on Democritus, Plato and Aristotle“, „Plato: Weights and sensations“ samo o pojmu tezine u antici i Vi mislite da bih se ja Vama javio zbog nastavka „razgovora“ :))))))))))) Ne mozete na praznu glavu razgovarati o ovakvim temama !!!!
@Фоо Фигхтер
Да ли је Кеплер створио или открио законе кретања планета? Ако их је створио, зашто их неко други није створио другачије? Ако их је “само” открио, ко их је створио?